Bob Dilan (1941, Dulut, Minesota), stigao je u Njujork u jesen 1961. godine, kao anonimni mladi pevač po imenu Robert Alen Zimerman. Ubrzo je, nakon niza nezapaženih nastupa po klubovima u Grenič Vilidžu, shvatio da ga oponašanje Vudija Gatrija i sličnih folk heroja neće daleko odvesti, te da novo vreme koje se upravo rađalo traži novu muziku i, iznad svega, nov pesnički glas. Taj glas je prvi put progovorio 1962. godine, na albumu nazvanom jednostavno Bob Dilan. Do danas, objaviće još trideset sedam studijskih albuma, i na njima - osim muzike koja je svet činila boljim - u vinil urezati jedan od najznačajnijih i najuticajnijih pesničkih opusa u američkoj književnosti druge polovine dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Vrednost tog opusa ozvaničena je Nobelovom nagradom za književnost koja je Dilanu dodeljena 2016. godine. Književni ugled Boba Dilana temelji se i na knjizi eksperimentalne proze pod naslovom Tarantula (1971), kao i na memoarskom delu Hronike (2004), (Geopoetika 2005, 2017).
12.11.19 Politika
Poezija Boba Dilana – predvodnika generacija
Delo „Pesme” Boba Dilana prati njegov pesnički opus hronološki, od prvog albuma iz 1961. godine, koji je snimljen za svega nekoliko sati, do onog iz 2012, nastalog u 71. Dilanovoj godini
edesetogodišnje pesničko stvaralaštvo Boba Dilana, od 1961. do 2012. godine, nalazi se u knjizi „Pesme”, koju je objavila beogradska „Geopoetika” uoči ovogodišnjeg 64. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, u prevodu s engleskog Vladimira Kopicla i Muharema Bazdulja. Ovo pozamašno delo prati Dilanov pesnički opus hronološki, predočavajući sve umetnikove faze, od prvog albuma iz 1961. godine, koji je snimljen za svega nekoliko sati, do onog iz 2012, nastalog u 71. Dilanovoj godini, i nazvanog „Bura” po Šekspirovoj drami.
Autor propratnih tekstova, povodom svake Dilanove faze, svakog albuma, ali i pojedinačnih pesama je Zoran Paunović, što ovo srpsko izdanje knjige čini unikatnim u svetu, budući da su propratni tekstovi specijalno za ovu priliku štampani uz dopuštenje autora. Tako je Dilanovo stvaralaštvo, smešteno u društveni, politički, ali i književni kontekst, a od ukupno tri stotine pesama u knjizi, oko stotinu njih nikada se nije nalazilo na Dilanovim albumima. Većina njih prvi put se pojavljuje u javnosti.
„Pesme” Boba Dilana biće predstavljene večeras u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, od 19 časova, a u razgovoru će pored glavnog urednika Vladislava Bajca i Zorana Paunovića učestvovati i pomenuti prevodioci Kopicl i Bazdulj.
Vladislav Bajac, u predgovoru ovom izdanju podseća na polemiku vođenu povodom Nobelove nagrade za književnost dodeljene Bobu Dilanu, i čitav ovaj problem „smešta na svoje mesto”.
„’Greška’ sa Dilanom je u tome što su mu lik i delo (koncerti i ploče) od prve pojave bili toliko iznenađujući i prevratnički, da su ga odmah preselili u glas i predvodnika generacija. Teško breme za potencijalnu književnost. A kada se to već dogodilo, najdalje se do književnosti moglo dobaciti eventualnom opaskom da je to ’poezija za uši’. Nobelov komitet je 2016. godine to nazvao poezijom za slušanje”, piše Bajac, dodajući da je osam godina pre Nobela u obrazloženju Dilanu dodeljene Pulicerove nagrade, uz pohvale za doprinos američkoj kulturi stajalo i priznanje za zasluge tekstualnih kompozicija izuzetne poetske snage. Stav je urednika da je Dilan od samih početaka bio pesnik, koji je pripadao nasleđu američke poezije, pa i francuskih simbolista. U fazi, pod uticajem Artura Remboa, kako objašnjava Bajac, 1964, Dilan je napisao ciklus od jedanaest pesama i objavio ga uz svoj četvrti album „Druga strana Boba Dilana”, iste godine kada mu je izašao album „The Times They Are A-Changing”. Tada je Dilan pokazao da ono što piše smatra poezijom, dodajući stihove uz muzički album. Podsećajući na ključni uticaj Vudija Gatrija, buntovnika i lutalice Amerikom, autora više od tri hiljade pesama, (čija knjiga je takođe u „Geopoetici” objavljena u ediciji „Notni spisi”), Bajac napominje da je Dilan objavio pedeset albuma, stotine pesama, i jedan roman nazvan „Tarantula”, u duhu dadaističkog automatskog pisanja.
Dilanova poezija, kao i svaka druga, jeste muzika po sebi, to je njen začetni i nerazdvojni duh. Drugo je to što se uz čitanje ovih tekstova u uhu javljaju znane melodije, „od folka, preko kantrija i gospela, do bluza”. Vrednost muzike samih reči u tome je što njihov odjek iz šezdesetih živi i danas, u hladnom ratu koji je završen samo prividno, u nepravdama učinjenim zemljama trećeg sveta, u narastajućim društvenim raslojavanjima, u jezivom tonu glasa Donalda Trampa koji veselo objavljuje da je zločinac i vođa islamske države Abu Bakr el Bagdadi „umro kao pas” i pri tom dobija gromke aplauze...
A u poznatoj Dilanovoj pesmi „Odjek u vetru” sa albuma „The Freewheelin’ Bob Dylan”, iz sredine 1963. godine, čovek podiže oči ka nebu, ne videći ga pri tom, i pored čula sluha, on ne čuje plač unesrećenih, ne shvata da je još jedan oduzeti život prevelika cena, a već ih je previše nevinih uzalud nastradalo. Koliko još toga ima, koliko još otupelosti, neznanja i besmislenog činjenja zla, dok „odgovor odjekuje u vetru”. Te reči su, snagom bunta protiv nepravde savremenog sveta, kantautoru donele status „vodećeg protestnog pevača svoje generacije”. Na ovoj ploči nalazi se, pored ostalih, i kultna pesma „A Hard Rains A-Gonna Fall”, o teškim i crnim kišama poslednjih dana.
Dilanovu poeziju volimo i zbog postojanog priziva promena. Sledeća, posebno značajna, ploča iz 1964. godine „The Times They Are A-Changing” donosi upravo preobražaj samog stvaraoca, sa manje ljubavnih pesama, te viziju pesnika usamljenog u svetu rasne nepravde, Judinih poljubaca, „oružja od hemijske magle” i besmisla ratova, od Prvog svetskog do hladnog rata. „Dođite, pisci i kritičari/ Što perom prorokujete/ I oči širom otvorite/ Da priliku ne prečujete/ I ne govorite da je prerano/ Jer točak već se okreće/ I nije važno ko priču priča nego da drugi je slušaju/ Jer ko sad gubi posle dobiće/ Jer vremena se menjaju”, proročki je glas pesme po kojoj je album imenovan.
Marina Vulićević
