Mirča Elijade (Bukurešt, 28. II 1907. Čikago, 22. IV 1986) diplomirao je filozofiju u rodnom Bukureštu sa radom o filozofiji renesanse (1928) i u Kalkuti, Indija (decembar 1928. - decembar 1931.). Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. istovremeno se bavi obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije na Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940. 1941.) i u Lisabonu (1941. 1945.).Od 1945. živi u Parizu, gde predaje istoriju religije, najpre na École Pratique des Hautes Études (do 1948), potom na Sorboni. Nakon što je pozvan u SAD, posle godinu dana predavanja u svojstvu vanrednog profesora za Haskell Lectures (1956. 1957.), prihvata mesto redovnog profesora i upravnika Katedre za istoriju religije na Univerzitetu u Čikagu, koja od 1985. nosi naziv Katedra Mirča Elijade. Iz njegove izuzetno obimne bibliografije izdvajamo hronologiju radova iz beletristike (prva izdanja objavljena na rumunskom): Izabel i đavolje vode (1930); U manastiru na Himalajima (1932); Majtreji (1933); Povratak iz raja (1934); Svetlo koje se gasi (1934); Indija (1934); Gradilište, indijski dnevnik (1935); Huligani (1935); Gospođica Kristina (1936); Zmija (1937); Svadba na nebu (1938); Tajna doktora Honigbergera (1940); Novele (1963); Sećanja i Mansarda (1966); Na ulici Mantuleasa (1968); Kod Ciganki i druge priče (1969); Tri gracije (1971); U dvorištu kod Dionisa (1977).
