Rekvijem za američki san

09.09.18 Politika

U novoj knjizi prevedenoj na srpski, Noam Čomski objašnjava kako je manjina bogatih poništila demokratska dostignuća u SAD
Možda je naša privreda u sjajnom stanju, ali se naše realne zarade decenijama nisu menjale, primetio je Noam Čomski u jednom od skorašnjih intervjua, tvrdeći da je novac od rasta američke ekonomije završio u već prepunim džepovima malog broja najbogatijih.Slavni lingvista, autor i javni intelektualac, koji je godinama predavao na Masačusetskom institutu za tehnologiju, kazao je u emisiji „Dimokrasi nau”da obični građani nemaju veliku korist od toga što se njihova ekonomija, kako tvrdi vlada, potpuno oporavila posle finansijske krize 2008. Zašto su SAD postale zemlja nejednakosti, tema je kojom se Čomski detaljno bavio i u knjizi „Rekvijem za američki san”, nedavno objavljenoj na srpskom jeziku u izdanju „Akademske knjige” i prevodu Saše Draha i Ljiljane Matić.

Američki san – rođeni ste siromašni, naporno radite i steći ćete sve što vam treba jer svako može da vozi auto, kupi kuću i školuje decu – više ne postoji, piše autor.

Najveći broj ljudi probudio se iz snevanja o uspehu kad su moć i novac počeli da se gomilaju u rukama malog broja ljudi. Urušeni su jednakost i demokratija, konstatuje Čomski, dodajući da nije bilo tako do talasa neoliberalizma sedamdesetih godina prošlog veka, do kada se u Americi zaista povećavao politički i ekonomski egalitarizam. Pedesete i šezdesete godine bile su doba najvećeg ekonomskog rasta i američki san je bio moguć jer je privredni rast prilično ravnomerno raspoređivan. Komercijalne i investicione banke bile su razdvojene i nije dolazilo do krahova poput sloma hipotekarnih kredita 2008. Demokratizacija je značila da su i žene, mladi, nezaposleni, populacija koja je dugo ostajala na marginama, počela da se organizuje i ulazi u političku arenu. A onda je, sedamdesetih godina, poslovna zajednica rekla – dosta!

Počeo je napad koji traje i danas i koji se vodi protiv egalitarnih dostignuća. Čomski podseća da je i Džejms Medison, pisac Ustava SAD, smatrao da se manjina vlasnika kapitala mora zaštititi od ostatka društva jer kad bi se većina, koja je siromašna, udružila, kad bi odlučivala, ona bi bogatašima otela imovinu. Zgranuvši se nad širenjem demokratije, korporativna Amerika je odlučila da pasivizuje i depolitizuje mase ideološkim preoblikovanjem društva. Kapitalisti su verovali da su crkva, škola, univerzitet i ostale institucije za indoktrinaciju podbacile jer su dozvolile da mladi postanu slobodni i nezavisni, da shvate šta su njihova prava i da se za njih bore. Sve to je trebalo promeniti i upravo tih godina, podseća autor, cena školarina počela je da raste, a studentski krediti da toliko poskupljuju da ih više nije bilo moguće otplatiti. Poruka koju je manjina slala većini bila je – obrazovanje vam nije potrebno!

Čomski podrobno opisuje i druge načine kako je oligarhija pobedila demokratiju. Ekonomija je promenjena tako što su središnje mesto umesto proizvodnje zauzele banke, osiguravajuće kuće i finansijski fondovi. Zavlada je era špekulacija i profit je dolazio iz finansijskog mešetarenja, a ne iz proizvodnje. Kad je reč o ugovorima o slobodnoj trgovini, koji su se proširili svetom poslednjih decenija i iz kojih Donald Tramp želi da izvuče SAD, Čomski kaže da su oni uveli međunarodnu konkurenciju samo za one sa dna hijerarhije. Američki radnik počeo je da se nadmeće sa eksploatisanim radnikom iz Kine, što je pogoršavalo položaj ljudi u mestima poput Mičigena. Ne samo da je klasa vlasnika kapitala profitirala na nižim nadnicama, već je i dobila zaposlene koji su bili toliko zabrinuti za svoja radna mesta da im nije padalo na pamet da se udružuju u sindikate i bore za bolje uslove, a ekonomske teorije su to nazvale zdravom ekonomijom, ironično primećuje autor. Njegovo zapažanje – da je poslednjih decenija teret održavanja društva prebačen na siromašne jer su se stalno smanjivali porezi na kapital i dividende, a uvećavali nameti na potrošnju i plate – potvrđeno je i krajem prošle godine kad je Tramp smanjio poreze, pre svega korporacijama.

Čomski je ubeđen da njegovi sunarodnici održavaju nekadašnji standard samo zato što žive na kredit i rade daleko više nego što se radi bilo gde u Evropi. Smatra i da su ljudi danas lak plen propagande, koja je od njih u ekonomiji napravila nerazumne kupce nepotrebnih proizvoda, a u politici neobaveštene glasače, „neinformisano biračko telo koje će doneti iracionalnu odluku, vrlo često i protiv vlastitih interesa”. Kandidati na izborima oglašavaju se i „prodaju” poput robe, a industrija odnosa sa javnošću vodi računa o tome da do birača dođu samo površne informacije. Zahvaljujući pi-ar mašineriji, o političarima se govori kao što bi se govorilo o slavnim ličnostima, umesto da se debatuje o politici. Nikako se ne podstiču informisanje i ozbiljna rasprava jer bi onda bilo nemoguće sakriti nepremostivi jaz između onoga šta radi manjina i onoga šta želi informisano javno mnenje, zaključuje Čomski.

J. Stevanović