Poodmaklo : lekarski roman

27.05.21 Vreme

Elina je sredovečna lekarka opšte prakse, ima dve odrasle kćeri, dementnu majku, a do skora je imala muža, ljubavnika i čvrsto strukturiran život koji se, međutim, upravo raspao. Na sitne komade. Zatičemo je u ordinaciji kako sakuplja te komadiće na gomilu ne bi li, kada ih sakupi, uzela veći čekić i sve to pretvorila u prah. Na primer, odmah je bivšem mužu poklonila svoju polovinu kuće na koju polaže pravo, a ljubavniku je prestala da se javlja. Zašto? Zato. Dane provodi u ordinaciji, ali u ordinaciji i spava. Nije da nema gde drugde, tu je i majčin stan, ali ona uporno ostaje u ordinaciji u kojoj organizuje vrlo neudoban život. Zašto? Zato. Najbolji sagovornik joj je plastični skelet Ture kome je, diveći se svome smislu za humor, natakla šešir na lobanju. Ture je nepotkupljiv i zajedljiv tip, a njoj je, u ovom trenutku, nepotkupljivost potrebnija bilo od čega drugog jer kreće u konačni obračun sa sobom i svim onim slabostima koje su dovele do toga da spava u ordinaciji. Nije da ona i ranije nije pokušavala sebi da stane na kraj, ali bi posle svake odluke da će preduzeti radikalnije rezove u svome životu, radije posezala za skupim vinom nego za sprovođenjem odluka. Čašu, pak, iz koje pije vino naziva akvarijumom (jasno je zbog čega). Ona, naravno, nije alkoholičarka, ali kad god sebi kaže da ona, uprkos tome što malo preteruje, nije alkoholičarka, nepotkupljivi kostur Ture pita je a da kako je onda svakog dana pijana kao dupe, te kako bi ona, kao doktorka, nazvala svoj odnos prema alkoholu? Zbog toga se svakodnevno sebi i svome mužu Akselu – dok su bili zajedno to jest – lekaru i fanatičnom sportisti s kojim tri godine nije spavala, zaklinje da će već koliko sutra prestati da pije. I tako godinama. Posebna i potpuno očaravajuća ravan priče Elenin je odnos prema pacijentima, te njeni reski komentari koje, doduše, čuje samo Ture (jer ih ona izriče u sebi), pa joj samo Ture i odgovara. Od kako joj se, međutim, stari život raspao, a na novi se još nije navikla, ono što misli o pacijentima sve češće joj silazi s usana – "pa crkni kad nećeš da vodiš računa o sebi", mogao bi da glasi komentar koji je ona izgovarala u sebi zadržavajući ljubazan osmeh ka spolja, ali sada se sve teže suzdržava te to, posledično, stvara duboku pometnju kako među pacijentima, tako i među kolegama. Hladnokrvan je samo Ture koji se, čini se, zajedno s čitaocem, silno zabavlja.

Ovo bi, dakle, bio nekakav uvod u roman Poodmaklo savremene norveške spisateljice Nine Like, ali tekst je toliko bogat, gust, lucidan, duhovit, da bi se na istom prostoru mogli, sasvim ravnopravno, ponuditi i drugačiji motivi. Taj drugi uvod mogao bi, recimo, da započne Elininim odnosnom sa majkom, dakle tananom igrom moći ("Možda smo obe autistične. To je valjda nasledno", str. 201), ili složenom filozofijom opšte lekarske prakse s klasifikacijom pacijenata kako po njihovim tegobama, tako i psihološkim profilima, sa sve urnebesnim primerima i primercima: tu su uvek umišljeni bolesnici, potom daveži, oni, dakle, koji dolaze lekarima da prekrate vreme, tu su odveć brižni roditelji i oni koji uvek već više znaju od lekara, ali tu su i neki pacijenti čije tajne zna samo lekar, dočim posebnu grupu čine istinski bolesni ljudi. Ipak, koliko god pacijenata da prođe kroz Elininu ordinaciju, i koliko god da ovaj roman otvara ozbiljne medicinsko-filozofske probleme (uza sav humor usmeren pre svega prema sebi), ovo nije priča ni o pacijentima, ni o medicini, već o samoj Elini.

Elinin život hrani se dubokim nezadovoljstvom sobom – što je, otprilike, kao da se hrani otrovom – on urasta u samog sebe kao nokat koji urasta u meso, a da Elina uvek iznova u samoj sebi pronalazi razloge zašto je sve baš tako, a ne nekako drugačije. S bespoštednom lucidnošću koju pokazuju i junakinje danske spisateljice Dorte Nors (te nije čudo što se ove dve spisateljice često stavljaju jedna pored druge) Elina pokušava da shvati šta joj se i izbog čega dešava, pri čemu stalno iznova pronalazi nove perspektive i time, uz pomoć kostura Turea, razvija jedan stari muško-šovinistički motiv koji je virtuozno iskoristio Milan Kundera u priči "Lažni auto-stop": "Žene, na sreću, poseduju čudesnu sposobnost da ex post menjaju smisao svojih postupaka. Iskoristila je, dakle, tu sposobnost i rešila da ga nije odbila zbog besa, nego zato da bi mogla da nastavi igru (...)". I Elina tako. Kada joj se ne dopadne jedno objašnjenje, makar ono odgovaralo stvarnosti, ona će lako da pribegne drugom, jedino što će je, u takvim prilikama, neizbežni Ture podsećati da radi upravo ono što nastoji da izbegne: krije se iza izmišljenih ili lažnih uzroka kojima najpre maže oči sebi samoj. Dok energično laže muža, lažući i sebe, ovaj zaspiva u fotelji: "Ležao je u njoj otvorenih usta, naizgled mrtav, dok je odjek mog glasa visio u vazduhu, podrhtavajući od laži" (str. 76). Razigrane, a jezički precizne i, zapravo, stroge, Elinine analize su književno zahtevni redovi koji poniru do dubina koje će iznenaditi i čitaoca i samu Elinu.

U jednom trenutku, dakle, u priču će se uključiti i Bjern, nekadašnja studentska ljubav koja postaje sadašnji vanbračni spas. Isuviše je Elina pametna da ne bi znala kako će se, šta i kojim sledom događati – iako će na sve načine pokušavati, s obzirom na "žensku sposobnost" samoobmane, da od same sebe zabašuri šta se zbiva (Ture je, dabome, i tu nemilosrdan i potpuno razara njenu "žensku prirodu") – ali upravo to što svi znamo, računajući i Elinu i Bjerna, kuda sve to vodi (u katastrofu, dakle), daje ovom romanu ponešto od grčke tragedije, te oboje igraju svoju igru kao da se neće dogoditi to što se mora dogoditi. Sredovečni i razboriti ljudi – pored apsolutno nepodnošljive žene Bjern ima i unuke – potpuno će izgubiti glave i početi da se ponašaju onako kako se ne ponašaju više ni njihova deca (jer su taj stadijum prerasla).

Najzad, od svih neodoljivih stvari u ovom divnom romanu, možda je najneodoljivija upravo ta što niko od junaka (izuzev Turea) nije izuzetan ni po čemu, sve same gospođe Bovari i gospoda Bovari kojima je Nina Like dala glas. Dubine do kojih dopire Elina u svojim boljim trenucima nisu filozofske dubine, već kristalizacije iskustva, svojevrsna nužnost da se misli u trenucima kada se izbor suzi na dve mogućnosti: ili misliti ili piti. Ako se u tim i takvim trenucima ne bi mislilo, ništa ne bi preostalo ni za život ni za književnost.

Iskusniji su čitaoci već uočili to starinsko ime prevodioca, Radoš Kosović, koji već nekoliko godina radi kao parna lokomotiva, donoseći nam pre svega s norveškog, ali i danskog, vrhunske prevode vrhunskih nordijskih pisaca. Nina Like je, umnogome, njegova Nina Like, njen jezik jezik je Radoša Kosovića, koji se, iako mlad čovek, već prikrao velikim prevodiocima ovoga jezika.

ivan milenković

01.05.21 Polja

Smejem se sebi i mislim: Eto, smejem se sebi. Smejem se zato što se ponašam smešno. Ali šta je to što se ponaša smešno, a šta se smeje?1 Ironija je oduvek bila saznajna figura: figura u službi uvida, a najpoznatiji ironičar evropske filozofije skupo je platio svoju posvećenost majeutici u koju je imao običaj da uvodi sagovornika ironičnom upitanošću o prividno samorazumljivim stvarima.
Kako kaže Jankelevič, ironija „spasava ono što može biti spaseno“,2 a da li nas ironija zaista može zaštititi od banalnosti sopstvenog i tuđeg sentimentalizma i predvidljivosti – ostaje dilema koja se u romanu Poodmaklo Nine Like razrešava možda više u pravcu beznadežnosti te ambicije. Naratorka se ipak povinuje svim onim porivima koje kroz čitav roman brižljivo, dijalektički dekomponuje svojom nemilosrdnom logikom u čijem žrvnju se drobe različite fiks-ideje, predstave, odbrambeni mehanizmi, formule političke korektnosti, načela njuejdž filozofije. Možda se time i dokazuje da ironija i samoironija ne mogu biti prevencija naše ludosti, ali kao figure narativne perspektive u romanu Nine Like funkcionišu besprekorno, kreirajući jedan lucidan, duhovit pristup inventaru koji okružuje izrabljenu temu preljube i najčešće preteže nad njom. Poodmaklo je roman neumorne refleksije na čijim rubovima se uzdiže okamenjeno iskustvo – lično i kolektivno. Odnos tragičnog i beznačajnog u naratorkinom životu predstavlja paradigmu koja je koliko generacijski uslovljena, toliko i univerzalna, a ipak nerazdvojiva od određenog životnog iskustva. Elin je u svojim pedesetim prošla kroz mnoštvo uloga, a u nekima je i dalje zarobljena. Ipak, njena „kriza srednjih godina“ je i kriza vrednosnog sistema u širem smislu, u kojem je sve demistifikovano, izuzev kulta ličnog interesa. Ironični podnaslov „lekarski roman“ kao žanrovska dijagnoza upućuje na to: kao i druge profesije u službi ljudske dobrobiti, i ova gubi društveno priznanje i značaj koji je u zajednici od pamtiveka imala. Od iscelitelja, lekar postaje puki službenik, posmatrač, a povremeno i saučesnik lične drame koju u ordinaciji igraju pacijenti, spremni na tužbu ukoliko konverzacija krene zabranjenim tokovima direktnosti i iskrenosti. Neizbežna tema ljudskih prava u visoko kultivisanom norveškom društvu pojavljuje se na komične i tragikomične načine i onog trenutka kad Elin više nije u stanju da strpljivo podnosi zamenu teza u kojoj su stručna znanja bagatelisana, a bolesni se leče uz asistenciju anonimnih elektronskih izvora, laičkih saveta, intuicije i njuejdž mudrosti – ona ulazi u konflikt i potencijalno opasnu situaciju.
Ono što je karakteristično za većinu pacijenata lekarke opšte prakse Elin jeste da predstavljaju inkarnaciju rasprostranjenog paradoksa modernog sveta u kojem svaki pojedinac neurotičnim ponašanjima proizvodi sopstvenu bolest i, zatim, traži lek za tu samoindukovanu patologiju u sistemu zdravstvene zaštite jedne od najbogatijih evropskih država, koja za osiguranika može da učini gotovo sve – dok god se to ne kosi s načelima političke korektnosti, gde se poput dogme poštuje bilo čija predstava o sebi i pravo da se proglasi za bilo šta, ukoliko se baš „tako oseća“. Mogućnost da se ideja subjekta o samom sebi postavi kao njegov jedini merodavan identitet – zasnovan u tolikoj meri na proizvoljnosti ličnog opažanja i fantazmu, a tako malo na faktografiji – predstavlja nesumnjiv dokaz nadiranja novog doba pred kojim je Elin spremna da kapitulira. Ona dobro zapaža da postaje važnije da li se lekar tom konceptu povinovao, nego da li se povlađivanjem sistemu implicitno suprotstavlja Hipokratovoj zakletvi ili da li uopšte leči. Dobar primer je susret s pacijentom kod kojeg Elin otkriva karcinom testisa u ranom stadijumu, čime mu spasava život, ali prilikom susreta s njim, nakon ozdravljenja, pacijent ne izražava nikakvu zahvalnost, već samo mrzovolju zbog nekomfornog načina života koji su u prethodnih godinu dana uzrokovale terapije. Taj bizaran odnos po kojem je lični komfor pacijenta u najmanju ruku jednako važan koliko i njegov život za Elin je potpuno neprihvatljiv i revolt zbog takve inverzije vrednosti uzrokuje rađanje svesti da ona zapravo i ne može da pomogne ljudima.
S druge strane, medicinski uvid u način na koji funkcioniše ljudsko telo dovodi je do skepse prema ideji da većina ljudi ne boluje ni od čega drugog do degenerativnog procesa zvanog starenje. To bi značilo da svaki čovek zapravo boluje od neizlečivog stanja – od nadolazeće smrti, odnosno od smrtnosti kao conditio humana. I to je dijagnoza s kojom lekarka posmatra sebe i svoje pacijente, a već to, po sebi, dovoljno je da je izopšti iz savremenog društva za koje je smrtnost gotovo jedini preostali tabu. Ono što se toj svesti frenetično suprotstavlja jeste koncept večne mladosti, prizivan i održavan različitim restriktivnim režimima ishrane, fanatičnim vežbanjem, ispijanjem čudotvornih eliksira u vidu „zelenog praha“ i mnogim drugim praksama. Elin s neskrivenom ironijom posmatra i komentariše to bezglavo delanje u pravcu poricanja jedine izvesnosti, koje najčešće samo ubrzava neminovni ishod i iskustvo nemoći sopstvenog tela.
S obzirom na anticipacijski odnos prema ljudima, pa i samoj sebi, logično je što Elin ne pronalazi ljubavnika među nepoznatima jer ona odbija da pristane na mogućnost da je bilo šta može iznenaditi, već se, komičnim spletom okolnosti na Fejsbuku, okreće svom nekadašnjem ljubavniku. Aksel (muž) i Bjern (ljubavnik) su antipodi jer je naratorka iscrpljena od neutralnosti, od „obaveze“ da razmišlja i dela izvan kategorija muškog i ženskog kako bi ostala emancipovana po svaku cenu i prihvaćena u društvenoj zajednici. Nije slučajno što Elin živi u Grendi, kvartu koji ispod imidža slobodnog i nekonvencionalnog naselja ima svoje dogme i kodekse ponašanja3 čiju neumoljivost ona nakon niza godina vidi kao jedan oblik licemerja i snobizma. Tako se ispostavlja da i slobodarski duh ove zajednice porobljava, kao i sve drugo, namećući samo jedan ispravan i prihvatljiv oblik ponašanja i govora. I u Grendi, ma koliko emancipovana bila, postoje „poglavice“, prethodnici i kreatori javnog mnjenja, kao i drugde, i nije nimalo lako sačuvati ugled opsesivnim razmišljanjem o političkoj korektnosti svakog svog čina i komentara.
Dinamiku zabranjenih polariteta ona pronalazi u odnosu s Bjernom, ma koliko mladalačke ljubavi sredovečnih ljudi bile neprivlačna tema. Ipak, u toj relaciji ona oživljava neke delove sopstvene ličnosti koje je morala da otpiše u aktuelnom braku i životu kakav je izabrala. Budući da se najveći deo njihovog odnosa odvija u elektronskom prostoru, Bjern se pojavljuje kao glas s druge strane njene svakodnevice koji osvetljava činjenicu da ona već dugo ne čuje da joj se neko istinski obraća, kao što se ni njen glas ne čuje u poluatomatskim razgovorima s pacijentima ili besprekorno duhovitim i doziranim razgovorima u sopstvenoj kući. Zapravo, baš ta kuća prestaje da biva prostor susreta i metafora porodice, i postaje cilj po sebi. Briga o kući funkcioniše kao teret i inventar svakodnevnih radnji koji kompenzuje otvaranje velikog, praznog prostora u središtu stvari i proizvodi kakvu-takvu ravnotežu. Zato nije čudno što se Elin najpre, pre samog razvoda i zakonskih procedura, odriče svoje polovine kuće, što se možda može tumačiti kao altruizam izazvan grižom savesti, ali čini se da nad takvim, sasvim logičnim objašnjenjem ipak odnosi prevagu novootkrivena čežnja za slobodom. Kroz odnos prema porodičnoj kući naratorka jasno uviđa da ne ume drugačije da postoji nego da robuje stvarima koje radi. I sasvim je izvesno da je i to ropstvo neki oblik samolečenja rastrzanog subjekta. Podjednako koliko i alkohol, koji, opet, ima prednost nad opsesivnim radom jer anestezira, daje podnošljiv oblik inače nepodnošljivim osećanjima i vraća izgubljeni sjaj.
Elin odbacuje administrativne, ali i sve druge eufemizme i mada se i sama prepušta kolopletu ljudskih gluposti, samolečenju u vidu svakodnevnog opijanja, preljubi sa značajnim emocionalnim ulogom, ona osvaja svojom spremnošću da prizna sve. To priznanje odvija se kroz jedan unutrašnji igrokaz, gde naratorka samu sebe optužuje i samu sebe brani kada to uspe, a ponekad samo rezignirano pristane na nemilosrdnu definiciju koju postavlja njen um. U tom procesu pomaže joj figura Turea, anatomskog rekvizita iz ordinacije, plastičnog kostura koji preuzima ulogu nekakvog animusa i daje glas njenim sumnjama u sopstvene motive. Ture postavlja neprijatna pitanja i komentariše stvari koje se obično prećutkuju. Zanimljiv detalj je i šešir, sasvim suvišan na goloj Tureovoj lobanji, kojim Elin želi da se poigra dovodeći u vezu nespojive elemente: ekstrem ogoljenosti koji predstavlja anatomski skelet i šešir kao strogo građanski rekvizit. S tim šeširom nataknutim na lobanju Ture je i podsetnik, ali i komična slika u uglu ordinacije koja bi trebalo da nasmeje i evocira shvatanje o isceliteljskoj ulozi humora.
Elin je sasvim svesna načina na koji funkcioniše njena (tipična ljudska) psihologija, a kao ilustracija služi priča o eksperimentu s pacovima koji najburnije reaguju na neredovan obrazac nagrađivanja pri pritisku na ručicu. Nepredvidivost pojavljivanja nagrade u vidu hrane proizvodi u njima potrebu da neprekidno pritiskaju pomenutu ručicu. Ovo je ujedno mehanizam razvoja zavisnosti, od koje lekarku ne spasava iscrpno saznanje o pomenutom eksperimentu.4 Ona ipak razvija zavisnost od Bjernovih poruka i hrane koju joj one pružaju. Uprkos svesnosti i uvida, taj tok predstavlja neki oblik nužnosti kojem se ne može umaći, bez obzira na svu inteligenciju i sposobnost opažanja. Ispod nanosa socijalizacije, sve nas vreba naša senka, unutrašnja „zver“, kako sama Elin to formuliše.
U sagledavanju vlastite sudbine, Elin ne daje mnogo šansi psihologiji. Iako bi se mogao izvesti logičan zaključak da su psihološke dispozicije koje upravljaju njenim životnim izborima nastale, naravno, (gde-bi-drugde-nego) u odnosu s otuđenom i robotizovanom majkom, koja je, opet, po neizbežnoj liniji nasleđivanja emocionalnih obrazaca, i sama bila „žrtva“ svoje majke. Čitalac bi možda mogao da pohrli ka tom tumačenju, ali jasno je da autorka ne daje tom segmentu romana težinu ma kakvog razrešenja ili pokrića. Majčina demencija, za koju se Elin, uprkos svojoj profesionalnoj kompetenciji nada da će se okončati povratkom majčinog duha u mentalnu pustoš naseljenu fantomima, služi kao izgovor. I to nameće teret dodatne krivice, jer sastanke s Bjernom u majčinom stanu obezbeđuje dobar izgovor: poseta bolesnoj majci koja se već neko vreme nalazi u domu.
Tamo gde nema ultimatuma da se deluje, da se uskoči u sam tok događaja, otvara se prostor za ironiju – taj prostor se za Elin otvara u trenutku u kojem ona, privremeno, iskoračuje iz svih prisila da čini bilo šta, da odgovara na poruke ili objašnjava sebe. U toj novoj slobodi, zagarantovanoj velikim gubitkom, ona može nemilosrdno jasno da vidi sve i to naročito sebe, ona vidi sve nijanse svog promašaja. Dok spava na neudobnoj fotelji na rasklapanje i na ginekološkom stolu u ordinaciji, ona je dobrovoljni izgnanik koji više ni od koga ne zavisi. To što smešta svoje sklonište u asketsko profesionalno okruženje doma zdravlja jasno govori da je to poslednja stabilna koordinata njenog novog života, svedenog na minimum.
Izuzetna duhovitost pripovedanja i problematizovanje besprekornosti (briljantnosti) kao koncepta savremenog norveškog društva u romanu Poodmaklo Nine Like mogle bi čitaoce podsetiti na Erlenda Lua, ali Elin je daleko od Doplera. Ona mora ostati insajder, ipak ne može da umakne teretu svoje profesije i zahteva značajnih drugih. Ako kažemo da to ima veze s muškom, odnosno ženskom perspektivom, možda zalazimo u zonu političke nekorektnosti, ali recimo da ima veze s našom percepcijom muške i ženske uloge. Sigurno je da nije reč o ženskom pismu, jer pripovedanje Nine Like odlikuje izrazita cerebralnost u kojoj je naratorka stalno korak ispred same sebe, izuzev možda u situaciji kad šalje poruku na pogrešan broj telefona i time se razotkriva. To je trenutak opasnog spajanja paralelnih životnih tokova gde više nema povratka u bilo kakvu formu udobnosti i gde je jedan poredak poljuljan iz temelja, a, kako se posle pokazuje, i nepovratno izgubljen. Sve njene dotadašnje fantazije o Akselovim reakcijama na saznanje o prirodi veze s Bjernom promašuju i iz tog razloga ovaj momenat može biti tačka svođenja Elin na meru nje same, dok se u gotovo svim drugim situacijama može navoditi krajnje ilustrativno mesto uvodnog citata – postoji jaz između one koja dela i one koja se smeje tom delanju. Između ostalog, veza s Bjernom na trenutke pruža utisak da je taj razmak između bića delanja i bića kontemplacije ravan nuli. Zavedena tom sekvencom odmora od superiornog razumevanja bezizlaznosti ljudske pozicije, Elin se prepušta samom toku stvari koje su, gledane nepristrasno, smešne, ali, u zavisnosti od okolnosti, mogu naglo postati i tragične.
Svežina s kojom roman Poodmaklo Nine Like istražuje sfere tragikomičnog u iskustvu modernog čoveka pruža čak i neku vrstu utehe – ne u kontekstu oslobađanja protagonista tragikomedije od odgovornosti, već u pružanju dokaza da, iako je predvidljivost u upražnjavanju gluposti deo ljudske prirode, postoji deo nas koji može toj nužnosti da se smeje.
Maja Rogač Stančević

02.11.20 Bookwar

Elin je doktorka opšte prakse u jednom domu zdravlja u Oslu. Tokom svojih, nešto više od pedeset godina, ostvarila je sve što je potrebno da bi bila ostvarena osoba. Ima posao o kome je sanjala, topli domu predgrađu i kredit koji otplaćuje zajedno sa suprugom Akselom, takođe doktorom, dve ćerke koje studiraju medicinu, a jedno vreme je imala i psa. Da se ne lažemo, jer je ona sebe previše lagala, njen život je bio ustajala žabokrečina koja ubija ono malo volje za životom. Elin se dodatno sahranjivala kartonima vina i sezonama serija koje je gutala. U suštini, bila je mrtva.

Onda je u njen život (ponovo) ušao On. Bjern. Njena ljubav sa fakulteta. Ljubav koju je ostavila da bi bila sa svojim sadašnjim suprugom. Bjern koga se povremeno stidela jer nije bio deo njenog prirodnog srednjeklasnog okruženja. Dođoš. Iz porodice u kojoj niko nije završio fakultet. Seljak sa groznim akcentom koji neuspešno i komično usvaja manire društvene klase kojoj očito ne pripada. Bjern. Ljubomorni. Toliko da mu je, kasnije, dala nadimak Psihopata.

Upravo tom Bjernu, Psihopati, posle više od trideset godina neviđanja sasvim slučajno šalje zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku. On prihvata i započinju konverzaciju. Ubrzo otkriva da je i on, poput nje, zarobljen u nekom sličnom životu. Eto divne prilike da malo pokrenu krvotok i zagreju onu ohlađenu krv koja je usporeno tekla njihovim telima.

Postali su ljubavnici.

Godinu dana nakon toga Elin je napustila dom i supruga, a čini se i ljubavnika, spava u svojoj ordinaciji i prima pacijente sa pravim i izmišljenim bolestima, a jedini pravi prijatelj sa kojim može da popriča je plastični kostur Ture. Balon koji se u njoj tokom godina pumpao je pred tačkom pucanja i samo je pitanje trenutka kada će da eksplodira.

Za norveškog pisca Erlenda Lua sam čuo kao pisca izuzetno duhovitih i smešnih knjiga koji u svojim delima na zabavan i satiričan način secira savremeno društvo. Pročitao sam njegov roman Naivan. Super i u njemu me ništa nije nasmejalo. Nisam našao ništa što bi moglo da liči na humor, vic, geg, smešnu scenu ili situaciju. Pomislio sam da je neki problem u meni, te sam posegao za drugim romanom istog pisca Dopler. Opet me ništa nije nasmejalo ili zabavilo. A o seciranju problema malog čoveka i savremenog društva meni, koji sam upravo završio tranziciju iz pre u postđinđićevsku eru, ti problemi norveških junaka nisu delovali blisko. Nisu mi delovali ni kao problemi. Volvo kamioni, Popis, Prohujalo sa ženom… Nisam odustajao, ali se ni Erlend Lu nije tako lako predavao u skrivanju humora i satire u svojim delima. U jednom trenutku sam odustao. Zaključak do kojeg sam došao je da ili Norvežani nemaju nikakav smisao za humor ili da je njihov smisao za smešno svetlosnim godinama udaljen od humora ostatka čovečanstva (jer meni su bili smešni i italijanski, francuski, engleski, američki, srpski, hrvatski i svi drugi humoristi). Recimo da je humor, zajedno sa problemima savremenog društva i običnog čoveka, ostao izgubljen u prevodu.

A onda sam naleteo na knjigu Poodmaklo norveške književnice Nine Like koju je u srpskom prevodu Radoša Kosovića objavila izdavačka kuća Geopoetika. U pitanju je roman koji je izuzetno smešan i zabavan, ali koji, istovremeno, odlično secira i savremeno društvo i locira probleme običnog, malog (mada srednjeklasnog), čoveka.

Like je iskoristila zanimanje lekara opšte praske glavne junakinje kako bi u svoju „ordinaciju“ primila tipične i one malo tipičnije primerke savremenog društva, ispitala ih, utvrdila simptome i dala dijagnozu. Međutim, ona tom prilikom nije poštedela ni samu protagonistkinju Elin prema kojoj je bila naročito surova i koju je, koristeći pisanje iz prvog lica, izložila na uvid javnosti.

Like se ne libi da progovori o onim temama o kojima se obično, zbog pristojnosti ili sramote, ćuti. Ništa ne propušta da iskritikuje, a naročito masovno licemerje i snobovštinu.

Ovo je i priča o smislu i besmislu čoveka kao životinje uzdignute na dve noge i samo naizgled oslobođene drevnih inhibicija. Takođe je priča i o društvu koje je samo načelno spremno da bude otvoreno i da prihvati različitosti.

Sve to Like radi na nenametljiv način, koristeći jednostavan jezik, pitke rečenice, prožete humorom i cinizmom na nešto više od dve stotine strana u nekoliko dana lekara opšte prakse.

Poodmaklo, sa svojim podnaslovom Lekarski roman, predstavlja dijagnozu savremenog društva, ljudskih naravi i ludila našeg doba. I sve to kroz smeh.

Milan Aranđelović