Opis hrišćanstva

25.06.05 Politika

U Opisu hrišćanstva čuveni teolog Ernst Benc ponudio nam je celovit pregled hrišćanske kulture, to jest značenje i zračenje hrišćanske pobožnosti na sve oblasti ljudskog života. Za njega je hrišćanska kultura vernikov način života u zajednici, koji se ogleda u osećanjima, mišljenju, vrednovanju, delanju, ponašanju i izražavanju njegova iskustva u pesmi, građevini, muzici, slici, obredu itd. Hrišćanska kultura je duševnost i duhovnost koja izbija iz svakog proizvoda, svakog pokreta, svake reči: to je pogled na svet, ne samo kakav on jeste, nego i kakakv bi mogao i trebalo da bude, slika sveta koji nedostaje, sanjani zavičaj.

Kroz najmanju spoljašnju pojedinost pojavljuje se ono duševno i duhovno, ono unutrašnje. Nijedna stvar ili događaj ne može se razumeti ako se pre toga ne shvati duh hrišćanske vere iz koje crpe svoje značenje i značaj. Samo tako se može pokazati kako dve, naoko različite pojave, mogu biti razumljive iz zajedničkog izvora. Neka građevina, neka slika, neki kip, neka pesma, neka muzička skladba itd., sve one mogu imati istovetnu strukturu koja leži u temelju društvenih i duhovnih oblika. Zna se da je vera u hrišćanskog boga bila izvor stilskog jedinstva u svim granama umetničkog oblikovanja.

Svako delo je pre svega jedno telo, a iznad svega jedan duh koji ga pokreće i prevazilazi, odvodeći onoga ko ga gleda, sluša ili dodiruje u više predele smisla, u blizinu tajne. M. Jursenar je ovo osetila kada je zapisala: „Ono što vidimo i što mislimo to je kao unutrašnja i spoljašnja linija jedne vaze: jedna drugu oblikuju”.

Dug judaizmu

Svoje duhovno poreklo hrišćanstvo duguje judaizmu, ali je i grčko-rimski način mišljenja i upravljanja ostavio neizbrisiv trag. Grčka filozofija i rimsko pravo živo su sudelovali u oblikovanju hrišćanskog pogleda na svet: grčka filozofija ugrađena je u osnove racionalne teologije, a rimsko pravo bilo je osnov crkvene organizacije! Iako se ne bi mogao osporiti i uticaj istočnjačkih kultova na konačno uobličenje naše vere, on nije bio od presudnog značaja i značenja. Iz dramatičnog susreta sa ovim pogledima na svet, hrišćanstvo je izašlo obogaćeno i sa pojačanom svesti o vlastitom identitetu, koji se najočiglednije pokazivao i dokazivao isticanjem razlika prema njima.

U ovako kratkom osvrtu nije moguće prikazati poreklo, strukturu, istorijski razvoj, društvene funkcije, oblike izražavanja, značenje i značaj, te istine i vrednosti hrišćanske vere. Ovde ćemo da usmerimo pažnju na jedno ključno pitanje: u čemu se sastojao preokret u načinu verovanja, mišljenja i delanja koji donosi rano hrišćanstvo u odnosu na prethodne oblike vere, misli i čina? Šta je to bitno novo što donosi hrišćanstvo u odnosu na stari svet?

Prvo, to je univerzalizam. U odnosu na religiju izabranog naroda i grčko-rimsko mnogoboštvo, hrišćanstvo donosi ideju ljubavi prema svakom čoveku nezavisno od rase, klase, plemena, naroda, pola, starosti, političkih uverenja itd. Ako hrišćanstvo donosi ideju ljubavi prema svakom čoveku, onda ono ne može biti rodovska, plemenska ili nacionalna religija. Hrišćanstvo se i proširilo u skoro sve krajeve sveta baš zbog svojih univerzalnih vrednosti i visokih moralnih normi koje iz njih slede. Već je car Konstantin, koga su nazvali „biskup za spoljne poslove”, prepoznao i shvatio ujedinjujuću snagu nove religije i učinio je temeljem duhovnog jedinstva rimskog carstva (s. 53). Hrišćanstvo duhovno sabira i društveno ujedinjuje sve ljudske razlike.

Drugo, što tek sa hrišćanskom verom prodire u svet i svest, jest ideja slobode nasuprot ideji sudbine. „Jedina prava polazna tačka hrišćanskog shvatanja zla je ideja o slobodi, koja je zasnovana u ideji o čoveku kao božijoj slici” (s. 115). Ako je čovek slobodan, onda on može da čini i zlo, a ne samo dobro: sloboda je mač sa dve oštrice! U starom svetu se verovalo da je sudbina toliko moćna da ni bogovi ne mogu spasiti svoju decu kad im dođe sudnji dan. Da vas samo podsetim da su najrazumniji narodi u našoj povesti, stari Grci, donosili ključne odluke pitajući proročište za savet, a ne svoju savest. Savest je moguća tek pod pretpostavkom slobode i isključivanjem sudbine: etičko počinje na muci izbora! Između čoveka sudbine i čoveka izbora vodi se spor koji zovemo istorija.

Treća novost je i najveća: dok su grčka filozofija i rimsko pravo nudili čisto racionalna načela mišljenja, rano hrišćanstvo je ponudilo ne-racionalne vrednosti ljubavi, nade i vere kao načine življenja. Ako ljubav spasava, onda racionalni zakon nije ni potreban: zakon pretpostavlja podanike, kao što ljubav pretpostavlja slobodne vernike. Osim toga, ako je zakon svesni oblik iskustva, onda on ne može da pokrije nesvesne snage u pojedincu i zajednici: otuda se uvek javljaju iskustva pred kojima zakon ostaje nem i nemoćan. Čovek koji voli osobu, ne može da voli zakon, jer je zakon bezličan. Zato se naš spasitelj javio u obliku ličnosti, jer se samo ona može voleti.

Četvrta blaga vest u odnosu na stari svet sastoji se u tome što je hrišćanstvo iz svoga pogleda na svet isključilo prinudu, što znači da se i moralne norme hrišćanske vere razumeju kao božji darovi, poruke, preporuke i ponude, a nikako kao imperativi, zapovesti, naredbe i zakoni, jer je sve to upravo ono protiv čega se rano hrišćanstvo žilavo borilo. Ono je religija slobode, pa svaki vernik može da prihvati norme vere, ali i da ih odbije, može da normu poštuje, ali i da je prekrši - na svoju odgovornost. Jalova pobeda normi nad iskustvom može da isprazni vernikov život od vlastitih odluka. Vera je ponuda a ne prinuda, poziv koji očekuje odziv. Zato Hrist skoro svaki svoj razgovor sa učenicima počinje rečima „Ako hoćeš”. U današnjem društvu, društvu koje je „u svađi sa samim sobom”, u kome smo jedni drugima plen, i gde je na delu „društveno dopušteni oblik mržnje”, to prosto izgleda kao davni san.

Peta novost sledi iz četvrte: ako je vernik slobodan da bira, uvek postoji mogućnost da pogreši u izboru, što nužno zahteva misao o praštanju i pokajanju, bez kojih nema istinskog zajedničkog života. To je, svakako, bio kvalitativni skok, vidan napredak u odnosu na ono staro-zavetno „oko za oko, zub za zub”. Neki mudrac dobro reče: „Ko osuđuje bližnjega, može i da se prevari; ko mu prašta, nikada se ne vara”.

Vrednosne neutralnosti

Šesta novost tiče se socijalnog učenja hrišćanske vere, to jest stava da su svi ljudi braća bez obzira na poreklo, rasu, klasu, položaj, pol, starost, zanimanje itd. Možete zamisliti šta je značio takav stav u jedno vreme kada je rob smatran životinjom koja govori, kada je svaki stranac smatran varvarinom, kada žene nisu imale skoro nikakva prava itd.

„Mnogi oblici prividno potpuno sekularne kulture naše sadašnjosti imaju hrišćanski koren, kao, na primer, poimanje ljudskih prava, međunarodnog prava i jedinstva ljudi” (s. 9). LJudi stiču svoja prava rođenjem, dakle prirodnim putem, pa njihova prava ne mogu biti poklon vladara ili države. To su prava koja nadilaze i prevazilaze državne, nacionalne, plemenske, rasne, klasne, polne, starosne, ideološke i jezičke granice i upućuju na povezanost ljudi u ljudskoj porodici. Bog i pravda su širi i dublji pojmovi od vladara i države i zato ostaju merila za njihovo ocenjivanje. Ako je bog stvorio čoveka, onda svaki čovek kao božje stvorenje ima pravo na život, telesni i duhovni integritet, slobodu i lično dostojanstvo. Ovo su ujedno i najviše vrednosti koje ne potiču iz ovostranog nego onostranog autoriteta – boga a ne države. Zato se o ovim vrednostima ne može dogovarati i pregovarati, one su tu da se usvoje i poštuju.

Sedma novost tiče se shvatanja vremena: nasuprot cikličnom ili kružnom, hrišćanstvo je ponudilo linearno shvatanje vremena, jer vreme shvaćeno kao kretanje prema krajnjem cilju, to jest spasenju, može biti iskorišćeno za izgradnju vlastite ličnosti.

„Budute savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski” (Matej, 5,48). Oboženje čoveka i očovečenje boga. Etička religija pretpostavlja rad na sebi: spasiti se gotovo da znači isto što i postati zrela ličnost!

Osma novost jest upravo pojava ličnosti: u starom svetu ličnost nije bila moguća, jer tamo gde vlada prirodna nužnost i sudbina nema slobode, a onda ni izbora, ni ličnosti. Po hrišćanskom učenju ličnost je to veća što se više uzdigla nad svojim prirodnim nagonima i hirovima sudbine. Bez odluke iz svoje slobode, nema ni ličnosti, jer ličnost je odluka. Ovo, naravno, pretpostavlja zajednicu ličnosti, ujedinjenu ljubavlju, nadom i verom. Jer tek u zajednici ličnost može da razvije svoje moći i mogućnosti: tako je hrišćanstvo pripremilo tle za napredak društva i razvoj ličnosti. Posebno u hrišćanskoj veri odnos između boga i čoveka je ličan i dramatičan, jer je čovek, kao i bog – ličnost.

„Ako se hrišćanska vera od drugih religija razlikuje po tome što je za hrišćanina Bog osoba, onda iz toga proizilazi da je i čovek osoba. Personalnost čoveka je istinski žig njegovog bivstva kao božije slike i ovde leži istinsko plemstvo čoveka, koje ga ističe u odnosu na druga stvorenja” (s. 115).

Ako čovek pogleda šta mu nude svetovni sistemi ideja, verovanja i vrednosti - filozofija, nauka, umetnost itd. - onda može da se uveri kako u njima ne može naći skoro ništa osim sumnje, vrednosne neutralnosti, subjektivizma i sl. Kada, dakle, uporedi što mu nude svetovni sistemi a šta hrišćanska vera, on može dati prednost istini otkrovenja pred filozofskom sumnjom, religijskom smislu pred vrednosnom neutralnošću, nadi pred ništavilom.

Đuro ŠUŠNJIĆ