Port Sudan

21.10.04

Olivije Rolen je jedan od najpoznatijih francuskih autora srednje generacije. Rodio se u Bulonj Bijankuru, u Francuskoj, 1947. Dobar deo svog detinjstva proveo je u Africi, gde se i školovao. Godine 1963. vraća se sa porodicom u Francusku. Diplomirao je filozofiju i studirao književnost. Krajem sedamdesetih započinje svoju novinarsku i književnu karijeru. Za roman "Port Sudan", koji je za ovaj Sajam knjiga objavila izdavačka kuća Klio, dobio je književnu nagradu "Femina". Rolen je i gost ovogodišnjeg Sajma knjiga. Na štandu Francuskog kulturnog centra, juče je Rolen govorio o romanu "Port Sudan", a o njegovom literarnom opusu i ovom romanu, govorili su i književnica Ljubica Arsić i Zoran Hamović - urednik i osnivač IK Klio. Jedna od intrigantnih činjenica iz Rolenove biografije je i članstvo u militantnom krilu Unije komunističke omladine i učestvavanje u ilegalnim akcijama pod imenom Antoan. U razgovoru sa Rolenom, ispostavlja se da se ipak nije radilo o komunističkoj omladini, već o jednoj organizaciji ekstremne levice - maoističkoj.

"Bavili smo se ilegalnim akcijama (oteli bi nekog iz rukovodstva fabrike "Reno", na primer, i držali ga kao taoca nekoliko dana; ili bismo ukrali hiljade karata za metro i delili ih besplatno), ali nikada u tim akcijama nije bilo ubijanja. Imali smo oružje, ali ono nije bilo napunjeno, kako ne bismo rizikovali da neko bude ubijen", kaže Rolen.

Sartr je negde rekao da piše za sebe i za hipotetičko drugo lice. Za koga pišete Vi?

- Dešavalo mi se da pišem za jednu osobu, jednu ženu - da bi ona to čitala. No, u celini gledano, mislim da ne treba pisati ni za koga posebno, niti pak za neku društvenu grupaciju, za neku generaciju, itd. Ni za doba u kom živimo - čak bih rekao da treba pisati protiv tog doba. Može zvučati pretenciozno, ali treba pisati za čovečanstvo, to je sve...

Ne mogu se oteti utisku muzike u Vašem romanu. Ako bismo "Port Sudan" transponovali u muziku, bila bi to nekakva duga kompozicija spojenih stavova, pisana za klavir, ljudski glas i tugu. Da li muzika zaista jeste ono što Vas pokreće ili sam na pogrešnom tragu?

- Ne, ne grešite, inspiriše me muzika (kao i poezija). Kod Šuberta, na primer, ima neke ironične melanholije za koju bi voleo da mogu da nađem književni ekvivalent. Na žalost, ja sam samo slušalac, amater. Ne sviram niti jedan instrument, to je jedna od stvari u životu za kojima žalim.

Molim Vas za nekoliko rečenica o tišini u književnosti, o značenju belina i margina, o pauzama, jer Vi na to, očigledno, obraćate pažnju.

- Tišina... To je značajno, ali veoma teško pitanje. Nisam u stanju da na njega dam odgovor u nekoliko rečenica. Žao mi je - rekao je Rolen i u daljem razgovoru dodao da je pisao romane u kojima je autobiografski element veoma izražen, druge u kojima ga ima veoma malo ili ga uopšte i nema i smatra da se svi romani nalaze između dve krajnosti - autobiografije s jedne i čiste fikcije, s druge strane. Komentarišući paradoksalnu situaciju u kojoj se danas nalazi kniževnik u svetu gde se sve manje obraća pažnja na čistotu jezika, Rolen je istakao da se plaši da reči počinju da gube svoju snagu. "U doba u kome živimo prisutna je tendencija da se ne traži jedinstvenost, izražajnost, boja, miris reči, već se zadovoljavamo sterotipima, uobičajenim frazama, običnim jezikom. Upravo to je istakao veliki italijanski pisac Italo Kalvino u svom delu ‘Američke lekcije’, koji kaže da mu se ponekad čini da je najizrazitiju funkciju čovečanstva, funkciju izražavanja, zahvatila kuga", zaključio je Rolen.

21.06.05 Blic

Junak ovog romana je bivši pomorac, krijumčar i podvodač koji se, u borbi (protiv mladalačkih ideala) za goli (prekrasni) život, nasukao u paklenom Port Sudanu. Vraćajući se, posle pola života, u (degradiranu, vulgarnu i jeftinu) Francusku, da bi saznao okolnosti pod kojima mu je umro prijatelj, književnik A.(njegovo drugo ja), on preispituje sopstvene sudbinske odluke i obnavlja nezarasle rane na duši. Na osnovu „sporednih“ svedočenja (zlurade kućepaziteljke, negovateljice Slobode i „prijatelja ptica“) on proniče u portrete sagovornika, oličenja različitih životnih principa (gluposti, borbe i pomirenja), kao i pokojnog A, otkrivajući „uzvišene pobude“ (želju da zaštiti ideale svoje epohe, predajući ih nastupajućoj generaciji) u „sitnim stvarima“ (piščevoj opsesivnoj privrženosti „veoma mladoj“, istovremeno nadahnutoj i praznoj ljubavnici). Iskusivši da je lakše umreti nego podneti napuštanje (izdaju) drage ili saboraca (iz ’68), on prijateljevo samoubistvo (ili svoje progonstvo) ne tumači kao rezultat slobodne volje, već kao pogibiju „patetičnih Don Kihota“ u okršaju sa „silama ništavila“ koje su zavladale svetom („u kome su život i smrt, dobro i zlo, čast i sramota – tržišne kategorije“) i ljudima („velikim, šupljim kipovima“ iz čije „mračne unutrašnjosti dopire jarosna buka“). Dopunjavajući se sa pokojnikom kao „drugo stanje, druga faza jednog istog čoveka“, junak u književnosti otkriva „tajanstvenu silu“ kojom pokušava da se odbrani i od (savremenog načina) života i od (neizbežne, skore) smrti.
Lepota ovog kratkog romana je u jednostavnosti i sažetosti – pripovedanja, kompozicije i kritike današnje, evro-američke kulture.

Vesna Trijic

08.11.04 Danas

Za «Port Sudan», Olivije Rolen je u Francuskoj dobio književnu nagradu «Femina» i ovo je jedno od retkih dela koje su sa podjednakim oduševljenjem prihvatili i čitalačka publika i kritičari. Ovaj roman je molska, polifona priča jednog lučkog kapetana iz Port Sudana, na Crvenom moru, koje izvečeri plamti pod zalazećim suncem nalik na mlaku lokvu ljudske krvi, a izjutra blješti nevino i plaho, spirajući sporo i sistematično plitke tragove u pesku, koje su za sobom ostavili ljubavnici. Kapetan saznaje da je njegov najbolji prijatelj izvršio samoubistvo (kako to «najbolji prijatelj» viteški zvuči u vremenu kada su ljudi zauvek zaboravili da budu prijatelji i sebi i drugima). On odlučuje da ode u Pariz i sazna uzrok prijateljevog samoubistva. Napušta pakao Port Sudana i odlazi u Pariz, koji mu nalikuje na iskusnu javnu ženu u najboljim godinama. Saznaće da je njegov prijatelj , pisac izabrao smrt, zato što ga je, nekoliko meseci pre toga, izabrala ljubav. Predmet ljubavi ili tačnije, razlog postojanja, bila je jedna žena, retke, krhke lepote. A lepota je, setimo se Dostojevskog, »strašna i užasna stvar; strašna stvar. Tu, u njoj, đavo ulazi u borbu s Bogom, a bojno polje je srce čovekovo».

«Port Sudan» je, dakle, kompozicija za klavir, ljudski glas i - tugu. Jer, nasuprot veličanstvenoj slavi ljubavi, Rolen stavlja jedno doba, koje je vidoviti Osip Mandeljštam nazvao »vučji vek». U «Port Sudanu», Rolen kaže: »Nastupilo je, u svakom pogledu, doba vulgarnosti, u koje smo hrlili odasvud. Zadovoljstvo i teme razgovora, ti nedostojni naslednici prosvetiteljskog duha, koji je bio obasjao Evropu, nalazili su u svakodnevnom prizoru marionetskih beskičmenjaka, smatranih velikanima ovog sveta, čije je prosjačke fizionomije prevazilazila samo banalnost i glupost njihovih replika - zamišljali su da gledaju Molijera. Humor je zamenjen cerekanjem, drskost nitkovlukom...»Nasuprot dnu dna u kome je plivalo društvo, uklonjen od prizora javnog i skriven u utočište privatnog, njegov prijatelj je voleo jednu ženu, koja se u ponoć kikotala, nosila samo crnu ili belu odeću i ujutro je, silazeći polako i nevoljno niz stepenice, u pakao svakodnevlja, na svakom odmorištu, sa dlana slala poljupce. U ovom prizoru ima zrele sete Skota Ficdžeralda, a unutar pasusa koji slave prijateljstvo, kao da leži tamna i treperava Hemingvejeva senka. Nekakva vrela kamijevska oštrica, blještavo sečivo, takođe leže na stranicama ovog romana, kao i zauvek sačuvani dah mladosti,omamljujući, taman i vedar.

«Port Sudan» čuva na svojim stranicama zauvek pohranjene poljupce na skrivenim obalama, dok nam «senke nagrizaju lica, a krila slepih miševa šušte poput svile», kao i one trenutke potpune i najdublje samoće, kad «zvezde povratnika izgledaju savim blizu, svemirske magline povijaju svoje velike cvetove ka nama, to su zvončići đurđevka, grozdovi ljiljana, mirišljavi orlovi nokti. I bela tela zaljubljenih žena». Svetu u kome je jedini heroj novac, Rolen je hrabro ponudio antijunaka, koji se, uprkos svemu i svima, ne odlučuje na pakleni spokoj života provedenog na pijacama ljudskih duša, u kome «nasilnici žele da ih smatraju obrazovanim», već na punu, tihu letargiju u kojoj ima mesta i za gorkoslatki raj sećanja, kao i za sve pojavne oblike ljubavi.

U ovom romanu, ni jedan jedini put ne pominje se Bog. Podrazumeva se da je on duša, sakrivena u telu voljene žene. Kroz osvajanje tog tela-hrama, kapetan ili njegov prijatelj želeli su da dotaknu tu suštinsku i besmrtnu tvar, krhkiju od same krhkosti, koja se, baš zato, uvek izmiče i što je dalje, strasnije i zavodljivije sija. Duša-Božanska Anima, dakle, nikad neće biti dohvaćena, jer bi je dodir usmrtio, ali će žudnja i čežnja za njom, učiniti da čitavo bolno tumaranje koje se zove ljudski život dobije punoću i smisao, da demonska usta pod poljupcima postanu nalik na ljudska, a anđeoska krila haljine, kao i da svako milovanje dobije punu, metafizičku težinu i odjek u svim drugim svetovima. Iako je ono najčešće milovanje vode koja protiče ili slepo,uporno i sporo dodirivanje samotnih ogledala.

Sanja Domazet