Putni album

18.12.04

Od trenutka objavljivanja, roman i antiroman, putopis koji je više nego putopis, "Putni album" Jasmine Mihajlović, skrenuo je veliku pažnju kulturne javnosti. Ovo delo podjednako su zavoleli poštovaoci prvog dela Mihajlovićeve, "Privatna kolekcija", a mnogi su prvu knjigu otkrili zahvaljujući ovoj drugoj. Oba dela objavio je Grafički atelje "Dereta". U trenutku kad srpska književna scena izgleda uniformno i bez novih glasova i uzbudljivih tendencija, Jasmina Mihajlović je u literarni prostor unela nove glasove - glasove gradova, senke javnog i intimnog i na knjige od mastila odgovorila knjigama od "krvi i mesa".

Siril Konoli negde kaže:"Književnost je umeće pisanja nečega što će se čitati dva puta, novinarstvo nečega što će se čitati samo jednom". Ipak, intervjui sa Vama čitaju se više puta. Šta je ono što je Vama najdragocenije u samom intervjuu, koji polako postaje samosvojni književni oblik?

- Najlepši delovi nekog intervju se nalaze van njega. To su ona ćaskanja sa novinarom između zvaničnih pitanja, opuštena, iskrena. Volela bih da pročitam sve one izjave koje nikada nisu ušle u štampanu verziju ili televizijsku emisiju. Mislim da se u ovom opažanju krije nešto više od sujete intervjuisanog. On, naime, ima tzv. strah od belih mantila, samo što je u sferi javnog taj strah, ili bolje reći nelagodnost, vezana za kasetofon, televizijsku kameru i slična pomagala koja prave prepreku doziranoj iskrenosti. Kažem doziranoj iskrenosti pošto ona nikada nije potpuna. Čak ni onda kada smo suočeni sa sopstvenim mislima o sebi.

Slažete li se sa odrednicom da je Vaša prva knjiga, "Privatna kolekcija" putovanje kroz prostor, a da je druga, "Putni album", putovanje kroz vreme?

- Izdavački atelje Dereta je početkom jeseni izdao dve moje knjige. Naime, obnovio je izdanje Privatne kolekcije i štampao novu knjigu Putni album. Nažalost, i mene je kao i druge pisce užasno pogodila prerana smrt izdavača Miroslava Derete. Tako da je neka sreća od uspeha, od same činjenice da vam dve knjige izađu istog dana ostala u senci ove strašne smrti. Nikako ne mogu da poverujem da neko može umreti u trenutku kad je takoreći na vrhuncu poslovne moći. A možda smrti dolaze baš tada, kao neki jezivi hibris za postignuto. Interesantna je sudbina recepcije Privatne kolekcije. Kada je prvi put štampana 2000. godine, pošto je reč o specifičnoj vrsti putopisa, ona kao da je izazvala neku vrstu zbunjenosti publike. Pošto je iz nje zračila i neka pozitivna energija doneta, verovatno, sa tih različitih putovanja koja su osvetljavala novu Evropu, mnogi su se pitali kako je neko mogao uopšte ostati mentalno zdrav i energetski poletan posle desetogodišnjeg beznađa. Mene su zapravo ta putovanja i spasla, pomogla da imam neku drugu vizuru, vedriju, a opet nefolirantsku. Sada se, pak, obnovljeno izdanje Kolekcije mnogo prirodnije prima. Ljudi su i sami izašli iz do skora zatvorene zemlje, a i sama zemlja se, ma šta mi kudili i kukali, mnogo promenila. Danas je normalno - normalno. A do juče je nenormalno bilo normalno. Naravno, recidivi patološkog prerušenog u neke besmislene snove o idealnoj pravdi, poštenju i dobrovoljnoj žrtvi su i dalje oko nas. Ali, u uzmicanju.

Novi milenijum traži i zahteva od nas - novo. Vaša knjiga "Putni album" ne samo što je žanrovski neodredljiva, ona ima i izraženu estetsku dimenziju. Vi ste, izgleda, shvatili da ponovo ulazimo u sferu prevage vizuelnog?

- Novoj knjizi Putni album teško se može odrediti žanr. Ona pripada nekom eklektičkom žanru za novo doba. To su i priče i roman u pričama i antropološki eseji i privatna ispovest i putopisi... Mnogo ljudi mi je reklo da se Putni album čita kao uzbudljiv triler. To mi i jeste bio cilj. Pokušala sam da napišem nešto što ima dramatiku, napetost, uznemirujuće otkriće, intimu, a nije trivijalno. Nešto kao ljubavni putopis sa mnogo slojeva koji možete popiti kao čašu izvorske vode, ali i kao čašu skupocenog šampanjca. Trudila sam se, takođe, da Putni album bude lepo dizajnirana knjiga. Izgleda nekako starinski. Liči na knjige koje su dame čitale u Orijent ekspresu. Sa svojim ilustracijama u sepiji, vinjetama i drugim ukrasima koji vraćaju dostojanstvo grafičkoj obradi knjige, ona postaje kultni predmet, estetski fetiš, dobro skrojena haljina koja prianja uz telo teksta. S druge strane, epoha vizuelnog u kojoj smo, nimalo ne pogoduje profesiji kojom se bavim - pisanju. Međutim, ja joj se radujem. Naravno da je teško pisati putopisnu prozu, ma kakva ona bila, u trenutku dok svako dete može raskošnom slikom da sazna sve o najudaljenijim delovima sveta. Zato sam ja išla za detaljima, istraživala na jedan ženski antropološki način duh gradova i zemalja u kojima sam boravila. Osvetljavala ih ličnim prosvetljenjima koja sežu duboko u prošlost, ili pak pokušavaju da razotkriju budućnost. A sve vreme se trudila da intimno ima snagu opšteg.

"Putni album " ima i specifičnu vrstu posvete?

- Narativne celine u Putnom albumu posvećene su mojim prijateljicama. Jednu priču sam čak posvetila samoj sebi. Reč je, zapravo, o omažu ženama, javnim ličnostima u Srbiji, koje ulažu užasan napor, gotovo prosvetiteljski, ne bi li ovu zemlju dovele do nečeg pre svega lepšeg i uljuđenijeg. Taj misionarski napor kojeg često nisu ni svesne ima i funkciju borbe protiv mediokritetstva, stereotipa, malograđanštine, provincijalizma, protiv ideološkog foliranstva. Rekla bih da ženski diskurs danas vodi bitku sa nataloženim starogovorom, koji bi još uvek, iako je na izdisaju, želeo da potre realnost i vreme u kojem živimo.

Sanja Domazet

20.09.04

Jasmina Mihajlović je autor tri knjige: „Priča o duši i telu” (1992), „Dve kotorske priče”, s Miloradom Pavićem (1998) i „Privatna kolekcija” (2000).
Grafički atelje Dereta je upravo objavio novu knjigu Jasmine Mihajlović „Putni album” i treće izdanje knjige „Privatna kolekcija”.
Knjiga „Putni album”, iako ima putopisni naziv, najmanje je putopis. To nije knjiga za one koji hoće da idu u Veneciju i Egipat, to je knjiga za one koji tamo nikada neće otići. Reč je o zbirci priča, sa pet zglobova, vešto ukomponovanih u celinu. Veneciju i Egipat, primera radi, spaja falusni oblik gondole.
„Putni album” je, pre svega, lična ispovest žene koja živi s velikim piscem, a i sama piše i stalno se pita da li je i ona pisac. Žive zajedno i pišu, ponekad, o istim stvarima. Ali, on-pisac napiše roman „Kutija za pisanje”, a ona-pisac samo priču „Fiočice za dukate i prstenje”.

„Putni album” je knjiga priča, ali i roman u pričama, antropološki esej, putopis, lična ispovest. Granice između žanrova, očigledno, više ne postoje?

- Da, granice više ne postoje i više ništa nije samrtno ozbiljno u literaturi XXI veka. Što ne znači da je ono što se piše trivijalno. Jednostavno, treći milenijum je osvojio neku najdublju ličnu slobodu koja nije bila moguća tokom poslednjih par hiljada godina. Radujem se tome, jer mrzim učevne a dosadne knjige.

Govorite, na jedan poseban način, i o svom braku sa Miloradom Pavićem. Vaš muž je, između ostalog, i dobar trgovac: sopstvene priče prodaje više puta?

- Nesumnjivo je da sam udata za profitabilnog pisca. On mi je i omogućio da čitam pametne bestselere. Ima, ruku na srce, još nekoliko takvih pisaca koji su muškarci. Neki su, doduše, mrtvi. Moje prijateljice, žene pisci, takođe pišu pametne bestselere.

Priče su o Kotoru, Veneciji, Moskvi, Egiptu. Kakve Vas uspomene vezuju za ove geografske prostore?

- U prethodnoj knjizi „Privatna kolekcija”, napisala sam priču „Autobiografija u mirisima”. (Ona je ušla u ovdašnju antologiju polne proze, mislim ženske proze. Hvala antologičarima!). Priča govori o mirisnim uspomenama. Takve uspomene su samo meni znane. One druge uspomene sam podelila sa čitaocima i u „Privatnoj kolekciji” i u „Putnom albumu”.

Zašto ste, od svojih mnogobrojnih putovanja, izabrali baš ove tačke na zemaljskoj kugli za literarnu obradu?

- Da je sreće, da nema toliko prepreka putovanjima (vize, virusi, teroristi, novac...), pisala bih ja i o egzotičnijim mestima. Mada, toliko volim da upoznajem novo i drugačije da je meni bilo koje mesto na svetu egzotično. U to ubrajam i svoju zemlju.

Na nekim putovanjima ste se razočarali: Vaše predstave o tim gradovima i ono što ste videli, bile su dve različite stvari?

- Verovatno je istina da se svi u prvi mah razočaraju u svoje predstave o čuvenim gradovima, kada ih vide izbliza, van virtualiteta televizijskih i turističkih slika. Jedino što to ne priznaju. Ja priznajem...

Priče ste posvetili svojim prijateljicama: Nedi Todorović, Silviji Monros, Sanji Domazet i Isidori Bjelici. Šta je zajednička crta ovog sestrinstva?

- Neepski i neideološki diskurs; neka surova trezvenost nad realnošću, koja pri tom nije lišena esteticizma; strašna ambicioznost da se Srbija izvede iz ružnog i nevaspitanog; gigantsko teški pokušaj da se na ovom prostoru živi dostojanstvenije u ženskom smislu... Mislim da je bar ovo dovoljno. Sve nabrojano odnosi se na mnogo, mnogo žena u Srbiji koje i ne poznajem.

Jednu priču ste posvetili samoj sebi: Jasmina Mihajlović - Jasmini Mihajlović?

- Da. Ko nije za sebe nije ni za druge! Ova poslovica kao da u Srbiji nije uvek bila upotrebljavana na pravi način. A toliko je hrišćanska: Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe! Od zdrave psihičke ljubavi prema sopstvu zaista sve počinje. I tek tada ide dalje u pravom smeru.

Život se, kažete u jednoj priči, sastoji od ispunjavanja želja, a Vaš od sistematskog ispunjavanja želja. Jeste li uspeli da ispunite sve svoje želje?

- Taman posla! Onda bih bila duhovno mrtva. Posedovanje želja, pa i smišljanje želja je prava večna adolescencija.

U jednoj drugoj priči kažete da je muška bura sto puta bolja od ženskog juga. Ipak, u životu, ženski jugo često uspeva da ukroti i najsnažniju mušku buru?

- Ovde, u Srbiji, sve više duvaju ženski vetrovi, mada se to prećutkuje, minimalizuje, gura pod tepih ili ponjavu. Ali, tako je kako je. Neke stvari su se već desile. Pokušajte, za početak, sa spiskom u dve kolone. U jednu kolonu stavite štampane ili elektronske medije u kojima su urednici muškarci, u drugu one gde su urednici žene. Saldo će pokazati pravo stanje stvari. A mediji su prvi stub moći...

Knjiga izgleda nekako starinski, kao da je iz XIX veka. Brinuli ste ne samo o sadržaju, već i o izgledu. Bili ste, kako se to kaže, sami svoj majstor?

- „Putni album” je knjiga koja se može čitati u „Orijent ekspresu” sa lap-topom u rukama. Ova slika nije tek opis izgleda knjiga koju sam sama dizajnirala, nego istina o njenoj literarnoj suštini.

Zoran Radisavljević

08.10.04 NIN

Svedočeći u jednom od središnjih putopisnih pričanja iz svoje nove knjige o neobičnom kotorskom iskustvu s nakit-poklonom “na revers” za jednu noć, koje je doživela skupa sa suprugom, autorom “Hazarskog rečnika” Miloradom Pavićem, Jasmina Mihajlović bez ustručavanja poverava čitaocu da je od sveg ponuđenog muzejskog blaga odabrala ni manje ni više nego “zlatnu mušku brojanicu” pretvorenu u “skupocenu žensku kolajnu”. Da sve bude interesantnije, ova ženska iskrenost o kićenju muškim “perjem” praćena je priznanjem: “Imam neku muku s identitetom. Psihološku nesumnjivo. I bračnu, dakako”, a zatim autoironijski varirana zapažanjem da “spisateljice, osim što pišu, ponekad nose i nakit”, odnosno “pavićevskom” konstatacijom da “muška bura je sto puta bolja od ženskog juga”, kao i statusnim zaključkom da “muško i žensko pismo još uvek nije isto novčano vrednovano”.
Vrhunac ovog poigravanja s politički ili poetički uobičajenim tretmanom problema polnih razlika i ravnopravnosti ipak je dat na drugom mestu, tamo gde Mihajlovićeva, nakon odbijanja oportunističke mogućnosti da bude tipičan “pisac”, “onaj koji izmišlja događaje i likove”, obznanjuje “Ja ne mogu da izmišljam tuđ uzbudljiv život, pišući ga u trećem, bezličnom licu”, jer “Bilo bi to nekako... neistinito”. Otuda je upravo putopis kao najvećim delom nefikcionalni žanr, i to putopis posebne, ženski neortodoksne vrste, onaj oblik i modus u kojem je, posle relativno zapažene “Privatne kolekcije” (2001), autorka ovog intrigantnog štiva, čini se, najzad pronašla svoj beletristički izraz. Uz jednu napomenu: prostodušni čitalac možda bi ipak trebalo da se zapita je li baš sve u ovim zapisima prikazano potpuno verodostojno, ili je fikcija makar delom i ovde umešala svoje tanane prste.
“Putni album” je, dakle, knjiga samoraskrivajućeg “ženskog pisma” koje se pretežno ne zaklanja iza (post)feminističkih slogana ali i ne zazire od prikazivanja i potkazivanja stereotipa koji se tiču seksualnih, poetičkih ili kulturoloških predubeđenja; sve vreme slikajući senku svekoliko muškog sveta u privatnoj i javnoj sferi, ona zapravo na dovitljivo posredan način izlazi iz njenog domašaja. Doživljavajući sebe, pomalo starinski patetično, kao “srećnu osobu na nesrećnom mestu u nesrećno vreme”, što je, čini se, deo spisateljske strategije i manira (vidi dizajn knjige i fotografiju autorke na stražnjim koricama), Mihajlovićeva putovanje i, sledstveno tome, putopisanje u stvari shvata sasvim metafizički, dakle “muški”, opisujući ih pojmovima utočišta i inicijacije. Poslednje, međutim, što bi spisateljka htela da kao neku vrstu “virtuelne zadužbine” ostavi čitaocu jeste uglađena i retuširana, “izmaštana slika stvarno viđenog”. Svejedno da li piše o Veneciji, Moskvi, Kairu ili pak o Kotoru i Savskoj padini Beograda, ona se trudi da zaviri iza urbanih kulisa i himera i, zahvaljujući oštroumnim opaskama i svežim, konkretnim, nestereotipnim “ženskim” zapažanjima, najčešće uspeva da dočara i nešto od neuhvatljive duše gradova i zemalja o kojima je reč.
Ženski putopis u srpskoj književnosti postoji uglavnom kao deskriptivno-provizorna kategorija uz koju se po pravilu vezuju kultna ostvarenja Isidore Sekulić ili Desanke Maksimović, sasvim u duhu patrijarhalne tradicije u okviru koje pripadnice lepše polovine nacije putuju i pišu tek ako nemaju pametnija posla u kući ili oko muškaraca. Knjiga Jasmine Mihajlović jedna je od onih koje možda nagoveštavaju nove mogućnosti u tom, inače poprilično zapuštenom prostoru naše lepe književnosti: duhovito tematizujući problematiku “ženskog pisma” i kulturnog identiteta u okvirima dobrim delom oveštalih predstava, opisujući svoje unutrašnje krugove između patosa i ironije, naglašenog sentimenta i diskretnog humora, između uvažavanja tradicije i iskušavanja rekvizita postmodernizma, “Putni album” preporučuje se, dakle, kao lektira u isti mah dovoljno zanimljiva i dovoljno izazovna i ženskoj i muškoj publici spremnoj da u čitanje uloži ponešto od vlastite radoznalosti i zapitanosti.

03.09.04 Danas

"Putni album", knjigu putopisne proze spisateljice Jasmine Mihajlović, nedavno je objavila izdavačka kuća Dereta. Pet putopisnih pripovesti sačinjavaju "Putni album", četiri je autorka posvetila svojim prijateljicama, a peti - sebi. Bez obzira da li govori o bojama, aromama, snatrenjima ili lutanjima kroz Moskvu, Karo, Kotor, Veneciju ili Beograd, Jasmina Mihajlović uspeva da novim, detinjim, a istovremeno zrelim, studioznim i preciznim okom sagleda više vremenskih i prostornih ravni, čije paralelno postojanje sačinjava bilo i suštinu ovih gradova. "Putni album" tako nije samo putopis, već i delo koje sublimira i putovanje kao takvo, analizirano i doživljeno kroz autobiografsko i pripovedno i sociološko i antropološko ogledalo.
Jasmina Mihajlović sagledava svet svim čulima (i intelekt je čulo!) i putuje po gradovima tragajući u njima pre svega za prostorima, kapijama i lavirintima koji su tajni. Jer tajna i jeste u suštini svake lepote i svake umetnosti. "Putni album" nije, dakle, samo složeni doživljaj svetova koji paralelno postoje u vremenu sadašnjem, on je i poziv na novo promišljanje i doživljavanje sveta, koji je, sudeći po prozi Jasmine Mihajlović, pre globalni lavirint nego globalno selo, koji, baš kao što je to jednom napisao prorok Dostojevski, može spasiti još samo lepota.

S. D.