Operacija: Čuvari nasleđa

25.03.14 Politika

Samo je jedan bio cilj članova Umetničkog odreda u Drugom svetskom ratu – sačuvati evropsko kulturno blago, o čemu govori knjiga „Operacija: čuvari nasleđa”
Na početku, 1943. godine, bilo ih je samo osmoro na putu misije časti, očuvanja simbola slobode ljudskog duha u Umetničkom odredu, usred pakla Drugog svetskog rata. Na kraju je Umetnički odred činilo 350 ljudi iz trinaest zemalja, koji su se bavili pronalaženjem vlasnika ili naslednika umetničkih dela, jer naročito su privatne jevrejske zbirke tokom rata bile nemilosrdno pljačkane. Danas taj posao preuzele su države, jer još uvek ima dela koja traže da se vrate kući.
Najveću sistematsku pljačku u istoriji, u kojoj su nacisti pokušali da prisvoje i unište evropsko kulturno nasleđe, do detalja je istražila Lin H. Nikolas u delu „Otmica Evrope” (Geopoetika, 2011). Međutim delo Roberta M. Edsela i Breta Vitera „Operacija: čuvari nasleđa”, u izdanju „Lagune”, i prevodu Nenada Dropulića, dokumentovano opisuje aktivnosti Umetničkog odreda, njegov doprinos očuvanju kulture i sećanja, u nemogućim uslovima. Robert M. Edsel poseduje i fondaciju „Čuvari nasleđa”, koja se pre svega bavi sećanjem i odavanjem priznanja ljudima iz Umetničkog odreda. Glavni likovi Edselove knjige su: major Ronald Edmund, redov Hari Etlinger, kapetan Voker Henkok, kapetan Volter Huthauzen, Žak Žožar, direktor Nacionalnih muzeja Francuske, redov prve klase Linkoln Kerstajn, kapetan Robert Pozi, potporučnik Džejms DŽ, Rorimer, poručnik Džordž Staut i Roz Valan, kustos muzeja Že de Pom. U beogradskim bioskopima prikazuje se i film „Čuvari nasleđa”, u režiji i po scenariju Džordža Klunija.
– Koliko je ova tema ozbiljno uticala na Klunija govori i jedan od njegovih skorašnjih intervjua u kojem je pokrenuo i pitanje vraćanja Partenonskog friza – kaže Nenad Dropulić.
Saveznici su 1943. godine osnovali neku vrstu komisije čiji je zvanični naziv bio Odsek za umetnička dela, spomenike, biblioteke i arhive, a jezgro odseka činili su obrazovani istoričari umetnosti, kustosi, arhitekte, arhivisti, profesori, kako objašnjava Dropulić, dodajući da su među spasenim delima bili i Vermerov „Astronom”, Rembrantova „Noćna straža”, Madona iz Briža – Mikelanđelovo jedino delo koje je za njegovog života napustilo Italiju, te katedrale u Kelnu i Ahenu.
Nenad Dropulić izdvaja dve dirljive priče. Prva govori o Hari Etlingeru, rođenom u Karlsrueu, u Nemačkoj, u jevrejskoj porodici. Deda je dečaku stalno pričao o Rembrantovom autoportretu koji se nalazio u njegovom rodnom gradu. Ali, on nikako nije mogao da ga vidi zbog toga što mu je, kao Jevrejinu, bio zabranjen pristup u muzej. Pred početak rata, Etlingerova porodica uspela je da pobegne u SAD i on je 1944. godine regrutovan u američku vojsku. Kao dobar poznavalac nemačkog jezika dospeo je u Umetnički odred, prisustvovao je pronalaženju dela evropske kulturne baštine u rudniku Hajlbronu, i tu je upravo prvi put, 1945. godine, ugledao čuvenu sliku o kojoj je slušao u detinjstvu. Druga priča iz ove knjige govori o spasavanju Madone iz belgijskog grada La Gleza 1945. godine, iz crkve koja je u bombardovanju bila teško oštećena. Ljudi koji su konopcima prenosili ovaj simbol svete zaštitnice grada obukli si svečana crna odela, došli su sa buktinjama.
– Pljačka umetničkih dela, koju je sprovodila nemačka vojska, bila je organizovana sa samog državnog vrha. Hitler je bio nabeđeni ljubitelj umetnosti, ali je njegov ukus bio prilično osrednji. On naime privatno nije slušao Vagnera, već operete. Imao je ideju da napravi veliki muzej u Lincu, za koji je inspiraciju dobio u Firenci, muzejskoj prestonici sveta. I Gering je bio veliki sakupljač umetničkih dela, ali najpre zbog njihove tržišne vrednosti, ističe Dropulić, uz napomenu da knjiga „Čuvari nasleđa” govori o nacističkoj pljački Francuske i severne Evrope, dok je Italiji posvećen poseban tom.
Dva najveća nemačka skladišta ukradenog blaga bila su u zamku Nojšvanštajn, i u rudniku soli Altauze, u Austriji. Otkrivena su tako, kako podseća Dropulić, što su Čuvari nasleđa stupili u dodir sa Roz Valan, koja je radila u muzeju Že de Pom, u okviru Luvra, gde su sva ukradena dela isprva stizala. Roz Valan se približila Nemcima i od njih dobijala dragocene podatke o tome gde su umetnička dela bila poslata. U tom trenutku bilo je zaplenjeno oko šest miliona pokretnih umetničkih dela, uz knjige, arhive i primerke primenjene umetnosti.
„Važno je da se sećamo ratova, kako se ne bi ponovili”, smatra Nenad Dropulić, koji se specijalizirao za prevode dela iz oblasti ratne tematike. Preveo je za „Lagunu” ukupno stotinu naslova sa engleskog jezika, a jubilarna je upravo bila knjiga o Drugom svetskom ratu „Pakao” ser Maksa Hejstingsa. Posle toga preveo je istorijsko delo o istom periodu Entonija Bivora, kao i „Lov na Romela” Stivena Presfilda. Sada radi na knjizi „Katastrofa, Evropa polazi u rat 1914”, čiji autor je takođe ser Maks Hejstings, čiji stil spaja erudiciju vrsnog istoričara sa perom izuzetnog novinara.

Marina Vulićević