Pet dana ljubavi

mički dan uvek je ravan nekosmičkim decenijama, ili čak jednom veku. Ako ste u stanju da doživite i preživite svih pet dana, ispunjenih lavirintima ispričanih ili samo nagoveštenih priča, koji (lavirinti) pokatkad podsećaju na one poznate kosmičke „crne rupe“, onda ste u stanju da se susretnete s nečim novim, nečim do sada neiskazanim, nečim što je, ako se tako uopšte može upoređivati, veće od sam eljubavi i manje od samog trenutačnog života. Jer, na kraju, ili, ako hoćete, na početku svakog novog dana, te nebeske „crne rupe“ će vas odvesti i dovesti u jednu novu, neistraženu, ali ipak dragu, i, štaviše, prepoznatljivu dimenziju. Dovešće vas u stanje gde apsolutno, bez lažnih primesa i odsjaja, prepoznajete SEBE, ali i sve(t) oko sebe. Prepoznajete ono što bi se moglo nazvati korenom ili temeljom (da ne kažemo esencijom) samog života, kao oblika sveopšteg postojanja.

U svom najnovijem delu, „Pet dana ljubavi“, prateći sudbine cincarskih porodica, sudbine Aristotela, Viole, tj. Piroline, Armana (što je i naziv za Cincara), Ivana, Danijele i drugih. Logično je da se autorka uvek i iznova vraća zavičaju svih (ili skoro svih) Cincara, dalekom, ali nikad zaboravljenom Moskopolju (današnja Albanija) ili makedonskom Kruševu. Ali, ne dajte da vas ovakva konstatacija zavara, jer Armani i Armanke su sinovi i kćeri vetrova, cvetnog praha, sunca, zemlje i vode. U Cincarkinom romanu oni su simboli leptirova (koje će nositi od nežnih ugriza po ramenima i grudima celog života), oni su trajna sećanja na bogatstvo i gospoštinu, alem-kamenovi prošlosti, prosijavanje budućnosti… Ovo je, rekosmo, proza lavirinta gde se ukrštaju lagani krilaši-leptiri, kao nagovest nežnosti i svih osetila, ali tu su i drugi simboli priče, kao što su jastrebovi – odraz lepote, hrabrosti i snage. Na kraju, tu je i fatalni PETI zid kuće, u kojoj žive sećanja, šaputanja, zablude i nadanja. I iz njega će se, na kraju, izleći ne samo slavuj, nego i njegova zamamna pesma – kao začetak rađanja i iznovnog trajanja.“ – izvod iz Recenzije