Vladan Matijević je rođen 1962. godine u Čačku. Počeo je sa pisanjem poezije, njegove prve pesme objavljivane su u časopisima već početkom osamdesetih. Godine 1991. objavljuje zbirku pesama Ne remeteći rasulo, koja, po Matijeviću, predstavlja prelomni trenutak u njegovom životu. Ubrzo počinje da piše i prozu. Kratki roman Van kontrole je njegovo prvo prozno delo.
Do danas je objavio deset knjiga, većina je imala više izdanja, romani Časovi radosti i Van kontrole su prevedene na francuski, nemački i španski jezik. Pojedine priče su prevedene na desetak svetskih jezika, a drama Udarna igla prevedena je na ruski. Dobitnik je više značajnih nagrada i priznanja u Srbiji, između ostalih i Andrićeve nagrade za najbolju knjigu priča 2000. godine i Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2003. godine.
O stvaralaštvu Vladana Matijevića napisano je više od pedeset kritičkih tekstova, o njemu su snimljena dva dokumentarna televizijska filma autora Olgice Rakić i Josipa Babela.
Dela:
Ne remeteći rasulo (pesme, 1991)
Van kontrole (roman, 1995, nova verzija 2013.)
R. C. Neminovno (roman, 1997)
Samosvođenje (pesme, 1999)
Prilično mrtvi (priče, 2000)
Pisac izdaleka (roman, 2003)
Časovi radosti (roman, 2006)
Žilavi komadi (drame, 2009)
Vrlo malo svetlosti (roman, 2010)
Memoari, amnezije (eseji, 2012).
Nagrade:
Andrićeva nagrada 2000. godine za knjigu priča Prilično mrtvi.
Ninova nagrada kritike 2003. godine za roman Pisac izdaleka.
Nagrade Zlatni hit liber i Zlatni bestseler 2004. za roman Pisac izdaleka.
Nagrada Meša Selimović 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
Nagrada Borisav Stanković 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
Nagrada Isidora Sekulić 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
16.08.01 NIN
Tamna strana stvarnosti
Vladan Matijević: "Prilično mrtvi"
U priči "Sunovrat", jednoj od najboljih priča iz zbirke Prilično mrtvi Vladana Matijevića, glavni junak i pripovedač - svirač na usnoj harmonici - odjednom postaje svestan da se "sunovraćuje": propada u prazninu bez dna. Štaviše, on vidi da se sunovraćuju i ljudi oko njega, da "ćute i padaju tiho kao sneg", ali to, izgleda, ne primećuju. Junak je sasvim usamljen u svom užasnom saznanju i nastojanju da, noseći otvoren kišobran, koliko-toliko uspori sunovrat i odloži neizbežan kraj svog propadanja.
Ali, središnji fantastično-košmarni motiv "sunovrata" uklopljen je u suštinski realističan narativan kontekst. "Stvarnost" koja okružuje junaka je sasvim obična, naša stvarnost, a u činjenicama iz njegovog života nema ničeg natprirodnog: on odlazi na koncert, pije pivo i vinjak, ima roditelje koji ga ne razumeju i pati zbog nesrećne ljubavi. "Stvarnost" u kojoj dominira prozaičnost svakodnevice oneobičena je zahvaljujući "pomerenoj" psihološkoj perspektivi iz koje je predočena.
Na ovaj način ispripovedane su gotovo sve priče u zbirci Prilično mrtvi, pa bi se zato moglo reći da je tehnika psihološkog "oneobičavanja" Matijevićevo glavno sredstvo u izgradnji sižea. Predočavajući neko manje ili više zanimljivo zbivanje, pisac središnji narativni "fokus" smešta u, po pravilu, "pomerenu" svest iz koje se potom sagledavaju i samo to zbivanje i njegove značenjske implikacije. Tako je, na primer, u priči "Došljak" pripovedanje povereno duhu devojke samoubice, priču "Oficir ružnog lica" pripoveda dečak sadista, budući SS oficir, u "Tamnoj strani meseca" jedan od pripovedača je noćni čuvar s ubilačkim nagonom, a u "Putanji šarene lopte" transvestit. Pripovedačeva neobična psihološka konstitucija služi da se u predočeno zbivanje, koje je samo po sebi često sasvim banalno, unese drugostepeno, metaforično značenje, te da se samim tim "produbi" smisao predstavljenog sveta u celini. Pripovedajući na ovaj način, Matijević se, čini se, inspiriše prozom savremenih anglo-američkih pripovedača, na primer Karverovim ili Kerijevim pričama, dok su mu najvažniji klasični uzori Kafka i Beket. Osim toga, očigledni izvori Matijevićeve inspiracije, na koje uostalom i sam upućuje, predstavljaju filmska tehnika montaže ("Kratki rezovi") i rok muzika ("Tamna strana meseca").
Navedeni izvori istovremeno svedoče i o vrsti senzibiliteta koji stoji u osnovi Matijevićevih priča. NJegovi junaci su "autsajderi", socijalno neprilagođeni pojedinci, usamljenici i čudaci koji svet oko sebe doživljavaju kao zastrašujuću, psihodeličnu moru. Emocionalno prazni, lišeni autentične komunikacije s drugim ljudskim bićima, ovi likovi zaista deluju "prilično mrtvo"; Matijevićevi junaci su zarobljenici jednodimenzionalnog sveta svoje košmarne fantazije. Isti moderan senzibilitet ogleda se i na planu forme. Matijevićeve priče pisane su savremenim narativnim jezikom za koji je, s jedne strane, karakterističan minimalizam u pogledu fabule, a s druge, nastojanje da se eksperimentisanjem dovedu u pitanje tradicionalni pripovedni kanoni. Osim u primeni "oneobičene" pripovedne perspektive, eksperiment u nekim pričama iz Prilično mrtvih sastoji se i u kompozicionom premeštanju pojedinih delova priče ("Proleće Filipa Kukavice"), kao i u preplitanju različitih narativnih glasova ("Tamna strana meseca", "Cveće za doktora").
Ipak, eksperiment nije ni glavno svojstvo ni glavna vrlina Matijevićevog pripovedanja. Naprotiv, najviše veštine Matijević pokazuje na planu nešto tradicionalnijih - i zahtevnijih - pripovedačkih umeća: on je pisac koji izuzetno vešto, s vrlo malo reči, uspeva da verno dočara atmosferu i socijalnu stvarnost u kojoj "žive" njegovi junaci i da istovremeno precizno i uverljivo predstavi njihova psihološka preživljavanja. Osim toga, sve priče iz zbirke Prilično mrtvi ostavljaju utisak celovitosti i jedinstvenosti, čvrsto složenih celina u kojima nema ni suvišnih rečenica ni "praznog hoda", što je vrlina koja se u prozi - i to ne samo našoj - ne sreće često. Najzad, povoljnom utisku o Matijevićevom pripovedanju doprinosi i činjenica da ono nije puko eksperimentisanje formom, već prvenstveno izraz jednog posebnog doživljaja sveta koji je prepoznatljiv u svim pričama zbirke Prilično mrtvi, bez obzira na raznolikost narativnih glasova koji se u njima javljaju.
Adrijana Marčetić
01.01.00
Politika
21.12.2001.
U ANDRIĆEVOJ ZADUŽBINI
Unutrašnja drama
O zbirci pripovedaka Vladana Matijevića
Pod krovom Andrićeve zadužbine, juče je predstavljena zbirka pripovedaka Vladana Matijevića "Prilično mrtvi", koja je nagrađena Andrićevom nagradom.
Govoreći o delu, profesor Jovan Delić istakao je da se Matijević potvrdio kao znalac pripovedačke umetnosti koji je ovom knjigom izazvao estetski šok, predstavljajući iščašene, izopštene i beznadežne likove, koji su potonuli u sopstveno dno i ostali u znaku tamne strane meseca. On je naglasio da je na malom prostoru stalo puno psihološkog mraka i spisateljske veštine.
Osvrćući se na dosadašnji Matijevićev književni opus, profesor Mihajlo Pantić, istakao je da je knjiga "Prilično mrtvi"najzrelije autorovo delo, ali da nije naišla na odgovarajući prijem književne kritike, zato što ne podražava atmosferu socijalnog zdravlja. On je dodao da su sve Matijevićeve priče napisane iz dosledne monološke perspektive, pošto njegove junake niko ne želi da sasluša. Reč je o teškoj unutrašnjoj drami likova, ogrezlih u besmisao, sa samo jednom izvesnom posledicom.
Ovom prilikom, Vladan Matijević, okupljenima je pročitao pripovetku "Došljak".
Z. K.
01.01.00
Politika
03.11.2001.
Andrićeva nagrada
Pripovedanje pomerenih perspektiva
Vladan Matijević: "Prilično mrtvi"; izdavač: "Narodna knjiga", Beograd, 2001.
Vladan Matijević (1962) spada u one prozne pisce koji u osnovnu realističku pripovednu matricu pokušavaju da ugrade rubna polja književnih uvida u predstavljenu stvarnost, odnosno da u jezu svakodnevice ugrade pitanje o tome šta je stvarnost.
Upravo to uvođenje uveličavajućeg stakla nad strukturama dešavanja unutar pojavne stvarnosti i stalno proizvođenje "pomerene" psihološke perspektive svesti subjekta naracije jesu ključne karakteristike proznog rukopisa u njegova dosadašnja dva romana, ako i u svih šesnaest priča iz zbirke "Prilično mrtvi".
Groteska izobličenja, kao suštinski sastojak stvarnog, dominira ovim "malim" pričama, kratkim rezovima u sasvim subjektivizovane uvide spram realiteta. Mentalni prostori u kojima se inaugurišu pripovedne svesti jesu prostori u kojima je svet definitivno postao "čudan".
Minimalistička tehnika
Iz matrice tako određenog rakursa suženja svesti, pojačanja percepcije i iznenada "oživelih misli" junaka naratora pisac samo umnožava različita tematska uvećanja ili umanjenja, odnosno "intimnije", nekonvencionalnije perspektive sveta pojavnog.
Prosvetljavajući na tren smislenost u pripovednim prostorima od bajke do horora i groteske, on, minimalističkom karverovskom tehnikom pripovedanja, stiže u predvorje apsurdnog.
Geometrijski raspoređene u četiri poglavlja, Matijevićeve priče uglavnom se vraćaju na taj "odlučujući" početak koji prati već završen događaj. U prvom poglavlju, "Mrlja", tri priče uvode čitaoca u ovako zacrtane poetičke prostore predočavajući stanje koje prethodi svakom pisanju (priča "Mrlja"), ili ga dovodeći do granica pesničkog doživljaja i artikulacije ("Tama"), odnosno uskovitlale prozne svesti koja svoje postojanje izgovara u jednom dahu ("Puuf").
Poglavlja i priče koji slede, ne izlazeći iz tog modela viđenja sveta u kojem stvarnost postaje fantastična onda kada junaci stave naočari vlastitih sociopsiholoških opterećenja, u perspektivama svojih naratora i žestokom ritmu njihovih ispovesti, prate ovo jezivo umnogostručavanje apsurda.
Uzori i autentičnost
U tom katalogu "pomerenih" uvida samo su različiti povodi ispovedanja. Priča "Došljak", koju izgovara duh samoubice, prati nemire duše i tela u predsmrtnom plesu u kojem se majka i kćerka bore za isto muško telo; "Putovanje šarene lopte" ispoveda junakinju posle promene pola, imena i države; "Oficir ružnog lica" u dečjoj igri sa skupljanjem i ubijanjem muva, otkriva strast budućeg SS oficira; "Cveće za diktora" raščitava apsurd sveta kao kroz uvide u dve strane ljubavi; a "Tamna strana meseca", pak, takođe u dva glasa, priču o istoimenoj ploči i paklu narkomanije suprotstavlja priči o ubilačkom porivu.
Precizno vođene kao potrage za krajnostima u percepciji i bekstva od jave, u kojoj je "teško verovati, ali nije lako ni ne verovati", ove priče prate lebdenje straha sakodnevice ("Sunovrat", "Zamagljeni krug") u harmsovskim kalamburima slika ("Kratki rezovi") ili uz pomoć naočara Kafkine proze ("Odlazim, rekao sam glasno i razgovetno").
Sama knjiga "Prilično mrtvi" tako se otkriva kao nepretenciozan, a bogat, brižljivo ukomponovan herbarijum pomerenih perspektiva, emotivno obojenih međukoraka unutar razgrađenih konvencija podrazumevane tišine sveta. Bez obzira na prepoznatljivost uzora i izrazitu usmerenost ka jednom tipu pripovedanja, ona se pokazuje kao ishodište autentične literarne avanture.
Nenad ŠAPONJA
