More kad usnim

22.11.18 Danas

Trideset godina nakon što su, razdražene uvredom da se služe klitorisnim pismom, otele i seksualno drilovale kritičara Ivana LJuštinu, feministice ponovo (i bukvalno) – jašu.
U Forsiranju romana reke (između čijih korica se dešava stradanje Ivanovo) tek nekoliko borkinja ustaje protiv muškog običaja da im pravo na pokret prizna samo ako je ovaj kružan i ritmičan. Saša Stojanović u svom novom romanu More kad usnim (Autorsko izdanje/ Albatros plus, Leskovac/ Beograd 2018) podiže čitavu brigadu od deset tuceta osvetnica spremnih da uzmu stvar u svoje ruke.
Čeoni hronotop romana vezan je za njujorški brod Long Love. Prekookeanska golgota, naspram koje je putovanje nakraj noći tek bezazleni ferijalni izlet, trajaće dvanaest dana. Prekratko da umiri frustriranost maznijeg pola? Možda, ali samo pre nego se dosetimo da bi Svevišnji, ako odbijemo nedelje za zasluženi odmor, u tom roku stvorio cela dva sveta. Ne kaže džaba jedna od MKU revolucionarki: „Obratiću se Bogu, i Ona će me čuti“.
Pre najezde učesnica feminističkog simpozijuma na brodu je, ne računajući posadu osuđenu na masturbatio est mater studiorum lekciju, desetak putnika. Budući da im je suđeno da deru kožu na šiljak, niko od njih neće zavrediti vlastito ime i identitet. Oblizujući se na sočno žensko, sami će postati topovsko meso.
Osim ove dvonožne lovine, palubu uskoro zapišava cirkuska divljač oslobođena iz kaveza. Zverke će se do kraja plovidbe baškariti između dva sveta. Na krmi ostaju pomenuti očajni brodski domaćini, a po kabinama sudnji dan svoje kurčevitosti čekaju žrtve estrogenog pogroma.
S obzirom da je ratnicama, kako reče Selin, „klokotalo između nogu kao iz presečenog vrata pukovnika u ratu“, Stojanović se sa dosta starog dobrog erotskog patosa prepušta opisu svih tih „raspusnih rotacija drčnih i dvoličnih dojki“ i zadnjica „čvrstih i mekih kao duša“ kojima „otkriće NJutnove dokolice ne može ništa“. Nabrajajući sve napore opsađivačica, Stojanović čitaocu jasno stavlja do znanja – „ko kosi, a ko kondom u novčaniku nosi“.
Glavni jarbol narativnog plovila ponavljač je zabluda o idealnoj ženi, oličenju ljubavi, profane i svete. U usamljeničkom užasu on sporom blendom uspomena neprestano otima od zaborava ono što se nikad nije desilo. Junak obilazi „stratišta iskupljenja, poprišta izgubljenih bitaka“. Trudi se da ne dodaje ni so ni ljutu travu na žive rane svojih čežnji, ali ne uspeva izbeći sioranovsko „cerenje duha kroz ljude i događaje“. Na ovo putešestvije ka lažnom suncu on kreće u veri da može ponovo probuditi nadu iz veštački izazvane kome.
Ukletoj dragoj (koja epistoluje u njegovom snoviđajnom carstvu) obraća se pismima koja otvaraju poglavlja romana. Svako cvrkutavo započeto pismo ovog apostola ljubavne patnje, negde na polovini, u naglom zaokretu, napušta igru sentimentalnim đinđuvama. Lunatik tad postaje pragmatik i daje praktične savete sapatnicima kako da pregrme pohotne ofanzive feministkinja.
Stojanovićeve napaljenice su kolektivni junak, ljubavna sirotinja raja, Slavonsko-podunavski puk na štiklama. Pretvorivši većinu aktera u skaredne mrdalice od šperploče, autor pojačava burleskni potencijal cele situacije. Ipak, šteta što do kraja u rukavu krije svog univerzalnog barjaktara, razbrbljanog i svim bojama premazanog golema iz blata polusveta – koji bi ovom romanu došao kao kec na dosetku.
Prepredeni detektiv, rezervni hroničar odiseje, dostavlja svoje policajske podneske, njušeći okolo poput psa koji traži tartufe. Svedoči o svetu u kom se sve vrti oko profita. Policajac će vešto izmusti svoju apanažu: jedno ubistvo će počiniti, drugo raskrinkati, treće sprečiti. Rijaliti maher, sa druge strane, iako viđen za uspeh u okruženju gde ne postoji „razlika u slavi između poznatog imunologa i mladića koji je iskasapio svoju majku sekirom“, potrošna je roba i dani njegove plovidbe su odbrojani, mada će ga nadživeti utopijske projekcije sveta „totalne buke“.
Bob Dilan pominje da pioniri bluza pevaju kao da upravljaju brodom u plamenu. Takav kapetan je i Stojanović, posebno kad poštedi sinapse razmaženog čitaoca nenaviknutog da stalno, uz muku duhu, gura sizifovski teret.
U svojoj devetoj knjizi pisac se lišava fusnotalnog višeglasja, svog eruditivnog sredstva za vezivanje čitalačke samouverenosti u čvor. Bez ove pomoći pisac i sebi sužava sveznalački manevar, ali mu to pomaže da stvori narativ koji više nema devet logičko-kauzalnih kora i nadaleko poznatu stojanovićevsku hermetičnost.
Fusnote su, dakle, ovde ustuknule pred navodnicima. Osim citatne mebijusove trake Miljkovićeve poezije, tu su biblijski motivi jetke i britke filozofske upadice, od Sioranovih mizantropskih hrisovulja, preko Bokača, Bodrijara, Kortasara i još dvadesetak drugih.
Stojanoviću važi za dobrog poznavaoca jezičkih vrenja. Kod njega su reči uvek u fermentaciji. Stalno nešto kipi, klobuča, preliva se. Taj napitak nije za osetljiva nepca, prži grlo i struže jetru. Čitalac se, međutim, na to navikne kao moler na promaju.
Stojanović je opsesivno odan stilskim povisilicama, sentencionalnosti, logoreji, lascivnom tonu koji se tare o kitnjasto. Nadaleko su čuvene njegove aliteracije i asonance (kilave kohorte kukavnih kibicera, krte kosti katarze…) Čini se da uvek ima i bezbroj mangupskih štosova, kao što je onaj da „lepim ženama treba govoriti da su pametne, a pametnim da su najlepše na svetu“ ili hronološki aksiom po kom „vreme leti različitom brzinom kad cupkajući čekate da vam neko otvori vrata ili se polako vučete da vidite ko je nalegao na zvonce“. LJubitelji takvih kalambura ni u ovom romanu neće ostati nenamireni. Stojanović jednostavno ne ume da stvori uštogljeno i uštavljeno štivo, iako ne beži od promena pošto nove okolnosti zahtevaju novu taktiku.
Valter Benjamin kaže da „rad na dobroj prozi ima tri stepenika: muzički na kome se komponuje, arhitektonski na kome se gradi, i tekstilni, na kome se tka“. Nakon što je u prošlim romanima položio sve kompozitorske, graditeljske i tkačke kolokvijume, Stojanović se okreće jednostavnijim harmonijama i ćilimskim mustrama. Maljevič u delu slavnog srednjovekovnog ikonopisca zapaža da su dlake u božijoj bradi potpuno iste kao dlake u đavoljem repu. I ovaj roman Saše Stojanovića pridružuje se njegovim prethodnim knjigama u naporu da tu vrstu protivrečnosti predoči čitaocima kako bi dobro prebrojali kusur svake kataklizme pre nego što opet budu zakinuti.

Predrag Ž. Vajagić