Ranković : drugi čovek

01.06.21

Istorija 20. veka, god. 38, 2/2020
Knjiga Bojana Dimitrijevića Ranković – drugi čovek predstavlja prvu kompletnu naučnu biografiju Aleksandra Rankovića u domaćoj istoriografiji. Ovo delo spaja političku, društvenu, vojnu i obaveštajnu karijeru Aleksandra Rankovića sa njegovom životnom biografijom, ideološkim razvojem i zaostavštinom, kulturološkim uticajima i nasleđem njegove ličnosti i njene uloge. Kroz prizmu života i karijere Aleksandra Rankovića, autor istražuje istorijske i društvene procese koji su stvarali vreme koje je oblikovalo ovakvu ličnost i njenu istorijsku ulogu, istovremeno određujući put kojim će se ona kretati i uticaj koji će ostaviti nakon što nestane sa istorijske pozornice.
Autor na samom početku ističe da su se u jugoslovenskoj, a potom i srpskoj političkoj kulturi i istoriografiji razvile dve dominantne škole mišljenja o ličnosti i delu Aleksandra Rankovića. S jedne strane, nacionalna struja u prvi plan stavlja Rankovićevu odgovornost za učešće u odmazdama nad civilnim stanovništvom i organizaciji revolucionarnog terora (1944–1945). S druge strane, liberalno-komunistička struja ističe Rankovićeva ideološka skretanja i obaveštajno-političke propuste, odnosno prestupe, polazeći od tačaka optužnice iznete protiv Rankovića na Brionskom plenumu, juna 1966. godine. Oba narativa izgrađena na ovim premisama stvaraju izrazito negativnu sliku o Rankoviću, naravno ne bez realnih i/ili ideološko-kulturoloških osnova.
Rankovićeva (ne)dela u ovim narativima često su naglašena tako da predstavljaju spoljašnje manifestacije dubljih animoziteta, u prvom slučaju ideoloških, a u drugom kulturoloških. Dok je za nacionalnu struju glavna negativna osobina Rankovićeve ličnosti njegova komunistička ideologija, za liberalnu struju to je njegovo seljačko poreklo. To stvara vrlo interesantan paradoks, čije su strukturalne osnove nasleđene iz vremena Brionske konferencije: dok je za nacionalnu struju isključivi komunista, Ranković je za liberalnu struju nacionalni disident, jer se po kulturološkim obrascima koje je za života ispoljavao, a koji su izraženi i u njegovom shvatanju komunističke ideologije, ne može svrstati u građanske disidente. Ova činjenica ne samo da je stavila Rankovića u sukob sa vodećim političkim strujama svog vremena, već je doprinela da se elementi tog sukoba prenesu i u istorijsko shvatanje njegove ličnosti u savremenoj političkoj realnosti.
Studija Bojana Dimitrijevića, za razliku od mnogih pređašnjih, ne uzima za ključnu tačku ni 1945. ni 1966. godinu, već polazi od samog početka Rankovićeve političke karijere, što je od presudne važnosti za njeno adekvatno pozicioniranje u istorijskom i društvenom vremenu i prostoru. Ovo delo počinje 1922. godinom, kada 13-godišnji sin siromašnog seljaka iz Draževca, pored Obrenovca, dolazi u Beograd da postane abadžijski šegrt. Potekavši iz osiromašene seljačke porodice koja je izgubila većinu muških pripadnika u ratovima 1912–1918. godine, Ranković nije predstavljao izuzetak u svojoj sredini, kao ni u drugim delovima tadašnje ruralne Srbije. Međutim, u kontaktu sa beogradskom sredinom, koja upravo u ovo vreme dovršava svoj tri decenije dug put ka onome što bi se moglo nazvati primernom „evropskom prestonicom“ svog vremena, on postaje svestan svog socijalnog položaja i društvenih nejednakosti. Upravo ovaj deo Rankovićevog života definisao je njegovo specifično shvatanje ideologije, kao što je i presudno uticao na ono što će se kasnije nazivati „rankovićevskom“ ideologijom.
Autor pokazuje kako je mladi Ranković, živeći u uslovima koji su bili daleko ispod prosečnog životnog standarda, gajio rastuće nezadovoljstvo koje nije mogao da izrazi, jer su mu zbog oskudnog obrazovanja nedostajali adekvatni pojmovi. Jedino dostupno „objašnjenje sveta“ i njegovih nejednakosti došlo je do njega preko starijih drugova zanatlija i šturih i mnogo više propagandnih nego teorijskih brošura komunističke partije. Zato je njegovo lično shvatanje komunizma ostalo jednostavno, puritansko i radikalno izvan standarda vremena, čak i nakon završetka „crvenog univerziteta“ u zatvoru. I pored toga ono je, kao što će njegova omladinsko-revolucionarna i potonja politička karijera pokazati, ostalo iskreno do samog kraja uloge koju je igrao u istoriji.
U narednim godinama Ranković je brzo napredovao u hijerarhiji komunističke omladine, i još brže upoznavao drugu, tamniju stranu ilegalne aktivnosti u međuratnom Beogradu. Već 1924. postaje član Saveza radničke omladine, 1926. godine, kao 17-godišnjak, sekretar sindikata abadžijskih radnika, a godinu dana kasnije i član Izvršnog odbora Sekcije krojačkih i abadžijskih radnika. U isto vreme dobija prva partijska zvanja, postajući sekretar Mesnog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) za Beograd. U tom periodu doživljava prva hapšenja i prva iskustva sa tada uobičajenim batinanjem i mučenjem. Iskustva koja je tako stekao u oblasti kontraobaveštajne delatnosti, ali i u domenu policijske brutalnosti, Ranković će usavršiti tokom godina, da bi ih kasnije primenjivao tokom svoje karijere u službi bezbednosti.
Sticajem okolnosti tipičnih za to vreme, najznačajniji događaj za dalji razvoj Rankovićeve ličnosti i promociju unutar partije bio je njegov odlazak na šestogodišnju robiju 1929. godine. Autor detaljno opisuje Rankovićeve zatvorske dane, koje je budući drugi čovek partije proveo veoma aktivno. „Drug Leka“, kako je već bio naširoko poznat, u zatvoru je upoznavao starije članove partije poput Moše Pijade i Rodoljuba Čolakovića, završio „crveni univerzitet“, organizovao štrajkove glađu i pobune, isticao se kao vođa među mlađim drugovima. Tada je upoznao svog budućeg protežea i zamenika, Svetislava Stefanovića Ćeću. Knjiga će dalje pokazati kako će, ironijom istorije, ova dvojica omladinskih ilegalaca koji su impresionirali jedan drugog svojim držanjem prilikom prvih saslušanja u procesu iz 1929. godine, zajedno završiti svoju karijeru u sličnim okolnostima na Brionskom plenumu 1966. godine. U kontekstu globalne istorije revolucija
20. veka, njihov slučaj je mnogo više predstavljao uobičajen obrazac nego slučajnost. Međutim, kako istraživanje Bojana Dimitrijevića pokazuje, ovaj slučaj je prikazao mnoge lokalne posebnosti, kako predratnog, tako i postrevolucionarnog vremena.
Ključna tačka u daljem usponu Aleksandra Rankovića postaje 1937. godina, kada se nakon kratkog progonstva u rodni Draževac i odsluženja vojnog roka u Skoplju vraća u Beograd da preuzme staru dužnost generalnog sekretara mesnog odbora KP. Ranković tada upoznaje Josipa Broza Tita i postaje član njegovog unutrašnjeg kruga. Upravo je to presudan trenutak cele Rankovićeve karijere, koja je od tada bila neraskidivo vezana za Titovu ličnost. Autor ističe da u tom trenutku Josip Broz, iako najdominantniji, još uvek nije bio jedini vođa KP Jugoslavije, niti jedini kandidat koga je Kominterna videla na toj poziciji. Ranković, koga su za Tita vezivale mnoge lične osobine – pragmatičnost, političke ambicije i specifična shvatanja unutar ideologije, istakao se pomažući Titu da se nametne kao neprikosnovena sila u vrhovnom odboru KP Jugoslavije i da slomi potencijalne konkurente pre nego što su i uspeli da stupe na istorijsku pozornicu. Međutim, kao što autor primećuje, pored mnogobrojnih zajedničkih osobina, Tito i Ranković imali su jednu fundamentalnu razliku koja će se tek kasnije potpuno jasno pokazati. Ova razlika, koju Bojan Dimitrijević detaljno opisuje na mnogobrojnim primerima, može se sumirati na sledeći način: za Broza je ideologija bila sredstvo koje treba pragmatično primenjivati, dok je za Rankovića pragmatičnost bila sredstvo u službi ideologiji.
Istraživanje dalje prati Rankovićeve ratne i obaveštajne delatnosti, od kojih je verovatno najznačajnije učvršćivanje metodologije i obrazaca kojima će se kasnije rukovoditi služba državne bezbednosti. Istražujući njegove aktivnosti za vreme i nakon boravka u Foči, Drvaru i Jajcu, autor iznosi interesantno zapažanje: iako je Rankovićeva uloga kao ratnog komandanta bila veoma značajna, ona se gotovo nije pominjala u jugoslovenskoj istoriografiji posle 1966. godine.
Nakon formiranja Politbiroa (neformalno osnovanog već 1940. godine), Ranković je u svojoj ličnosti zaokružio mnogobrojna, lokalna i centralna, partijska i bezbednosna ovlašćenja. Upravo u vreme najvećeg uspona Rankovićeve uloge u okvirima partije i državne administracije 1944–1946. godine, dolaze i njegove najkontroverznije akcije – obračuni sa „neprijateljima partije i naroda“. OZNA, od 13. marta 1946. reorganizovana u Upravu državne bezbednosti (UDB), u ovom periodu sprovodi niz masovnih hapšenja, zatvaranja i egzekucija. Usled činjenice da ovi događaji nisu u potpunosti rasvetljeni i da se o njima i danas vodi debata, kao i zbog činjenice da su veliki delovi arhiva državne bezbednosti uništeni, sakriveni ili još neotvoreni, ne može se precizno odrediti Rankovićeva odgovornost.
Dimitrijević pokazuje kako je UDB-a na čelu sa Rankovićem bila podjednako efikasno oružje za čišćenje unutar partije kao i za obračun sa ideološkim neprijateljima. Kako je to potom definisao Đilas: „Udba je ubrzo postala oružje u rukama vrha partije kojim je on držao pod kontrolom celu partijsku strukturu, i tako sprečavao demokratizaciju“. Đilas je iznad svega isticao ulogu Rankovićeve službe bezbednosti u formiranju i opstanku totalitarizma. Dok je Đilasovo shvatanje socijalističke ideologije osuđivalo ovakvu primenu službe bez-bednosti, Ranković nije imao moralnih dilema u pogledu svojih novih dužnosti. Rankovićevo radikalno i puritansko shvatanje ideologije, po mišljenju autora, bilo je u potpunoj saglasnosti sa njegovim delima. Jedini pravi put u socijalizam jeste beskompromisna i potpuna lojalnost partiji, smatrao je Aleksandar Ranković.
U ovom periodu Ranković dostiže zenit moći i popularnosti. Glorifikovan kao najvažnija ličnost u partiji i revolucionarnoj istoriji odmah posle Broza, „prvi nakon prvog“ u deceniji posle rata formalno legitimiše svoju već stečenu ulogu u novoj strukturi moći i novom poretku. Ministar unutrašnjih poslova FNRJ bio je od 1946. do 1953. godine, predsednik SUBNOR-a Jugoslavije 1951–1963, a 1963. godine dolazi na tada ustanovljenu funkciju potpredsednika SFRJ. Ova poslednja funkcija, koju će zadržati do Brionskog plenuma, ujedno je bila i prva koja je odražavala faktičko stanje. Kako pokazuje istraživanje Bojana Dimitrijevića, Ranković je bio de facto prvi čovek u organizacionoj strukturi komunističke partije posle Broza, ako ne od 1937. onda svakako od 1946. godine.
U svetlu novih ekonomskih, društvenih i geopolitičkih okolnosti partija se sve jače polarizovala sredinom šezdesetih godina. Decentralistička struja počinje sve otvorenije da istupa sa zahtevima da se uvećaju lokalna ovlašćenja republičkih struktura i partijskih odbora i da se prestane sa raspodelom privrednog suficita industrijski razvijenih područja za pomoć manje razvijenim delovima federacije. Ta debata se brzo prenosila na sve strukture partije i društva SFRJ. Autor navodi da je neizvesno šta je Broz tačno želeo da postigne, ali da postoje neke indikacije da je imao interese da se postepeno prikloni jednoj struji (potencijalno slabijoj), označavajući drugu (potencijalno jaču) kao unutrašnjeg neprijatelja, da bi tako istovremeno obnovio jedinstvo u partiji i dodatno uvećao ličnu kontrolu.
Ne može se tačno utvrditi kada je doneta odluka o dezavuisanju Rankovića, ali je ta akcija bila mesecima u pripremi. Autor detaljno opisuje kako se prvo pristupilo uklanjanju državnih kadrova, pre svega onih iz službe državne bezbednosti, koji su bili u najdirektnijim klijentskim vezama sa Rankovićem, kao i onih za koje se sumnjalo da su mu ideološki bliski. Potencijalna reakcija UDBE predupređena je sistematskim razmeštanjem ili smenjivanjem koje je počelo već 1965. godine, dovođenjem „mladih generacija“ poput braće Mišković na mesta „Rankovićevih veterana“, poput Vojina Lukića i generala Šašića.
Autor razložno analizira sve pojedinačne tačke optužnice u „aferi oko prisluškivanja“ pretresane na Brionskom plenumu, kao i sve događaje koji su vodili do njih – Brajnikov izveštaj, „kadrovsku borbu“, formiranje državne komisije, Krajačićevu intervenciju itd. Sve to su zapravo bile faze u dugotrajnoj borbi protiv Rankovića i njegovih kadrova, dok je Brionski plenum 1. jula 1966. označio samo formalan zaključak ove kampanje, čiji je ishod bio unapred rešen.
Istražujući arhivski materijal u vezi sa optužbama iznetim u ovoj aferi, Bojan Dimitrijević zaključuje da ni tokom faze pripreme, ni za vreme cele kampanje, ni tokom njene ideološko-političke formulacije i egzekucije na Brionima, Brozovi agenti i državne komisije nisu uspeli da pruže jasne dokaze da je stvarno došlo do prisluškivanja privatnih predsedničkih prostorija. U toku samog Brionskog plenuma Ranković se nije mnogo bavio ovim pitanjima, opredeljujući se da se opravda od dela optužbi oko njegovih navodnih ideoloških skretanja ili ličnih ambicija. Kako autor ističe, Ranković se postavio kao čovek koji je unapred znao ishod i sada se obraćao mnogo više potomstvu i istoriji nego svojim drugovima – koji su već znali kakvu presudu treba da donesu.
Studija Bojana Dimitrijevića pokazuje da je dezavuisanje Rankovića bio događaj od presudne istorijske važnosti za formiranje nove koncepcije federalnog uređenja SFRJ, kao i za reforme koje su usledile u njenoj unutrašnjoj strukturi. Istorijski i društveni procesi koji su se manifestovali 1968, 1972. i 1974. godine ne mogu se posmatrati izdvojeno od ekonomskih, političkih i kulturoloških procesa koji su pokrenuti ranih šezdesetih, a čiji strukturalni koreni sežu još u međuratni period. Istorijska uloga jednog čoveka, čak i značajna kao što je bila Rankovićeva, predstavlja samo jedno poglavlje u istoriji strukturalnih promena, ali upravo se kroz analizu takvog poglavlja mogu sagledati obrisi ovih procesa dugog trajanja.
U finalnoj oceni lika i dela Aleksandra Rankovića autor se uzdržava od crno-belih percepcija istorije i ne razdvaja ličnost od vremena koje ju je definisalo, i na koje je ona uticala. S jedne strane, Rankovićeva odgovornost kao rukovodioca tajne službe ne može se zanemariti u pogledu represalija počinjenih od strane ove agencije,dok se takođe ne može poreći da su optužbe iznete na Brionskom plenumu ostale bez validnih dokaza. Ranković je bio iskreni komunista i radikalni puritanac po pitanju ideologije. Iako se njegov karijerizam i lične ambicije ne mogu poreći, u njegovom ličnom shvatanju oni su takođe služili „višim ciljevima“. Ranković je trpeo i činio nepravdu, bio ideološki oblikovan pod uticajem policijske brutalnosti režima, zatim lično sprovodio iste metode, da bi naposletku postao i žrtva režima koji je sam stvarao. Put kojim su se kretali život i karijera Aleksandra Rankovića, ma koliko istorijski značajan, nije bio neuobičajen za turbulentno istorijsko razdoblje 1922–1966, koje je savremenom svetu ostavilo bogatu političku, društvenu, ideološku i kulturološku zaostavštinu. Knjiga Bojana Dimitrijević Ranković – drugi čovek predstavlja istraživanje upravo tog vremena i istorijskih procesa koji su ga stvarali, kao i onih koji su u istom vremenu pokrenuti.
Luka Filipović

01.10.20

Tokovi istorije

Naša istoriografija ne obiluje biografijama, a glavni razlog treba tražiti u čestom nedostatku pravih biografskih tj. izvora koji se tiču isključivo ili pretežno jedne ličnosti. Pogotovo često nedostaju izvori koji bi omogućili da se život pojedine značajne ličnosti prati od početka do kraja, ili bar tokom više decenija. U određenoj meri, to je slučaj i sa građom o Aleksandru Rankoviću, koji je više od dve decenije bio praktično „drugi čovek“ jugoslovenskog komunističkog režima i istovremeno njegov najprotivrečniji predstavnik. Niko, pa ni Milovan Đilas, nije tako hvaljen da bi zatim preko noći bio svučen u blato, a zatim decenijama prećutkivan. Da stvar bude paradoksalnija, od osobe koja je bila jedna od glavnih za sprovođenje represije, on je postao miljenik (srpskog) naroda. Zbog svega toga on je kao ličnost i golicao radoznalost javnosti. Međutim, tek u novije vreme su postali dostupni neki izvori koji su omogućili da se njegova istorijska uloga, a pre svega njegov pad, celovitije sagledaju i demistifikuju. Knjiga Bojana Dimitrijevića je prva biografija o ovoj značajnoj ličnosti jugoslovenske i srpske istorije. Kao prvenac u svojoj tematici, knjiga je vrlo uspela – što je ličnost autora uostalom i obećavala – ali istovremeno sadrži neke slabosti koje čini se više idu na dušu izdavaču nego autoru.
Knjiga se sastoji iz kraćeg uvoda (str. 5–10) u kome se ukratko govori o objavljenim i neobjavljenim izvorima, i dvanaest tematskih, hronološki poređanih poglavlja koja su podeljena na kraća potpoglavlja. Prvo poglavlje, Abadžija, skojevac, komunista (13–24), ukratko prikazuje život mladog Rankovića, njegove prve korake u komunističkom pokretu, robijanje, te sposobnosti i veze koje je tokom tog perioda stekao – pre svega sa Josipom Brozom Titom – koje su mu potom pomogle da dođe u vrh tada još male Komunističke partije Jugoslavije. Drugo poglavlje, Početak revolucije (29–53), govori o prvim mesecima borbe komunista protiv okupatora. U njemu je sadržan i uzbudljivi opis Rankovićevog hapšenja, mučenja i avanturističkog spasavanja iz zatvora Gestapoa, te pregovora sa četnicima, delatnosti u tzv. Užičkoj republici i početaka revolucionarnog terora i službe bezbednosti.
Treće poglavlje, pod ne baš najprimerenijim naslovom Povratak u Srbiju (59–94), govori o drugoj fazi partizanskog ratovanja, te o oslobođenju Jugoslavije i propratnim zločinima novih vlasti. Za njega je u velikoj meri vezano i sledeće, takođe sa preuskim naslovom, Borba sa unutrašnjim neprijateljem (97–128). Ono se bavi Rankovićevom ulogom u izgradnji nove vlasti i represivnog aparata, u delovanju tog aparata protiv ideoloških neprijatelja (koje je bilo krunisano hvatanjem i osudom Draže Mihailovića), kulaka i drugih. Pored toga, prikazana je i Rankovićeva uloga u odnosima sa drugim zemljama, pre svega susednim, u kojima je nova Jugoslavija imala svoje interese i u čije se unutrašnje poslove uplitala (Albanija, Grčka).
Peto poglavlje, Sukob sa Informbiroom (135–153), govori o dosta dobro poznatim događajima jugoslovenskog sukoba sa Staljinom i represivnim merama koje je to povuklo za sobom. U tom kontekstu, Ranković je viđen kao jedan od glavnih krivaca za tragičnost Golog otoka, iako po izvorima sudeći, on nije znao za svu surovost koja je tamo primenjivana – ali isto tako, nije hteo da zna. S druge strane, autor Rankoviću priznaje kao zaslugu što je prvi kritikovao nepravilnosti Udbe u tom periodu.
Šesto poglavlje, U novoj državnoj organizaciji (157–191), tematski je najšarolikije i pokriva širok spekatar Rankovićevih aktivnosti u unutrašnjoj i spoljnoj politici, kao i događaje koji su obeležili pedesete godine – 6. kongres KPJ, smenu Blagoja Neškovića, pomirenje sa Sovjetskim Savezom, Đilasovo otpadništvo, revoluciju u Mađarskoj, sve do podataka o jugoslovenskom nuklearnom programu. U svim ovim događajima i procesima Ranković nije uvek bio u prvom planu, što Dimitrijević uvek ima u vidu ne pokušavajući da ulogu svog junaka predstavi većom nego što je ona zaista bila. I naredno poglavlje, Drugi čovek Jugoslavije (216–251) ima donekle sličan sadržaj. Glavna je razlika što obrađuje i period kada je 1963. Ranković postao potpredsednik Jugoslavije – prvi te vrste, ali i bez mogućnosti reizbora. U tome i u ograničenim ovlašćenjima potpredsednika, Dimitrijević vidi naznake da Ranković nije kovao nikakvu zaveru (stvarnu ili figurativnu) da nasledi ili zameni Tita. Završni deo poglavlja se već bavi pripremama za Rankovićev pad.
Njemu je posvećena praktično cela druga polovina knjige, tj. poglavlja Zašto je Tito uklonio Rankovića (255–281), Priprema Brionskog plenuma (286–327), Brionski plenum (331–362) i Progon posle Brionskog plenuma (366–405). U njima su detaljno opisane pripreme za obaranje Rankovića, izvršenje tog poduhvata (iza koga autor vidi vrhove Slovenije i Hrvatske, kao i ambiciozne srbijanske političare) i lavina partijskog drvlja i kamenja koje je potom svaljeno na Rankovića i njegove najbliže saradnike. Dimitrijević smatra da je rušenje Rankovića bilo uvod u konfederalizaciju, i na kraju raspad SFRJ, a kao prve njegove manifestacije navodi albanske separatističke demonstracije 1968. godine.
Knjiga se završava dvanaestim poglavljem, pod naslovom Godine izvan politike (410–433). U njemu je kratko opisan pritisak pod kojim su živeli Ranković i njegova porodica, smrt i neočekivano masovan, gotovo demonstrativan, poslednji ispraćaj 1983. godine. Poslednjih desetak strana ovog poglavlja predstavlja autorov zaključak o životu i karijeri Aleksandra Rankovića, koji je ovog puta, za razliku od većine naučnih monografija u nas, zaista zaključak a ne sažeti pregled sadržaja knjige.
Spominjanjem naučnih monografija dolazimo do glavnih mana ove knjige. Naime, iako ona na kraju sadrži pregled izvora i literature, ne sadrži naučni aparat. U samom tekstu je spomenut niz autora čija su dela korišćena i neki od mnogobrojnih izvora, ali zainteresovanog čitaoca to više frustrira nego što ga zadovoljava. Autor u uvodu (str. 9) napominje da je rukopis pisan sa napomenama, ali da knjiga izlazi bez njih „zbog obima, računajući da će knjigu pre svega čitati oni koji su zainteresovani za prošlost, ali nisu naučnici koji je proučavaju“. Smatramo da je autor (ili izdavač?) u želji da zadovolji širu publiku u tom segmentu razočarao onu stručnu. I šira publika je donekle ostala prikraćena autorovim popularnijim pristupom skoncentrisanim na samu Rankovićevu ličnost. Stručna publika će žaliti za fusnotama, ali će zbog većih (pred)znanja s lakoćom pratiti izlaganje Rankovićeog životopisa. S druge strane, baš će toj široj zainteresovanoj a ne toliko upućenoj publici verovatno nedostajati opširnija objašnjenja o kontekstu u kome je Ranković delovao i o mnogim događajima i procesima u kojima je bio više ili manje istaknuti učesnik. Bez nekih od njih, uprkos inače vrlo jasnom i pitkom autorovom izlaganju, nestručnom čitaocu će mnoga pitanja ostati nedovoljno jasna. Ovo se pre svega odnosi na Rankovićev pad: o pripremi i uklanjanju potpredsednika Jugoslavije je rečeno mnogo, što je dobro, ali su društveni i politički procesi u pozadini, koji su do svega toga doveli, jedva dotaknuti. A bez sve veće svađe republičkih oligarhija oko raspodele sredstava, težnji političkih elita Vojvodine i Kosova i Metohije za većom autonomijom od Srbije, sve samostalnijih nastupa republika, sporova oko samoupravljanja, decentralizacije, demokratizacije i privredne reforme ne mogu se na pravi način razumeti spletke onih koji su pogurali Tita da smeni Rankovića na osnovu krajnje klimavih dokaza o krivici za nešto za šta on već dugo nije bio nadležan. Slična zamerka bi se mogla staviti i prvom delu knjige gde se Rankovićeva ličnost i delatnost nekad i ne ističu mnogo – zato što je njegova uloga bila manja ili zato što nedostaju izvori. Baš iz tih razloga je trebalo malo šire prikazati kontekst događaja. Tako bi se bolje razumelo i Rankovićevo mesto u njima.
Ovde navedene mane nisu kapitalne. Knjigu u celini možemo oceniti kao vrlo dobro istraženu i laku za čitanje, sa obiljem zanimljivih podatka – uključujući i one o porodičnom životu Aleksandra Rankovića. Autoru se sigurno ne mogu pripisati simpatije za komunizam, ali je njegov portret Rankovića vrlo uravnotežen: on je prikazan kao istinski komunistički vernik, sa svim vrlinama i manama koje su ljudi tog profila imali: odan ideji i Titu, lično pošten i skroman, dobar drug, a posebno suprug i roditelj, ali ideološki isključiv, po potrebi nemilosrdan i spreman da zarad viših ciljeva zažmuri pred nekim nelepim manifestacijama sistema koji je sa svojim drugovima gradio. Zbog svih dobrih strana ove knjige treba ohrabriti autora i izdavača da razmisle o drugom dopunjenom izdanju u kome će profesionalni istoričari dobiti njima drage fusnote, a zainteresovani laički čitaoci dodatna objašnjenja koja će im omogućiti da nauče nešto više i potpunije uživaju u ovoj nesumnjivo vrlo zanimljivoj knjizi.
Zoran Janjetović