Ni Zapad ni Istok

04.06.11 Politika

Zar ne postoje u književnosti Srednje Evrope nikakve teme po kojima bi se ona razlikovala od drugih evropskih književnosti, pita se Aleksandar Fjut. I odgovara da se može ukazati bar na tri takve teme. To su: neprihvaćena perifernost, osećaj pokretljivosti granica i problematičan identitet

Pojavila se (u izdanju Albatros plus) vrlo zanimljiva, nadasve izazovna knjiga eseja poljskog autora Aleksandera Fjuta, „Ni Istok ni Zapad”, izdavač,Albatros plus, 2011, u prevodu Ljubice Rosić.

Knjiga razmatra stvaralaštvo takvih pisaca kao što su bili V. Gombrovič, Č. Miloš, B. Šulc, ali i M. Kundera, J. Brodski, D. Kiš i D. Ugrešić. Ali pri tome se, poput vertikale neprelaznog zida, isprečila ne mala teškoća: kako, naime, sve to obuhvatiti jednim pogledom u pokušaju da se sagleda koherencija, ako je uopšte i ima, ovih sjajnih Fjutovih promišljanja; kako u njihovim najdubljim slojevima, i pored svih razlika koje dele ove autore, kako da se otkrije i nekako uobliči jedinstvo koncepcije, one koja bi nas nepogrešivo uverila u (ne)postojanje kulturnog identiteta Srednje Evrope.
I ma kako gledali na to, veli Fjut, nema sumnje da razmišljanje o problematičnom identitetu ostaje jedan od ključnih problema svih pisaca srednjeg dela Evrope. Šta je, u stvari, taj „problematični identitet”?
Fjut podseća da je ideja o Srednjoj Evropi, od samog početka, nailazila na veći odjek u Češkoj, u Mađarskoj ili u zemljama bivše Jugoslavije nego u Poljskoj. Zašto? Jedan od razloga bilo je i to što su poljske oblasti bile podeljene između tri velike sile.
I odmah se ovde, gotovo nezaobilazno, otvaraju knjige dva Francuza: E. Morena „Misliti Evropu” i Ž. M. Domenaka „Evropa: izazov za kulturu”. Prvi smatra da je u životu i razvoju evropske kulture važan oplodni susret različitosti, antagonizama, konkurencija, komplementarnosti, to znači, upravo njihov dijalogan. I baš je on, taj dijalogan, sama srž evropskog kulturnog identiteta, a ne neki od njenih elemenata ili momenata.
Polemišući sa Morenom, Domenak misli da ne postoji jedna evropska kultura; postoji, međutim, kultura Evrope, o čijoj snazi odlučuje posebnost svake nacionalne kulture. Evropska kultura je postojala, to je istina, ali „najblistavije dugujemo judejsko-germansko-češkom kulturnom krugu između 1880. i 1930. godine. Domenak brani ideju o nacionalnoj državi, ali shvata je kao zajednicu koja se bazira na suverenoj odluci pojedinaca koji je sačinjavaju.
Šta o tome misle D. Kiš, Č. Miloš i M. Kundera? Naš pisac tvrdi da posebnu poetsku odliku srednjoevropske književnosti predstavlja „imanentno prisustvo kulture” koje se izražava u bogatstvu i različitosti reminiscencija, aluzija i menjanja motiva i simbola Mediterana. Miloš, pak, misli da je ta odlika „istorijska svest” koja formira stavove junaka i menja konzistenciju romanskog vremena. Nasuprot zapadnoevropskoj književnosti, u kojoj neutralno, bezbojno, bestežinsko vreme protiče bez „vrludanja, naglih zaokreta, strmih pragova” kod pisaca u Srednjoj Evropi ono je „intenzivno, spazmatično, puno iznenađenja”. Fjut ovde dodaje: Književnost Srednje Evrope sačuvala je od evropskog nasleđa ono što je u njemu najdragocenije, a što je na Zapadu izgubljeno ili omalovaženo.
Za Kunderu su to najdragocenije nasleđe zapadne kulture, naročito francuske, misao i književni uzori prosvećenosti. Ukratko, taj tobožnji srednjoevropski književni ekstrat obično je, veli, hipostaziranje svojstava književnosti jednoga naroda ili odlika karakterističnih za jedno delo. Takvu hipostazu, svesno ili ne, ovi pisci često vrše oslanjajući se na sopstvena dela.
S tim na umu, Fjut postavlja pitanje: Zar ne postoje onda u književnosti Srednje Evrope nikakve teme po kojima bi se ona razlikovala od drugih evropskih književnosti? I odgovara: da se može ukazati bar na tri takve teme. To su: neprihvaćena perifernost, osećaj pokretljivosti granica i problematičan identitet. I odmah sledi njegovo novo pitanje:
Da li ovakva književnost Srednje Evrope može da odgovori izazovu novog vremena, sada, posle rušenja berlinskog zida? Na prvi pogled, misli Fjut, sve govori u prilog tome. Tim pre što više ne postoji jedna kultura, s jasno određenim centrom, promenljivost različito shvaćenih granica postalo je svojstvo čitave planete, a sa određivanjem svog identiteta imaju isto toliko problema Evropljani koliko Azijci i Amerikanci. Pa ipak, tvrdi ovaj umni Poljak, osnovne razlike između Zapada i centra Evrope ne mogu tako lako da se uklone.
Fjutov zaključak je jasan: Može se reći da je Srednja Evropa sada – svuda.

Risto Tubić