Pogled preko svega

27.09.04

Mlada izdavačka kuća „Agora“ pod uredničkom palicom Nenada Šaponje sve više privlači pažnju javnosti, jer ima zanimljivu uređivačku koncepciju o kojoj će se, verujemo, tek čuti. Jedan od pravih bisera te urađivačke koncepcije je i knjiga „Pogled preko svega“ Pavla Ugrinova u kojoj on na sebi svojstven način rezimira i vreme u kome je živeo i sebe u tom vremenu, pri čemu ovaj, kako ga mnogi zovu „nepročitani Prust naših dana“ ne štedi ni sebe ni druge.

U predgovoru knjige „Pogled preko svega“ kažete da ste, uglavnom, opisivali vreme u kome ste živeli i da ste se pitali gde ste ga tačno opisali a gde promašili. Znate li da vas ‘’bije glas’’ da ste ovdašnji Prust koji još uvek nije valjano pročitan?

- Utvrdio sam da sam svoje Vreme opisao istinito, bez i trunke ideoloških ili nekih drugih, sličnih premisa. Ali utvrditi istinu nije dovoljno, jer je tek istina velika tajna, koja se nikada ne može otkriti, ali se može makar malo u nju proniknuti. I to ‘’makar malo’’ je uvek ono što je vredno u umetnosti.

Uporedjujete sebe sa Orfejom. Otkud to?

- Svaki pisac, u prenosnom smislu, upoređuje sebe sa Orfejom, jer želi da se osvrne i vidi svoju Euridiku, odnosno svoje Delo. I to uprkos zabrani Bogova da će to Delo istoga časa umreti. Ja sam se ipak osvrnuo i video svoje Delo u istinitom svetlu i ono nije istoga časa umrlo, jer je bilo izuzeto od smrtne kazne, što nisam znao. Učinio sam to bez straha i tako zauvek učinio živim svoje Delo.

Govorite da ste stvarali u neprozirnom vremenu koje se (trenutno) definiše kao Ništa, a opet deluje kao Zlatno ili Periklovo vreme. Šta ga određuje kao Ništa, a šta kao Zlatno?

- Mnogima je stalo da drugu polovinu Dvadesetog veka izbrišu iz naše Istorije ili se prave kao da nije ni postojala. To bi možda bilo mogućno da ne postoji velika Umetnost toga doba, vrhunska i večna, koja sjaji kao Zlato u tom vremenu i sjajiće i u narednom vremenu. Zato se toga vremena nije ni mogućno odreći.

U jednom trenutku konstatovali ste da smo živeli u vremenu enformela; kako gledate na današnji trenutak?

- Danas su u toku ‘’besudni dani’’. Tako glasi i naslov jednog mog romana koji opisuje dane posle Drugog svetskog rata a poslednjih petnaest godina liče na to stanje. Nekako je sve besudno.

Poglavlje vaše knjige ‘’Kraj proze’’ sadrži i tezu o zlu koje pospešuje dobro, kao i priču o prerušavanju zla u dobro da bismo ga mogli podneti. Krije li se u tome bar deo razloga što nam je društvo ovakvo kakvo je?

- Da, u celosti. Zato što je zlo od dobrog neodvojivo. To je jedna celina. Kako inače da razumemo pojavu da je jedna ista stvar za jedne ‘’dobra’’ a za druge ‘’zla’’. U svakom zlu ima zrnce dobra i u svakom dobru postoji zrnce zla. To kaže i narodna poslovica.

Pisali ste o ljubavi van sveta i o ljubavi u svetu. Velike ljubavi su mahom neostvarive. Znači li to da kad umre ljubav umire i čovek, čak i ako fizički i dalje postoji?

- Čovek ne mora da umre, ali je iznutra duboko slomljen. To ne znači da njegov život nema više nikakvog smisla ali nešto suštinski nedostaje. Živi se ravno, a ne zanosno.

Knjiga „Pogled preko svega“ završava se tekstovima o ljubavi. Da li zato što je ljubav i pre i posle svega? Ili?

- Ljubav je samo ‘’pre svega’’. U svome romanu „Bez ljubavi“ pružio sam šansu i novoj ljubavi, pa se čak nazire i treća, ali se sve tri okončavaju bez ljubavi, dok sama ljubav otkriva svoje naličje, koje može biti i samo zlo ili zločin.

Verujete li vi u ideju velike ljubavi kao svekolikog pokretača?

- Niko u to ne veruje. Zato što je ‘’velika ljubav’’ tako blizu ‘’velikog zla’’.

Koji je vaš iskustveni derivat? Šta biste naveli kao svoju (literarnu) poruku i zašto?

- Samo je Umetnost čista.

Tanja Nježić

05.02.05 Dnevnik - Novine i časopisi

Obeležavajući književno, knjigom, pedesetogodišnji literarni rad Pavla Ugrinova (pravo ime Vasilije Popović, Mol kod Sente, 1926) zrenjaninska «Agora» i njen urednik Nenad Šaponja napravili su knjigu/spomenicu koja je komponovana po istom principu za svako objavljeno delo, a jedinstven je pogled na urađeno/napisano. Uveren da je i sam ostavio traga o istoriju druge polovine dvadesetog veka , da nije pisao u NIŠTA, Ugrinov svoj pogled na proteklo i iznenada rođeno ovako formuliše:

- Oprobao sam se u svim književnim žanrovima: poeziji, prozi, romanu, eseju (književnom i likovnom), pa čak i u drami, kao i većina pisaca mojih savremenika. Nismo odmah znali šta će tom vremenu biti potrebnije: ništa mu, međutim, nije bilo baš toliko potrebno; ništa sem ukoliko to nije bila istorija i razistorija. Nismo odmah znali kojom ćemo se formom najviše približiti tome čudesnom vremenu, kako ćemo ga književno izraziti, to zaista nepredvidljivo vreme. Pokušali smo, tragali, nismo međutim pronašli ništa naročito Novo, iz jednostavnog razloga što se svi žanrovi, kao takvi, nisu uopšte dali, ostajući do kraja tvrdi, na hajući za vreme; zato što su takvi svi kanoni – nepomirljivi; ili ćete se u njih uklopiti ili nema književnosti.

Izašavši iz Drugog svetskog rata kao borac 13. udarne brigade, odrastao u Petrovgradu/Zrenjaninu, u apotekarskoj porodici, Ugrinov započinje studije ekonomije, ali posle četiri semestra prelazi na Akademiju za pozorište i film, koju završava 1952. godine, u klasi režije profesora dr Huga Klajna. Bavio se režijom sve do isključenja iz Beogradskog dramskog pozorišta zbog postavke komada Samjuela Beketa “«Čekajući Godoa”» 1956. godine. Jedan je od osnivača Ateljea 212, dramaturg i reditelj u Radio Beogradu, kasnije prelazi na Televiziju, gde na dužnosti urednika dramskog i serijskog programa ostaje sve do kraja svog radnog staža.

No uporedo sa tim egzistencijalnim poslovima Ugrinov već 1955. poemom «”Bačka začinka”» (izdanje Matice srpske) ulazi u našu literaturu i već na startu, zajedno sa Aleksandrom Tišmom, te godine deli Brankovu nagradu za poeziju. Ubrzo se okreće prozi i njoj će ostvariti najviše domete izbegavajući zamke socrealizma, postojano radeći na emancipaciji književne forme i izraza. Uvek na stani modernista i moderne, Ugrinov je poetizovao prozu, mešao istoriju i imaginaciju, dokument i fikciju, uvek u granicama čitljivosti i umetničke upotrebe svih gradivnih elemenata romana.

Razvijajući se prirodno i bez trzavica Ugrinov je napravio zavidnu i vešto komponovanu literarnu građevinu, stub sećanja, koja ide od fascinacije do kristalizacije, kako i glase neki njegovi važni naslovi. Za roman «”Zadat život”» dobija NIN-ovu nagradu 1969. godine. Od ratnog i antiratnog, utopijskog i antiutopijskog, egzistencije i antiegzistencije, ali i ljubavi i mržnje, politbirovskog i informbirovskog, elemenata i antielemenata, od pobednika do gubitnika, on će u nizu dela sa ukusom dokumentarnosti postati pisac i akademik sa zavidnom reputacijom i još nedovoljno istraženim opusom.

«”Pogled preko svega”» je idealna prilika za to. Ne samo što je gotovo idealan vodič/podsetnik nego pruža građu neprocenjive lične i kolektivne vrednosti. Od odlomaka iz svih dela , a njih je preko dvadeset, do izvoda iz kritika, intervjua, raznih pisama, retkih fotografija, svega što treba slučajnom čitaocu i budućem istraživaču. Bar kao polazište...

M. Živanović

10.01.05

>>VAVILON

Secanje je jedna od retkih oblasti iz kojih covek ne moze biti prognan. Ono mu potvrdjuje da je bio, postojao, daje mu odgovore na pitanja kako se I kada menjao, sazrevao, uoblicavao. Na taj nacin proslost svakog od nas nije nista drugo do deo naseg identiteta u sadasnjosti I buducnosti. Sebe najjasnije upoznajemo zagledani u ono sto je iza nas. Tako se jednim pogledom preko svega, preko vremena koje je proslo, moze zatvoriti krug s vremenom u kojem se zivi I stvara.
Tako se sa svojom prosloscu izborio Pavle Ugrinov, doajen nase savremene knjizevne misli. Dvema nedavno objavljenim knjigama dokumentarne proze sacuvao je od zaborava vreme u kojem je sa ostalim umetnicima svoje generacije, ziveo I stvarao.
POGLED PREKO SVEGA je naslov sazetog pregleda Ugrinovljevog pedesetogodisnjeg knjizevnog rada. Brojnim esejima, komentarima, izvodima iz dnevnika, publicistike I knjizevne kritike, citatima I autocitatima zaokruzena je slika o zivotu umetnika druge polovine 20. veka u Beogradu. Posleratna istorija je autoru posluzila kao neizbezni dramaticni okvir za sagledavanje umetnickih nemira I rekonstrukciju drustvenih pozadina iz kojih je celokupno njegovo knjizevno delo proisteklo. Na taj nacin autor je predstavio citav svoj knjizevni rad ozivljavajuci tradiciju kojoj pripada I ispitujuci otpornost umetnika prema iskusenjima jednog, kako sam kaze, mrtvog vremena.
Druga knjiga Pavla Ugrinova sacinjena je od secanja autora na cudesno Staro sajmiste, na zivot u prostoru nacickanom tesnim paviljonima koji predstavljahu pribezista posleratnih umetnika, slikara I vajara. Staro sajmiste u istoimenoj knjizi Ugrinova postaje simbol duhovnog azila u kome se pronalazilo snazno osecanje slobode I samosvojnosti. Iako usred stvarnog sveta, usred Beograda, u ateljeima na sajmistu disalo se I zivelo kao van sveta, van svih istorijskih konvencija I nuznosti. STARO SAJMISTE je licna hronika Beograda 50-ih, 60-ih I 70-ih godina proslog veka. To je esejisticko svedocanstvo o umetnicima koje je iznedrio boravak u paviljonima ovog dela grada. Saznajemo o nacinu na koji su stvarali Mica Popovic, Stojan Celic, Zoran Petrovic, Aleksandar Tomasevic, Laza Vozarevic, Zivojin Turinski, Dusan Jovanovic, Olga Jevric, Vida Jocic, Dusan Otasevic, Boba Jovanovic I mnogi drugi. Magijom pripovedackog prezenta ispred citaoca iskrsavaju sva ta opisana slikarska platna i njihovi koloriti, sve pomenute skulpture I iznijansiranost njihovih linija, svi ti razgovori Ugrinova sa ljudima koji su verovali u svoje talente I dela. U knjizi se neprestano smenjuje ozbiljan ton Ugrinova kao likovnog kriticara sa melanholicno intoniranim opisima susreta, razgovora I druzenja sa svojim savremenicima.
Pavle Ugrinov napisao je knjige kojima ce istorija knjizevnosti I umetnosti biti zahvalne. On u njima razmatra odnos knjizevne I likovne umetnosti, odnos mode I umetnosti, odnos posleratnih cinovnika kulture prema Beketu, Muru, Jonesku I Sartru. Ugrinov daje pronicljivu analizu pojma elite I fenomena sveprisutne kic-okupacije. Analizira poreklo I posledice potrosackog mentaliteta proleterskog malogradjanstva, njihov groteskni duh koji preti da unisti sve pred sobom. Objasnjava nacin na koji su umetnici sa Starog sajmista uspeli da se izopste iz citave ove posleratne kulturoloske kataklizme, tumaci beg slikara u apstrakciju I enformel I beg knjizevnika u prozu koja se nije neposredno vezivala za spoljnu stvarnost.
Svi ovi zapisi I impresije puni su nostalgije potkrepljene implicitnom sumnjom autora da ce se ikada ponoviti ovako plodotvoran period umetnosti u Srbiji. Ugrinov je zapisao svoja secanja uplasen ne samo svojim zaboravom, vec I zaboravom Beograda.
Beograd je poceo da gubi secanja na prostor Starog sajmista I ljude koji su ga oplemenjivali. Ova impresionictiska secanja Pavla Ugrinova pobedjuju zaborav i pomazu nam da se, u odnosu na njih, malo vise upoznamo, kao ljudi I kao umetnici.

ISIDORA INJAC