Milenijum u Beogradu

03.03.01

Politika
03.03.2001.
Savremena proza
Knjiga o gradu
Vladimir Pištalo: "Milenijum u Beogradu", izveštac: "Narodna knjiga", Beograd, 2000.
Vladimir Pištalo (1960) je pripovedac cija proza, iz knjige u knjigu, luta izmedu dva pola - cvrsto strukturisane price u kojoj dominira senzualni momenat doživljajnosti i insistiranja na otvaranju pesnickih prozora ka nevidljivom, ka ekspresivnom zaoštravanju pripovednog i ontološkog smisla kroz poetizovan unutarjezicki rad na vlastitoj varijanti "slikovnog pisma".
"Milenijum u Beogradu", njegov prvi roman, nakon šest zbirki prica i dve novele, skoro da u potpunosti miri ova dva poeticka stava. Citalacki pitko i prozno ekstravagantno, on pokazuje modalitete dejstvenosti Pištalovog bajkovitog slikovnog pisma prožetog metonimijama u susretu sa surovim realitetima Beograda devedesetih.
Kao moderna bajka
Na nacin moderne bajke, one koja podrazumeva citalacko potonuce u mnoštvo pesnickih figura ili otkrivanja drugacijeg sveta kroz oneobicene sinesteticke momente proznog pisma, Pištalo pripoveda o sudbinama pripadnika vlastite životne generacije, kojoj se, u osamdesetim i devedesetim, polako, jedan po jedan, izmicu stubovi socijalnog i licnog smisla.
Prateci živote svojih junaka, njihova prijateljstva, ljubavi i smrti, u periodu istorijski omedenom tackama smrti Josipa Broza Tita iz 1980. godine i bombardovanja Srbije iz 1999. godine, u proznoj opservaciji koja savremenost pokušava da posmatra kao mit, autor gradi pricu o jednom gradu i o jednom cudnom vremenu koje gledano spolja lici na iskliznuce u zonu sumraka.
U vremenima licnih strahova, stida i besa, konkretan grad, Beograd, sa mnoštvom svojih istorijskih repova, jeste pozornica za razlicite sudbine u ovom, zdravom razumu neverovatnom, igrokazu kojim upravlja strah.
S pocetka homogeni životni stavovi junaka razvijaju se u razlicite životne koncepte uslovljene odnosom spram životnih okolnosti u koje oni dospevaju - prinudne i dobrovoljne mobilizacije i ucešca u ratovima, emigracije, kako spoljašnje tako i unutrašnje, ucešca ili neucešca u igrama sveta koji moralne nakaznosti nudi kao pravilo. Iako zapoceti kao bajka, životni putevi Pištalovih junaka, svi odreda, otkrivaju se u obznanjenju apsurda sveta.
Danak vremenu
Situacija življenja u zemlji, gradu i vremenu koje nemilosrdno produkuje lažne životne i vrednosne obrasce, samo pojacava i dodatno boji konture ove price o raspadu jedne zemlje i gubitku dotadašnjih smisaonih oslonaca njenih gradana. Stvarnosni kic, u šta se pretvaraju prijateljstva i ljubavi, kao i sav prljav veš beogradskog života devedesetih, njegovi junaci nose razlicito uspešno.
Pištalovo pripovedno rešenje za opšta mesta pisanja o vremenu, u kome išcašene i tragicne teme umnogome nadmašuju mogucnosti i potrebe literarne tanspozicije, a realiteti koje proizvodi najcešce izmicu razumljivom, jeste u radanju kratkih rezova razlicitih životnih slika.
Sklapajuci roman u 49 pripovednih fleševa, fragmentarnih prica, on u stvari prikazuje svet cije je smislotvorno rešenje odavno zatoceno u jednu od bezbrojnih mogucnosti kombinovanja njegovih fragmenata.
Veštom vizuelizacijom pripovednog, dovodenjem citave percepcije u poziciju konzumiranja video spota, a svodenjem recenice cesto na funkciju filmskog kadra ili metonimijskog jezickog bleska, autor uspeva da nadomesti taj stalni manjak celine do koje mogu dopreti njegovi junaci.
Tako, iako sacinjena od nekoliko razlicitih nizova, ili grozdova, fragmenata koji se operetski nižu, prica ovog romana svome citaocu deluje dinamicno i koherentno. Insistiranje na opštem, vidljivom i prepoznatljivom jeste danak ovog vremena koje se još nalazi u stadijumu potrage za sopstvenom literarnom formom.
Nenad ŠAPONJA



Vreme broj 515, 16. novembar 2000.
Knjige
Nespravni za problem
Vladimir Pištalo: "Milenijum u Beogradu" (Narodna knjiga-Alfa, Beograd 2000)
Vladimir Pištalo (Sarajevo, 1960) je ušao u srpsku književnost sa generacijom "mlade srpske proze" iz ranih osamdesetih, kao jedan od najizrazitijih, poeticki najdoslednijih i nesumnjivo najdarovitijih pripadnika onoga što ce ubrzo biti - onako duturativno, s tipicno "klasifikatorskim" prezirom prema kljucnim individualnim razlikama u shvatanjima i spisateljskim strategijama, ali i u estetskim dometima - prozvano srpskom postmodernom prozom, i što ce u potonjim godinama biti strasno uzdizano i branjeno, i još strasnije ignorisano i(li) prezirano. Njegove knjige iz osamdesetih cine važan deo onog panticevskog aleksandrijskog sindroma, sa svim kvalitetima i ogranicenjima jedne ekskluzivne intertekstualne, eruditsko-ludicke poetike (koju su svi talentovaniji pisci tog naraštaja relativno brzo prerasli kao tesnu košuljicu, dok oni ostali godinama jalovo came i bauljaju po corsokacima svojih užeglih dogmi).

Devedesete, i brutalni upad Istorije - koja kao da je banula samo zato da vehementno opovrgne kako je njeno prošlo - u ovaj deo sveta, u znatnoj su meri promenili ili relativizovali neke od osnovnih postavki "mlade srpske proze", uticuci na zaokret ka necemu što bi se moglo nazvati Novim Realizmom kada taj pojam, realizam, ne bi bio toliko isprofanisan, izmaltretiran i zagaden. Bilo kako bilo, Pištalova zbirka Vitraž u secanju - definitivno jedna od najboljih pripovedackih zbirki minule dekade - superioran je dokaz visoke plodotvornosti ovakvog zaokreta, pri kojem, ipak, nije "ispalo iz korita" ništa od onoga što je od duha i prakse "m. s. proze" vredelo da preživi i ostane. Korak dalje u ovom pravcu je i zbirka Price iz celog sveta, pisana u Americi, gde Pištalo predaje poslednjih godina.

Romanom Milenijum u Beogradu Pištalo kao da stupa još dalje, pravo u klinc sa srpskim devedesetim, s dobom Propasti, s vremenom nestanka u plamenu onog sveta u kojem je odraslo nekoliko naraštaja. Taj svet je po mnogo cemu bio neudoban i tesan, impregniran jednom tragikomicnom ideologijom spasenja-bez-muke; cinilo se, medutim, da je varvarstvo ostalo iza njega, i da ce s kad-tad neminovnim oslobadanjem od Ideologije, i taj Potkontinentalni svet postati (secate se one reklame: "Postali smo svet!") nekakva Domovina - u jednom prilicno adržavnom smislu reci - koje se necemo stideti. Ispalo je, naravno, sasvim drugacije, i o tom Padu U Ništavilo Vladimir Pištalo je napisao upecatljiv, "starinski" emotivno investiran roman, knjigu o velikom, bezostatnom porazu naraštaja "unuka revolucije", onih koji su u jednom trenutku samouvereno pomislili kako je demon Istorije napokon bezopasan, zauvek zarobljen u udžbenicku gradu; onih cija je jedina krivica bila u tome što su bili, zapravo, "nespravni za problem", što su (po)mislili da je nece ucestvovati, da je moguce ne ucestvovati, da je rednja zauvek prestala...

Kroz sudbine jednog tipicnog beogradskog "društva" rodenog šezdesetih, kroz njihovo raslojavanje i udaljavanje u Godinama Zapleta, u kolopletu izdaje i smrti prijateljstava, izdaje i agonije ljubavi, izdaje i preziranja dobrote, ali i sve više u prisustvu one Isuviše Doslovne Smrti koja prati razdoblja gustog mraka, Milenijum u Beogradu biva i pozornicom kojom defiluje sav onaj užas, jad, zlo, pokvarenost i sramota koji su obeležili kraj famoznog Milenijuma na valjda najsumanutijem parcetu planete; svo to apokalipticno zamešateljstvo naselilo je, osim naših života, i srpski roman poslednjih godina, ali sa uglavnom slabašnim rezultatima, sa jalovom moralizatorskom ili ideologizatorskom potkom; Pištalo izbegava gotovo sve zamke, uspevajuci da Milenijum u Beogradu oblikuje kao superioran odgovor Nekrofiliji, kao vispren komentar jedne serije najavljenih smrti koji zbog svog referiranja na "stvarnost" nijednog trenutka ne biva manje Književnost i manje Roman, ne popuštajuci pred svakovrsnim iskušenjima banalnosti. U isto vreme - nepravedno je što to spominjem tek na kraju! - Milenijum u Beogradu je i melanholicna oda jednom genius loci, jednoj cudesnoj ljudskoj naseobini na ušcu dveju reka, jedna elegicna posveta, onakva kakvu mogu da ispišu jedino oni koji umeju zrelo da vole. Proširivši ovom knjigom svoj tematski, izražajni i žanrovski spektar, Pištalo ponovo potvrduje da je pisac onog najredeg, izuzetnog soja, onog koji bez grca i muke nadživljuje književne mode i anestezirajucu "generacijsku podršku", a sve na radost onih koji - u odbojnoj gomili ukoricene hartijetine - i dalje (svecom) traže Knjigu.
Teofil Pancic
Vecernje novosti
10.01.2001.




Roman Vladimira Pistala "Milenijum u Beogradu"
Vetrovi istorije
NAJNOVIJE delo istaknutog srpskog pisca srednje generacije Vladimira Pistala, "Milenijum u Beogradu", jedno je od najozbiljnijih kandidata za ovogodisnju Ninovu nagradu kritike za roman godine. Govoreci o ovom romanu koji je upravo objavila "Narodna knjiga", knjizevni kriticar Vasa Pavkovic je rekao da je to "prica fantastike o surovoj stvarnosti koja nas je okruzivala tokom protekle decenije".
- Istorija Beograda uvek je bila surova - kaze Pavkovic, pa je pisac romana kroz sudbinu cetvoro glavnih junaka ispisao mitski san o Beogradu koji je vekovima bio rusen i obnavljan. Sudbina glavnih licnosti je tragicna, jer su svi morali da odu iz zemlje, a istovremeno da o njoj mastaju. NJihove porodice su bile postojane, ali su se pocetkom devedesetih - raspale.
Autor romana "Milenijum u Beogradu", Vladimir Pistalo, je dodao da ovo nije samo prica o ovom vremenu, nego i istorija Beograda iz doba njegovih dedova, koji su uvek simpaticniji od oceva.
- Jedan od mojih junaka je istoricar, on otkriva proslost i sadasnjost naseg glavnog grada mastom i snovima. Samo u ovom veku Beograd je bombardovan vise puta. Rusili su ga uvek vetrovi istorije - kaze autor.
D. S.

16.01.01

Blic
16.01.2001.
Vladimir Pištalo: Volim da pricam sa taksistima. Oni su mi svojevrstan parametar, slika stanja. Ovoga puta uvidam, nakon oktobarskih promena, da je agresivnost utihnula. Ljudi nisu bogatiji ali su umireniji
Suocavanje sa sopstvenim životom
Nije lako gledati otvorenih ociju u sunce. Ili u smrt. Ili u svoj život - napisao je Vladimir Pištalo u romanu "Milenijum u Beogradu" koji je objavila izdavacka kuca Narodna knjiga. Ovaj autor koga, pre svega, pamtimo po novelama "Korto Malteze" i "Aleksandrida" u ovom svom delu govori, izmedu ostalog, o elementima istorije Beograda, generacijama koje uvek pocinju iz pocetka, duhovima nepostojecih, mrtvih zgrada...
?Beograd je veoma stari grad. Arheološke iskopine govore o cinjenici da su na tom prostoru ljudi živeli cak dvadeset hiljada godina pre naše ere. I covek se pita kako to da u gradu koji su naseljavali Kelti, pa Rimljani, pa Vizantijci nema nijedne ?preživele? gradevine? - kaže Vladimir Pištalo.
I do kakvog ste odgovora došli?
- Valjda zato što je oduvek postojao na vetrometini. Zato je stradavao.
Da li iz tog razloga govorite da ovde lebde duhovi mrtvih gradevina pre nego ljudi?
- Kada putujem po Evropi uvidam da postojanje u senci starih gradevina daje životu dubinu. Naša nevolja je što svaka generacija pocinje iz pocetka. Nekako se uvek krece od nule. Kao kada se uhvati pokorica ili skrama preko rane, a onda je prljavi nokti brže - bolje razderu. Jedan od mojih junaka upravo se bavi duhovnom arheologijom istorije grada.
Vi vec osam godina živite u Americi. Kako vam danas izgleda Beograd?
- Beograd je postao grad pasa lutalica i naroda koji pretura po smecu. Ljudi su se umorili! Kada sretnem nekog poznanika pa prokomentarišem kako lepo izgleda on mi odgovara da se iznutra baš i ne oseca tako. Jer, ovde je dugo bio problem negiranje problema i bežanje od suocavanja. Pa, mi smo citavu prethodnu deceniju ratovali, a nismo to priznavali. Pritom je televizija izlagala ljude ogromnoj kolicini agresivnosti.
Na koji nacin?
- Kada vas ujutro, cim otvorite oci, neko ?iz televizora? napadne ili optuži vi ili postajete tužni i slomljeni ili agresivni. I to prenosite dalje. Imam jedan svoj mali hobi; kada dodem u Beograd volim da pricam sa taksistima. Oni su mi svojevrstan parametar, slika stanja. Ovoga puta uvidam, nakon oktobarskih promena, da je agresivnost utihnula. Ljudi nisu bogatiji ali su umireniji.
Kakvu sliku o Beogradu sada imaju vaši poznanici, prijatelji i kolege iz Amerike?
- Pozitivan stav prema ovdašnjim promenama. Jednostavno, ovim demonstracijama se ne traži ?dlaka u jajetu?. Jako je važna ta poruka da se sada gleda na nas kao na normalne ljude koji su, manje - više, poput svih drugih. Moram priznati i licno sam nezadovoljan kad naši ljudi bivaju ili u maniru samoobožavanja ili samoporicanja. Iskreno govoreci nije samo knjiga bila razlog što sam doputovao na par dana vec i taj novi miris u vazduhu koji me mamio.
Kakvo je vaše iskustvo u odnosu na pricu o slicnostima i razlikama izmedu Beograda i Njujorka?
- Slažem se sa svima koji govore o suštinskim slicnostima ta dva grada. Recimo, Njujork je na gotovo isti nacin velik, šarmantno bezobrazan, leži na velikim rekama... Cela Amerika se žali da je Njujork drzak. Pa, to nije ništa ako ste porasli u Beogradu. Preci iz Beograda u Njujork uopšte nije teško. Mislim da je daleko teže preci iz neke srpske seoske sredine u Beograd. I Njujork kao i Beograd ima taj neki, u osnovi, mediteranski damar. Tamo se teško osetiti strancem. Postoji podatak da je hiljadudevetstotina-i-neke tek svaki peti covek u Njujorku bio rodeni Amerikanac. A to se nije mnogo promenilo.
U romanu govorite o Beogradu kao prostoru na kome su svi koji su ga osvajali zapravo tražili ljubav?
- Roman i pocinje legendom o coveku koji je u svitanje vremena, bežeci od urlajuce divljine, sanja grad, lep i beo, i samo je trebalo da otvori kapiju i nastani se u njemu. Iznenada se osetio slabim da preuzme odgovornost za svoj san. I odbegao je. Bogovi su, zatim, prokleli mesto rekavši ?neka ovo bude rana?. Znate, i Turci i Avari i sve vojske i osvajaci su tražili ovde ljubav, i o njoj pricali, dok su se svirepo ubijali. Valjda je u prirodi ljudi da govore o ljubavi dok prolivaju krv. Kao da je ljubav nedosanjani san. I citava ova knjiga je priprema coveka da se suoci sa svojim snom, i da on postane njegov dom.
Pa, hoce li ?
- Jedna od poruka knjige je i san o kontinuitetu. Da se život pomiri sa samim sobom, da rana zaceli i da je prljavi nokti ne razderu. Sam roman jeste neki moj licni korak, ali ništa drugo i ništa više ne možemo danas ni ocekivati sem puno malih licnih koraka. Samo nam to, suštinski, može pomoci i izvuci nas iz provalije.
Knjiga je i svojevrsna analiza poslednje decenije i naših nezadovoljstava. Koja je to, iz vaše vizure, najbolnija rana?
- Mirca Elijade u jednoj od svojih studija govori o plemenu koje obožava jedan stub - totem smatrajuci ga bukvalno osloncem sveta. I kada se taj stub, iz nekih razloga, sruši oni legnu oko njega i umru. Elem, i ovde su se rušili stubovi sveta. Kao jedan od rezultata toga bila je i svakovrsna obezvredenost coveka; licna, moralna, materijalna... Ako je išta ljudima potrebno onda je to davanje vrednosti obicnom svetu. Oktobarske promene koje su se dogodile, po mom uverenju, su ozbiljna šansa za to, ali ne i garancija. Rec je tek o vratima kroz koja treba proci. Na redu su dugi procesi. Stvaranje kontinuiteta. Iziskivace to promenu nacina razmišljanja ljudi, odnosa prema stvarima, a verovatno i smenu generacija. Vidite, cesto sam razmišljao zašto je prošli režim imao tako jako uporište u starijim ljudima.
Zašto?
- Moj odgovor je zato što je ovo do Drugog svetskog rata bila ruralna zemlja. Tadašnjim generacijama, nakon oslobodenja, komunizam je omogucio da dodu u grad, dobiju stanove, automobile i razne druge stvari koje su im bile nezamislive. Zato su oni uporno glasali za ono što su mislili da je kontinuitet njihove emancipacije.
Tatjana Njezic