Put slave - drugi deo trilogije Prvi čovek Rima

Gaju Mariju je njegovo prvo konzulstvo značilo više nego ijednom konzulu pre njega. Krenuo je na inauguraciju prvog dana nove godine prethodno se postaravši da znamenja budu dobra i da se njegov beli bik najede drogiranog krmiva. Ozbiljan i dostojanstven, Marije je izgledao kao oličenje konzula. Visok i pravog držanja, odskakao je od ljudi koji su ga okruživali tog hladnog, ranog jutra; stariji konzul, Lucije Kasije Longin, bio je nizak i zdepast, toga mu nije dobro stajala, i bio je sasvim u senci svog mlađeg kolege.
A, i Lucije Kornelije Sula je napokon hodao kao senator, sa širokom purpurnom prugom na desnom ramenu tunike, u ulozi kvestora prateći svog konzula, Marija.
I mada nije imao fasces za januar, taj grimiznom trakom povezani snop pruća, koji će sve do februarskih kalendi biti u vlasništvu starijeg konzula Kasija, Marije je ipak sazvao zasedanje Senata za naredni dan. „U ovom trenutku“, rekao je okupljenim senatorima, koji su se pojavili u velikom broju, „Rim mora da vodi rat na bar tri strane, ako ne računamo Španiju. Potrebni su nam vojnici koji će se boriti protiv kralja Jugurte, Skordiska u Makedoniji i Germana u Galiji. Međutim, u proteklih petnaest godina, od smrti Gaja Graha, mi smo izgubili šezdeset hiljada rimskih vojnika, izginulih na raznim bojištima. Na hiljade drugih, onesposobljeni su za vojnu službu. Ponavljam vam o kom vremenskom razdoblju govorim, uvaženi senatori – petnaest godina. Ni pola jednog pokolenja.“
Senat je bio veoma tih; među prisutnima je bio i Marko Junije Silen, koji je pre nešto manje od dve godine izgubio skoro trećinu te brojke, i koji se još i sad branio od optužbi za izdaju. Niko se ranije nije usudio da u Senatu izrekne taj strašni zbir, pa ipak su prisutni znali da je pravi iznos možda čak i veći od Marijevog. Ošamućeni zvučanjem brojki izgovorenih Marijevim seoskim naglaskom, senatori su ćutke slušali. „Ne možemo da regrutujemo nove vojnike“, nastavio je Marije, „iz jednog jednostavnog razloga. Nemamo više ljudi. Vojno sposobnih rimskih građana i držalaca latinskih prava gotovo da više i nema, a kod Italika je stanje još i gore. Čak i ako nasilno regrutujemo ljude u svim oblastima južno od Arna, nećemo uspeti da sakupimo ni blizu onoliko vojnika koliko nam je potrebno za ovu godinu. Pretpostavljam da će se afrička armija, u snazi od šest legija, uvežbana i opremljena, vratiti u Italiju sa Kvintom Cecilijem Metelom, i da će je moj uvaženi kolega Lucije Kasije odvesti u Dalju Galiju. Makedonske legije, takođe, sačinjavaju propisno opremljeni veterani, i verujem da će nastaviti dobro da služe pod Markom Minucijem i njegovim mlađim bratom.“
Marije je zastao da udahne vazduh; Senat ga je i dalje slušao. „Ali nam ostaje problem nove afričke armije. Kvint Cecilije Metel je na raspolaganju imao šest punih legija. Smatram da ću moći da svedem taj broj na četiri legije, ako budem morao. Ali Rim nema četiri legije u rezervi! Da bih vam osvežio pamćenje, navešću vam tačne brojke od kojih se sastoji armija od četiri legije.“
Gaj Marije nije morao da se služi beleškama; samo je stajao na konzulskom podijumu, ispred svoje kurulske stolice od slonovače, i iznosio brojke po sećanju. „U punoj snazi: 5120 pešadinaca po legiji, plus 1280 neboraca slobodnjaka i još 1000 neboraca robova po legiji. Onda imamo i konjicu: jedinica od dve hiljade konjanika, uz još 2000 neboraca slobodnjaka koji se staraju o konjima. Prema tome, moram negde da nađem 20480 pešadinaca, 5120 neboraca slobodnjaka, 4000 neboraca robova, 2000 konjanika i 2000 neboraca konjušara.“
Preleteo je pogledom preko senatora. „Neborce nije nikada bilo teško regrutovati, i verujem da će tako biti i sada – za neborce nema imovinskih preduslova, oni mogu da budu siromašni kao brdski nadničari. Niti će konjica pričinjavati teškoće, jer je prošlo mnogo vremena otkada je Rim poslednji put u rat vodio rimske ili italske konjanike. Uvek ćemo naći ljude koji nam trebaju u zemljama poput Makedonije, Trakije, Ligurije i Prekoalpske Galije, a oni će već sa sobom povesti svoje konje i svoju poslugu.“
Napravio je dužu stanku, posmatrajući neke od prisutnih: Skaura i neuspešnog kandidata za konzula, Katula Cezara, Metela Dalmatinskog Vrhovnog pontifika, Gaja Memija, Lucija Kalpurnija Piza Cezonina, Scipiona Naziku, Gneja Domicija Ahenobarba. To su bili ljudi koje će slediti senatsko stado.
„Naša država je čuvarna, uvaženi senatori. Kada smo proterali kraljeve, odbacili smo zamisao o vojsci koju plaća država. Zbog toga smo ograničili vojnu službu samo na one ljude koji imaju dovoljan imetak da sami kupe svoje oružje, oklope i drugu opremu, i taj preduslov važi za sve vojnike, bili oni Rimljani, Latini ili Italici. Čovek koji poseduje imovinu ima šta i da brani. Stalo mu je do opstanka države i njegove imovine. On je spreman da ratuje da bi ih zaštitio. Zbog toga smo i bili neradi da stičemo prekomorske provincije. Ali, nakon pobede nad Persejem, nismo uspeli u našim, hvale vrednim, pokušajima da uvedemo samoupravu u Makedoniji, zato što Makedonci ne razumeju drugi način upravljanja sem despotizma. Zato smo morali da stvorimo od Makedonije rimsku provinciju, jer nismo smeli da dozvolimo upade varvarskih plemena na zapadnu obalu Makedonije, koja je tako blizu našoj istočnoj obali. Pobeda nad Kartaginom nas je naterala da preuzmemo upravu nad kartaginskim posedima u Španiji, da ih ne bi prisvojila neka druga država. Dali smo glavninu afričke Kartagine numidskim kraljevima, a za sebe zadržali samo malu provinciju oko Kartagine same, da sprečimo obnavljanje punske države – a ipak, vidite šta se desilo zato što smo bili toliko velikodušni prema numidskim kraljevima! Sada moramo da zauzmemo Afriku da bismo zaštitili svoju malu provinciju, i zauvek uništili napadačke namere jednog čoveka, Jugurte. Jer dovoljan je samo jedan čovek, poštovani senatori, i mi smo u nevoljama! Kralj Atal nam je zaveštao Aziju, a mi još pokušavamo da izbegnemo obaveze koje tamo imamo! Gnej Domicije Ahenobarb je otvorio čitavu obalu Galije između Ligurije i Bliže Španije da bismo za našu vojsku imali bezbedan, romanizovan koridor između Italije i Španije – ali smo od njega morali da stvorimo još jednu provinciju.“
Nakašljao se; kakva tišina! „Naši vojnici sada idu u pohode van Italije. Dugo su odsutni, domovi i imanja im propadaju, žene su im neverne, ne začinju novu decu. A zbog toga vidimo sve manje i manje dobrovoljaca, i moramo sve češće prisilno da prikupljamo ljude. Nijedan seljak ili zanatlija ne želi da bude odvojen od kuće pet ili šest, ili čak sedam godina! A kada mu i damo otpust, dobri su izgledi da ćemo ga ubrzo ponovo pozvati, istog trenutka kada se dobrovoljci ne jave dobrovoljno.“
Njegov duboki glas postao je još ozbiljniji. „Ali je najvažnija od svega činjenica da je u proteklih petnaest godina previše tih ljudi izginulo! I nema ko da ih zameni. U Italiji više nema ljudi koji ispunjavaju imovinske uslove da bi postali vojnici tradicionalne rimske vojske.“
Glas mu se ponovo promenio, postao je snažniji i odjekivao je drevnim zdanjem, podignutim u vreme kralja Tula Hostilija. „Još od doba drugog rata protiv Kartagine, regrutni službenici su morali da žmure na jedno oko u vezi sa imovinskim uslovima. A od gubitka armije Karbona Mlađeg, pre šest godina, počeli smo da primamo u vojsku i ljude koji ne mogu da kupe sopstveni oklop, a kamoli ostalu opremu. Ali smo to radili kriomice, mimo zakona, i uvek kao krajnju meru.
Ti dani su za nama, uvaženi senatori. Ja, Gaj Marije, konzul Senata i Naroda Rima, objavljujem ovome domu nameru da regrutujem svoje vojnike, a ne da ih mobilišem – hoću vojnike koji žele da ratuju, a ne one koji bi radije ostali kod kuće! A gde ću naći tih dvadeset hiljada dobrovoljaca, sigurno se pitate? Odgovor je jednostavan! Naći ću ih među proleterima, u najnižem društvenom sloju, naći ću ih među ljudima isuviše siromašnim da bi bili deo jedne od pet klasa – naći ću svoje dobrovoljce među onima koji nemaju novca, nemaju imovine, a najčešće ni stalnog posla – naći ću svoje dobrovoljce među onima koji do sada nisu imali prilike da se bore za svoju otadžbinu, da se bore za Rim!“

28.08.03 Pobjeda

„Izgubljeni dječak” je nastavak bestselera „Dijete zvano To”, a riječ je o autobiografskoj priči o daljem putu dječaka Dejva, pošto je napustio roditeljsku kuću u kojoj je zlostavljan i krenuo u svijet. Budući da se sad nalazi pod starateljskim nadzorom, mladi Dejv će biti prinuđen da promijeni pet različitih domova i da upozna najrazličitiju galeriju likova, od kojih će mnogi prema njemu biti milosrdni i pomoći mu da nađe svoj put. Pred nama su, dakle, putešestvija jednog dječaka, koji će uspjeti da prevaziđe najstrašnije užase roditeljskog doma i koji će, zahvaljujući snazi, zalaganju i sreći, pronaći „sopstvenu zvijezdu vodilju”. Roman je sa engleskog prevela Ivana Cvetanović.
„Put slave” je drugi dio trilogije „Prvi čovjek u Rimu”, u okviru serijala istorijskih romana australijske književnice Kolin Mekalou. Prvi dio „Put časti”, pružio je čitaocima široku panoramu grada koji je gospodario drevnim svijetom, dok u ovom nastavku, prateći likove koje smo upoznali u prethodnom djelu, prije svega Julija Cezara, Gaja Marija i Kornelija Sulu sa njihovim porodicama, autorka više usredsređuje na dva vida rimskog života: porodični i vojni. Kontrast koji je u „Putu časti” uspostavljen između starije i mlađe kćeri Julija Cezara, u „Putu slave” se razvio u suprotstavljene slike porodice Gaja Marije i starije Julije i između Sule i njegove žene Julije s druge strane.
Strane kritike tvrde da Mekalouova postaje iz nastavka u nastavak sve bolja, tako da će čitaoci ove istorijske sage, sa jednakim interesovanjem pratiti i nove nastavke o uvijek uzbudljivom i pitoresknom životu starog Rima. Za prevod sa engleskog pobrinuo se Nikola Pajvančić.

30.07.03 Politika

Leto je u jeku i mnogi su već iščitali knjige za koje su se opredelili na samom početku vrelih dana. I za njih, kojima je potrebno osveženje u vidu novih, zanimljivih naslova, ali i za one koji će tek krenuti u knjižare ili biblioteke u potrazi za štivom, izdavači su pripremili niz knjiga koje čekaju da budu ne samo prelistane, već i pročitane. Ako se još daju dalje na čitanje, ima li lepšeg načina zahvalnosti piscu i izdavačkoj kući?

Poštovaoci kvalitetnih istorijskih romana će se bez razmišljanja opredeliti za knjigu "Put slave" australijske spisateljice Kolin Mekalou, drugi od 18-tomnog serijala o sto godina Rimskog carstva, od poslednjih dana Republike do stvaranja Imperije. Izdavač "Laguna" ušao je u izdavački poduhvat štampanja ovog velelepnog dela koje je Kolin Mekalou pisala dvadeset godina, i nedavno završila, i koje je kritika pozdravila kao "najveću i najspektakularniju istorijsku fresku staroga sveta koja je ikada napisana".

Serijal počinje knjigom "Put časti" koju su naši čitaoci već pročitali; u "Putu slave" (prevod Nikola Pajvančić) junaci prvog toma, Gaj Marije i Lucije Kornelije Sula, kreću u vojni pohod protiv afričkog kralja Jugurte. Rim polako počinje da se pretvara u veliku vojnu silu...

Bel Kanto

"Laguna" je objavila još nekoliko knjiga koje su klasici u žanru trilera: "Telo kao dokaz" Patriše Kornvel (prevod Irena Kuljić), jedne od najpopularnijih autorki u svetu. Glavna tema je ubistvo književnice, kojoj neko mesecima preti; kada konačno biva ubijena, medicinski istražitelj Kej Skarpeta počinje da sklapa deliće složenog mozaika, polako se približavajući ubici...

Posebno zanimljiva knjiga ovog izdavača, koju toplo preporučujemo, jeste "Bel Kanto" En Pačet, dobitnice PEN/Fokner nagrade za prošlu godinu. Roman visoke literarne vrednosti, kako ocenjuje "Njujork tajms", a koji je na srpski prevela Maja Kaluđerović, govori o kidnaperima koji upadaju na internacionalni skup i zarobljavaju grupu ljudi čija sudbina od tog časa biva zajednička. Među njima su prelepa američka operska diva, japanski industrijalac, njen obožavalac, i njegov prevodilac. Užas se pretvara u raj kada se između ljudi pod opsadom rađaju emocije, i oni se zaljubljuju...

Ni o Robertu Ladlamu nije potrebno mnogo da se govori. Majstor krimića sada se predstavlja našim čitaocima zahvaljujući "Narodnoj knjizi" svojim romanom "Pariska opcija", u kojem je radnja smeštena u Pariz, "gde u eksploziji jedne od laboratorijskih zgrada Instituta Paster gine jedan od predvodnika u svetskoj trci za stvaranje molekularnog DNK kompjutera". Njegove beleške su uništene, i ne očekuje se da DNK kompjuter bude skoro razvijen. Iznenada, uređaji na Zapadu prestaju da funkcionišu, telekomunikacije takođe, a takav haos može da stvori samo DNK kompjuter. Ko prouzrokuje katastrofu, i želi da izmeni svet?

Grafički atelje Dereta obradovao je čitaoce romanima američke bestseler spisateljice Nore Roberts: četiri romana koji su pred nama nose nazive "Vreli led", "Sakralni gresi", "Bestidna vrlina", i "Tri sudbine" (u prevodu Milana Đurića). Knjige Nore Roberts "pretplaćene" su na bestseler liste u svetu, jer je poznata kao majstor u osmišljavanju likova. Dela Nore Roberts prevazilaze kliše ljubavnih romana, i obiluju neverovatnim obrtima. Budući da su uspešno spojili popularno i literarno, za romanima ove spisateljice posežu i oni koji, inače, ovakvu popularnu književnost smatraju lakim štivom.

Nesanica umetnika

Jedan bestseler stiže nam iz izdavačke kuće "Stilos" iz Novog Sada: reč je o romanu Sudira Kakara "Ekstaza" u prevodu Bobe Eraković, "slojevitoj priči o jednoj od velikih tema ljudskog roda: religiji". U delu indijskog pisca Sudira Kakara, koji je po profesiji i pisac i psihoanalitičar, govori se o tome kako se formira mistik, o trenucima prosvetljenja koji su nužni na putu kojim hodi. "Ekstaza" taj put prati kroz prijateljstvo dvojice muškaraca, starijeg, koji je guru, i koji duhovno uobličava mlađeg, stasalog na zapadnjačkoj filozofiji racionalizma, i shvatanja da je "čovek gospodar svoje sudbine". Nezamislivo za mnoge pisce, tek, ovaj roman je preveden na 91 jezik!

I, najzad, evo jedne divne knjige koja govori o dva slavna, i sjajna umetnika, koji su godinama razmenjivali svoje misli o lepoti, slavi, usamljenosti, i starosti... "Ljubav preko telefona" Alena Boskea /Marlen Ditrih, prevela je Mirjana Vukmirović, a objavio KOV u biblioteci "Nesanica". Sa pravom, jer je reč o potresnom delu koje na svega sto i nešto stranica treperi od osećanja, veselja, podrugljivosti, pobune i mirenja. I crnog humora koji je odlikovao veliku glumicu, čak i kada je pisala pesme.

A. Cvijić