Kako je Gorim tražio boga narodu svojemu i kako je podno svete planine Prolgu otkrio Ula. Preuzeto iz Knjige Ulga i drugih izvora
KADA VREME JOŠ BEJAŠE MLADO, sedam bogova izatka svet iz tmine i stvori zverove i ptice, guje i ribe, a na kraju i Čoveka.
Življaše tada na nebesima i duh poznat kao Ul, koji ne uze učešća u njihovome stvaralaštvu i zadrža svoje moći i znanja samo za sebe. Stoga mnogo šta beše manjkavo il’ nepotpuno. Mnogi stvor izađe nepriličan il’ oku stran. Njih mlađi bogovi htedoše da unište, ne bi li lepota zavladala pod vascelom kapom nebeskom. Ali Ul podiže ruku i zaustavi ih, te im reče: „Ne može se uništiti ono što je napravljeno. Razatkaste tkanje mira nebeskog i načiniste ovaj svet sebi za igračku i zabavu pustu. Ali znajte ovo: šta god iznedrili i ma kako čudovišno ono bilo, ostaće takvo da vas za vjeki vjekov podseća na ludost vašu. Svane li dan kada ijedno vaše delo nestane sa lica sveta, sve će nestati.“
To razbesne mlađe bogove. Svakom svome grdnom il’ nedovršenom stvoru oni ovako rekoše: „Otidi sad Ulu i neka on bude tvoj bog.“ Potom svaki bog iz roda ljudskoga odabra sebi narod koji mu oku mio beše. A onima koje niko ne htede, mlađi bogovi ovako rekoše: „Otidite i vi Ulu i neka on bude vaš bog.“ Ul ne progovori ni reč. Mnoga ogorčena pokolenja Bezbožnih lutahu i uzaludno vapijahu divljim bespućima Zapada.
A onda se među njima pojavi jedan častan čovek po imenu Gorim. On okupi svetinu, te reče: „Venemo i padamo kao lišće na svome stradalačkom putovanju. Umiru naša deca i naši stari. Bolje je onda da mre samo jedan. Zato ostanite u ovoj ravnici. Ja ću poći da tražim boga zvanog Ul, kome ćemo se klanjati i koji će nas primiti u svoje okrilje.“
Dvadeset je godina Gorim zaludu tražio Ula. Godine mu izbeleše kose a umor sape telo. On se, sav očajan, uspe na jednu goru visoku te podiže glas ka nebu: „Dosta! Potrazi mojoj došao je kraj! Bogovi su samo prikaze i opsene, a svet ovaj pusto ništavilo. Nema Ula i zaludu u mukama prođe život moj.“
Duh Ulov to ču, te mu odgovori: „Zašto mene kuneš, Gorime? Tvoj usud i usud roda tvoga nisu moje delo.“
Gorim se uplaši te pade ničice preda nj. A Ul ponovo progovori, i ovako mu reče: „Ustani, Gorime, jer ja nisam tvoj bog.“
Gorim ne ustade. „Bože moj“, kriknu on, „ne skrivaj lice svoje pred narodom što izgnan i prezren luta tražeć boga svog.“
„Ustani, Gorime“, ponovi Ul, „i idi odavde. Uguši jecaj. Svoga boga traži negde drugde, a mene ostavi s mirom.“
Ni tad Gorim ne ustade. „Bože moj“, reče, „počuj što imam ti reć. Narod je tvoj i žedan i gladan. Podaj mu blagoslov svoj i zemlju da je naseli.“
„Zamorne su meni tvoje reči“, reče Ul i ode.
Gorim ostade na toj gori, a zver iz šume i ptica s neba postade mu hrana. Prođe godina. A onda mu nakazni i grdni stvorovi što ih mladi bogovi stvoriše dođoše pred noge.
Duh Ulov bi zatečen i na kraju se ukaza očima Gorimovim. „Zar još tu si?“
Gorim pade ničice i reče: „O, Bože moj, narod tvoj napaćeni zaziva ti ime.“
Duh Ulov nestade. Ali Gorim osta tu još jednu godinu. Aždahe mu donošahu mesa, a jednorozi vode. I ponovo Ul dođe te mu reče: „Zar još tu si?“
Gorim pade ničice. „O, Bože moj“, zavapi, „narod tvoj izgibe zbog nebrige tvoje.“ A Ul nestade.
Još mu godinu dana bezimeni i neviđeni stvorovi donošahu hrane i pića. A duh Ulov dođe na goru i reče: „Ustani, Gorime.“
A Gorim zavapi sa zemlje: „Smiluj mi se, o, Bože moj.“
„Ustani, Gorime“, ponovi Ul, te se saže i rukama svojim podiže Gorima na noge. „Ja sam Ul, tvoj Bog.
Zapovedam ti da ustaneš i staneš preda me.“
„I onda ćeš biti mojim Bogom?“ – upita Gorim. „I mojim i naroda mog?“
„Tvoj sam Bog i Bog naroda tvog“, reče Ul.
Gorim se okrete te sa svoga visa pogleda na sve uboge nakaze što mu pomagahu tokom muka njegovih. „A šta ćeš sa ovima, o, Bože moj? Hoćeš li Bogom biti i bazilisku i minotauru, aždahi i himeri, jednorogu i bezimenome, zmiji krilatoj i stvoru neviđenu? Jer i oni izgnani su, iako svaki u sebi lepotu čuva. Ne okreći lica svog od njih, Bože, jer mnoga ti je u njih vrlina. Mladi ih Bogovi tebi poslaše. Ko će biti njihov Bog ako ih i ti odbiješ?“
„To beše učinjeno uprkos rečma mojim“, reče Ul. „Ti stvorovi poslati su da mi sram učine što prkosih Bogovima mladim. Nije mudro čudovištima Bogom biti.“
Zacvileše stvorovi pod Gorimom, a ovaj sede na zemlju i reče: „Ja ostajem ovde, o, Bože moj.“
„A ti ostani, kad hoćeš“, reče Ul i nestade.
Sve beše kao i pre. Gorim ostade, zverovi ga slušahu, a Ul opet srećan ne beše. Pred čistotom Gorimovom, veliki Bog se pokaja i ponovo dođe. „Ustani, Gorime, i pokloni se Bogu svome“, reče te se saže i rukama svojim podiže Gorima na noge. „Pozovi te stvorove što mi ih dovede, da ih vidim. Ako svaki ima lepotu i vrlinu kô što veliš, onda ću ja pristati da budem im Bogom.“
Tad Gorim dovede stvorove pred Ula. Oni listom padoše ničice pred njime i stadoše preklinjati za blagoslov njegov. Ul se začudi što ranije ne vide lepotu njihovu. On podiže ruke i blagosilja ih ovako: „Ja sam Ul i u svakome od vas pronađoh lepotu i vrlinu. Biću vaš Bog i pružiću vam mir i blagostanje.“
Gorimu srce zaigra i on taj vis nazva Prolgu, što znači „Sveto mesto“. Potom se okrete i siđe u ravnicu da dovede narod svoj Bogu njihovome. Ali niko ga ne poznade, jer dodir mu Ulov oduze boju i ostavi ga kože i kose belih poput prvog snega. Ljudi ga se grdno prepadoše te stadoše da kamenjem ga teraju.
Tad Gorim zavapi za Ulom. „O, Bože moj, dodir tvoj promeni me i narod me moj ne poznaje više.“
Ul podiže ruku te sve ljude učini bezbojnima poput Gorima. Duh Ulov obrati im se tad gromkim glasom: „Počujte reč svog Boga. Ovaj ovde, što ga Gorim zvaste, izmoli me da vas uzmem za narod svoj, da vas gledam i hranim, i budem vam Bogom. Zato ćete se od danas zvati UL-GO, u čast meni i svetosti njegovoj. Činićete što vam on zapovedi i ići kamo on zapovedi. A svaki onaj koji odbije da mu se povinuje, neka svene i nestane, da ga ne bude.“
Tad im Gorim zapovedi da uzmu dobra svoja i stoku svoju te pođu za njim u planine. Ali stariji ne verovahu, ni njemu, ni glasu da je Ulov, te rekoše Gorimu: „Ako si zaista sluga božiji Ulov, dokaži to i izvedi čudo.“
Gorim odgovori: „Pogledajte lica svoja i kose. Zar vam tu čuda dosta nije?“
Oni se smrkoše i odoše. Ali ponovo dođoše i rekoše: „Beleg ovaj boleština je što je ti donese iz gliba neka grdna, a ne dokaz Ulove volje.“
Gorim tad podiže ruke, a stvorovi što ga služahu priđoše mu krotko kô što jagnjad prilazi pastiru svom. Starci se prepadoše te utekoše. Ali uskoro se ponovo vratiše, te rekoše: „Ti stvorovi su čudovišta i grdobe. Ti si demon što dođe da namami ovaj narod u pogibelj, a ne sluga božiji Ulov. Mi još ne videsmo dokaz naklonosti Ulove.“
Gorimu bi dosta, te im glasno reče: „Narode, glas koji čuste pripadaše Ulu. Ja mnogo propatih zarad vas. Sada se vraćam svetome mestu Prolgu. Neka za mnom pođe onaj koji to hoće i ne pođe onaj koji neće.“ A onda se okrete i pođe ka planini.
Njih nekolicina pođe za njim, ali većina ostade da grdi Gorima i sledbenike njegove: „Gde je to čudo što dokaz je ljubavi Ulove? Ne pođosmo za Gorimom, niti ga poslušasmo, a evo niko od nas još ne svenu.“
Gorim ih tad s tugom pogleda, pa reče: „Ištete od mene čudo. Onda vam evo čuda. Baš kao što glas Ulov reče, izbledeste kao s drveta odsečene grane. Na današnji dan nestadoste.“ Tad povede ono malo svojih sledbenika na Prolgu.
Ostali mu se smejahu i rugahu, te se vratiše u šatore da šale zbijaju na račun sledbenika njegovih. Godinu su se dana smejali i rugali. A onda prestadoše da se smeju jer im žene postadoše jalove i ne rađahu decu. Vremenom svi svenuše i pomreše.
Oni koji su pošli za Gorimom, stigoše na Prolgu i tamo podigoše grad. Duh Ulov bejaše sa njima i življahu u miru sa stvorovima što služahu Gorima. Gorim dugo požive, a potom se po njemu svaki prvosveštenik Ulov Gorimom zvaše. Dve hiljade godina mir Ulov počivaše nad njima i svi mišljahu da tako će ostat doveka. Ali zli bog Torak ukrade Kuglu što je sačini bog Aldur i otpoče rat ljudi i bogova. Torak Kuglom rascepi zemlju i pusti mora na nju, na šta ga Kugla strašno unakazi. On potom pobeže u Maloriju.
Zemlju ljuto zabole ta rana, a bol njen zabole i stvorove što življahu u miru s narodom Ulga. Oni se tad podigoše i u besu srušiše gradove i pobiše sve ljude osim nekolicine.
Preživeli utekoše u Prolgu, gde ih stvorovi ne smedoše pratit iz straha od besa Ulovog. Glasan beše njihov vapaj i lelek. Ul im tada pokaza put ka pećinama što pod gradom ležahu. Narod tad siđe u tamni vilajet i osta da živi u njem.
Za to vreme, čarobnjak Belgarat povede kralja alornskog i sinove njegove u Maloriju, ne bi li ukrali Kuglu. Kada se Torak dade u poteru za njima, Kugla ga odbi natrag. Belgarat dade dragulj prvome kralju rivanskome i reče mu da će Zapad biti miran sve dok Kugla ostane u ruci nasledniku njegovome.
Alorni se podeliše i raširiše ka jugu, te stvoriše nove zemlje. Narode drugih bogova zabrinu rat bogova i ljudi te poleteše u osvajanje zemalja, kojima dadoše imena svakojaka. Ali narod Ulov ostade u pećinama pod Prolguom i ne poteče za njima. Ul ih skri i zaštiti, da nijedan namernik ne sazna za njihovo bitisanje. Mnogi vek prođe, a narod Ulov ne znade ni za šta iz sveta spoljnoga, pa ni za smrt poslednjega kralja rivanskoga i njegove porodice.
Ali kada Torak pođe da robi Zapad i povede golemu vojsku preko zemlje dece Ulove, duh Ulov obrati se Gorimu. Ovaj pod okriljem noći povede svoj narod, te napadoše usnulu vojsku i počiniše strašan pir. To vojsku Torakovu toliko oslabi da kod Vo Mimbra pretrpe poraz od snaga Zapada.
Gorim tada pripasa mač svoj, te pođe na većanje s pobednicima. Tamo saznade da je Torak smrtno ranjen. Iako mu telo ukrade i sakri učenik mu Belzedar, reč beše da će Torak ležati u samrtnome snu sve dok naslednik loze rivanske ponovo ne sedne na presto u Rivi, što reći će nikad, jer svak znade da poslednji je od tog poroda mrtav.
Iako Gorimova poseta spoljnome svetu izazva čuđenje veliko, nikakvoga zla ona ne donese. Deca Ulova nastaviše da žive pod paskom Boga svog i život nanovo pođe svojim tokom. Neko primeti da Gorim radije od Knjige Ulga čita drevne svitke nekakvoga proročanstva, al’ to pripisa ćudi nekoga ko se iz Ulovih pećina odvaži da ode u svet spoljašnji.
A onda se starina čudnovata pojavi na ulazu u pećine i reče da bi bila rada sa Gorimom razgovarati. Glas mu beše tako moćan da ga Gorim odmah pozva unutra. Beše to prvi put da narod Ulov svojim očima vidi nekoga ko nije od roda istoga. Gorim tad povede neznanca u dvore svoje te danima zatvoren ostade s njim. I kad god se kasnije starac taj, bele brade i sav u prnjama grdnim, pojavljivaše iznova, Gorimu on zanavek ostade drag gost.
Neki dečačić čak reče da sa Gorimom vide velika siva vuka, al’ to možda beše samo bunilo detinje.
Narod se primiri i prihvati svog Gorima takvog kakav beše. Godine prolažahu, a narod taj mnogu čast i hvalu izreče Bogu svojemu, znajući da on, Ul, izabra baš njih da Bogom im bude.
