Novi Brazil

01.11.12

Deutschlandradio Kultur

Autoru uspeva da poletno preplete dve ravni pripovedanja: Početkom 19. veka jedna grupa Luksemburžana doživljava neuspeh prilikom pokušaja da pobegne iz svojih siromašnih uslova života i emigrira u Brazil - u navodno srećniju budućnost. Krajem 20. veka Tiha sa drugim izbeglicama dolazi iz Crne Gore u Veliko vojvodstvo Luksemburg.
Nazivi mesta u atlasima naše Zemlje često se čitaju kao znaci uzvika ili znaci pitanja. Oni pripovedaju istoriju, ponekad i fantazije. Novi Hanover se ne nalazi u donjoj Saksoniji, već u Južnoj Africi. Novi Amsterdam se nalazi u južnoameričkoj Guajani, a Nova Irska je deo Papua Nove Gvineje. No, molim Vas lepo, gde bi trebalo da se nalazi mesto zvučnog imena "Novi Brazil“? Geografska karta ga beleži u malom Velikom vojvodstvu Luksemburg. Novi Brazil se dakle na neki način nalazi u našem susedstvu.
Gi Helminger, koji je rođen 1963. godine u gradu Eš-sir-Alzet, a od 1985. godine živi u Kelnu, pripoveda u svom uzbudljivom romanu o bezvremenom i univerzalnom fenomenu, o izbeglicama koji se nadaju srećnoj budućnosti u tuđini. Tako beše i u bajci o Bremenskim muzikantima: Nešto bolje od smrti svakako ćemo naći.
Roman "Novi Brazil“ odigrava se na dve ravni, u periodu između 1828. i 1831. i između 1999. i 2003. godine.
Početkom 19. veka: Grupa seljana iz Luksemburga kreće na put u novi svet, u hvaljenu zemlju Brazil. Luksemburgom vladaju inostrani moćnici koji se smenjuju, a stanovništvo ječi pod stalno novim porezima, siromaštvom i budućnošću bez perspektive. Brazil je nasuprot tome plodna zemlja u kojoj su stranci dobro došli, a dijamanti leže pored puta - tako se barem tvrdi. Žozet i njena porodica iz sela Val pripadaju mnogobrojnim porodicama koje se odlučuju na to da prodaju svoja imanja i krenu na put do reke Mozel. Brodom stižu u Koblenc i nastavljaju putovanje niz Rajnu. Ponovo slede naporna pešačenja - ljudi žele u Bremenu da se ukrcaju na brod koji će ih odvesti u Brazil. Već na reci Mozel Žozet, njen udvarač Nikolas Palen i mnogi drugi pevaju pesmo o iseljenicima - samo Nikolasov deda strepi da neće stići u Brazil. On sanja o "zemlji crnih planina“ o kojoj je jednom prilikom čitao. Većina saputnika je nepismena, neobrazovana i sujeverna kao i većina njihovih savremenika - ali se ne pokorava sudbini. Kao putujući narod su sumnjivi stanovnicima mesta kroz koja na svom putu prolaze.
U selima, kroz koja su iseljenici prolazili, stanovnici bi demonstrativno stali pored svog rublja ili krava. Nisu imali poverenja u ove ljude koji su prolazili i od kojih su neki izgledali kao da žvaću đonove svojih cipela da bi uopšte preživeli. Ko bi znao šta su skrivili. Mleko su mogli da kupe, takođe hleb ili činiju kiselog kupusa, za pristojnu cenu, to se podrazumevalo. No, nije svako želeo da sklapa poslove sa iseljenicima. Previše često su krave ležale u grčevima, nakon što bi kolona ljudi poput zmije propuzala. Žozet više nije primećivala da hoda. Snaga ju je terala napred, a da nimalo nije morala da se napreže. Mnogo toga što joj je Nikolas pričao, razumela je Žozet samo napola. Njegove rečenice su sadržavale imena i izraze koje nikad niko u Valu nije upotrebio, svaka pojedinačna reč otvarala je prostranstvo kao da je već usmerila svoj pogled preko ravnica Brazila. Kada bi pomislila na svoje selo, pojavljivale su se samo one stvari koje je na kraju zapamtila. Inače se činilo da se njeno sećanje polako prazni, da se oslobađa za budućnost, za one slike koje će tek videti, sutra ili za nekoliko godina. Zaborav je bio kosa i ono što je bilo odsečeno i padalo na njivu, skupljala je u istom trenutku nevidljiva ruka i nestajalo je. Samo ponekad bi čula svog dedu kako kaže: Nemoj zaboraviti crkveni toranj.“
Iseljenike u Bremenu dočekuje vest da Brazil više ne želi da prima strance. Tako njima, koji su ostali bez države, preostaje samo povratak u Luksemburg. U blizini sela u kome su ranije živeli osnivaju bedno naselje koje susedna sela nekako tolerišu. Na tom potezu, koji ljudi iz okolnih mesta zlobno zovu “Novi Brazil” vlada strašna beda. Uprkos tome što su manje ili više ponovo kod kuće, razočarani iseljenici su na kraju završili “u tuđini”.
Sto sedamdeset godina kasnije, krajem 20. veka. Tiha, devojčica iz “crnih planina”, iz Crne Gore, stiže sa drugim izbeglicama u Veliko vojvodstvo Luksemburg. Njen otac Aleksandar je pobegao od rata u Jugoslaviji, nije želeo da bude prinudno regrutovan. Porodica sada u azilantskom domu čeka na priznavanje svog statusa ili na deportaciju. Postupak zbog opšte političke situacije teče veoma sporo; Tiha u međuvremenu ide u školu. Njena školska drugarica Šarlot želi da je upozna, ali prvi razgovor ne protiče baš tako jednostavno: Uzajamno nerazumevanje i diplomatija mešaju se na najlepši način.
"Šarlot je bila radoznala, ali morala je da vodi računa da se Tiha ne oseća neprijatno. Nakon nekog vremena je pitala na luksemburškom: "Da li ti se dopada Eš?“ "Ima mnogo tabli“, odgovorila je Tiha. "Mnogo tabli?“, odvratila je Šarlot. Tiha je klimnula glavom, pokazala na trouglasto pešačko ostrvo iza sebe, na kome se nalazilo više tabli, jedna za bicikliste, dve sa nazivima ulica, jedna tabla koja je upozoravala na građevinske radove i još nekoliko drugih. "To mi do sada nije palo u oči“, rekla je Šarlot. "Nikada nisam videla grad u kome ima toliko tabli“, rekla je Tiha. "Da li si videla mnogo gradova?“, pitala je Šarlot. Tiha je odmahnula glavom. Šarlot je sačekala jedan trenutak i potom pitala: "Zar kod vas u Jugoslaviji nemate šta da jedete? “Tiha se nasmejala. "Naravno da imamo šta da jedemo.“ "Šta radi tvoj otac?“ "Ništa.“ "Kako, ništa?“, upitala je Šarlot. "Ide u šetnje“, odvratila je Tiha. Ili ne želi da kaže ili su bogati, pomislila je Šarlot i nervirala se.“
Smenjuju se suvoparni i duhoviti dijalozi, svejedno da li se radi o sudbinama Crnogoraca "sada“ ili o sudbinama Luksemburžana "nekada“. Pripovedanje o istorijskim događajima ipak krije rizike: Veoma često neka protekla epoha služi autorima kao puka šarena kulisa za figure čiji je mentalitet u potpunosti prilagođen karakteru i načinu razmišljanja današnjih savremenika. Siromaštvo i nevolja nekadašnjih vremena deluju pitoreskno; čitalac bi trebalo tome da se prepusti u osećanju ugodne jeze.
Tokom čitanja knjige Gija Helmingera to ne funkcioniše jer su pripovedačke ravni prošlosti i sadašnjosti međusobno prepletene. Kada god imamo utisak da smo se figurama približili, vremenskim skokom se uspostavlja distanca. Helminger je veoma vešt u stvaranju produktivne napetosti između polova “blizine” i “distance”: Sa sigurnog vremenskog odstojanja nama se na primer čini da je "ranije“, kada god mi želimo da to bude, sve bilo lako i ugodno; tokom nekoliko generacija se ništa nije dešavalo.
To u “objektivnom” smislu možda i jeste tačno. No, Helminger u nekim scenama iz 19. veka napušta distanciranu poziciju i zamišlja subjektivno stanje svojih putnika. Oni se ponekad osećaju ugroženo zbog aktuelnih događaja. Tako se pročulo da već postoje prvi parni brodovi. Zanimanje lađara bi moglo da izumre - da li bi to trebalo želeti? Oni ipak doživljavaju kako brodovi plove niz reku Mozel, kako ih vuku konji, kako ljudi, koliko god loše, na taj način zarađuju za život. Optimista u grupi upućuje na novo zanimanje crepara - slamnate krovove će postepeno zameniti krovovi od opeke. Ovde se ne radi samo o materijalnim novinama; jedan starac se pita kako društvo treba da se snalazi bez “svečanih” javnih pogubljenja, ona su u njegovim očima služila opštem moralu. Pre nego što čitalac može da utone u takav detaljima zasićen i istorijski fundiran razgovor, Helminger pravi rez i sadašnje sudbine se nastavljaju.
U vremenima globalizacije je “bekstvo i migracija” često obrađivana tema. Tako je italijanski novinar Fabricio Gati u svojoj reportaži “Bilal. Kao ilegalac na putu za Evropu” opisao utiske o jednoj od najozloglašenijih tranzitnih ruta koje vode od Afrike do Evrope. U velikom romanu Šerka Fataha “Ujačić” radi se o jednom traumatizovanom Iračaninu koji kao ilegalac živi u Nemačkoj.
Moglo bi se pretpostaviti da će i Gi Helminger duboko uroniti u često okrutna životna iskustva današnjih izbeglica - ali on to ne čini. Aktuelna nit njegovog romana započinje demonstracijom angažovanih Luksemburžana protiv procedure deportacije, dok u isto vreme u to mesto stiže autobus sa izbeglicama - grupa iz Crne Gore, među njima i devojčica Tiha, stigla je na cilj svog putovanja. Ono što sledi nakon toga, deluje skoro bajkovito, udaljeno od realnosti: Tiha uspotavlja kontakt sa Šarlot, njihove porodice se sprijateljuju. Šarlotini roditelji, robustna sindikalka i druželjubivi umetnik nisu baš prosečni savremenici.
Dalje: Izbeglica kao što je Aleksandar teško će se odlučiti na to da svoj skromni džeparac troši na posetu gostionici, gde potom, elokventan kakav je, odmah započinje razgovor sa lokalnim umetnikom. Neka i bude tako. Helmingerov fokus očigledno nije usmeren na uopštavajuću sociološku analizu "situacije“ izbeglica u Luksemburgu. On skicira kako bi mogla da izgleda uspešna integracija u privatnom okviru. Roman doduše završava neuspehom, deportacijom Crnogoraca.
No, uprkos neuspehu postavlja se pitanje istorijske slike romana. Luksemburžani nekadašnjih vremena, čiji je život permanentno bio ugrožen, i nasuprot tome Crnogorci, kojima ne prija unapred pripremljena hrana u domu za azilante i za koje domaći koh od sira spada u najgora iskustva - ovo poređenje može da posluži klišeima o “dobrostojećim izbeglicama” i uputi na prilično naivni istorijski optimizam. Kada bi se sledio taj princip, čovečanstvo bi kontinuirano koračalo kroz noć ka svetlosti. Helminger zna da se takav “per aspera ad astra” ne može uopštavati. Pozadina njegovog romana nije u tolikoj meri motivisana politički, koliko filozofski i psihološki. Koliko “tuđine” nosimo stalno za sobom i šta znači “dom”? Šta čini dobar život?
Gi Helminger se odriče velikih teorija, na čemu smo mu zahvalni. Pripoveda suvereno, izbalansirano i zapravo bi trebalo reći da se događaji u ovom romanu ne saopštavaju nego insceniraju - i to s užitkom. Tokom čitanja ovog romana često stičemo utisak da prisustvujemo živahnom i razigranom karnevalu. Kada velikovojvodski kneževski par posećuje grad Eš, lokalni stanovnici i migranti učestvuju kao gledaoci u tom spektaklu. Tiha se uz Šarlotinu pomoć odavno odomaćila. Ume da proceni pirsinge - nije svaki pupak pogodan za to - i kao i njena drugarica velika je obožavateljka šok-rok-benda Merilin Menson čiji jezivo-teatralni stihovi pesama lutaju kroz tekst:
"’Evo’, vrištala je Šarlot, klimnula glavom Tihi. Obe su nosile slušalice. U njihovim plejerima je bio isti CD i pokušavale su simultano da ga startuju. Starija dama je upitala: ’Šta to slušate?’ Devojčice nisu odgovorile, jer je Merilin Menson upravo ispitivao Boga da li može da siđe sa svog drveta. Kralj u crnoj limuzini, pevao je. Glave Tihe i Šarlot su se dizale i spuštale u tamnom taktu glasa. Bilo je otkačeno što ispred sebe vide ljude koji u veselim crvenim uniformama sviraju trubu, saksofon, klarinet, a u ušima imaju taj promukli organ i mračne zvukove gitare. Skoro kao video. Pored Tihe je jedan čovek viknuo na luksemburškom: ’Živeo veliki vojvoda!’. Na ulici Alzet jedna grupa je izvodila portugalske narodne plesove. Ukoliko moramo da se vratimo, pomislio je Aleksandar, onda što pre. Veliki vojvoda se radovao, lice mu je bilo ozareno. Njegov narod je bio dobro raspoložen. Merilin Menson je viknuo: Ja nisam rob Boga koji ne postoji. Adnan reče: ’Kada se radi o nacionalnim stvarima, ni ovi ovde ne funkcioništu drugačije nego mi.’ ’Da li si razmišljao o tome šta ćeš raditi kada ponovo budeš sedeo u Beranama?’, upitao je Aleksandar.“
"Kišobrani na drugoj strani ulice su poput talasa plivali duž kućnih fasada. Adnan je kihnuo, prešao pogledom preko velikog vojvode, tragao za štandom sa kolačima, ali ga nije video. ’Ovaj stih je najbolji’, vikala je Šarlot. Velika vojvotkinja je zagrlila neko malo dete. Muzička kapela je svirala neku narodnu pesmu. Merilin je pevao: Ukoliko umreš i niko ne gleda, tvoja gledanost opada. Kiša je ostala. ’Šta će se sada dogoditi?’, pitao je Aleksandar. ’Prsti na nogama su mi se smrzli’ Adnan je podigao ramena, spustio ih pre nego što je odgovorio: ’Da li si ikada bio ovako blizu nekom vladaru?’ ’Ne’, odgovorio je Aleksandar, ’niti mi je to do sada nedostajalo.’ Neko je viknuo: ’O, Portugal!’ Aleksandar je kucnuo svoju ćerku na rame. ’Šta je?’, Tiha je pomerila slušalice sa svojih ušiju. Kada bi Bog živeo, ionako bi te mrzeo. ’Dobar CD?’, pitao je Aleksandar. Šarlotino rašireno i crnom bojom uokvireno oko je poput teleskopa lutalo između njene prijateljice i oca. ’Naravno’, rekla je Tiha.“
Istovremenosti i oprečnosti koje ovde uz pomoć razantne tehnike rezanja dolaze do izražaja daju romanu njegov polet, njegovu živahnost. Helminger svoje karaktere predstavlja pre svega kroz njihovo ponašanje i njihov jezik; pri tome nastaju portreti, trenutni snimci, čija je moć iskaza potpuno jasna. Autor svoje pojedinačne figure ne oslikava kao jedinstvene, u sebi usklađene ličnosti - ovde svako ima svoju skurilnu fasetu, svoju samovolju, ovde svako predstavlja iznenađenje.
Na kraju nas očekuje znalački izvedena kompoziciona volta koja se zapravo ne izvodi, nego nagoveštava, pogled u dovršenu prošlost, u futur dva: Nesrećni iseljenici s početka 19. veka su još jednom krenuli iz Luksemburga da bi osnovali “novi Novi Brazil” - i to u Crnoj Gori. Jer “Brazil je svakog dana na drugom mestu”, kaže se na kraju.
Da li je ovo harmonična knjiga? Da - u dobrom smislu. Ne mora uvek i isključivo gnevno pripovedanje o sudbinama izbeglica da budi empatiju. “Novi Brazil” je uravnoteženi i pri tome zvučni, višeglasni roman.

Sabine Peters