Posebne potrebe

23.01.14 e-novine.com

Vejnovićevih dvadeset osam pesama nastaju na neoavangardističkoj tradiciji svojstvenoj vojvođanskim pesnicima Vujici Rešinu Tuciću, Vojislavu Despotovu, Vladimiru Kopiclu, braći Mandić i drugima, i u tom smislu on kao da je rastao zajedno sa ekipom okupljenom oko Neolita. On ovaj svoj formalni eksperiment ukršta sa veoma jasnim političkim i društvenim angažmanom, sasvim u duhu trenutka u kojem nije moguće ćutati o mišićavim mladićima koji obezbeđuju zgradu ili o činjenici da je rokenrol pomešan sa pravoslavljem, u neverovatnom i krivom srastanju

Poezija u zemlji Srbiji račva se na dve struje – jednu predstavlja eskapistički ideal praznog stihoklepanja (u kombinaciji sa klepanjem novaca u vidu nagrada, apanaža, uredničkih mesta, članstva u žirijima) oličen u Draganu Jovanoviću Danilovu, a druga je samosvesno pevanje na avangardnim tradicijama o onome što nas okružuje, ali i o pojavama karakterističnim za conditio humaine, trajnim i, nažalost, posebno u ovim krajevima, nepromenljivim. Da se ne shvatimo pogrešno, nije Didžej Danilov problem, on je simptom pogubnog delovanja koje se u ovdašnjoj književnosti proteže od samih njenih početaka. I, da budem sasvim pravičan, pojava poput njegove ima u svakoj književnosti, samo su kod nas, valjda zbog opšte truleži, hiperbolirane.
Srećom, periodično se u ovoj zemlji pojavi dobra knjiga poezije. Nije to previše često, otprilike jednom, dvaput godišnje, u zavisnosti od toga koliko imamo sreće. Protekle, 2013. objavljena je zbirka pesama Dušana Vejnovića Posebne potrebe i već samim naslovom izazvala pažnju. Naime, poznato je da se ova sintagma koristi u sferi socijalnog rada, ali pesnik je odatle izvlači i prebacuje, ako je tako moguće reći, na veliki ekran. Pogađate, svi građani imaju posebne potrebe, svi smo osujećeni, onemogućeni, obespravljeni, uniženi i progonjeni. Jednom kada je zavladao sistem oličen u noćnim morama u kojima glavne uloge glume srpski političari, svet je počeo da liči na danse macabre, na ples smrti u kojem je posebna potreba sam život.
Vejnovićevih dvadeset osam pesama nastaju na neoavangardističkoj tradiciji svojstvenoj vojvođanskim pesnicima Vujici Rešinu Tuciću, Vojislavu Despotovu, Vladimiru Kopiclu, braći Mandić i drugima, i u tom smislu on kao da je rastao zajedno sa ekipom okupljenom oko Neolita. On ovaj svoj formalni eksperiment ukršta sa veoma jasnim političkim i društvenim angažmanom, sasvim u duhu trenutka u kojem nije moguće ćutati o mišićavim mladićima koji obezbeđuju zgradu ili o činjenici da je rokenrol pomešan sa pravoslavljem, u neverovatnom i krivom srastanju. Odnosno, moguće je ćutati i biti narandžast. Mnogi čak pišu pesme, priče i romane na taj način, ali to Vejnovića, očigledno, ne zanima. Njegova poezija ne dolazi iz promišljene strategije kojom će jezik osvajati nove i najčešće banalne metafore, odlagati značenja, tražiti vatru i naći ništa, uzalud buditi one koji su zaspali čim je počelo da se puca. Naprotiv, ona poput izvornog panka ili hip-hopa stiže pravo iz stomaka, čita se punim grlom, ali je veoma svesna da nije dovoljno biti sirov, nego se i ta nepatvorenost i svežina moraju i formalno opravdati. Stoga njegove pesme i u grafičkom smislu ne pristaju na to da budu nizovi jednakih stihova sa urednim počecima i krajevima, da budu u duhu bilo kakve tradicije. One se lome, nestaju, čitaju se čas uspravno, čas vodoravno, skaču sa kraja na kraj stranice gotovo probijajući marginu koja ostaje čvrsta samo zahvaljujući konvenciji. Čak i kada se ne bave aktuelnim društvenim i ideološkim trenutkom oličenim u omiljenoj mu metafori PVC stolarije (setimo se Kišove misli da je banalnost neuništiva kao plastična boca), Vejnović ne žudi za slivenim i ritmičnim pesmama. Ako bismo njegovu poeziju poredili sa muzikom onda bi ona bila poput post-rocka, potpuno izglavljena iz strategija pop pesme sa strofama, referenom, mostom i solo deonicom, bez obzira što su teme i motivi prepoznatljivi.
Dušan Vejnović nije nepoznat u književnom polju. Štaviše, on je dobitnik nagrade Đura Đukanov za zbirku kratkih priča, ali je ovo njegova prva zbirka pesama, tako da bi se moglo reći da je on pesnik početnik. I za nekog ko dolazi iz sasvim drugog miljea (po profesiji, Vejnović je psiholog), mora mu se priznati prilično majstorstvo, štaviše neočekivana zrelost koja svoj najbolji izraz ima upravo u jezičkom umeću, te razuđenosti i istovremenoj jasnoći pesničke slike. Pogledajmo samo kako ekonomično pesnik daje sliku Srbije u vremenskom trajanju:

Srbija prošlosti

Barjaci i sirene
trupla.
Srbija sadašnjosti
PVC stolarija na soliterima
Zastakljene terase
I crveni siporeks blokovi na ledinama

Srbija budućnosti

Suze.

(Geostrategije 2012)

Nije potrebno dodati više. Sve je tu: nasilje, smrt, oduševljenje kolektivnim identitetima, siromaštvo, kič i najava buduće (trajne?!) propasti. Zaista imponuje ovakvo majstorsko sažimanje, sublimacija kojom se u trostrukoj ekspoziciji daju vreme prošlo, sadašnje i buduće. A sve to začinjeno adekvatnom metaforikom, koja nije ni banalna, ni napadna, uz sjajnu aliteraciju u drugoj strofi. Radi se, ukratko, o vrsnom pesniku.
Posebne potrebe su zaista odlična zbirka poezija, u kojoj se na momente oseća nedostatak iskustva. Tome nisu mogli da pomognu ni odlični urednici izdanja, no za prvu zbirku i za trenutnu sliku srbijanske poezije, ovo je više nego uspela knjiga koja se od AGONizujuće produkcije izdvaja beskompromisnim stavom i čvrstinom pesničke slike.

Vladimir Arsenić