Medijsko pravo

01.01.10

CM Komunikacija i mediji - 17/2010
Razvoj starih i pojava novih medija učinili su da se medijsko pravo, barem kada su u pitanju pravni sistemi zemalja sa dužom zakonodavnom tradicijom i stabilnijim društvenim institucijama, konstituiše kao posebna grana prava. Na to je uticalo i što je za regulisanje medijske sfere donet značajan broj nacionalnih, ali i međunarodnih pravnih akata. A mnoga profesionalna udruženja novinara i izdavača, radi samoregulacije, propisala su niz kodeksa, konvencija, deklaracija i strukovnih preporuka (Korni, 1999: 27). Srpska pravna nauka dobrano kasni za svetom kada su mediji u pitanju. O tome svedoči i letošnje savetovanje na temu kako, uz pomoć novosnovane Pravosudne akademije i novinarskih udruženja, obrazovati sudije. I to one koji, upravo, sude novinarima. Tu prazninu, uvereni smo, uspešno je popunila knjiga „Medijsko pravo“, Danila L. Nikolića, sudije Okružnog suda u Nišu.
Autor u svom analitičkom uvodu i četiri poglavlja, na 648 strana, onima koji se bave medijima, bilo da u njima zarađuju hleb nasušni, ili su sudije koji sude po tužbama za klevetu, uvredu ili neki od prekršaja navedenih u Zakonu o javnom informisanju, ili su advokati koji na sudu brane “sedmu silu”, ali i akademskoj zajednici, kao i široj javnosti, nudi zaokruženo delo, koje srpskoj pravnoj nauci, ali i pravosudnoj praksi, jasno definiše načela medijskog prava. Nimalo se ne udaljavajući od toliko potrebne prakse, koju autor ima na pretek, jer je za sudijsku katedru seo daleke 1980. godine. Ovaj pravni praktičar nije zapostavio ni teoriju: doktorirao je pravne nauke u oblasti krivičnog prava, napisao šezdesetak naučnih radova iz oblasti materijalnog i krivično procesnog prava, ali i pet knjiga.
Ovo delo ne bavi se samo pravnim propisima koji se tiču medija, već i ulogom medija u razvoju društva, njihovim značajem za izgradnju institucija, koje će biti garant ljudskih sloboda i omogućiti podjednake šanse za sve građane. Autor svoja promišljanja zasniva baš na tom značaju. Objašnjavajući načela medijskog prava, autor izlazi iz okvira stroge normativne analize donetih propisa, daje opis šireg okvira u kojem konkretni mediji deluju. Otuda, pored briljantne analize osnova zakona koji regulišu javno informisanje, i objašnjenje slobode javnog informisanja u interesu javnosti, analize informacija od interesa za javnost, načela novinarske pažnje, informisanju o stvarima od interesa za javnost, kao i zabrane monopola u oblasti javnog informisanja, autor se pozabavio i tumačenjem pojma novinarstva kao profesije. Odnosno, novinara kao profesionalnih komunikatora, ostajući na tragu onih stavova koji novinarstvo definišu kao “meku profesiju”, za čije pripadnike nisu utvrđena stroga pravila u pogledu sticanja školskih kvalifikacija, obavljanja pripravničkog staža i uvođenja u profesiju poput “čvrstih” zanimanja (Radojković, Miletić, 2004: 162). Novinarska profesija nije zatvorena i ekskluzivna, kao na primer advokatska i lekarska, zato autor smatra da su novinari svi oni koji se bave sakupljanjem i distribucijiom informacija putem nekog od postojećih medija (Radojković, 2004: 58).
Baveći se pravnim izvorima medijskog prava, autor pravnički precizno, hronološki, navodi niz pravnih propisa, posebno u Evropi i SAD, koji su doprinosili što harmoničnijim odnosima medija i institucija, štitili slobodu izražavanja koja je deo ljudskih prava, ali i prava građanina, koji se, neretko, našao u ulozi bespomoćne žrtve medijske harange (Čejović, 2010: 236). Opšta deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. i Evropska konvencija iz 1950. dokaz su više da su ljudska prava odavno internacionalizovana. Naravno, uz manji ili veći raskorak između stvarnog i proklamovanog. Srpsko pravo, uvek je pripadalo evropskom kontinentalnom, koje se temelji na rimskom pravu. Osim u periodu turskog ropstva i komunizma, koji je, umesto individualnog, proklamovao kolektivna prava. Čak i poluslobodne Srbija i Crna Gora, prilagođavale su svoja prava sa pravima Nemačke, Francuske ili AustroUgarske (primeri su Građanski zakonik za Kraljevinu Srbiju iz 1844. i Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru, Valtazara Bogišića iz 1888). Usklađivanje sa evropskim pravom trajalo je do Drugog svetskog rata. Komunistička vlast taj proces prekinula je 1945. Pošto je 3. aprila 2003. Državna zajednica Srbija i Crna Gora postala član Saveta Evrope, ratifikovala je ne samo Statut Saveta Evrope, već i Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i preuzela niz obaveza koje nameće članstvo u toj organizaciji. Ustav Srbije, u stavu 2 člana 16, dozvolio je neposrednu primenu međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih propisa međunarodnog prava, koji su postali sastavni deo pravnog poretka Srbije. Zato mnoga pitanja koja se tiču medija, imaju kao krajnju instancu upravo Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.
Da je sloboda izražavanja jedna od najvažnijih sloboda i prava, proizilazi i iz odredbi međunarodnih deklaracija, ali i konvencija o građanskim i političkim pravima koje je donela Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1966, ali i preporuke Komiteta ministara i radnih tela Saveta Evrope. Mediji su čuvari demokratije – proističe iz zakonodavne aktivnosti najrazvijenijih zemalja i brojnih konvencija strukovnih udruženja. Medijska sfera je i profitabilna: prema podacima UNESKOa, samo u Evropskoj uniji, 2007. godine, program je legalno emitovalo 5.300 transnacionalnih, nacionalnih i lokalnih TV, koje su te godine ostvarile neto dobit od 105 milijardi dolara.
Baveći se pojmom slobode izražavanja u Srbiji, autor smatra da je ta sloboda moguća samo u uslovima postojanja nezavisnog i nepristrasnog sudstva, koje je garancija njenog ostvarivanju, a što je, opet, uslov za postojanje demokratije u društvu (Čejović, 2009: 51). Zakon o javnom informisanju, ogledalo je shvatanja političke većine o načelima medijskog prava. U knjizi se detaljno analizira taj zakon, ali se navode i preporuke Saveta Evrope o zabrani cenzure, koja se u Srbiji ogleda i u vidu visokih kazni za medije. Srbija, nažalost, ima dugu tradiciju u cenzurisanju štampe. Knjaz Miloš pre nego što će se u Kragujevcu 5. januara 1834. pojaviti “Serbske novine”, doneo je “Osnovanija” prema kojim “KnjaževskoSrbska kancelarija u Serbiji knjige censurira” (22. novembar 1832). Doduše, masovna difuzija štampanih medija, čemu je doprineo Guten­ bergov izum, i u evropskim okvirima, doneo je mnoga ograničenja slobode štampe još u 16. veku, a cenzura je, svakako, bila jedno od najvažnijih ograničenja i sredstvo za gušenje slobode javnog izražavanja misli (Gocini, 2001: 36).
Kandidovanjem Srbije za ulazak u Evropsku uniju, domaćem zakonodavstvu nametnuta je obaveza da sa EU usaglasi brojne zakone, uključujući i one koji regulišu medijsku sferu. Autor čitavo poglavlje posvećuje pravnim izvorima medijskog prava, a bavi se i moralom i medijskom etikom. Detaljno je analizirana primena medijskog prava u pravnoj praksi. Strogoj analizi podvrgnuto je niz presuda ne samo stranih sudova (kao na primer turskih sudskih veća, i suda u Rejkjaviku), već i domaćih. Ovo delo detaljno se pozabavilo i sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Posebno u slučajevima gde je sud u Strazburu ukinuo pravonažne presude srpskih sudova. Koji su, na žalost, često stajali na stranu jačeg – lokalnih političara, čiji su “lik i delo” štitili od novinara koji su saopštavali da je “car go”. Baveći se medijskim pravom u pravnoj praksi srpskih sudova, autor čitavo poglavlje posvećuje, kako je sam naslovio, „Krivičnim presudama naših sudova, kao oblika kršenja prava na slobodu izražavanja utvrđen presudama Evropskog suda za ljudska prava“ (str. 595–635). Detaljno su opisani slučajevi “Filipović protiv Srbije”, ali i slučaj novinara Bodrožića iz Kikindskih i kao i slučaj “Lepojić protiv Srbije”. Koristeći komparativnu normativnu metodu, autor u objašnjavanju ovih slučajeva, koji su bili predmet analize Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, navodi identične, slične ili približno iste slučajeve u drugim zemljama, čak i u nekim koje su osnivači EU (kao na primer Francuska) u kojima je, takođe, bilo kršenja prava novinara na slobodno izražavanje, te su i presude tih sudova u Evropskom sudu za za ljudska prava u Strazburu ocenjivane kao sudski akti koji su kršili ljudska prava na slobodu izražavanja.
Knjiga Danila L. Nikolića, uvereni smo, ohrabriće i domaće sudije da, rukovodeći se praksom evropskih sudova i promenama koje donose stari i novi mediji, obogate i dinamiziraju srpsku sudsku praksu modernijim pristupom medijima, koji ponekad, iz različitih razloga, dospevaju i pred sud.

Ranko Milosavljević