PRVO POGLAVLJE
BENGAL, 1910.
Noć uoči svog šestog rođendana Midž Prentis se probudila ispod mreže protiv komaraca i udahnula poznate mirise vrele indijske noći. Mirisalo je na vlažnu rogozinu koja je visila s vrata i prozora zadržavajući tako vrućinu ranog leta, punog omamljujućih mirisa; osećao se i miris jasmina što je rastao po bungalovu, a sve je pratio opori vonj nerazdvojan od Indije, s njenim slivnicima i balegom. Ali noćas je bilo i nečeg drugog.
Oštar i jedak, bio je to miris dima. Midž se podigla i osvrnula oko sebe. Na tavanici njene sobe odražavali su se treperavi odsjaji plamena. Iskobeljala se ispod mreže protiv komaraca i bosonoga stala na pod. Pozvala je oca, ali se setila da je on u Kalkuti. Pozvala je majku, ali je aja* bila ta koja joj se odazvala.
„Pođi sa ajom, odmah, gospođice bebo“, rekla je žurno. „Kreni brzo. Budi tiha!“
Aja ju je podigla. „Obgrli me i čvrsto se drži. Što čvršće. Stavi noge na moje da hodamo zajedno, kao kad si bila beba, i onda zli, zli ljudi neće videti moju gospođicu bebu. Ako te sakrijem pod sarijem, samo će pomisliti da aja očekuje još jednu bebu.“
Svilenim naborima prekri Midž preko glave, pa se gegajući uputiše ka izlazu. Ranije su to često radile. Bila je to igra njenog ranog detinjstva. Zvale su je ide slon unatraške, a sada je ova nezgrapna igra trebalo da joj spase život. Krajičkom oka Midž je videla ajine noge u sandalama, a čula je i ostale kako se zaštitnički muvaju oko njih. Onda su se našle na otvorenom. Izvukle su se iz bungalova. Grubi muški glasovi Indijaca su se dovikivali, odjeknuše pucnji, vriska žena naglo utihnu, a tutnjava požara, koji je zahvatio krov, postade zaglušujuća.
Kada je buka utihnula, Midž začu kako krcka šljunak pod ajinim nogama. Stale su. „Sedi tu“, reče aja. „Sedi tu i budi mirna. Ne mrdaj se. Ostani skrivena.“ A onda je sklonila Midž među redove visokih saksija iz kojih su se prelivale bugenvilija i cinija.
U oficirskoj menzi, ni kilometar dalje, Džono je pod stolom ukrštao i raskrštao noge; pomalo nesigurnom rukom nasuo je porto u čašu i odložio flašu. Razmišljao je – često je razmišljao – o Doli Prentis, ili zvaničnije, gospođi majora Prentisa. Bio je siguran da nije umišljao da se, dok joj je pridržavao ogrtač nakon plesa, naslonila na njega, ne sasvim očigledno, ali ipak primetno. Da, sigurno primetno. Ruke su mu bile na njenim ramenima, pomalo vlažne jer je noć bila vruća, i osećao se topli ženski miris. Šta je ono rekla kad joj je, vrlo smelo, izrazio divljenje? „’Šipr’.“* Da, to je bilo to – „Šipr“. I to je bilo sve. Plesali su veoma blizu jedno uz drugo, što nije teško kod plesa u ritmu dvokoraka, a ona je sasvim iznenada rekla: „Postaješ prilično veliki momak.“ To je moglo da znači bilo šta; moglo je da ne znači ništa. Ali on nije tako mislio. U mislima je držao tu vitku figuru u crvenoj šifonskoj haljini, onoliko blizu koliko se usuđivao.
Mladi niži oficir levo od Džona takođe je mislio o Doli Prentis. Znao je da se samo šalila, ali rekla je: „Samo mi iznesi svoje probleme, mladiću, i videću šta mogu da učinim.“ Je li stvarno tako mislila? Verovatno nije, razmišljao je. Ali reči je propratila direktnim i značajnim pogledom, pa je, nakon treće čaše porta, ipak odlučio da joj poveruje.
Taj prokleti trkački konj! Pedeset funti! Nije imao pedeset funti! Zašto je podlegao? Odlično je znao zašto. Prentis ga je naterao. „Uzmi ili ostavi. Konj je tvoj za pedeset funti, ali da te upozorim – mora malo da se projaše.“ A zatim, povodom toga – „da ti to ne bude malo previše!“ Mislio je da bi se Doli mogla zauzeti ako se prepusti njenoj milosti – da spusti cenu za njega. Možda bi mogla ubediti muža da ne iskoristi mladog i neiskusnog oficira? Nije mu se dopadala uloga nevinog neposlušnog dečaka, ali mu se još manje dopadalo da se ponovo zadužuje.
A zatim, bože! Konj! Duboko u sebi, znao je da neće izaći na kraj s njim. Konj je bio opasan. Šta je samo uradio Prentisovom seizu*! Priča se da nedelju dana nije mogao da stane na noge. „Oh, do đavola!“ – pomisli. „Proklet da si, majore Prentise!“ I iskapi čašu.
Naspram njega je sedeo pukovski lekar i ozbiljno ga posmatrao. Uvek mu se činilo da ne pripada elegantnom društvu Bejtmanovih konjičkih oficira. Nije želeo da se tako oseća, ali nije mogao a da ne poredi sjaj njihovih sivo-srebrnastih uniformi sa svojom tamnoplavom uniformom Saniteta Indijske armije. U stvari, nije razmišljao o Doli Prentis. Razmišljao je o Prentisu. Sećao se (hoće li ikada zaboraviti?) svog javnog poniženja nakon prvog rukovanja s majorom Prentisom.
„Recite mi, doktore“, kazao je, „svi smo tako radoznali da čujemo – na kojoj ste to pijaci u Petikot Lejnu kupili ove čizme?“
Istina, njegove čizme nisu bile rad pomodnog obućara. Nabavio ih je kod nekog sedlara u Mejdstounu i delovale su prilično dobro kada ih je prvi put probao. Bio je bolno svestan da njegovim čizmama, u poređenju s onim kakve nose oficiri Bejtmanovog konjičkog puka, „Bengalskih Sivih“, nedostaje finoća izrade Loba iz Sent Džejmsa, ona preciznost koja čini da koža savršeno prianja uz nogu.
Misli su mu se vratile na Doli. Doli, krupnih očiju i uvek blagonaklona. Kako može da živi s tim đavolom? Kako može da ga trpi u svojoj blizini? I slika Doli u naručju Džajlsa Prentisa iskrsla mu je pred očima, ne po prvi put, da ga muči. Zamišljao je njihovu bračnu postelju, mrežom zaštićenu od komaraca. Pokušavao je, ali nije uspevao da odagna sliku kako Prentis mršavim mrkim rukama prelazi preko oblina, koje je njegova vatrena mašta, uz medicinsko iskustvo, mogla da zamisli. Vrlo lako.
Najstariji prisutni oficir, major Hari, pogledom je lutao po stolu. Imao je svetle oči i pegavo lice, govorio je nepovezano i nerazgovetno. Nije bilo sumnje: kada Prentis nije bio prisutan, razgovor je jenjavao, a prazninu popunjavalo piće. A Prentisa nije bilo. Otišao je u Kalkutu na razgovor o unapređenju. „Ali zašto Džajls? Zašto ne ja?“ Ovog puta mogao je biti unapređen samo jedan među njima i taj jedan bio je Prentis. Ovo je bila prilika da napreduje, a sam bog zna kada će se ukazati nova.
Harijevoj karijeri je zaista trebao napredak. Bio mu je potreban novac. Ubrzo će doći vreme da se deca šalju u Englesku na školovanje. Njegova žena se već žalila i njemu se smučila ta beskonačna litanija – „Nemam šta da obučem... Samo jedan konj za kočiju... Kada ćemo kupiti sopstveni nameštaj?“ Unapređenje mu je bilo očajnički potrebno, a Prentis ga je dobio. Uobraženi Prentis!
Diki Templar je takođe posmatrao društvo na okupu. Bio je na odsustvu i čekao da se pridruži puku Gurki na severozapadnoj granici. Bilo mu je drago što nije premešten u Bejtmanov konjički puk. Osećao je da su, bez obzira na slavnu prošlost (bili su to zlatni heroji pobune), predugo spavali na lovorikama i da im izgledi za unapređenje nisu dobri. A oficiri – bili su mu dosadni. Više od toga, bili su mu odbojni. Sit njihovog društva, ustao je od stola i krenuo do gulshane, gde je, s teškoćom otkopčavajući tesne pantalone uniforme, za trenutak zastao i zagledao se napolje u mrak.
Prostorija je bila mala i smrdljiva i on slobodnom rukom odgurnu prozor, kroz koji istog trenutka dopre čudna buka. Čudna i sve glasnija – šta je to? Pucanj. I još jedan. Zakopčavajući se, podigao se na prste i zagledao kroz prozor. Na manje od kilometar odatle – po njegovoj proceni – iz jednog bungalova izbijao je jarki treperavi plamen. Požar? Da, bio je to požar, sada se već i dim osećao. Požar kod bungalova. Verovatno ništa bitno. Činilo se da niko ne zna šta se dešava. Vratio se u menzu. „Požar!“ – rekao je. Zatim ponovo: „Požar kod bungalova!“
Jedan pored drugog, petorica oficira galopirala su u pravcu meteža. Jahali su preko dvorišta i s užasom posmatrali ruševine Prentisove kuće. Tu su naišli na osobu u skerletnoj uniformi i beloj, spreda pocrneloj košulji. Kraljevski amblem srebrnim nitima izvezen na širitu ukazivao je da je reč o dežurnom oficiru Kraljičinog puka. Četvorica britanskih vojnika, verovatno iz požarne patrole Kraljičinog puka, vukla su vatrogasno crevo, a još dvojica su usmeravala mlaz vode na ruševinu. Ostali su, lica prekrivenih tkaninom, uzaludno pokušavali da se približe. Strelci su stajali po strani.
„Šta se, do đavola, ovde dešava?“ – upitao je major Hari.
„Propast! Potpuna propast!“ – usledio je odgovor. „Učinili smo sve što smo mogli, ali stigli smo prekasno. Prokleta vatrogasna kola! Korisna koliko i pištolj na vodu! Organizovali smo lanac za dodavanje kofa iz ruke u ruku, ali nije nas bilo dovoljno i bilo je prekasno.“
„Prekasno da se spase bungalov?“
„Do đavola s bungalovom! Prekasno da se spasu Doli i Midž Prentis.“
„Ali one su u Kalkuti sa Džajlsom! Uvek ih vodi sa sobom!“
„Ovaj put nije! Sutra je Midžin rođendan – ostale su kod kuće zbog rođendanske zabave. Blagi bože! Trebalo je da i moje devojčice idu!“ Garavom i raskrvavljenom rukom prešao je preko lica. „Moje devojčice je trebalo da budu tamo“, ponovio je. „Ne, nema traga od Midž ili njene majke... mora da je unutra... ono što je ostalo od jadnica... Ovo će se brzo ohladiti dovoljno da ljudi mogu da uđu, pa ćemo potražiti tela. Isuse! A Prentis nije tu! Kažem – propast!“
„Ali ko je, do đavola...?“
„Dakoiti*... mislimo da su dakoiti. Drogirani, nema sumnje – okuraženi od silne droge. Toliko da ih ništa ne može zaustaviti. Dešava se. Prentis ih iskorenjuje iz sela za selom, pa su sad došli po njega. Nisu znali da nije tu, pretpostavljam... Ili su možda vrlo dobro znali! Od posluge ni traga. Ili su je rasterali, ili se razbežala. Ujutru će dopuzati nazad, usuđujem se da predvidim. Tada ćemo saznati nešto više.“
Diki Templar je dovoljno čuo. Okrenuo se i zakoračio u mrak da sakrije bol. A onda se ukočio. Čuo je tihi plač.
Iza reda visokih zemljanih saksija pojavila se figura nalik utvari: Midž Prentis, s izrazom užasa na licu, gužvajući rub spavaćice u maloj toploj ruci. Diki je pao na kolena i zagrlio je jecajući. Ljubio joj je lice, privijao je na grudi i mrmljajući joj tepao. „Izašla si!“ – reče najzad. „Izašla si!“ A zatim: „Gde je mama?“
Umesto odgovora, dete je nemo uperilo prst u ostatke izgorele kuće, koji su tinjali.
DRUGO POGLAVLJE
KALKUTA, 1922.
Komandir Džozef Sandilends iz Metropolitenske policije bio je oduševljen što ide kući. Oduševljen što se šestomesečni premeštaj iz Metropolitena u Bengalsku policiju konačno završio.
Bilo mu je dosta Indije. Dosta vrućine. Dosta mirisa.
Mada mu nije bila nepoznata prljavština istočnog Londona, ni izdaleka nije mogao da se navikne na siromaštvo koje ga je okruživalo. I dalje su ga vređale društvene formalnosti Kalkute. Kao londonskom policajcu, status u atmosferi bengalske prestonice koja ga je podsećala na prošlost bio mu je neodređen. Odbrojavao je dane kada će moći da se spremi, oprosti se i ode, ali mu je čak i to zadovoljstvo bilo uskraćeno; neizbežno, stvari je umesto njega spakovao sluga koji mu je dodeljen. Ali, bilo kako bilo, najzad je sve bilo sređeno i sutra će otputovati.
Poslednji put – iskreno se nadao da je poslednji – otišao je u kancelariju koju su mu dali. Poslednji put je opsovao neispravni električni ventilator. Poslednji put mu je bilo neprijatno zbog strpljivog prisustva punka valaha*, zaposlenog oko ventilatora koji se okretao ali nije uspevao da rastera težak vazduh. Na stolu je, međutim, ležao koverat. Na pečatu preko njegovog preklopa pisalo je „Kancelarija guvernera“.
Zabrinuto je otvorio koverat i pročitao:
Dragi Sandilendse,
Nadam se da će Vam biti zgodno da me posetite ovog jutra. Nešto je iskrslo i trebalo bi da o tome porazgovaramo. Poslao sam rikšu.
Iskreno Vaš,
Ispod otkucanih reči „Ser Džordž Džardin, vršilac dužnosti guvernera Bengala“ sledio je nečitak potpis.
Džou se nije dopalo kako ovo zvuči. Da li bi mogao da se pravi kako pismo nikada nije ni primio i jednostavno ode? Ne, uhvatili bi ga na delu i onda – šta bi moglo biti neprijatnije od povratka iz pristaništa uz policijsku pratnju? Bolje da ne izaziva! Ljutito je pogledao kroz prozor i ugledao dvojicu livrejisanih muškaraca kraj rikše kako čekaju da ga odvezu do guvernera. Sa Džordžom Džardinom se tokom službovanja susreo u jednoj ili dve zvanične prilike, i stekao dobar utisak o starom istaknutom prokonzulu koji se reaktivirao iz penzije kako bi premostio jaz što je nastao između starog i novog guvernera.
Sastanak je, izgleda, trebalo da bude zvaničan, i on se za trenutak zaustavio u predvorju da proveri kako izgleda. „Bože! Deluješ umorno, Sandilendse“, promrmljao je odrazu u ogledalu. Potajno je i dalje očekivao da će ugledati energičnog mladića koji je otišao u rat sa Škotskim strelcima, ali mada mu je kosa još bila crna i gusta, nakon četiri godine provedene u Francuskoj i četiri u policiji, njegovo lice sada je odavalo oprez i cinizam. Stara rana na čelu – loše ušivena – povukla je kraj jedne obrve, tako da je, čak i kada je bilo opušteno, njegovo lice delovalo ispitivački. Šest meseci indijskog sunca kao da mu je posvetlilo sive oči i potamnilo kožu. Ali barem je sve što je posedovao u Indiji bilo uglancano a da nije izgovorio ni jednu jedinu reč. Popravio je opasač s dijagonalnim uprtačem koji se caklio kao staklo, srebrne epolete i trake, plavu policijsku medalju jedva vidljivu kraj crveno-plave medalje za izuzetne zasluge i tri ratna odlikovanja.
Vozači rikši ćutke krenuše, sigurnim kasom napredujući kroz saobraćajnu gužvu. Videvši guvernersku livreju muškaraca koji su ga vozili, ljudi su se sklanjali. „Još šest meseci“, pomislio je, „i mislim da bih se navikao na ovo. Vreme je već da počnem da se osećam kao da sam kod kuće!“
„Dobro jutro, Sandilendse“, rekao je guverner kao da pozdravlja starog prijatelja. „Nije previše rano za piće, nadam se? Viski sa sodom?“
„Jeste“, pomislio je Džo, „i te kako je rano, ali šta se može?“
Posmatrao je kako Džardin do vrha puni dve čaše.
„Dobio sam vašu poruku, gospodine“, reče, nadajući se da ne zvuči mrzovoljno kao što se oseća.
„Da, pa...“ – poče guverner. „Čudna stvar. Telegrafisao sam vašima u Londonu, nadam se da nemate ništa protiv što sam to učinio, iza vaših leđa, kako biste mogli pomisliti. Ali – predavanje koje ste održali pre neko veče – bio sam impresioniran... Svi su bili. Otvorilo nam je oči za mnoge stvari! Ne želim da potcenim naše momke ovde – odlično obavljaju posao – ali zaista su zatrpani i pomislio sam da bi nam dobro došla dodatna pomoć. Naravno, možda tu nema ničega. Kad žene jednom krenu s nagađanjima, nikada niste sigurni kuda će to odvesti i...“ Zastao je i otpio gutljaj pića. „Sedite. Činjenica je da sam telegrafisao vašem šefu da ga pitam bi li vas mogao pozajmiti na još neko vreme. Ovde bi svi bili oduševljeni – ali problem nije ovde, već u mestu koje se zove Panikat, na oko osamdeset kilometara južno. Do njega se stiže železnicom. Put je prijatan, a daće vam sjajan smeštaj, nema sumnje. Ti momci dole prilično su dobri. Postaja je civilna i vojna.“
Džo Sandilends jedva da je slušao. „Sada sam već mogao ploviti niz Hugli! Zašto, do đavola, nisam sinoć krenuo?“
Guverner je nastavio: „Pretpostavljam da ovo nije ono što trenutno želite, ali ako biste se zauzeli, mislim da ne bi škodilo vašoj karijeri. Kao što rekoh, tamo ima veoma dobrih momaka – Bejtmanov konjički puk. Zovemo ih Bengalski sivi – sivi konjanici – indijski ekvivalent za Škotske sive, zamislite... Ali, da ne traćim vreme ćaskajući.“ U ruci je držao pismo. „Sve je ovde. Želeo bih da vas upoznam s nekim.“ Izgledalo je da za trenutak okleva da pređe na stvar, a onda je konačno izjavio: „Znate, u pitanju je moja nećaka. Došla je kod mene, tu je negde u blizini, pretpostavljam... Njen muž je kolektor* Panikata, pa dole i žive. Među nama – i najstrože među nama – on je jedan vrlo povučen tip... Sve za miran život. Oko njega se ne dešava mnogo šta. Možda se Nensi posvetila ovoj stvari jer joj je bilo dosadno. Ali, šta znam – deluju dosta srećno zajedno. Bilo kako bilo, Nensi je bistra kao potok i – ah! Nensi, dušo, tu si. Ovo je komandir Sandilends. Sandilendse, moja nećaka, Nensi Dramond.“
Prvi put otkako su iskrsle grozne vesti, Džo je pomislio da bi možda moglo biti neke nadoknade za ovu neželjenu promenu toka njegovog života. Na pomen kolektorove žene odmah je stvorio sliku stroge i ukočene engleske dame naviknute u Indiji na krajnje uvažavanje, ali osoba koja je stajala pred njim prilično ga je iznenadila. Prvo, bila je dvadesetak godina mlađa nego što je očekivao, a drugo, bila je elegantno, čak moderno odevena. Bela svilena bluza, dobro skrojene pantalone za jahanje, šešir širokog oboda u jednoj ruci, lopatica za muve u drugoj i radoznalo – ako ne i sumnjičavo lice. Pokušao je da je ne odmerava suviše očigledno. Primetio je da ona njega procenjuje vrlo upadljivo. Ovo bi na kraju zaista moglo biti zabavno.
„Nensi“, reče guverner, „sedi i ispričaj Sandilendsu ono što si i meni. Upozorio sam ga da u čitavoj priči možda nema ničega, ali mene si u najmanju ruku zainteresovala i daćemo sve od sebe da zainteresujemo i njega.“
Nensi je sela na stolicu preko puta Džoa i dugo i ozbiljno ga gledala pre nego što je progovorila. Sada kada mu je bila bliže, video je da je njeno lepo lice bledo i napeto. Nije ni pokušala da se nasmeši. Odmah je počela da priča. Glas joj je bio tih i jasan, ton zvučao kao da je reč o nečem hitnom. Očigledno je mnogo razmišljala o tome šta da kaže.
„Pre nedelju dana, u mestu se dogodilo nešto jezivo. Pegi Samersham, žena Vilijama Samershama, kapetana u Sivima, pronađena je u kupatilu presečenih vena. Naravno, svi su rekli – samoubistvo – ali, zaista, razlog za to apsolutno nije postojao. Nisu dugo bili u braku. Prilična razlika u godinama, što je u Indiji čest slučaj – ljudi odlažu venčanje dok im se karijera ne učvrsti, i jedan oficir se, u stvari, ne kvalifikuje za brak dok ne napuni tridesetu. Nikada se ne zna, naravno, ali delovali su ne samo srećno već i vrlo srećno zajedno. Ljudi su često govorili – idealan brak.
Znam da se u Indiji dešavaju čudne stvari, ali same činjenice, meni barem, bile su sumnjive, i Bulstrod, policijski načelnik, nije mogao da bilo šta objasni na zadovoljavajući način. Svi smo na trenutak pomislili da će se opredeliti za lakši put i uhapsiti jadnog Bilija Samershama...“
„Nensi“, kaza guverner, „pređi na stvar.“
„Izvini, ujače! I pogledajte...“ Dohvatila je koverat sa ujakovog stola, izvukla dve fotografije i pružila ih Džou.
Njegove stisnute usne izražavale su negodovanje.
„Ko je ovo slikao?“
„Pa, ja...“
„Moja nećaka je tri godine bila bolničarka na Zapadnom frontu“, rekao je guverner i zavalio se nazad u fotelju zadovoljan objašnjenjem izrečenim u nećakinu odbranu. „Gospodine Sandilendse, kada puna krvi nažalost nije ništa za moje iskustvo. I posedujem znanje o ranama iz prve ruke. Čak i isečenim venama...“ Zastala je, na trenutak smetena sećanjima. „Pretpostavljam da mislite kako je prilično šokantno što sam bila u stanju da stojim pred ovim užasnim prizorom i fotografišem?“
Ne želeći da prekida tok njene priče, Džo je samo klimnuo. Mislio je da jeste šokantno, ali je shvatio da bi uobičajeno poricanje bilo neubedljivo za ovu odlučnu ženu. Profesionalna radoznalost žudela je da sazna kako je uspela da pod teškim okolnostima snimi tako jasne fotografije, ali je ćutao i uputio joj je pogled za koji se nadao da predstavlja odgovarajuću mešavinu saosećanja i ohrabrenja.
„Da, pa, i sama sam bila prilično šokirana. Bila mi je prijateljica, gospodine Sandilendse, i nije mi bilo lako da to učinim. Ali ovo je vrelo godišnje doba. Nije mi preostajalo ništa drugo kako bih sačuvala scenu smrti onakvu kakva je bila. Bulstrod je izdao naređenje da se telo ukloni i odmah sahrani i ovlastio kitmutgara*: da očisti kupatilo. Bojim se da sam se umešala insistirajući da ga Endrju – moj muž, kolektor – opozove. Naravno, telo je trebalo sahraniti, nakon brze obdukcije koju je izveo doktor postaje, ali smo uspeli u nastojanju da posluga ostavi kupatilo netaknuto koliko god je to bilo moguće. Ne želim da se mešam, naravno“, (guverner se ironično nasmeja), „ali možda ne bi bilo loše porazgovarati s doktorom. Zove se Haloran. Ne poznajem ga dobro. Irac. Mnogi vojni lekari su Irci. Deluje fino.“
„Sačuvali ste mesto zločina – ukoliko je zločin u pitanju – gospođo Dramond, i to s veštinom metropolitenskog policajca. Ali pitam se – zašto vam je palo na pamet da preduzmete te korake?“
„Ujak mi je pričao o vama i vašem radu ovde u Kalkuti prilikom moje poslednje posete, nekoliko nedelja ranije. Neočekivano sam prisustvovala jednom vašem predavanju i bila vrlo impresionirana onim što ste rekli. Pokušala sam da izdejstvujem sastanak tom prilikom, ali bili ste opkoljeni falangom ozbiljnih mladih policajaca Bengalske policije, a ja sam morala da odem. Ali, kada se ovo desilo, odmah sam javila ujaku, on je telefonirao izvesnim ljudima, upotrebio svoju magiju i – evo nas.“
Nasmešila se prvi put, a lice joj ozari izraz nestašluka. „I ne mislim da ste imalo srećni zbog toga!“
Džo je uzvratio osmehom. Smatrao je da od kolektorove žene ne može mnogo šta da sakrije.
„Teško je razabrati, ali ako biste pogledali drugu fotografiju...“ – rekla je, skrećući mu ponovo pažnju na užas koji je i dalje držao u ruci.
Usredsredivši se na ručni zglob mrtve mlade žene, Džo je odmah uvideo na šta njegova sagovornica cilja, ali ju je pustio da nastavi.
„Vidite, zar ne? To nije mogla sama da uradi, slažete se?“
Džo je klimnuo glavom, a ona je produžila: „Ali to nije sve, niti čak najgore, komandire. Nakon Pegine smrti krenule su glasine. U postaji sam samo tri godine i nisam znala za te priče... U svakom slučaju, ljudi su smatrali da je sve prošlo... nestalo kao noćna mora. Uspavate se misleći da se mora više nikada neće pojaviti. Ali pojavila se. Još gora nego ranije.
Svi koji su tamo od pre rata žudeli su da mi ispričaju.“ Nagnula se napred u stolici kako bi naglasila ono što se spremala da kaže. „Gospodine Sandilendse, svake godine pre rata i unazad do 1910, žena nekog od Sivih oficira bila bi ubijena. U martu.
Prvo je nastradala gospođa majora Prentisa – Doroti. U požaru. Tragično, naravno, ali niko nije obraćao previše pažnje jer je bilo prilično jasno da je nastradala od ruku dakoita. Ti banditi su pre rata pustošili šume i pojedina sela. Još se mogu naći, ali zahvaljujući Prentisu i ostalima, nije ni izbliza toliko strašno kao ranije. Narednog marta, 1911, Džoan Karmajkl, ženu pukovnika Karmajkla, ujela je zmija. I u vezi s tim nema ničeg čudnog u Indiji, reći ćete – ali u ovom slučaju je bilo... Sledećeg marta, Šila Forbs je pala niz liticu dok je bila na jahanju, a 1913. se udavila Ališa Sims-Vorbarton.“
„A zatim je došao rat.“
„Da. Ljudi su bili u pokretu. Serija se prekinula i – zaboga! – ljudi su umirali na sve strane i narednih nekoliko godina zaista je bilo povoda za brigu... Zaboravilo se. Ali ova peta smrt je osvežila uspomene. Počelo je da se priča da je udaja za oficira Sivih opasna stvar! Tračevi i nagađanja su hrana za oficirske supruge, koje se kreću u veoma ograničenom krugu. Često i najmanji povod izazove uspaničene priče – onda možete zamisliti šta ovo znači za njihove živce! Jedna od njih govori, vrlo ozbiljno, verujem, o povratku u Englesku. A neke mlađe se klade koja će od njih biti sledeća žrtva! Obično razmetanje, ali mislim da pokazuje kako napetost postaje nepodnošljiva. Komandire, potrebni ste nam u Panikatu da razrešite slučaj. Ili ćemo ispitati čitavu stvar i zaključiti da nema osnova ni za jednu od ovih fantastičnih teorija i razuveriti dame, ili...“ – zastala je za trenutak, a izraz joj je postao smrknut – „...ili ćemo naći to... to... kopile – izvini, ujače! – koje je ubilo moju prijateljicu i postarati se da nikada više ne uzmogne da uradi tako nešto!“
