Normalni ljudi

12.09.19 Bookwar

On i ona idu zajedno u srednju školu u gradiću na zapadu Republike Irske. Ona je Merijen Šeridan, veoma nepopularna devojka sa kojom niko u školi neće da se druži. On je Konel Voldron, veoma popularni mladić, član fudbalskog tima, neodoljiv i šarmantan. Ona je ćerka advokatice iz više srednje klase čiji je suprug stradao. On je sin samohrane majke iz najniže klase koja nikada i nije imala supruga. Nju niko u porodici ne voli. On je obasut bezgraničnom majčinom ljubavlju. Njena majka ima ženu koja im čisti kuću. Njegova majka čisti tuđe kuće. I niko u školi nije povezao ove dve činjenice. Ipak, njih dvoje su i uspostavili kontakt zahvaljujući ovoj okolnosti. Konel je često dolazio kod Merijen kako bi pokupio majku kada završi sa čišćenjem. Reč, po reč, pogled po pogled i Konel i Merijen su počeli da se zabavljaju na neki njihov čudan način. Istina, niko u školi nije znao za to (ili su, makar, oni tako mislili). U školi se nisu poznavali, ali su van škole, u njihova četiri zida, bili jedna duša u dva tela.

Ono što je najlepše u njihovom odnosu bio je i njihov usud. Previše rano su upoznali svoju srodnu dušu. Bili su tek maturanti i sve je tek bilo ispred njih. Matura, izbor studija, studije, nova iskustva, poznanstva i iskušenja su ih čekali na sledećem ćošku.

Dok se meseci i godine nižu oni se rastaju, ponovo sastavljaju, svađaju, mire, ali je jasno da se neizmerno vole.

Za roman Normalni ljudi koji je u srpskom prevodu Vuka Šećerovića objavila izdavačka kuća Geopoetika Sali Runi je osvojila brojne nagrade i priznanja. Između ostalih, Normalni ljudi je proglašena za Knjigu godine (gde je glavna konkurentkinja mladoj Irkinji bila bivša prva dama Amerike Mišel Obama), Proznu knjigu godine, a dobila je Nagradu Kosta.

U pitanju je gotovo savršeno ispripovedana priča o odnosima dvoje mladih ljudi kao i generacijskim dilemama i problemima u drugoj deceniji 21. veka. I sama autorka je veoma mlada (rođena je 1991. godine) što celoj priči daje na autentičnosti i originalnosti jer ona pripoveda u ime svoje generacije o problemima koje njih muče. Tako da ovde nemamo probleme otuđenja izazvanih mobilnim telefonima, aplikacijama, sintetičkim drogama ili preteranim konzumerizmom neoliberalnog kapitalizma (ili šta već stariji misle da uništava umove i živote njihove dece) jer se takav svet za Sali Runi i njenu generaciju podrazumeva. Oni jednostavno takve stvari uzimaju zdravo za gotovo i bave se suštinom. Odnosno, onim što je za njih suština života.

Sa druge strane, čini se da je u pitanju roman namenjen onima koji su odrastali uz knjigu (i seriju) Trinaest razloga ili onima kojima je serija Euforija bila Beverli Hils njihove generacije. Pravi problemi generacija koje su izgrađivale posleratnu Jugoslaviju i koje su u radovima morali da čekaju za koricu hleba (ili onim generacijama koje su odrastale tokom razgradnje te iste Jugoslavije i koji su u redovima čekali na vizu za bekstvo iz zemlje) više nisu aktuelni. U jednom tizeru ove knjige i piše da je u pitanju knjiga namenjena generaciji milenijalaca. Nema preciznije odrednice ciljne grupe od ove. Ova pitko napisana knjiga namenjena je današnjoj generaciji dvadesetogodišnjaka i dvadesetogodišnjakinja.

Kroz odnose dvoje mladih ljudi Sali Runi, na marginama, priča i o političkim stavovima svoje generacije, o ideologijama koje ih ugrožavaju, društvenim vrednostima koje cene ili preziru, porodičnom nasilju, depresiji, klasnim razlikama koje (ne) nestaju, o načinima da prežive u političkoj, ekonomskoj i društvenoj neizvesnoj budućnosti koja ih čeka…

U pitanju je generacijska knjiga koja će sigurno pronaći put do svoje publike. Roman Normalni ljudi se obraća mladim ljudima, a matorima omogućava da kroz ključaonicu zavire u umove njihovih naslednika.

Milan Aranđelović

01.09.19 Polja

Alen Badju je u Pohvali ljubavi, odgovarajući na pitanja Nikole Trunga, govorio o ljubavi kao o permanentno ugroženom konceptu u vremenu sajtova za upoznavanje, instruktora za ljubav i sveopšte politike sigurnosti, prema kojoj moderna ljubav zahteva unapred pripremljen prostor zajedništva i svođenje rizika na minimum. Posebno zanimljiva tačka u razgovoru između francuskog novinara i filozofa u vezi je sa „fascinacijom običnim ljudima” i usponom televizijskih serija koje se bave ljubavlju običnih ljudi, ma šta ta običnost podrazumevala. Na tragu ovog interesovanja za definisanjem modernog koncepta ljubavi je i drugi roman mlade irske spisateljice Sali Runi, Normalni ljudi, koji se bavi istorijom odnosa između dvoje mladih i, kako naslov višesmisleno sugeriše, normalnih ljudi. Književna kritičarka Konstans Glejdi je, pišući upravo o ovom romanu za časopis Voks, ironično primetila da su ljubavne priče sa istinski romantičnim zapletom rezervisane za komercijalne žanrove poput petparačkih romansi, dok se savremena književnost bavi mnogobrojnim i groznim načinima na koje ljudi povređuju jedni druge u disfunkcionalnim vezama. Ostajući verna temama iz debitantskog romana Razgovor s prijateljima, Sali Runi u Normalnim ljudima ispituje šta zapravo podrazumeva to remboovsko „ponovno pronalaženje ljubavi” u savremenom svetu, kao i da li je uopšte moguće pronaći diskurs o ljubavi koji nije svodiv na banalno, a ipak progovara o svakodnevnom i običnom iskustvu.
U romanu se pripoveda iz perspektive sveznajućeg pripovedača i to je izvesno ključna narativna strategija kojom spisateljica uspeva da izbegne opasnost od patetizacije narativa, što nije uvek bio slučaj u Razgovoru s prijateljima, romanu napisanom u prvom licu. Priča je vrlo jednostavna: dvoje mladih ljudi, Merijen i Konel, odrastaju i izgrađuju svoje životne stavove kroz nedefinisan romantičan odnos koji godinama traje uz prekide. Ovakav opis bi mogao odgovarati gotovo svakoj romantičnoj komediji i nesumnjivo je jedan od razloga što se romani Sali Runi nalaze na vrhovima bestselera u poslednje dve godine, ali bilo bi nepravedno zanemariti veštinu kojom irska autorka ljubav analizira kao ostatak u vreme dekonstrukcije rodnih uloga, redefinisanja nuklearne porodice i odbacivanja tradicionalnog heteronormativnog poimanja romantične veze. Roman je podeljen u poglavlja koja prate određene vremenske tačke u razvoju veze između dvoje protagonista – ove tačke figuriraju kao čvorišta, mesta susreta u kojima se odvijaju promene u junacima, dok je period razdvojenosti samo uzgredno opisan, kao izgubljeno vreme stopljeno sa svakodnevicom. Stoga, autorka opisuje junake isključivo kao funkcije veze i roman ne prati njihovu individualnu psihologiju u meri u kojoj problematizuje sam odnos kao polje intimnosti zasnovano na raspodeli uloga i moći.
Merijen je devojka iz bogate porodice za koju radi Konelova majka Loren, ali njegov društveni status nije isključivo klasno određen: on je popularni mladić koji igra fudbal u srednjoj školi, dok je Merijen nesnađena tinejdžerka. Ipak, ono što Normalne ljude razlikuje u odnosu na klasičan holivudski narativ o devojci koja od ružnog pačeta postaje labud i mladiću koji se u nju zaljubljuje jeste isto ono pitanje koje postavljamo na kraju klasičnih, ali i modernih bajki: a šta je bilo posle? Autorka se pre svega interesuje za ljubav kao proces koji, premda bolan, figurira kao medij za konstruisanje i pronalaženje sopstvenog identiteta. U tom smislu Sali Runi nije daleko od Badjuove ideje o ljubavi kao prevazilaženju konflikta između identiteta i razlike koju ljubav utiskuje u subjekta, ali se kod nje upravo ta razlika pokazuje kao ambivalentna – u trenutku kada jedan partner, u ovom slučaju Konel, osvesti moć razlike-ljubavi, odnosom je moguće manipulisati. Merijen je emotivno i seksualno submisivna, ali društveno dominantna u odnosu na Konela, kojem je ipak lako da „bez ikakvog truda tiraniše nekoga ko je drugim ljudima delovao nepovredivo”. Merijen je opisana kao devojka „bez nagona sa samoodržanjem ili samoodbranom”, ona prihvata sve, od marginalizacije u srednjoj školi do traumatičnih seksualnih i porodičnih iskustava, te je u tom smislu Konelov identitet mnogo fluidniji i podložniji uticaju Drugog u odnosu na nju. Stoga, Sali Runi ljubav vidi gotovo kao eksperiment u kojem se dve ličnosti sreću i pronalaze strategije za prevazilaženje nemogućnosti ljubavi koju slučajnost ovakvog „susreta kišobrana i šivaće mašine” pretpostavlja. Premda je politika suštinski odvojena od razvoja odnosa između Konela i Merijen, kapitalizam i klasne podele stvaraju polje u kojem je moguće (pre) osmišljavati odnos modernog subjekta prema ljubavi. Konel studira književnost i posećuje književne večeri, ali ima vrlo negativan stav prema konceptu javnog čitanja i promociji književnih dela kao praznog gesta kojim se stvara elitistički privid kulturnog čoveka:
Konelov prvobitni stav o javnom čitanju nije se u međuvremenu promenio. To je bio pravi primer kulture shvaćene kao sredstvo za određivanje klasne pripadnosti, fetišizacije književnosti koja obrazovanim društvenim slojevima služi za lažne emocionalne avanture, kako bi potvrdili svoj osećaj superiornosti u odnosu na neobrazovane mase o čijim emocionalnim avanturama toliko vole da čitaju.
Citirani odlomak predstavlja gotovo direktan napad na čitaoca Normalnih ljudi jer, kao što su Gospođu Bovari osuđivali svi oni koji su pretpostavljali da će Floberov čitalac roman čitati onako kako Ema čita sentimentalne romane, Konel interesovanje za emotivno tumači kao ljudsku potrebu da svoju želju živi kroz Drugog, da delegira Drugog koji će živeti ono što mi želimo, a istovremeno nam omogućiti da zadržimo zonu sigurnosti o kojoj govori Badju. Konel emocionalnu avanturu vidi kao način da se čovek učini inferiornim, a čak i „najbolji među nama” ispostave kao klovnovi podložni ljubavnoj patnji koja čoveka čini smešnim i patetičnim. U vezi s tim je i Konelovo čitanje Eme Džejn Ostin: Jedne večeri, dok je sedeo i čitao Emu Džejn Ostin, stigavši do onog mesta kad izgleda da će se gospodin Najtli zaista oženiti Harijetom, radno vreme biblioteke se završilo, pa je morao da prekine sa čitanjem knjige. Pošao je kući obuzet nekim čudnim nemirom. Bio je smešan sâm sebi što se toliko emotivno uneo u priču iz jednog romana.
Smatrao je da je u intelektualnom pogledu neozbiljno to što se toliko zabrinuo hoće li se izmišljeni književni likovi venčati ili neće.
Opravdano je postaviti pitanje da li je ovo ironija autorke na račun nas kao čitalaca jer je nesumnjivo da će se zbog prirode teksta mnogi emotivno angažovati ili je cilj preispitivanje pozicije čitaoca i prividne superiornosti u odnosu na „normalne” ljude i njihove „obične” probleme.
Stil Sali Runi je u ovom romanu u velikoj meri depatetizovan u poređenju sa Razgovorima s prijateljima, pre svega jer je izostavljena preterano pojednostavljena introspekcija i analiza događaja iz perspektive junaka. Ipak, usmerenost na opisivanje odnosa između Konela i Merijen bacila je u senku sve druge junake, te se čini da su opisani samo uzgredno, kao neubedljiva protivteža običnom, a ipak posebnom odnosu između dvoje protagonista. Uzevši to u obzir, stiče se utisak da je autorka na trenutke nedosledna u svojoj želji da razvoj ljubavi prikaže kao nešto obično ili, možda preciznije, sama priroda ljubavi nužno odvaja Dvoje od ostatka sveta i on suštinski ne može biti deo ljubavi kao takve. Recepcija ovog dela je, sudeći prema komentarima na društvenim mrežama i prikazima, podeljena – milenijalci su daleko prijemčiviji za književnost irske autorke od starijih čitalaca, i to umnogome svedoči o prirodi idealnog čitaoca ovog dela. Sali Runi se bavi pitanjem ljubavi u vremenu SMS poruka, društvenih mreža i razvoja novih načina da se ljubavni odnos definiše. U tom svetlu je zanimljiv komentar Konelove majke Loren da se u njeno vreme moglo biti ili ne biti u vezi – drugim rečima, romantičan odnos je shvaćen kao ili-ili situacija u kojoj ne postoji siva zona ljubavi. Roman Normalni ljudi pokazuje diskurzivno usložnjavanje pojma ljubavi i romantičnog odnosa u savremenom društvu, ali svedoči i o teškoćama pronalaženja načina da se iskreno komunicira sa drugom osobom.
Premda je vrednost ovog dela možda najviše u iskrenosti i hrabrosti da se u eri ciničnog odnosa prema ljubavi pristupi emotivno složenoj tematici, Sali Runi je suptilno smestila svoje delo u kontekst tradicije ljubavnog romana. Sem pomenute Eme Džejn Ostin, pažljivom čitaocu neće promaći intertekstualno poigravanje sa krajem Gospođe Dalovej Virdžinije Vulf. Na kraju Normalnih ljudi, Merijen ohrabruje Konela da prihvati stipendiju u Njujorku, znajući da je to gotovo izvesno kraj njihove veze, i govori mu: „Treba da odeš. Ja ću uvek biti tu. Ti to znaš”, što umnogome podseća na scenu u kojoj Piter Volš posmatra Klarisu Dalovej od koje će se neminovno rastati jer se vraća u Indiju, ali oseća spokoj „jer ona je bila tu”. Upravo to prihvatanje prisustva drugog u sopstvenom svetu, suštinsko prepoznavanje mesta, onog tu koje drugi zauzima, i pronalazak načina da se to mesto zaštiti i sačuva, jeste ono za čim tragaju junaci Sali Runi, a čitalac je pozvan da napusti svoju ironijsku distancu i ponovo prepozna ljubav kao koncept vredan odbrane.
Dajana Milovanov

01.09.19 Polja

Ako bismo Milanki, glavnoj junakinji novog romana Roditelji Đorđa D. Sibinovića, pokušali da nađemo pandan u literaturi naše književne istorije, onda bi se ona po zanemelosti nad sinovljevom smrću i svojom ličnom tragedijom najbolje uklopila u one ženske likove koji su postali kolektivni arhetipovi ne samo našeg nacionalnog bića (Majka Jugovića) već i šire, celog hrišćanskog sveta (Bogorodica).
Rečenice kojima se završava knjiga: „Kad se čovek isplače bude mu lakše. U Milanki nije bilo suza.“ analogne su stihovima „Nadula se Jugovića Majka / Nadula se pa se i raspade“, s tim što slobodno možemo reći da ova potonja značenja možda dolaze u nekom budućem hipotetičkom vremenu romana.
No šta je to što Milanku izdvaja iz kruga ovih žena približavajući je savremenom čitaocu? Da li je to način na koji je ispisana pripovest o njenoj sudbini ili ona gorka poruka čitaocu da je svako od nas na različite načine potencijalni stradalnik u gorkom svetu podeljenom na dobro i zlo? Zašto je odgovor svakog čitaoca na kraju ove knjige katartični plač i šta je to što roman Roditelji u ovom trenutku čini knjigom koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim?
Roditelji, kratak fragmentirani roman podeljen na tri dela, u kojem se hronološki nižu događaji, za siže ima jednostavnu priču u kojoj mlada devojka Milanka ostaje trudna nakon silovanja. Kako bi izbegli društvenu sramotu, njeni roditelji daju tek rođeno dete drugoj porodici. Dečak odrasta ne znajući istinu o svom poreklu, a Milanka paralelno nastavlja svoj život onamo gde je bio zaustavljen kobnog dana. Njen sin pre svoje smrti saznaje za majku, odlazi da je traži, ali pre nego što je ugleda, pada mrtav. U prvom delu romana sva zbivanja smeštena su u selu u kojem živi Milanka. Fokus je na steonoj kravi. Slike iz seoskog života nižu se jedna za drugom, u gotovo kratkim crtama više simbolizujući dolazeći kovitlac energije koji će svima izmeniti život, nego imajući funkciju objašnjenja i širenja priče. Krava kao stožer fabule odrediće dva njena toka: Milankino buduće materinstvo i greh nad onim što je najsvetije. Ovaj roman je zapravo sastavljen iz dve osnove sveta: materijalne i duhovne, plotske i uzvišene, ljudske i božanske, onoga što pravdom smatra čovek i onoga što bismo najprostije mogli nazvati nebeskom pravdom.
Nije slučajno da slika steone krave, i to četrnaest dana pre telenja („Vime oteklo, mleko luči, sluz ispušta“), otvara ovu knjigu. Mleko i sluz su znaci kojima se javlja tele, ali u višem smislu i otvaranje neba prema zemlji. Krava je simbol plodnosti pa samim tim i nosilac onih sila koje donose život na zemlju. U srpskoj verziji Pepeljuge, majka devojke se pretvara u kravu, jer je devojci vreteno upalo u bunar. Ovo je jedan od načina na koji se jasno ocrtavaju arhetipovi i simboli kroz variranje teme u različitim narodnim kulturama. Stoga nije slučajno da roman koji će zapravo za temu imati roditeljstvo, oca, majku i dete, počinje simbolom ove životinje koja u steonom stanju obuhvata sva tri navedena principa i pokretanje kosmosa. Dakle, nasuprot statičnom životu seljana, podeljenih na siromašne meštane i bogatog nabusitog Steve, ova priča počinje jednim višim kretanjem koje će svima promeniti život i koje će u vidu snoviđenja najaviti okvirni kontekst priče: „Milanka je zanemela pred prizorom u kojem je krava gledala mrtvo tele i plakala kao majka nad preminulim čedom.“
Nasuprot plodnosti krave i radosti što životinjski nagon rezultira novim životom, biće postavljena zamka javljanja životinjskog nagona kod čoveka, greh nad nevinim bićem i rađanje novog života. Ljudska pravda, učiniće nam se, zadovoljena je pogibijom Steve odmah nakon silovanja Milanke i uspostavljanjem nekakvog sistemskog reda davanjem deteta drugoj, bogatoj porodici, gde će se ispuniti jedinstvo porodice, a ovim ljudima i učiniti sreća, jer ne mogu da imaju svoju biološku decu.
Milanka nakon svega nastavlja svoj život, i to bismo u odnosu na njenu nekadašnju dramu takođe videli kao uređenje kosmičkih poredaka i ispravljanje učinjenih nepravdi. Ali dok svako u ovoj priči pokušava da sakrije svoj greh kako bi pred glasom palanke ostao čist i uzoran, dotle se razvija jedan sasvim nov život – život Ljubiše, Milankinog biološkog, a Dragišinog i Leposavinog usvojenog sina, koga pratimo od drugog dela romana nadalje. Nad Ljubišom će se ispuniti ono što se u našem narodu naziva okajanje nasleđenog greha. Ljubiša odlazi u popravni dom zbog nezrelosti svoje devojke koja ga optužuje za silovanje. Pomisliće čitalac, Ljubiša odlazi u popravni dom zbog nasleđenog duhovnog greha svog biološkog oca Steve. A ova pretpostavka kulminiraće i njegovom smrću na kraju romana kao i ponovnom slikom krave upregnute u kola koja vuku njegov sanduk: „Krava nema rogove kao vo. Milanka nije mogla da nađe vola. Krava je uvek pri ruci.“
Šta je život? „Sedamdeset Milankinih godina prošlo je kao sedam dana u nedelji“, reći će narator. Još brže teče diskurs ove pripovesti. Jedan život je samo to, kratki treptaj u beskonačnom vremenu niza sudbina koje spajajući se daju nove živote: Živan i Radmila Milanku, Steva i Milanka / Dragiša i Leposava – Ljubišu. Ali te iste živote i njihove identitete diktiraju i stvaraju društvo, socijalna sredina i glas naroda. Dve su slike kojima je to sjajno prikazano: jedna je iz doma gde su prestupnici tražili od Ljubiše da bude ono što nije („Pristao sam da u priči budem ono što nisam i da izmišljam, da zadovoljim njihova očekivanja, da odustanem od sebe i budem ono što su oni hteli da budem. Ceo život mi je od tada uništen“), druga je iz frizerskog salona koji je vodila Milanka gde se kao naratori uvode Haube (skrivene ženske glave) koje pričaju o tuđim životima. Milanka je svima davala za pravo, jer je smatrala da je mnogo istina na ovom svetu: „Svako je rodonačelnik svoje istine.“
Milanka je pogrešno mislila. Samo je jedna istina. Ona u kojoj svima nama, poput krave s kraja knjige, „iz sapi izrasta drvena kolska gruda“, a „zatiljačni jaram spada na čelo“.
Kad čitaoci dođu do te istine na kraju ovog romana, to je razlog njihovog nebeskog plača.
Milica Milenković