Poljupci, uspomene i razgovori

16.01.07

Najnoviji roman Borisa Miljkovića, „Poljupci, uspomene i razgovori” (izdavač „Geopoetika”, Beograd, 2005) biće predstavljen večeras u 19 sati, u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Reč je o delu koje poznatog tv i pozorišnog reditelja, čija je autorska radoznalost daleko šira od onog što mu profesija nameće, predstavlja koliko melanž toliko eksperiment filmskih, teatarskih i literarnih iskustava. Miljković se bavio i advertajzingom, radi kao kreativni direktor u pozorištu, a istovremeno je i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na specijalističkim studijama, gde predaje Kreativnu direkciju.

INTERVJU

Vraćate se, ipak, svojoj osnovnoj profesiji, režiji, televizijskoj, filmskoj, svejedno?
– Ovaj roman jeste rediteljski roman, ostavlja takav utisak, a meni se čini da je, u suštini, samo tehnologija drugačija. Nije kamera, nije stejdž, nije montaža već je literatura, ali postupak je vrlo sličan. I uživam u njemu, budući da je eklektičan onoliko koliko sam ja eklektičan. Ipak, u tehnološkom smislu, lakše je pisati nego snimati a, na kraju krajeva, i jevtinije. Čovek snimi film, potroši dva miliona evra, i ako ne uspe... Ovako, potrebne su samo dve do tri sveske, i hrabrost izdavača. A ako već o knjizi govorimo kao o mogućem filmu, imao sam sreće da radim sa izvrsnim „producentom”; posebno sam ponosan što na špici, ovog moguće književnog filma, stoji „Geopoetika” koja je za mene posebna priča.

Didaskalijama upućujete čitaoca da bolje „uđe” u „vaš” film, odnosno dramu. Kao da su one i jedino moguće sredstvo za opis života?
– Didaskalije su sastavni deo rediteljskog postupka, i one su po difoltu nezaobilazne, čak i u ovom našem svakodnevnom životu, u svakodnevnoj komunikaciji jer čovek stalno ima potrebu da svome sagovorniku objasni svoju tačku gledišta. Budući da ja ne poznajem jezik onako kako se diče pisci koji ga znaju, da ne majstorišem tim medijem, meni je didaskalija jedino moguće sredstvo da celu tu sliku uobličim. Imate pisaca čiji su jezik, rečenica, ritam, odista plod nekog tvrdog i ozbiljnog posla, ali kako ja mislim da nisam ni tvrd ni ozbiljan pisac onda mi se čini da bežanjem u drugi medij bežim od neke površnosti. A u jednom trenutku didaskalija, ta „ortopedija” kad je čovek nosi dovoljno dugo, postaje deo organizma. Kada sam radio na „Skakavcima” Biljane Srbljanović sa Dejanom Mijačem, sreo sam se sa obimnim didaskalijama u tom dramskom tekstu. Onda smo prosto napravili eksperiment: sve didaskalije skupili smo na jednom mestu, izvukli ih iz konteksta i dobili sasvim drugi, paralelni „roman”. To se pogodilo sa mojim pisanjem na ovoj knjizi; bila je to koincidencija koja samo potvrđuje koliko nam tekst hotimičnih situacija zaista postaje značajan.

Kako, u stvari, osim kratkim rezovima ocrtati tanku liniju između života i bolesti, tu tačku u kojoj se sve menja, i sve postaje beznačajno osim želje da se živi?
– Literarni postupak u ovom romanu jeste postupak kratkih rezova, to je tačno. On je apstraktan i gotovo nerazumljiv kao što je nerazumljiva i ta tačka sredovečnosti. Sredovečan čovek nije razumljiv ni sebi, niti je svet oko njega razumljiv njemu; on neprestano misli da odlučuje o budućnosti, da još trasira neke svoje puteve, a u stvari je bez prestanka okrenut unazad. Pa i to nešto puta koje napravi sastavlja od uspomena. Tako nekako ispadne da je sredovečnost baš takva, da je i baš ta tačka u kojoj je čovek bolestan istovremeno i tačka u kojoj je i zdrav. To je neka njegova igra.

Reklama je, kaže Vaš junak, najbolja slika trenutka u kojem živimo. Na šta se svelo vreme u 21. veku?
– Moj se junak intelektualno poziva na Bodrijara koji kaže da je advertajzing, odnosno reklama, oglašivačka umetnost, umetnost kraja 20. veka u kojoj se slažu sve umetnosti. I, to je stanovište u kojem moj junak živi pre nego što će postati sredovečan. U trenutku kada postaje sredovečan, spoznaje da je reklama biznis kao milion drugih biznisa i da, u tom smislu, i nema nikakvog posebnog šarma. To, inače, jesu trenuci u kojima ljudi, uglavnom, razumevaju da je ono što ima šarma sam ljudski život, pa ma kakav da je, a ne profesija. Da je profesija prosto forma, i da ona katkad može zauzeti oblik reklame.

Čemu učite svoje studente, osim faktima umetnosti? Da je, kada mi odemo, od nas ostala samo „baštica fotografija”, ili poljubac, „najlepši na svetu”...
– Mislim da ste u pravu, iako deluje poprilično depresivno da odista za nama ostaju baštice fotografija, i uspomene, i da jednostavno samo od toga koliko su te baštice snažne i dobro „ukomponovane” zavisi da li će one biti pusta uspomena ili posebna vrsta emotivne arheologije. Ako su uspomena, onda one čine predmet interesovanja malog, intimnog kruga tog čoveka. A, ako su arheologija, onda se time bave cela potonja pokolenja. Ja ne mogu da napravim razliku između toga koja je baštica vrednija, ta mala, emotivna, ili ta velika arheološka.

Studente učim da pokušaju da apliciraju svoju kreativnost na bilo šta čime se bave u životu, da se nauče pameti i tako približe svom kreativnom biću.

Koja je, onda, Vaša omiljena didaskalija?
– Moja omiljena didaskalija glasi: „Gledajući sa strane”.

Krstarenje po životu

Mogli ste knjigu nazvati i krstarenjem po životu, jer to čini Vaš junak. Šta sreće: duh oca, duh stvari, hranu, osećaj krivice jer tako malo zna o svojim roditeljima...
– Jeste, baš tako, kada sam počeo da pišem hteo sam da stvorim neki kursor kojim bi se, kao po internetu, krstarilo po sopstvenom životu. I to putem kroz tri oblasti: onu koja je život pre smrti i koju takav čovek, u takvoj tački, jedino vidi u odlasku preko svog levog ramena. Drugu, a to je tačka u kojoj se nalazi, za koju sumnja da je smrt. I treću, na koju baca pogled preko desnog ramena, a za koju pretpostavlja da je nekakav život posle smrti. Ipak, sam postupak jeste ne saznajni nego informatički. To je knjiga koja ne kontemplira već koja iznova slaže i obrće podatke.

Anđelka Cvijić