Pravo ime Mo Jena je Guan Mo, a književni pseudonim na kineskom znači „onaj koji ne govori“. Rođen je 1955. u seljačkoj porodici. Roditelji su ga, iz predostrožnosti, naučili da ne govori kada je van kuće. Zbog toga je izabrao ovakav pseudonim, Mo Jen, „onaj koji ne govori“.
Tokom Kulturne revolucije, 1966. godine, dobio je etiketu „nepoželjnog elementa“ i zbog toga je izbačen iz škole. Njegova porodica je u to doba živela vrlo teško i siromašno. Radio je u fabrici, a 1976. je ušao u Narodnu oslobodilačku vojsku, a onda se učlanio i u Komunističku partiju. Mo Jen je diplomirao na Vojnoj akademiji umetnosti i književnosti 1986, a zatim i na Pekinškom univerzitetu. Njegovo seljačko poreklo i obrazovanje u vojnim okvirima, prilično odudaraju od obrazovanja koje su stekli drugi pisci nadojeni klasičnom književnošću.
Godine 1981. je objavio svoju prvu novelu, Kiša pada na prolećno veče i uzeo pseudonim. Kritika je odmah toplo dočekala njegov prvenac, ali se proslavio romanom Crveni sirak koji je pretočen u film 1986.
Mo Jen je dao ostavku u vojnoj službi 1999. gde je do tada radio u odeljenju za kulturu.
Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 2012. godine sa obrazloženjem da sa „fantastikom spaja fikciju, istoriju i savremeni trenutak“.
07.04.14 Dnevnik - Novine i časopisi
Veselo, do (ne)kontrolisanog delirijuma
Republika pijanaca, Mo Jan
Ding Gouer, policijski inspektor Višeg tužilaštva, popeo se u narodnooslobodilački kamion i zaputio u rudnik uglja „Planina Luo“ da bi sproveo jednu neuobičajenu istragu.
Tako je otpočela delirijumska groznica u romanu „Republika pijanaca“ Mo Jana (PortaLibris, Beograd 2013, prevod Zvonimir Baretić), apsolutnoj negativnoj utopiji koja zasenjuje slobodom jezika i stavova neuobičajeno „oslobođenog“ i smelog, još uvek svežeg, kineskog nobelovca (2012) koji je promišljenu, veselo-grotesknu ironičnu tradiciju povukao u liniji koja se kreće (bar što se tiče evropske književnosti) još od Gogolja, pa preko Vojnoviča i njegovog vojnika Čonkina, a okončava u neverovatnoj, neizbežno deliričnoj povesti „Moskva – Petuški“ Venedikta Jerofejeva. (Pored spomenutih, nikako ne treba prevideti ni veselo-duhovitog Bulgakova iz „Majstora i Margarite“.)
Pozamašni roman započinje kao fingirana detektivska priča koja pomenutog policijskog inspektora vodi u imaginarnu kinesku pokrajinu u kojoj se proizvode – ali i konzumiraju – neverovatne količine alkohola, da bi se, u (ne)kontrolisanom bujanju, pretvorio u žestoku, farsičnu priču u kojoj se mešaju parodirani elementi što dalje, to i bliže kineske istorije, ali i preuzimaju apsolutni postulati postmoderne književnosti: Mo Jan kao relevantni junak sopstvenog spisanija, erupcija toka svesti, bezbrojni narativni rukavci koji su se „izgubili“ u odsustvu globalnog orijentira...
Ko puno pije, ništa (svašta) ne misli!
Đ. Pisarev
