Pesma o večnoj seti

Vang Anji (1954), jedna od najuticajnijih i najčitanijih kineskih autorki postmaoističke ere, kroz svoj rad ruši tabue i predstavlja glas generacija mladih Kineza. Ćerka je poznate spisateljice Ru Džuđien i oca pozorišnog reditelja i pisca koji je bio optužen kao desničar kada je Vang Anji imala tri godine. Usled Kulturne revolucije, nije joj bilo dozvoljeno da nastavi obrazovanje nakon prvih razreda srednje škole. Umesto toga, kada je imala 15 godina poslata je na „prevaspitavanje“ u radnu komunu u Anhui provinciji, u siromašno selo na obali reke Huai. Godine 1972. prebačena je u kulturni ansambl u Sjudžou u kome je svirala violončelo, a 1976. počinje da objavljuje kratke priče. U jednoj od svojih priča, „Život u malom dvorištu“, ona opisuje baš te odnose između kolega u glumačkoj trupi u veoma ograničenom prostoru u kom žive i vežbaju između nastupa. Njen profesionalni razvoj kao violončelistkinje kasnije je veoma uticao na njen književni rad, pa je recimo za roman „Pesma o večnoj seti“ izjavila kako ga je pisala „kao što se piše simfonija“. Godine 1978. dozvoljeno joj je da se vrati u Šangaj i radi kao urednik časopisa „Detinjstvo“. Tokom osamdesetih prošla je kroz dodatno profesionalno usavršavanje u okviru Udruženja pisaca Kine i njena dela postala su priznata u celoj zemlji, za čim su usledile brojne književne nagrade.

Za roman Pesma o večnoj seti dobila je prestižnu Mao Dun književnu nagradu, nakon čega je roman adaptiran za pozorište, film i televiziju. Godine 2001. izabrana je za predsedavajućeg Udruženja pisaca Kine, a trenutno je predsednica Udruženja pisaca Šangaja. Godine 2011. nominovana je za međunarodnu Men Buker nagradu, kao prvi ženski autor iz Kine ikada nominovan za ovu nagradu. Živi i radi u Šangaju, gde predaje kreativno pisanje na čuvenom Univerzitetu Fudan. Ostala njena značajna dela uključuju: „Ljubav u malom gradu“, „Ljubav na opustošenoj planini“, „Grad Bao“, „Miris neba“ itd.