Noćna projekcija

12.02.22 Danas

Saznanje, bilo naučno, bilo umetničko, uvek je u dočitavanju pređenog.

Ponoviti ono što se na prvi utisak pokazalo kao dobro može samo još više da ga usavrši, i ne može biti uzaludan onaj čin, ljudski akt nepristajanja na proizvoljnosti, koji se ne zadovoljava opšteprihvaćenim racionalnim izgovorima.

Koliko su često rešenja odmah na površini, ako uzmemo govoriti o značajnim datumima ljudskog života?

Gotovo nikad.

Pa zašto onda očekivati da je pouka Noćne projekcije Ota Horvata (Akademska knjiga, Novi Sad 2021) odmah u uvodnoj rečenici, i da u prvom otvaranju romana valja naslućivati i njegov kraj?

Prošlost nije zatvoreni krug, omeđen starosnom granicom, što linearno dariva uzroke zrelome dobu.

Prošlost uvek živi.

Koliko puta se pomisli da će kontakt sa rođenim gradom, nekad nastanjenom sobom, dodir predmeta kao artefakata detinjstva, pogled u lica koja su nekad često sretana, doneti nešto više od nemile zapitanosti u vrednost životnog izbora.

Radnja ovog romana poprilično je jednostavna, i monološki opredeljena: junak dolazi na par dana u Novi Sad (iz Firence gde trenutno živi), kako bi proveo neko vreme sa svojom majkom, u veri da će njegovo prisustvo, tu, na zemlji predaka, aktivirati misao što briše nataložene sumnje i vraća poverenje u pravo čoveka da kroji svoju sudbinu, kako ume i želi.

Sit nelagode, i stranstvovanja, jer nijedan Italijan ne može u potpunosti razumeti šta je to život čoveka na Balkanu, Horvatov protagonista dolazi u grad svoga detinjstva, u pokušaju da otkrije ono što još nije znao o sebi. Ali samo koji kilometar dalje, u laganoj vožnji taksijem, on se susreće sa neorganizovanom deponijom, koja neminovno zagađuje vazduh, trujući život slobodnim tokom vetra.

Možda je prošlost, ipak, samo jedno obično đubre, i možda je ovaj povratak ipak uzaludan?

Sudbine se prepliću sa predmetima koji čine pokućstvo, i stvari poput nameštaja, slika, porodičnih albuma, čitaocu treba da pripomognu osmišljavanju davnašnjih ljudskih postupaka, koji pripadaju precima junaka ove knjige, a koji, opet, ne kriju nijednu svoju misao, što se dnevnički ispisuje, a diktafonski registruje, kao da cela egzistencija zavisi od reči, a ne od srca i pameti.

Ko je bio otac, a ko mati? Tek dva genetska koda što su intimnim sparivanjem kreirali novi biološki spoj ili stvorenja podjednako živa kao zvuk violine na kompoziciji Čajkovskog?

Otac bi i mogao to da razume, budući da ga je samo lenjost i ravnodušnost spram profesionalne ambicije sprečila da svira značajnije deonice nego što su bile zabave za zaposlene u državnim firmama.

To što je imao grbu nije moralo, pošto-poto, imati predznak defekta, već takoreći označiti prisustvo znaka da ako je jedna varijanta upotrebe ljudskog tela isključena, ne znači da je i celo telo prokleto.

Primećuje li to protagonista dok se opterećuje majčinom opsesijom cipelama, i dok u svojoj glavi otvara ormane pune očuvanih štikli i nalakiranih đonova, premda se ženska opsednutost jednom okraćalom nogom, zadovoljavala, smatrajući to dovoljnom činjenicom slobode izbora, da uvek, u svakom trenutku, postoji dovoljan par obuće za onu zdravu nogu, čak i ako se nikad ne obuju?

Sve nam to stvarno izgleda, dok ne prepoznamo glas one nepoznate jednačine u ovoj priči, koja je senči, i potamnjuje, jer nema oblik koji bi se dao reprodukovati.

To što fetus ima ime (Marta) i što pevuši, umesto da govori, ne znači da smo razumeli problem jednog nerođenog deteta, kojeg je tragični slučaj lišio života.

A i dalje smo, nego što smo bili, u definiciji jednog prisustva, kao što je junakovo kopanje po porodičnoj arhivi.

Nostalgija, na kraju, ipak, umori, čineći ceo ovaj poduhvat mentalne rekapitulacije poprilično besmislenim, jer se ni u hodu ulicama Novog Sada, ni u povratku na staze dedinog vlasničkog udela u fabrici sode, neće doći do odgovora na pitanje zašto je junak to što jeste.

Sazrevanje je učinilo toliko da su karte nevidljivih sila promešane tako da su ostvareni samo oni naumi na koje nismo imali veliki uticaj.

Možda se zato protagonista i ne libi dalje nositi jedan te isti ruksak u kojem je nabacano sve ono što je suvišno zalutalo u njegove komore.

Otud su donekle i jasne reči njegove majke: snom se možemo prikriti iza životne suštine, ali samo se zaboravom možemo odreći njenih zlih duhova.

Ivan Đurđević

22.07.21 Vreme

Najjednostavniji i najpametniji način da rešim svoje nedoumice bio bi da odmah izađem iz stana. I krenem.
Što pre. U beskrajni limb. U duboke procepe prošlosti. U potisnute mape sećanja. U mašineriju noći i nostalgije.
Jer nemam vremena za gubljenje. Jer vremena imam samo za ovu jednu noć. Moram da krenem.
Na ulicu, među stabla topola, čije su ogolele krošnje izgledale kao posute snegom zbog bele izlučevine gusenica koje su proždirale lišće. Na ulicu, pod žutu i hladnu svetlost gradske rasvete, u kojoj su parkirani automobili izgledali još starije i ofucanije nego što su zaista bili, a lica prolaznika starija i bolesnija. Na ulicu, pod zvezde i napuštene svetove.
Svitalo je, dakle, kada je Filip stigao na kaptolski kolodvor. Taj neurastenični slikar, Filip Latinovicz, vratio se u rodni grad da svede račune, da li s njim ili sa samim sobom, ili je sve to u osnovi isto, teško je razgonetnuti. Čak i ako su se u međuvremenu, za ovih pustih desetljeća, i manje vispreni tumači dosetili da ništa ni nalik na "kaptolski kolodvor" ne postoji u gradu u koji se Filip vratio, i da to mora nešto značiti, samo treba dobro čitati.


Narator romana Ota Horvata takođe je slikar, i takođe se jedan zamašan komad vremena potucao od nemila do nedraga po "Evropi" pre nego što se (baš kao i pisac) skrasio u Firenci. Samo što je ovaj narator bezimen (ili naprotiv?), dok njegov grad to nikako nije, i što je "kaptolski kolodvor" ovde zapravo aerodrom, ali ne novosadski, jer takav ne postoji, nego aerodrom susednog grada, odakle će ovaj taksijem krenuti ka svojoj rodnoj varoši, gledajući usput jedno ogromno đubrište kraj autoputa koje kao da je postalo živo biće, složen i protivurečan organizam nasukan u ravnici kao kit.

A po šta je tačno došao junak Horvatov u svoj rodni grad, na nedelju dana, što je valjda ona mera vremena koja se može podneti a da nostalgiju odseljenog ne potisne idiosinkrazija domaćeg? Recimo da je u pitanju svojevrsno istraživanje, pokušaj dubljeg urona u mutne (moja Beatriče...) vode porodičnih priča koje se doimaju kao legende bez istorijske potkrepe: o nekadašnjoj moći i bogatstvu, o jednom tako tipično maloevropskom očajničkom nastojanju da se, više sebi nego drugima, dokaže da se nije bilo tikva bez korena, nego gazda sebi i drugima, sve dok nisu došli oni tamo Bodirogićevi iz šume i uprskali stvar. Pripovedač Horvatov ni u šta od toga ne veruje, ali odnekud mu je ipak vredno potrošiti nedelju dana bivanja u starom kraju da se s tim već jednom izađe na čistac. U čemu – i nije to baš neki spojler – nekog većeg uspeha biti neće, jer takve su naše istorijske priče: obično se pokaže da nema svedoka, nema dokumenata, neke najvažnije stranice iz simboličkih ličnih i kolektivnih dosijea su istrgnute, a kanda i spaljene... Što sve naše priče čini još nepouzdanijim, ali utoliko i podložnijim svojevrsnoj statusnoj autofikciji, slobodnom divljanju malih kućnih revizionizama.

Eto, to je ono što ponajviše zanima našeg pripovedača, našeg slikara ne-Latinovicza, ali čitalac prema tome nema nikakvu obavezu, nego je slobodan povesti se za svojim asocijacijama i fascinacijama, a Horvatovo je pripovedno lukavstvo u tome što će čitaoca baš u tom smislu diskretno, a opet raskošno nahraniti, što će se odmaknuti od svog naratora (kojem je, bez mistifikacije, pozajmio štošta od sopstvene biografije i drugog rasutog tereta nefikcijskih generalija) i povesti čitaoca na jednu (noćnu) turu Novim Sadom iz kojeg je pripovedač otišao, i Novim Sadom u koji se pripovedač vratio, doduše samo na nedelju dana. Pa sad, sve baveći se svojom arhivatorskom misijom, zapravo rekapitulira i svoju formativnu, novosadsku životnu etapu: ljubavi i prijateljstva kojih je bilo, i one kojih je samo moglo biti, a onda ko zna šta bi bilo; detinje surovosti sa odraslim posledicama, igre odrastanja i sazrevanja, tajne i laži u državi, u gradu i u kući (poput apokrifnog tunela koji vodi do tvrđave, ali i posve opipljive očeve fioke sa duplim dnom, u kojoj će narator otkriti nešto šokantno, a šokira nas ono za šta nemamo dobar odgonetni ključ), duh mesta koje naizgled stoji i duh vremena koje je naizgled proteklo.

I sve će se to uglavnom nagurati u jednu jedinu noć, poslednju pred polazak nazad u Firencu sa sterilnog "kaptolskog kolodvora" za čelične ptice, katarzičnu noć u kojoj će Horvat poslati svog pripovedača napolje iz kuće, da odbicikla završnu turu po pepelištima vlastite mladosti, susrećući kako žive ljude tako i njihove sablasne dvojnike, kako stvarne kuće tako i njihove odavno "nestvarne" stanare. A sve to Oto Horvat radi na način pesnika koji i u prozi traži esencijalno bitno, a u izrazu više prigušeno nego pompezno. Jer, slikar ovaj njegov romaneskni junak jeste, ali Filip Latinovicz ipak nije, nego se više doima kao nekakav izdozreli podunavski Holden Kolfild u kružnom velosipedskom rastanku od slatke ptice mladosti. Čulno, tiho i noćno a moćno, na rubu hronične melanholije; novosadski, naposletku, zašto ne reći.

teofil pančić

01.05.21 Polja

Teško je, skoro nemoguće, voditi u ringu književnosti borbu s prošlošću i pobediti. Još teže je pobeći od tradicije i biti bolji od nje. Ipak, čini se da je najteže vratiti se unazad, u svoju i tuđu prošlost i opus, i uraditi nešto drugačije, kvalitativno naprednije i uspelije. Bilo da se radi o ranijim naslovima koje su publika i kritika dočekali pohvalno ili pak o delima drugih koja su postala deo kolektivne lektire i kanona, stvoriti nešto „novo“ na osnovu „starog“, a da to novo ne deluje kao već viđeno – taj postupak zahteva mnogo pažnje i pomalo sreće. Upravo tim tragovima svog i tuđeg ranijeg rada kreće se Oto Horvat u romanu Noćna projekcija, pokušavajući da ostane u dosluhu s prošlošću, ali i da ode, makar korak ili dva, u budućnost.
Šta evocira autor u ovom delu, i na koje aspekte prošlosti i kanona se nastavlja? Ukratko, radi se o ispovesti pripovedača koji se vraća iz Firence u Novi Sad na nekoliko dana, u posetu majci, želeći da sazna više o sopstvenoj porodici, o generaciji svojih roditelja i njihovih roditelja, i da na taj način pronikne dublje u sopstveni identitet i pokuša da samog sebe bolje razume. Ta identitetska potraga je, uz fizičku potragu uslovljenu činom putovanja u nepoznate predele, verovatno jedna od najstarijih i najpoznatijih potraga u istoriji književnosti, i pisati o njoj u današnjim vremenima moglo bi lako da pređe u domen opšteg mesta. No, odabirom nekoliko preciznih detalja – prostora u kojem se radnja odvija, vremena odvijanja primarnog dela radnje, fizičkih karakteristika roditelja i uloge porodice u vremenu pre i tokom Drugog svetskog rata – narator uspeva da u ovoj priči postigne dovoljnu dozu jedinstvenosti i upečatljivosti koja je neophodna ne samo za skretanje pažnje čitalaca, već i za samu čitljivost i uspeh teksta. Ova potraga je, sasvim očekivano i uobičajeno, bezuspešna, a dani koje junak provodi u pretraživanju arhivske i bibliotečke građe pretvaraju se u izgubljeno vreme koje mu ne daje nikakve odgovore. Tek poslednje večeri pre povratka kući, on se budi iz stanja obamrlosti usled neuspeha svoje misije i odlazi u grad, na ulicu, među ljude, željan odgovora i akcije:
„U beskrajni limb. U duboke procepe prošlosti. U potisnute mape sećanja. U mašineriju noći i nostalgije.“ Nekoliko narednih noćnih sati, kojima je posvećeno dve trećine romana, dočaravaju njegovu potragu za istorijom porodice, oca i samog sebe, ali i za prošlošću Novog Sada, SFRJ, poratnog poretka i društvenog sistema koji je iznedrio članove njegove porodice i nametnuo im život koji su vodili. Ta celonoćna potraga čini i srž Noćne projekcije i u maniru psihijatrijskog ispitivanja samog sebe – metode poznate iz prethodnog Horvatovog romana Sabo je stao – nudi pripovedaču priliku da se priseti odgovora koje traži. Jer oni su tu, u njemu, zakopani i sakriveni iza godina ćutanja i negiranja stvarnosti, i potrebno je samo pronaći pravi okidač za njihovo prikazivanje i povratak u svest junaka.
Noćna vožnja biciklom po Novom Sadu možda se ne čini kao pravi način da se taj postupak izvede, i sigurno nije najlakši pristup koji je autor mogao da izabere, ali svakako jeste među najadekvatnijim. Tim sredstvom moguće je, naročito noću, stići s jednog kraja grada na drugi mnogo brže i spretnije nego drugim vrstama prevoza, a upravo je to neprestano kretanje u cikcak maniru, slično tehnici toka svesti u književnosti, potrebno naratoru da bi što više video, osetio, upio i primetio, i onda se, na osnovu tih utisaka, vratio u prošlost i došao do odgovora koje je tražio i rešenja za porodične misterije koje su ga opsedale decenijama. Na njegovoj trasi javljaju se, kao na traci, rođaci, zaboravljeni prijatelji i slučajni prolaznici, kao i ulice kojima se kretao u detinjstvu i mladosti, prostori na kojima je doživljavao avanture, te gradski lokaliteti koji su mu obrazovali ličnost. Svi ti susreti s ljudima, zgradama i prostorima nude mu mogućnost povratka unazad i rekapitulaciju događaja na koje nije pomišljao od vremena kad su se odigrali. Međutim, pokrenuvši točkove sećanja, ovo keruakovsko lutanje na putu po rodnom gradu daje mu do znanja da je sve već bilo tu, te da je jedino neophodno vratiti se unazad i suočiti s prošlošću. No, to se u ovom romanu, za razliku od razgovara s terapeutom u prošlom, odvija u unutrašnjim pitanjima i odgovorima junaka. Narativ je pun njegovih preispitivanja – od toga da li je uopšte trebalo da dolazi u Novi Sad i šta on radi tamo, do toga kako će razumeti sve ono što je spoznao o sebi i na koji će način to promeniti njegovu budućnost – i zbog toga se može čitati kao istraživanje mogućih odgovara na mnogobrojne dileme koje ga opsedaju.
U simboličnom središtu tih preispitivanja i dilema nalaze se, posve očekivano, sudbine pripovedačevih roditelja: majka još uvek živi u Novom Sadu, a otac proganja junaka iz smrti. Oboje obeleženi fizičkim deformitetima – on je imao grbu na leđima, a ona jednu kraću nogu – i tragičnim posleratnim sudbinama, njegovi roditelji su simboli jednog vremena i društva koje nastaje na ruševinama ratnih godina. Ocu je, kao figuri koja nije prisutna u stvarnosti već samo u sećanjima i pričama, dodeljeno povlašćeno mesto u romanu, naročito zato što je njegov život obeležen seksualno devijantnim ponašanjem, begom od porodice, razvodom od majke protagoniste i neprijatnim epizodama koje traumatično utiču na njihovog sina. Horvat je svestan važnosti koju otac ima u psihi pripovedača i stoga pokušava da osvetli njegovu ličnost iz više različitih uglova: iz perspektive sina, bivše supruge, bliskih rođaka, nasumičnih prolaznika i dokumenata koji ostaju nakon njegove smrti. Svi ti delovi slagalice slažu se u nekoherentnu i fragmentarnu sliku specifične ličnosti – pijanca koji, usled problema s alkoholom, vodi raskalašan život za koji krivi ratno dezerterstvo sopstvenog oca koji beži od porodice na sličan način kao i on sam. Breme koje očeva figura ostavlja na njegov život presudno utiče na psihu naratora i on je od detinjstva obeležen njegovim izgledom i ponašanjem, i kao da celog života čeka trenutak kad će se pretvoriti u njega. Najzad, u očevom ispovednom monologu koji nije ni potpuno autentičan – „Da, da, da je moj otac živ, na mnoga pitanja bih protekle nedelje lakše dobio odgovor. Rekao bi mi, na primer...“ – junak zamišlja šta bi sve otac mogao da mu kaže o svom detinjstvu, životu i deformitetu. Najzad, pripovedač shvata da grba koja se nameće kao očeva primarna fizička odlika nastaje kao posledica posleratnog stresa usled pritiska društva i činjenice da je otac ostavio porodicu i odabrao novi život daleko od domovine:
Nisam bio kažnjen samo grbom, nego i time što sam bio drugačije drugačiji. Zbog oca. Normalno. Šta ti misliš. Gledali su nas kao kugu. Državni neprijatelji. Šta ja znam. Svašta su nam neki dobacivali. A meni naravno i Grbavi, grbavi. Ne znam šta mi je više jelo džigericu. Možda ipak više to što nas je tata ostavio. [...] Ti to ne možeš da razumeš. Niko ne može. Meni je grba izrasla zbog svega toga. Brige odraslih nisu za decu. Stid. Bol. Osetiti se ostavljenim. Izdanim. Baš tako kako si čuo. Da mi je neko rekao da je to moguće, pomislio bih da je lud, ali evo moguće je. Ja sam ti dokaz da ne moraš da se rodiš s grbom, izraste ona i sama zbog, šta ja znam.
Uzrok svega je, dakle, obeleženost činjenicom da pripada nesrpskoj porodici i da je otac sramno napustio domovinu, a ta nacionalna drugost dovela je do psihičkih i fizičkih trauma, i na kraju do groteskne promene i hendikepa koji obeležava njegovu svakodnevicu. On se reflektuje na život Horvatovog protagoniste koji stupa u roman noseći ogroman ranac na leđima koji se kasnije pretvara u imaginarni teret pritiskujuće prošlosti i surove sadašnjosti, i s njim je na svakom koraku. S druge strane, on je, u nedostatku očinske figure, odrastao s „blago šepavom majkom velikih grudi koje su svi primećivali“, te je i njena obeleženost puna simbolike. Ona ne razmišlja o implikacijama svog izgleda, ali se svejedno oseća neadekvatno i nedovoljno dobro, što uzrokuje psihički disbalans koji je slikovito predstavljen jednom kraćom nogom i šepavim hodom. Uprkos tome, ona pokušava da sebi obezbedi prijatnu egzistenciju, čak i pri kraju života, i stoga neprestano gomila skupocene cipele koje nikad neće nositi i ponaša se na način koji jedino njoj odgovara. Negativne fizičke odlike oba roditelja se ponavljaju i kod pripovedača (rođen je sa zečjom usnom i pati od šepavosti), dok mu kasnije raste metaforična grba koja preslikava njegovo unutrašnje stanje svesti i traume koje ga prate.
Još jedna od tih trauma je i gubitak sestre koji u Noćnoj projekciji zauzima naročito mesto. Život Marte, pripovedačeve sestre, mapiran je nekolicinom njenih lirski nabijenih ispovednih monologa koji su grafički predstavljeni svetlijom bojom slova i prelomom koji više podseća na poeziju nego prozu. U tim segmentima se otkriva da je ona rođena mrtva i da je svedena samo na glas i mogućnost analize stvarnog sveta i odnosa koji vladaju u njima, kao i na promatranje ponašanja i promena koje nastaju unutar članova njene najuže porodice. Ona kao da je sve vreme u ulozi pripovedačevog anđela čuvara, ali ne uspeva da ga spasi od tragedija koje ga prate i koje mu se naknadno vraćaju. Ovi solilokvijski pasaži rastu u najpotentnije i najsnažnije delove romana koji ga približavaju delu Sabo je stao, ali i drugim vrhuncima savremene domaće produkcije. Njen isprekidan dah i govor lišen svake koherentnosti daje čitaocu potrebne podatke kojima se zaokružuje istorija porodice i svih veza koje je trasiraju, ali i pri svakom pomenu Marte u razgovoru junaka s roditeljima otvara se novo interpretativno polje i imaginarni postupak kojim ona postaje drugi pripovedni glas romana, skoro jednako važan za razvitak i završetak radnje kao i onaj primarni. Naposletku, i njen glas iz of-a i prostor limba koji zauzima mogu se smatrati hendikepom koji je u ravni s drugim fizičkim nedostacima junaka, dok sestra raste u najprimetniji (paradoksalno, pošto jedina ona nije primetna) dokaz porodičnog usuda koji ih sve prati. Takođe, ovi segmenti pokazuju i mogućnosti jezičkih igara kojima se Horvat bavi i koje, naročito u ovakvoj postavci radnje i oblikovanju junaka, postaju upečatljiv način izražavanja osobe koja i jeste i nije deo stvarnog sveta, ali i označavaju put kojim bi proza ovog autora mogla da se kreće u budućnosti jer sloboda koju omogućavaju poezija i pesma u prozi odgovara piščevim idejama i namerama koje donosi u romanesknom tekstu.
Premda ne potpuno bez mana, ovaj roman staje u red proze koja tematizuje prostor Novog Sada i pruža jedan od novijih odgovora delima Aleksandra Tišme koja se nameću kao početna tačka velikog broja novovekovnih stvaralaca tog grada. Noćna projekcija može se opisati kao nova knjiga o blamu, ali ne o Miroslavu Blamu, već o blamu, sramoti i stidu koji su posledica istih onih događaja koji su obeležili istoimenog Tišminog junaka. Ovim romanom Oto Horvat odlazi korak dalje od zbirke priča Kao Celanovi ljubavnici, naročito na planu analize prirode sećanja i psihologizacije junaka, a pitanja odnosa prema gradu i jeziku naznačavaju moguće pravce razvoja proze koju čitaoci mogu da očekuju od njega.
Dragan Babić