Politika i odgovornost

21.11.10

Nesrećni ljudi, koji između sebe pokušavaju da organizuju život, rasno su i tipološki određeni, kao bosansko-kninski klan, ili se, na primer, Crnogorci označavaju kao kriminalci, kaže profesor Čedomir Čupić
U uvodu svojoj novoj knjizi „Medijska etika i medijski linč” (izdanje „Čigoja štampe”) univerzitetski profesor i predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije Čedomir Čupić kaže da je pisati ovakvo delo rizično, opasno i neprijatno. Knjiga sadrži deo koji govori o važnosti informacija u današnjem vremenu, o tome da one treba da budu potkrepljene znanjem, stručnošću i savešću, kao i o tome da nema kompromisa između istine i laži. Drugi deo knjige govori o istoriji slučaja konkretnog medijskog linča, počev od 2002. godine, u kojem je profesor Čupić bio izložen klevetama zbog toga što je zatražio jednakost svih pred zakonom.
„Kada sam rekao da i zgrada ’Pinka’ i pet Karićevih vila treba da budu srušene, uopšte se nisam obratio njihovim vlasnicima, već tadašnjoj vlasti da porazmisli da li sme selektivno da sprovodi zakon”, kaže profesor Čupić za naš list, dodajući: „Moja izjava imala je normativnu snagu – ako se ruši, neka se ruši svima, ili da se ne ruši nikome”.
Kako je na „Pinku” pročitana ta Vaša izjava „Građanskom listu”?
Vlasnik televizije „Pink” Željko Mitrović prekinuo je emisiju uživo, a to se dešava samo u slučaju izbijanja rata bez objave, velikih elementarnih nepogoda ili smrti čelnika države, radi emitovanja klevete, prema kojoj sam ja lažni profesor bez naučnih radova. Na te vrednosne sudove, izricane iz sata u sat u vanrednim informativnim emisijama, nisam reagovao. Reagovanje na to pripada i odnosi se na Fakultet i Univerzitet koji su me birali. Vrlo oštro sam se, međutim, suprotstavio lažima o tome da posedujem bogatstvo u nekretninama i da sam izbačen iz Komisije za prijem studenata na fakultetu zbog toga što sam uzimao mito. Pozvao sam vladu i državne organe da izmere moju imovinu i da podatke javno objave, dodajući da ću, ukoliko to ne bude učinjeno, smatrati da i neko iz vlasti javno podržava i učestvuje u medijskom linču. Nažalost, vlada nije reagovala, čak je bilo reči i o tome da sam preterao. Kako građani da veruju vlasti koja od njih traži da poštuju zakone i propise, a obmanjivala ih je tvrdeći da je legalizovano nešto što nije?
Trenutno je dominantan fenomen kulturnog rasizma, prema Vašoj analizi. Šta on podrazumeva?
Ranije, krivica je prebacivana na druge narode i republike, sada se žrtve pronalaze među nama. Često se u javnosti negativno govori o Srbima iz Krajine, iz Bosne i Hercegovine, ili sa Kosova i Metohije, obeležavaju se najgorim osobinama. Nesrećni ljudi, koji između sebe pokušavaju da organizuju život, rasno su i tipološki određeni, kao bosansko-kninski klan, ili se, na primer, Crnogorci označavaju kao kriminalci. Drugim rečima, stvara se kulturni rasizam u okviru istog naroda. Moja knjiga skreće pažnju novinarima da ne izneveravaju profesionalne standarde, odnosno moć znanja i moć savesti, koji treba da budu podjednako zastupljeni.
Kada ste tužili vlasnika „Pinka” za klevetu, našli ste se u zamornom sudskom postupku. Koji su Vaši zaključci o srpskom pravosudnom sistemu na osnovu toga?
Sudska vlast, jedna od najznačajnijih vlasti, koja treba da bude ideološki nezavisna, i da kontroliše i zakonodavnu i izvršnu vlast, kod nas ne funkcioniše. Iz mojeg iskustva to je jedna katastrofalna poruka ljudima: „Ako idete u sudske sporove možda nikada nećete doći do pravde”. Posle jedne moje izjave da sud treba zaustaviti na šest meseci zbog radikalnih reformi, sudija Dejan Dobrosavljević naprasno je ubrzao proces. Na kraju, bio sam šokiran presudom za uvredu, iako sam Željka Mitrovića tužio za klevetu, i smatram da je bilo bolje da je oslobođen nego što je tako „osuđen”.
Šta ste doznali o pojedinim svojim kolegama sa Fakulteta političkih nauka u toku tog suđenja?
Bio sam zapanjen kada sam doznao da je Mitrović kao svedoke ponudio predavače sa Fakulteta političkih nauka, Dragana Simeunovića i Miroljuba Jeftića, koji su trebali da posvedoče da sam korumpiran. Zatim sam saznao da je profesora Vukašina Pavlovića i mene 2003. godine nevladina organizacija Law Project Center prijavila kao inspiratore ubistva premijera Zorana Đinđića. Sve je rađeno kako bismo bili uhapšeni u vreme operacije „Sablja”. A na ročišta u sudu Željko Mitrović je stalno donosio fasciklu sa mojim ličnim podacima sa fakulteta, podacima kojima niko ne može da raspolaže, osim suda i dekana. Iznenadilo me je to što je nova demokratska vlast omogućila da moj dosije (za koji nisam ni znao da postoji), nezavisno od toga jesu li podaci u njemu verodostojni ili ne, dobije privatno lice. Prethodna vlast koju sam žestoko kritikovao i osporavao nikada to nije učinila.
Isti profesori devedesetih proganjali su kolege drugih nacionalnosti?
Na jednoj sednici Nastavno-naučnog veća 1992. godine izložio sam problem o tome da naše kolege Iva Viskovića i Vladimira Štambuka, poreklom Hrvate, neko proglašava opasnim. Simeunović je posle sednice negodovao što sam pokrenuo taj problem, čak je pokušao da me udari u holu fakulteta. Uvek sam se čudio kada su novinari Simeunovića predstavljali kao svetskog stručnjaka za pitanja terorizma, a to nikada nisam čuo od ljudi iz nauke i struke. U časopisu „Misao”, međutim, koji sam jedva pribavio, Simeunović je u vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije objavio tekst u kojem se zalagao da budu napravljeni ljudski štitovi za mostove, sastavljeni od članova nevladinih organizacija koji su „potpisali bombardovanje Beograda”, a verovatno i za sve druge koji su po njegovom mišljenju nepodobni.
Nametnut nam je utisak da je za promene potrebno veliko vreme. Međutim, Vi predlažete primenu vrlo konkretnih zakona o lustraciji, poreklu imovine...?
Da je usvojen Zakon o poreklu imovine, današnji bogataši ne bi mogli da kažu da su najviše zaradili u vreme demokratske vlasti i ne bismo imali problem sa tajkunima. Mene, međutim, interesuje kako su oni pribavili početni kapital: da li na devizama pokupljenim na ulici, ili na monopolskoj poziciji u saradnji s vlašću, ili finansijskim mahinacijama, ili otimačinama i lopovlucima, ili ratnim profiterstvom? Zakon o lustraciji zahteva donošenje još dva zakona. Jedan o otvaranju dosijea saradnika tajnih bezbednosnih službi. Mi još ne znamo koliko je ljudi iz tajnih službi, niti ko su oni, ubačeno u političke partije. Drugi se odnosi na to da saradnici tajnih službi po ideološkoj osnovi ne bi mogli da budu u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti, državnim preduzećima i državnoj administraciji, javnom servisu, državnom obrazovanju, zdravstvu, poreskim, inspekcijskim i carinskim službama, niti da konkurišu za takva mesta. Zašto? Zato što su možda ucenjeni, a ucenjeni ljudi su veliki rizik za razne vrste nelegalnosti i korupciju.
Možemo li bez celovitih reformi da govorimo o daljem razvoju demokratske političke kulture u Srbiji?
Teško, ali ne smemo da odustanemo od težnje ka demokratskim promenama. Ova knjiga prilog je tome da znamo u kakvom smo stanju i da ne smemo da odustajemo u borbi za normalnije društvo i za praktikovanje profesionalnih standarda i etičkih normi u obavljanju stručnih i javnih poslova. Mi kao ljudi odgovorni smo za neposrednu budućnost, za utemeljenje vladavine prava, odnosno zakona, koji omogućavaju društveni red, sigurnost, stabilnost i poštovanje ljudskog dostojanstva svakog čoveka.
Marina Vulićević