Pesnički svet Ezre Paunda

01.01.20 Književna istorija

Prevodilačka recepcija pesnika avangarde u srpskoj književnosti čini se završenom pričom, ma kakav bio kvalitet i domašaj njihovih prevedenih pesama, i retko se srećemo s novim prevodima. Bilo da je reč o prevelikom prevodilačkom izazovu ili o utisku da su postojeći prevodi već kanonizovani, ovakav odnos polako smešta date autore u književnu prošlost i zanemaruje ih kao delatne činioce u današnjem pesničkom stvaranju. Knjiga Mirka Magaraševića Pesnički svet Ezre Paunda suprotstavlja se ovoj inerciji i nastavlja prethodni autorov rad na produbljivanju recepcije američkog pesnika. Ovo izuzetno obimno izdanje deo je nastojanja da se Paundova poezija predstavi, kontekstualizuje i tumači u skladu s Magaraševićevim shvatanjem Paundove pozicije i značaja u okviru konstelacije evropskih pesnika, pa i u okviru druge sfere Magaraševićevog interesovanja – kritičke poezije.
Prvi deo knjige predstavlja Magaraševićev tekst „Pesničko delo Ezre Paunda“, drugi obuhvata izbor iz Paundove poezije, od kraćih pesama, preko Kataja i dužih pesama, pa do izbora iz The Cantos, čiji naslov Magarašević ostavlja u originalu i piše velikim slovima u svom predgovoru (CANTOS)2, a treći, najobimniji deo knjige (495–814) čine „Tumačenje pesama i komentari“, u kojima je najviše prostora, očekivano, posvećeno objašnjenjima pojedinačnih prevedenih Pevanja. Brojne fotografije doprinose pokušaju da se dočaraju vreme i kulturni duh Paundovog vremena, što je za širu publiku dragocen aspekt ovog izdanja.
U knjizi Evropski pesnici Magarašević je objavio obimnije poglavlje posvećeno Paundu, u kome je dao pregled njegovog stvaralaštva, a većina tada izrečenih ocena ponovljena je i u ovoj knjizi. Pristup je pak ovde pomeren ka političkom kontekstu Paundovog delovanja. Uvodni deo „Pre početka: radio-govori“ služi da bi se „rasvetlilo pomračenje“ koje se nad pesnikovo stvaralaštvo nadnelo usled njegovih političkih izbora, odnosno, kao što piše Magarašević, da bismo razumeli „nesporazume oko Paundovih političkih shvatanja, koja ništa ne remete njegovu poetiku i njene visoke kvalitete“ (str. 19). Iz ovakve postavke čak i neupućen čitalac može proniknuti u to da postoji nešto što ne valja u tim shvatanjima, ali Magarašević ulaže veliki napor da Paunda u potpunosti opravda, oslanjajući se umnogome i na svedočanstva savremenika, i da to što jeste problematično zaobiđe. Noviji tumači Paundovog stvaralaštva i kulturno-političkog delovanja postupaju upravo suprotno – do detalja se udubljuju u njegove stavove, ne zanemarujući one koji su neprihvatljivi sa stanovišta humanističkog pogleda na svet, te nastoje da ih kontekstualizuju, sagledaju njihov razvoj, ali i vezu s Paundovom poetikom. Štaviše, čitav niz studija pristupa Paundovom delu upravo preko pitanja politike i ekonomije. Iako svoj uvod u Paundovo delo započinje politikom, Magarašević ne predočava vezu s poetičkim osobenostima tog dela, osim kada je reč o problematici usure. Njegov pristup je uglavnom na tragu onih kritičara na čija se imanentna tumačenja oslanja u predgovoru, poput Hjua Kenera, F. R. Livisa, Edmunda Vilsona, Alena Tejta, M. L. Rozentala, a ne osvrće se mnogo na raznovrsne poststrukturalističke analize. Međutim, koliko god se ti noviji interdisciplinarni pristupi mogu učiniti kao da nisu u skladu sa univerzalističkom, modernističkom stvaralačkom vizijom, upravo oni omogućuju da se različite sfere Paundovog opusa dovedu u vezu.

Kao i u svojim drugim knjigama, Magarašević građi ne pristupa s distance i suzdržanim tonom već s težnjom da čitaoca uključi, angažuje i da svoju temu gorljivo afirmiše i odbrani. Ovakav pristup svakako doprinosi obnovi interesovanja čitalaštva za Paundovo delo, ali vodi i potencijalnom zanemarivanju ili oštrom odbacivanju stanovišta koja nisu u saglasju sa autorovim. Magarašević, recimo, skreće pažnju na mišljenje Paundovog biografa Vilijema Kuksona da je njegovo interesovanje za Musolinija i fašizam došlo usled Paundovog verovanja u socijalne i ekonomske reforme u Italiji. Činjenica jeste da fašizam i Musolinijev režim do određenog trenutka nisu bili negativno doživljavani ni u demokratskim zemljama, te da su mu se čak i divili zbog navodne efikasnosti, a da su nepostojanje demokratije i tiranija tolerisani kao unutrašnja italijanska stvar. Ni Paund nije smatrao da bi fašizam bio pogodan za neku drugu zemlju, baš kao što je sagledavao i društveno uređenje Sovjetskog Saveza. Magarašević smatra da čak i Paundovi govori na Radio Rimu tokom Drugog svetskog rata svedoče protiv optužbi pesnika za fašizam. No, Paund se ipak nije pokajao niti definitivno odrekao fašizma i ekstremne desnice: tokom zatočenja u Bolnici „Svete Elizabete“ u Vašingtonu upoznao je militantnog desničarskog aktivistu Džona Kaspera i s njim održavao prepisku koja pokazuje da je pesnik bio na pogrešnoj strani kad je reč o borbi za građanska prava, a nastojanja da se ukine segregacija u američkim školama video kao deo jevrejske/komunističke zavere. Takođe, posle povratka u Italiju 1958. uslikan je na brodu u Napulju kako pozdravlja poput fašista, dok je 1961. godine, kada je Osvald Mozli (u čijim je časopisima Paund ranije sarađivao), vođa Britanske unije fašista, posetio Rim, prisustvovao sastanku u njegovu čast. Ove svoje aktivnosti Paund je odbijao da komentariše i više se nije javno deklarisao. Ipak, nema sumnje da je ovaj pravac Paundove misli važno imati u vidu, pa i razmotriti u relaciji s njegovim delom. Slično je i sa optužbama za antisemitizam, koje Magarašević odbacuje i brani nizom svedočanstava o prirodi Paundove ličnosti i prijateljstvima sa Jevrejima, a koje se u novijim studijama dovode u vezu s njegovim stanovištima o kapitalu i taloženju novca. Poznato je da se antisemitski pogledi zameraju i T. S. Eliotu, te da su univerzalističke, utopijske vizije modernista – suprotstavljene liberalizmu i kapitalizmu koji sve partikularizuje – zavele ove pesnike na stranu koja se kosi s njihovim humanističkim vidokrugom. Kao što u svojoj knjizi Poetika fašizma: Ezra Paund, T. S. Eliot, Pol de Man (The Poetics of Fascism: Ezra Pound, T. S. Eliot, Paul de Man) objašnjava Pol Morison:
Paundove političke sklonosti nisu naprosto mrlja na veličini koja se ipak, poput feniksa, uzdiže iznad njih. I one se, naravno, moraju osuditi. Ali i politika osude je po sebi politički problematična. Paundov fašizam i antisemitizam imaju poreklo u dubokom i potencijalno revolucionarnom nezadovoljstvu liberalnim sporazumom; antikapitalistički, antigrađanski zanos koji motiviše oba nije morao prisvojiti reakcionarni oblik kakav jeste.
Pažljivim proučavanjem Paundovog porekla i porodičnog okruženja kritičari su došli do zaključka da su i njegova politička i ekonomska uverenja, pa i ona konfucijanska, proizašla iz osnove koju čini američki populizam i džefersonski ideal „minimalno kapitalističke, agrarne državne zajednice“, kao i vere u ispravnog pojedinca, a ne sistem.

Magaraševićevo predstavljanje Paundovih ekonomskih pogleda dragoceno je s obzirom na to da se o njima gotovo ništa nije prethodno kod nas pisalo. On je takođe povezao Paundove različite društvene i kulturne uloge i s pravom naglasio onu posredničku, pokretačku, kao najznačajnije i najenergičnije kulturne figure svog vremena. Osobito se ističe Paundova uloga u približavanju kineske poezije zapadnoj kulturi i njegov doprinos teoriji prevođenja koji je u tom kontekstu nezaobilazan. Ako su ostale Paundove stvaralačke faze i bile predstavljene u ranijim pregledima i prevodima njegovog pesništva, njegova interesovanja za japansku i starokinesku poeziju, prevodi i zbirka Kataj (1915) ostali su gotovo nepoznati našoj publici. Magarašević predstavlja Paundove uvide u rukopise Ernesta Fenoloze, načine adaptacije originala, kao i primenu pesničke tehnike personae. Takođe, njegovi prevodi pesama iz zbirke Kataj su dragoceni, a pesničke slike često vrlo uspele. Naročito su kraća ostvarenja, zasnovana na jednoj upečatljivoj slici, odgovarala Magaraševićevom pesničko-prevodilačkom senzibilitetu. Kad je reč o pesmama iz Kataja, tumačenja i komentari su opet dragoceniji utoliko što je reč o tradiciji sa kojom prosečan čitalac nije upoznat.
Izbor iz Paundove poezije koji je Magarašević načinio daleko je obimniji od svih prethodnih i predstavlja reprezentativnu selekciju, a prevodilac u belešci na kraju ukazuje na „ideju ubedljive celovitosti“ koju je imao na umu a koja nije bila prisutna u ranijim prevodima. On se prilično negativno odnosi prema prethodnim izdanjima Paunda na ovim prostorima, osobito hrvatskim. Napominjući da prevod Tomislava Ladana iz 1970. godine ima „obilje vrlo slabih ili trapavih prevodilačkih rešenja“, a da su tumačenja površna i nedorečena, Magarašević jednim neutemeljenim potezom odbacuje ovu ranu publikaciju i njen pogovor, za koji ipak smatram da je Paundovu avangardnu poetiku – ali i nagoveštaje postmodernizma u njoj – dočarao na ubedljiv i uzbudljiv način. Magarašević je bio naklonjeniji Milovanu Danojliću kao prethodniku u prevođenju Paunda. Ipak, on primećuje da „Danojlićevi prevodi – da se ne zanemari – a priznati se mora – uz veliku podršku Leona Kojena – kvalitetom znatno variraju“ (str. 874). On se pri oštrom odbacivanju dostignuća ostalih prevodilaca nadovezuje na često ponavljanu i opšteprihvaćenu ideju u srpskoj književnosti da je pesnik bolji prevodilac od „nepesnika“ jer on „spontano puni celu tvorevinu životom“, kao što tvrdi Ivan V. Lalić u citatu koji navodi Magarašević. Ova ideja je u srpskoj prevodnoj književnosti opravdala mnoge slobodne i neprecizne prevode a da nikada nije uistinu preispitana.
Verovatno srodna predstava o „Paundovom prizvuku“ ili „Paundovom autorskom tonu“, koji prema Magaraševiću nedostajenovijim prevodima, stoji i iza niza poetizacija i stilizacija u njegovim prevodima, a koje nisu opravdane izvornim tekstom. Naime, uopšteno gledano, Magarašević je izvornom tekstu pristupio s neophodnom upućenošću u pesnikovu poetiku i s nastojanjem da uhvati ton i duh originala, a najpre da se ne upotrebljava nijedna reč koja ne doprinosi predstavljanju, čemu su rezultat brojni uspeli prevodi. Međutim, relativno su česta pribegavanja aoristu ili inverziji tamo gde ne postoji osnov za njih, kao i upotreba specifičnije ili arhaične leksike ili žargona na mestima stilski nemarkirane (wind – lahor; turmoil of speech – zavrzansko olajavanje; amid the primal things – u iskoni uzvišenosti; i sl.), a ponegde i intervencije na nivou stilskih figura (npr. wine of the lips – usne poput vina). U tom smislu je upadljiv prevod pesme „Portrait d’une femme“, u kojem ima i grešaka (dimmed wares of price – cena mutnih ratova; You preferred it to the usual thing: / One dull man, dulling and uxorious, / One average mind – Ti si baš tome davala prednost: / Nekom glupaku, dosadnom papučiću, / Prosečnom duhu), a šteta je i što je Magarašević nije sagledao u kontekstu ekonomskih pogleda Paundovih, te tako tumačio leksiku koja je kroz čitavu pesmu vezana za vrednost, interes, gomilanje. S druge strane, Magaraševićevi nešto slobodniji prevodi ponekad zaista doprinose pesničkoj ubedljivosti, ali mu je očigledno bio bliži jezik Kataja i pesama sa arhaičnim prizvukom nego pojedinih narativno-diskurzivnih ostvarenja.
Uporedimo zanimljivo rešenje u pesmi „Rastanak na reci Kijang“: „The smoke flowers are blurred over the river“ – „Dim nad rekom rascvetava se u nejasno“.
Pevanja ipak zauzimaju najviše prostora u ovom izboru, a i najveći deo napomena njima je posvećen. Magarašević daje iscrpna tumačenja i objašnjenja pojmova, likova i citata, kojima teži da ovu dugu, složenu poemu približi čitaocima i predoči one njene slojeve koji se teško mogu naslutiti bez posvećeničkog čitanja. Zbog mnogoglasja, ideogramske naporednosti elemenata i epske aspiracije Pevanja, prevodilac se i bliže držao Paundovog izraza i uzdržavao od poetizacije i stilizacije da ne bi zagladio ovaj rag-bag, kako je pesnik označio projekat u najavi, odnosno svoja Tri pevanja (Three Cantos). Koliko je ovaj aspekt opiranja prevodilačkoj težnji ujednačavanja, stvaranja koherencije, doslednosti u izrazu, značajan kad je reč o ovom delu, svedoči i predstava o Pevanjima kao izrazu svojevrsnog medijumskog posredništva, odnosno seansi u kojoj se glasovi mrtvih čuju među živima. Magarašević je imao u vidu i prethodnu prevodilačku tradiciju, odnosno prevode Milovana Danojlića. Načinjen je reprezentativan izbor iz Paundove poeme, celovitih i pevanja u odlomcima, sa akcentima na onim celinama o kojima je Magarašević više pisao i u predgovoru, kao što su, na primer, Pizanska pevanja, konfucijanstvo ili usura, kao i, kako prevodilac piše, „razgovetne Paradiso-Cantos“. Izbor je više usmeren na tematske celine, uslovno rečeno, nego na pojedinačna ostvarenja u kojima dolazi do formalnih i poetičkih pomeranja ili inovacija. Time je čitalac dobio priliku da sagleda kako se određeni likovi menjaju, kao što Odisej od trezvenog i zabrinutog junaka iz I pevanja postaje opušteniji, kosmopolitski lik uličnog jezika iz XXXIX pevanja.
Pesnički svet Ezre Paunda nesumnjivo značajno pomera recepciju američkog pesnika, upoznaje čitaoce s njegovim životom, društveno-političkim idejama i poezijom. Magaraševićev prevodilački pristup razvijen je na osnovama principa koji su utemeljili prevodioci prethodne generacije, poput Ivana V. Lalića i Milovana Danojlića. Njegov opšti pristup pesniku prožet je emocijama, gorljiv i borben u težnji da se zauzme za pesnikovu stvar, a metodološki na tragu novokritičarskih i srodnih postavki koje su bile bliske Laliću i Pavloviću. Stručni čitaoci teže mogu prihvatiti Magaraševićevo decidirano tumačenje određenih Paundovih autopoetičkih gledišta kao univerzalnih i doslednih, kad je poznato koliko su se ona samo u vezi sa Pevanjima menjala (stalna revizija i poetičko preispitivanje, kao i kod drugih modernista, uostalom), a nedostajaće im i kritičarsko mnogoglasje literature nastale poslednjih decenija. To je, međutim, put jedne, nadajmo se, vitalne recepcije velikog pesnika u srpskoj kulturi: prevod i tekst rađaju nove tekstove i polemike, koji doprinose upoznavanju i boljem razumevanju jedne od ključnih figura u kulturi i umetnosti 20. veka.
Sonja Veselinović