Lutajući Bokelj

09.10.08

Ukus i miris Mediterana Za 15 mjeseci postojanja u knjižarskim izlozima, roman Nikole Malovića (1970) „Lutajući Bokelj“ (Laguna) stekao je epitet književnog izenađenja, doživio četiri izdanja i brojna priznanja: Pekićeva nagrada, nagrada »Laza Kostić«, uži i širi izbori književnih nagrada u sezoni 2007/2008. – »Miloš Crnjanski«, »NIN-ova« nagrada, »Vitalova« nagrada, nagrada »Meša Selimović« i »Branko Ćopić«. Kragujevačko Udruženje „Srpska kruna“ nedavno je uručilo Maloviću „Majstorsko pismo“ – Nagradu za životno djelo. Moskovska „Metafora“ prevodi ga na ruski jezik.

Mediteranski tematski fenomen u srpskoj književnosti zaintrigirao je mnoge. Unutar 375 strana nalazi se putopis, ljubavna avantura, mega esej o turizmu, kotorski urbani lavirint, istorijski pomorački podvizi, antički i biblijski mit u Boki Kotorskoj, a književna kritika detektuje-najpotpunija do sada slika života na moru u našoj književnosti.

Nikola Malović, rođen je u Kotoru 1970, diplomirao je književnost u Beogradu, autor je zbirke priča „Posljednja decenija” i dvije drame, „Capt.Vizin-360 stepeni oko Boke” (izvođena 7 puta) i „Peraški goblen”. Zalivskoj javnosti uglavnom je poznat po svakodnevnoj šestogodišnjoj radijskoj emisiji „Lutajući Bokelj”. Kao Bokelja sa 314 godina starom adresom, sada ćemo ga najčešće sresti u Herceg Novom, u knjižari “So” čiji je vlasnik. Herceg Novi, „Grad pisaca“ i „Grad mimoze i zelenila“, za njega je povlašćena geografska adresa, i toga je , kako kaže, svakog dana svjestan čim otvori oči i kroz palme pogleda u more. Nikola je Mediteranac, godi mu život i na 33 i na 75 sezonskih obrtaja.

Kako biste predstavili sopstvenu poetiku i da li je Boka Kotorska kao mjesto književnog zbivanja Lutajućeg Bokelja glavni „krivac“ za to?
- Boka Kotorska je do sada nepravedno bila zapostavljana kao važan rubni prostor naše kulture, i kao prostor na kome je Sveti Sava osnovao prvu Zetsku episkopiju. Geografsko čudo, jedini fjord na Sredozemlju, čak i kad je slikan s ambicijom da bude teatrum mundi, tek je poetički ambijentalni alat. Neki kritičari pronalaze elemente magijskog realizma, ali takovih elemenata u romanu naprosto nema. Ima samo duhovnog realizma. Sve što se dešava, može se dogoditi. Poetika duhovnog realizma, vrlo zahtjevna, ima za cilj da zabavi i da poduči.

Riječ je o složenom književnom sistemu za koji je, čini se, trebalo vremena?
- Pet godina zapravo, za krojenje, šivenje, paranje, te za finalni umjetnički štep. Lutajući Bokelj u 24 poglavlja ne predstavlja samo našem vremenu prilagođenu Odiseju, neko i njeno dopisivanje. Homerov junak poznatiji nam je po lutanjima od druge njegove prave suštine – da rodnu Itaku nikad ne napušta. Po Tiresijinom proročanstvu, Ulisov se životni krug ne okončava na rodnom ostrvu, nego među ljudima koji, iako primorci, neće umjeti da prepoznaju veslo. Poenta je globalna, kad i pitanje: nismo li, kao Ljudi izgubili i veslo i kompas? Galerija oneobičenih likova i karaktera time što u romanu sve čine, kanda upućuju na to da se jesmo pogubili.

Početkom romana dominira naglašeni erotizam. Kakvu funkciju imaju opisi razuzdane tjelesnosti?
- Ti su opisi u funkciji razumijevanja jedne od tri dominantne ravni, o čemu se mnogo i strogo vodilo računa. Junak Niko, antiodisej, preobražava se od paganina do pravoslavnog hrišćanina. U prvoj glavi ne očekuje se od njega da bude posve čedan. Za partnerku ima – a to mnogima promakne – ne bilo kakvu draganu opijenu novom globalnom drogom paradisexom, već upravo Afroditu. Epizodna je Venera ista kao na Botičelijevoj slici Rođenje Venere. Roman je pun udica.

Lutajući Bokelj je po mnogim dimenzijama vrlo realističan. Da li je to ključna matrica za opus koji treba da poduči, da bude angažovan?
- Lutajući Bokelj jeste angažovan, antiglobalistički prvenstveno, ali ne na uštrb umjetničke funkcionalnosti. Namjera mi je bila da čitaocu žednom mora ne samo u savremenoj srpskoj književnosti ponudim slike, boje, mirise i ukuse Mediterana.

Boka Kotorska u romanu djeluje kao zasebna planeta, gotovo izolovana, čak i kada čitamo i osjećamo „upade“ prošlosti koja uistinu opominju i uče!?
- Boka Kotorska geografski i jeste izolovana, s tri strane omeđena morem previsokog kamena, a s tek jedne – morem mora. Otcijepljena kao samostalna i suverena zalivska država, Kotorska je u romanu slika i prilika svih esencijalno nesamostalnih državnih projekata na prostoru ex-YU. I ne samo ovdašnjih, da se razumijemo. Svojevremeno se, od 1185. Stefan Nemanja preporučivao u svom vjernom, serbskom, stonom, ljubljenom i slavnom gradu, do 1371, po čemu je Kotor zaista bio srpska prestonica. Danas postoje dvije jednako primjetne secesionističke težnje, srpska i hrvatska, koje jednako upinju da približe – a ako bi se moglo i da udruže – Kotor s Beogradom, ili sa Zagrebom. Hrvati to čine mudrije, imaju diplomatsku prednost, stonog konzula u Kotoru, naoko su lojalni, no puni civilizacijskog prezira spram dominantnih tekovina s oficijenih Brda. Rodonačelni zalivski Srbi, za razliku, nemaju niti konzula u Herceg Novom za kojim naprosto vape, niti generalno imaju većinskog povjerenja u bilo kog od međusobno posvađanih lidera postojeće opozicije, one iste koja je nastavila da igra igru čak i kad se pojavila 3,33 kg teška Bijela knjiga – zbirka dokaza o „legitimnosti“ famoznog referenduma.

Kritičkim isčitavanjem ove postmoderne Odiseje nameće se pitanje: da li je život savremenog čovjeka na matrici već postojećeg mita?
- Roman se samo donekle to pita. Potom uzima da odgovara u vezi s tim who the fuck we are? U svim kulturama nailazimo na mit o izgubljenom raju. Boka Kotorska je za Nika izgubljeni raj, ali avaj! u Zalivu sada stoluje Visoki predstavnik, prokurator Ujedinjenih zemalja. Razlika između njega i prvom čitaocu najbližeg američkog ambasadora gotovo da ne postoji. Kao što mit nije priča koja se pripovijeda u trivijalnom okruženju, nego samo u ritualizovanom, roman postaje poslastica literarnom posvećeniku.

Utisak je da Lutajući Bokelj sve vrijeme odražava aktuelnost, preko društveno-političke, nacionalne i vjerske duboke podijeljenosti sadašnje Crne Gore?
- Ne bi roman opstao na duže staze da samo to odražava. Unutar 375 strana ni na jednom se mjestu ne pominje sintagma Crna Gora. Čitalac koji nije s naših prostora, čitaće o univerzalnom odnosu svih mediteranskih primoraca s njihovim very own brđanima. U romanu se genetski izmijenjen bob ne naziva bobom, niti se nekanonski pop uzima za popa. To što se unazad 15-ak godina porodilo na relaciji od Prestonice do Prijestolnice, racionalno ne može da se objasni. Država po ovakvu cijenu? Izdaja kosmičkih razmjera, palimpsest falsifikata uvezan organskim bezobrazlukom – da se na kraju za tu cijenu ne dobije suštinski ama baš ništa! – po meni je dokaz ugovora s vragom. Pardon, reći će neko, konvertovana o vlastitom strateškom trošku, MNE se koracima od 7 milja približava integracijama. Ako se raspoloženje onih već integrisanih ne promijeni nakon globalnog šoka teškog 700 milijardi dolara, opet je ovdašnja dara bila skuplja od mjere.

Prva rečenica romana: „Još uvijek mislim na srpskom“, česta je tema razgovara koje vodite. Na koji način ova svijest o aktuelnoj nacionalno-jezičkoj politici u Crnoj Gori ostaje koncepcijski dosledna pa i umjetnički ostvarena?
- Misliti na srpskom u Boki znači u najmanju ruku dvije stvari: pjevati na način na koji vam je izrastao kljun – i sloviti, makar to bilo fatalno i po karijeru i po fizičku bezbjednost, kontra bilo kojim sredstvom stimulisane većine, one s manjkom obrazovanja, ili one s manjkom novca. Na obje se ove precizno definisane većine lako može uticati. TV-om, intenzivnim mantrama po kojima se S nikad nije čitalo kao C, i obradom na terenu. Na jezičkoj ravni, roman vrvi i od romanizama i od internacionalizama. Prvi su do te mjere utkani u svakodnevnu obalnu komunikaciju da bi se od njih, po logici tzv. maternjeg, mogao lako da kodifikuje novi, bokeljski jezik. Internacionalizmi pak svjedoče o tome da u eri globalizacije nacionalni jezici počinju da odumiru, a i kad ne bi htjeli, opet bivaju privučeni gravitacijom onih jezika u kojima se svakog dana rađaju nove riječi, funkcionalne u savremenoj komunikciji.

Na jednom mjestu u romanu, junak grohotom plače, naročito usljed grijeha čedomorstva. Hrišćanska asketska nit djelimično čisti Nikovo pagansko i erotizovano biće, pa ipak se on „pričešćuje“ narkotičnim tabletama na kraju?
Da bi junak Niko iz prve ruke prikazao i svijet iza ogledala, svijet worldwide realnosti – a glave 23. i 24. to filmski bilježe na način da ih nije uputno okom posjećivati iza ponoći – bilo je potrebno da se u krug posvećenika paradisexa inicira i Niko. No, mnogo je truda uloženo u motiv po kome se incident dogodio slučajno. Čedomorstvo nije dozvoljeno, najgore je od svih ubistava. Čedomorstvo je nedopustivo. Mi ubijamo, mi svakog dana ubijamo svoju djecu. Statistički i kroz teološku prizmu gledano, imamo ubice u prvim komšijama.

U Crnoj Gori niste dobili nikakve nagrade, stranac ste za crnogorske medije!?
- U neku ruku jesam. Jer sam srpski pisac iz Boke. Ne činite naročitu čast Bokelju ako o njemu mislite kao o Crnogorcu. Bokelji su, naprosto, vjekovima bili Bokelji, ma koje nacije i vjere. Nagrade, mada neoficijelne, već stižu. Kako drukčije da tumačim iskrene i po poznavanju zakučastih sitnica provjerene impresije onih, mahom čitateljki, koje su mi posvjedočile da roman čitaju po nekoliko puta. Tako sam zamišljao nagradu publike.

Tatjana Nikolić

28.09.08

Da teritorijama suvereno ne gospodare demokratske ajkule, ljudi bi se vec nekako nasli ujedinjeni u okeanu globalne nepravdeRoman "Lutajuci Bokelj" Nikole Malovica, proglasen za knjizevno otkrice 2007, ovencan je do sada prestiznim nagradama "Borislav Pekic" i "Laza Kostic". Na zvanicnim mesecnim listama najprodavanijih knjiga iz regiona sajta knjizara. com roman slovi za bestseler od dana pojavljivanja. Dobitnik je nagrade Banjaluckog sajma za knjigu godine i "Majstorsko pero". Moskovska izdavacka kuca "Metafora" prevodi ga na ruski.
Prva recenica romana cije se cetvrto izdanje pojavilo za nepunu godinu, glasi: "Jos uvijek mislim na srpskom". Kritika je saglasna da ovo misljenje na srpskom znaci zapravo misljenje koje je u sustini antiglobalisticko. Da li je tako?
- Jeste, jer smo zapljusnuti delima koja su, da bi bila dopadljiva, programski evropska i globalisticka. I to u perspektivi koja je naizgled bez alternative. Ponavljam, samo naizgled bez alternative. Po meni se radi o racunu bez krcmara. Ne treba se dodvoravati, pa ni programski. Nasa je perspektiva u originalnoj retrospektivi. U cemu bi drugom bila? Da nije u tome da Evropu fasciniramo kako se to urbano zivi po nasim very onjn gradovima? Zivot na planeti postaje sve nesnosljiviji. Da teritorijama suvereno ne gospodare demokratske ajkule, ljudi bi se vec nekako nasli ujedinjeni u okeanu globalne nepravde.

Ponovljena izdanja su pre izuzetak nego pravilo. Posebno kada se ima u vidu da je "Lutajuci Bokelj" postavljen u visokom stilu. Ako biste u jednoj recenici, ipak, morali da se odredite u odnosu na uspeh vase recepture, kako bi ta recenica glasila?
- Bila bi ista kao iz kljuna nekog od mnogih brodskih papagaja: "Mora je uvek bilo malo u srpskoj knjizevnosti, mora je uvek bilo malo u srpskoj knjizevnosti... "

Generalni je utisak da je roman obogatio srpsku knjizevnost slikama, mirisima i ukusima Mediterana. O cemu se zapravo pripoveda na njegovim stranicama?
- Za razliku od tradicionalnih romana sa samo jednom tematskom kicmom tesko je govoriti o cemu kazuje roman na tri tematske ravni. "Lutajuci Bokelj" je roman o bas svemu: o svetskoj vladi, veri, moralu, generisanoj buducnosti, o nama samima, o zivotu na moru, genetski netaknutim jelima i picima, o fenomenu turizma, o vladavini drugih nad nama, o odnosu nas sa nama, o rodonacelnoj srpskoj obalnoj kulturi i drzavnosti. O ljubavi, Bogu i o smrti. Tesko je pobrojati. Roman vrvi od neobicnih likova i karaktera, stalno se nesto dogada, premda nije rec o fabularnom romanu. Radi se o veoma slozenom sistemu pisanom pet godina, o avanturi u mestu, antiodiseji sa njorlnjide epizodama.

Imajuci sve vreme prvu recenicu romana na umu, zar je bilo nuzno otcepiti Boku Kotorsku i od nje napraviti zasebnu zalivsku drzavu?
- Mnogo je tim do sada mnogopominjanim otcepljenjem na romanesknom referendumu ubijeno muva. Unutar stranica jasno vidite da globalno uvezani svet, razbijen paradoksalno na paramparcad vapi za kraljem ujediniteljem. Neko u njemu vidi mesiju, neko antihrista, po cemu ram "Lutajuceg Bokelja" prevazilazi granice nasih prostora.

Ima li izlaza iz Boke kao slike sveta? Kako se napusta to ostrvo za koje ste rekli da je sa tri strane okruzeno morem kamena, a sa jedne morem mora?
- Ne potezuci sada cinjenicu da je Boka Kotorska 1945. pravno nistavno ujedinjena sa Crnom Gorom, sve vreme sam se drzao jedne od mogucih definicija knjizevnosti, po kojoj je ona zbirka delotvornih recepata. Izlaz postoji, ali nije olicen u bezanju, u fizickom napustanju geografije. U romanu su dva junaka - Niko, moderni Odisej i Zaliv kao kod Andrica Most ili kao kod Rutmana Grad. Junak Niko ne nalazi da je uputno otploviti ili otici iz zvanicno najlepseg Zaliva na svetu. Ko bi bio toliko lud da napusta povlascenu postu? Izlaz postoji u drugom pravcu: nije on horizontalna, nego je vertikalna kategorija.

U romanu se nigde ne pominje Crna Gora. Ipak, kakve su reakcije tamo? Neke reakcije mora da postoje?
- Gresite. Tvorevina koju pomenuste, a cije se ime u romanu nigde ne navodi, rukovodi se i dalje na svima ravnima zakonima cutanja. Po sredi je despotizam u tamosnjoj kulturi. Tu i tamo medijski oslovljen da bi se zadovoljila novinarska forma objektivnog izrazavanja, "Lutajuci Bokelj" je generalno nepostojeci, iako je de facto i uprkos svemu, jedan od najtrazenijih romana.

Tokom pet godina pisanja romana, da li ste se ikad nadali ovolikom uspehu?
- Ne. Kako bih mogao? Trudio sam se da godinama popunjavam nedostajuci plavi kontekst, pa sto Bog iza svega da, citaoci i kritika.

Prica se da je na mala vrata "Lutajuci Bokelj" usao u srednjoskolsku lektiru?
- U Herceg Novom jeste, kanda spontano. Cita se i u jednoj beogradskoj specijalizovanoj skoli koliko cujem.

Deca u Crnoj Gori od ovog septembra uce na crnogorskom, kako na to gledate?
- Po sredi je organski lingvisticki bezobrazluk. I ustavni bezobrazluk. Vecina i dalje misli i prica na srpskom. Taj jezik je fantomska tvorevina, i bice cak i kad ga medusobno posvadani pseudolingvisti jednoga dana kanonizuju.

Crnogorski se izdavaci odnedavno na beogradskom Sajmu knjiga tretiraju kao inostrani. Da li ste vi domaci ili inostrani pisac?
- Kazacu vam posredno, a kristalno jasno. Dana 24. marta 1999. nedostajalo je svega tri dana da supruga i ja medeni mesec provedemo u miru. Ali nam nije bilo dato, jer nas je NATO uzeo da bombarduje. I to da nas bombarduje tokom svih 78 narednih dana, nadam se da pamtite broj dana. Mogao sam po 1001 put da napustim Beograd i da spas potrazim u sigurnosnoj bokokotorskoj luci. Nego nisam. Domaci ne odlazi jer nema kuda da ode. I dalje sam kod kuce, makar i na vlastitom obalnom zalivskom ostrvu. Ko hoce da me prizna, iza cetiri tirazna izdanja odavno vise ne bi bio jedini.

Mila Milosavljevic

23.09.08

Moj roman "Lutajuci Bokelj" govori o svemu, veri, moralu, generisanoj buducnosti..., kaze autor ovencan nagradom za zivotno delo.
Za cetrnaest meseci postojanja u knjizarskim izlozima. roman Nikole Malovica (1970) "Lutajuci Bokelj" ("Laguna", Beograd) stekao je epitet "knjizevnog iznenadenja u godini za nama", doziveo cetiri izdanja i brojna priznanja, medu kojima su Pekiceva nagrada i nagrada "Laza Kostic". Preporucivan i trazen, nedavno je autoru doneo i nagradu za zivotno delo "Majstorsko pismo".

Da li mislite da je presedan da se nagrada za zivotno delo dodeli nekome ko je tek na polovini zivotnog i knjizevnog puta?
- Presedan je svakako, tim pre sto nagrada mene obavezuje vise nego clanove kragujevackog Krunskog kulturnog centra koji odlucuje o nagradi. Jer, kako sada napisati roman koji ce kvalitetom da prevazide oglaseno zivotno delo? Slatko je priznanje kada covek prima, a gorko kada se zamisli nad obavezom.

Stice se utisak da "Lutajuci Bokelj" obogacuje knjizevnost slikama, mirisima i ukusima Mediterana. U Crnoj Gori niste dobili bas nikakvu nagradu. Kako?
- Sici ce vremenom ona do Boke Kotorske. Upoznao sam, naime, neke citaoce koji me uveravaju da roman citaju vise puta. Cudesna je takva nagrada publike.

Kako vi vidite svoje citaoce?
- Citaoci su, slutim, prepoznali moju iskrenu nameru da o svom vremenu govorim bez mnogo uvijanja i istovremeno kalkulisanja. Nekanonskom se popu u romanu ne kazuje da je pop, niti se genetski izmenjeni bob naziva bobom. Mediteranski zaliv prikazan je kao teatrum mundi (slika sveta). Unutar stranica besne pozari, poplave odnose kuce, zemlja se trese, ima letujucih, ima izbora, ima tragedija, i srece, i Boga, i ljubavi i smrti. Roman je to, o bas svemu. O svetskoj vladi, veri moralu, generisanoj buducnosti.

Autor ste tri izvodene drame sa zalivskom tematikom. Otkud toliko interesovanje za Boku Kotorsku?
- Da me Bog rodio i na ostrvu Puka Puka u arhipelagu Tuamotu a ne u Kotoru, jednako bih nastojao da ispisujem redove koji bi bili, globalno gledano, razumljivi na svim meridijanima. Zadao sam sebi pretezak zadatak : da dilitiram sve one price i sve one pasuse koji nas ne bi mogli da predstave u svetlu svetske knjizevnosti. Moskovska izdavacka kuca "Metafora" prepoznala je svetsko lice srpske literature, zelim da verujem, i upravo prevodi "Lutajuceg Bokelja" na ruski jezik.

Zivite u Herceg Novom, gradu ciji su turisicki oficijelni slogani "Grad pisaca" i "Grad mimoze i zelenila". Da li Herceg Novi dozivljavate kao idilicnu spisateljsku oazu?
- Herceg Novi je, u svakom slucaju, povlascena geografska adresa. Toga sam svakog dana svestan cim otvorim oci i kroz palme pogledam u more. Ja sam Mediteranac, godi mi zivot i na 33 i na 75 sezonskim obrtaja.

Baco Cetkovic

09.09.08

ARTINFO

Intervjuisala: Vesna Vukajlović

Nikola Malović je dobitnik nagrada za književnost Laza Kostić i Borislav Pekić. Može se reći da je posebno mesto zauzeo sa romanom “Lutajući bokelj” koji bi uskoro trebalo da bude preveden na ruski jezik. Malović je izuzetan još po mnogo čemu: studioznosti, rečenicama koje kao da su vajane, specifičnom rečniku, obilju informacija i lirskih partija koje se prepliću... On je diplomirao književnost u Beogradu, ali njegov život, književnost, govor i teme kojima je okupiran duboko su povezane sa Bokom Kotorskom. Iza njega je oko 2000 tekstova, dela “Kapetan Vizin- 360 stepeni oko Boke”, ” Peraški goblen” i “Lutajući bokelj”. Srećemo se u Herceg Novom, u čuvenoj knjižari “So” čiji je vlasnik i koja se pominje u 17. poglavlju “Lutajućeg Bokelja”. Na Trgu soli u večernjim satima tog dana se ispijaju kafe i miriše more, a Malović vedar i glagoljiv u mornarskoj, prugastoj majci priča o školjkama, literaturi, književnoj sceni kod nas...

Iz vašeg se romana “ Lutajući bokelj” može mnogo naučiti. Čitaocu otkrivate neočekivani domaći Mediteran, time i Boku Kotorsku. Sve izgleda proučeno. Da li je?
N.M: U romanu se, ne bez razloga, rađa nova nauka, bokeljologija, kad i rečenica: „Boke je tako mnogo“. Sve te Boke, civilizacijski različite, dio su Mediterana. Koliko mi je vremena bilo potrebno da proučim ono što je bilo, toliko mi je trebalo da analitički razumijem ovo danas.

Je li poetika l`art pour l`art besmislena?
N.M: Književno-teorijski ona pomalo miriše na naftalin, ali je misao po kojoj „pesma mora da bude cela lepa“ – izvrsna i dalje. Trudio sam se da sve ćelije romana, sve rečenice „Lutajućeg Bokelja“ budu cele lepe. Tek kad je estetski kriterijum zadovoljen, imamo nadgradnju: da roman može i da podučava, a ne samo da zabavlja.

Upoznali ste ljude koji su za godinu pročitali roman 3 puta. Zašto su po Vašem mišljenu to činili?
N.M: Jedna mi je čitateljka čak kazala da „Lutajućeg Bokelja“ čita po 7. put. Tako zvuči obrazloženje nagrade publike! Svi koji požele da ovu anti-odiseju kritički iščitaju više nego jednom, spoznao sam, čine to jer je jedanput naprosto premalo. Riječ je o golemom književnom sistemu...

Neki kritičari pronalaze kod vas elemente magijskog realizma. Kako biste Vi definisali vlastitu poetiku?
N.M: Daleko sam od magijskog... Sve što se neobično događa na 375 strana, zaista može da se dogodi. Duhovni je zato po srijedi realizam.

Šta je po vama najvrednije u srpskoj književnosti, a što u širim razmerama može biti prepoznato kao autentično?
N.M: Vidim tok dviju struja. One se račvaju čim poteknu. Jedna pjenom hrli da zadovolji unaprijed propisane teme na koje se sa strane po defaultu gleda kao na politički korektne, otud i anemične, jednokratne; drugoj je pak prpošnoj struji Usud predvidio da uvijek iznenadi neočekivanim obrtom i kvalitetom. Ta druga struja nema glasovite sponzore, ali se uvijek pokaže kako je naša književnost obavezno od vrste worldwide.

Koji su pisci na srpskom jeziku po vama značajni i zašto?
N.M: Kod potraživanja odgovora na rečeno pitanje izuzetno je neugodno biti limitiran karakterima... Neoglašeni nobelovac Pavić genije je koji je izmislio da namjerno umre prije kraja svog very kontroverznog opusa. Goran Petrović je naš gospodstveni predstavnik u svjetskoj književnosti. Sva ostala visočanstva, za krunu i tutulu veličanstva – i dalje se bore svim raspoloživim talentima, jezičkim, i u užem smislu – rafiniranim sintaksičkim sredstvima.

14.08.08

Magazin HELLO!

Njegov prvi roman Lutajuci Bokelj, koji je objavila Laguna, dobio je nagrade Borislav Pekic i Laza Kostic, a NIN-ovi kriticari su ga ocenili kao knjizevno iznenadenje godine. Za Nikolu Malovica priznanja su stimulans koja ujedno omogucavaju kontakt pre svega sa citateljkama, jer one danas vise citaju nego muskarci. Za Malovica, Boka nije samo prostor slikan maslinama i palmama, vec i trnjem kupine i samoniklim kaktusima. No, ovaj daroviti pisac smatra sebe povlascenim zato sto svakog dana moze da gleda more, zimi preko pufni mimoza, a leti kroz jaru kroz koju se provlaci cvast oleandera. Kaze da takve slike okoline voli do obozavanja.

Rodeni u Kotoru, zivite u Herceg-Novom. Da li ste bili u prilici da se odreknete zivota na moru?
Po diplomiranju, ponudeno mi je da budem urednik u Novostima. Ipak, nisam mogao bez mora: Bokelj sam od 1694. Te godine je moja familija dosla u Boku. Zelio sam da vidim svakog dana dvije boje plavog.

Da li je filozofija vasa strast ili potreba?
Promisljam na nacin koji ne bih nazvao filozofiranjem. Teologija mi je istinitija od istorije konfuznog filozofiranja.

Na koji nacin najvise volite da komunicirate sa ljudima?
Moje su simpatije uvijek na strani pisane komunikacije, mejl i SMS.

Kakav je po vama moderan muskarac na pocetku 21. veka?
Moderan muskarac je sve manje Muskarac, i nema moje simpatije.

Da li je tacno da ste u bestseleru Lutajuci Bokelj otcepili Boku Kotorsku, prikazujuci sadasnje vreme na celoj planeti?
Tacno je. Boka Kotorska postala je teatrum mundi, slika globalno uvezanog svijeta.

Ko je zapravo Lutajuci Bokelj? Ima li u tom liku bar deo vas?
Roman je antiodiseja. Drevni Odisej poznatiji je po lutanjima od onog sto je bila njegove druga sustina: da sa rodne Itake nikud ne ide. Junak romana takode ne zeli da odlazi iz kraja cije je prezime: zvanicno najljepsi Zaliv na svijetu.

Da li su prestizne nagrade poput "Borislav Pekic" i "Laza Kostic" uticale na tiraz?
Jesu, iako je i dalje ravno cudu da neki roman domaceg autora dozivi 3 izdanja za godinu, i bude prodat u 5000 primjeraka.

Kada nema turista, kakva je svakodnevnica na moru?
Idilicna je za ljude s harizmom. Ostali su zrtve one maksime po kojoj je dosadnim ljudima ionako uvijek dosadno. I na Menhetnu bi im bilo.

Kako pijete vase omiljeno pice?
Uh, tokom rucka cinim svetogrde! U casu punu leda sipam tek cetvrtinu crnog vina s geografskim porijeklom, potom do vrha - vodu Knjaz Milos. Tako mi je gust.

Sta je prednost Boke Kotorske u odnosu na ostala obalna mesta duz Crnogorskog primorja?
Boka je oblast, ne mjesto, i sama ima svoje Primorje - Bokeljsko, od Herceg Novog do Buljarica, ali se o tome ne zna mnogo. Boka je koloplet civilizacija i kultura. Ono malo Crnogorskog primorja od Ulcinja do Canja, divlja je ljepota.

Jelena Dokic


Dan
12.08.2008.

ROMAN "LUTAJUCI BOKELJ" I OVE GODINE NAJPRODAVANIJI NASLOV DOMACEG AUTORA NA HERCEGNOVSKOM SAJMU KNJIGA

Pisani Mediteran apsolutni hit

I dalje mislim da je po pisca lose ako je politicki aktivan, jer ga politicki angazman, okreni-obrni, cini zavisnim intelektualcem

Drugu godinu zaredom, roman Nikole Malovica (1970) "Lutajuci Bokelj" (Laguna, 2007) najprodavaniji je naslov nekog domaceg pisca - saznali u razgovoru sa izdavacima i izlagacima minulog hercegnovskog Sajma knjiga. Na Laguninom standu, bio je to sve vrijeme upravo najtrazeniji naslov.

Kriticari nedjeljnika NIN, tokom trke za najvecu nacionalnu nagradu, rekli su za Vas roman da je knjizevno otkrice u sezoni 2007. Dijelite li njihovo misljenje?
- Ne smijem da mislim na taj nacin, naprosto zato sto samo akademski verifikatori imaju uvid u cjelokupnu produkciju. Ako me pitate da li vjerujem dobronamjernim kriticarima, odgovoricu vam potvrdno.

Sta mislite o tvrdnji tumaca crnogorske knjizevne scene da niko ne moze opstati, a da ne pripada nekome, ako nastupa bez politicke mentorske ruke?
- Ako tako gledate na stvari, onda deboto razgovarate s covjekom koji nije uspio. U jedra "Lutajuceg Bokelja" duva samo 375 stranica punih obrta i znalacki postavljenih udica, poslije kojih se niko nece moci da nade neulovljen. I dalje mislim da je po pisca lose ako je politicki aktivan, jer ga politicki angazman, okreni-obrni, cini zavisnim intelektualcem.

Reklo bi se da ste naglaseno angazovani. Prva recenica romana glasi: "Jos uvijek mislim na srpskom". I nije jedina koja misli tako, zar ne?
- Hvala vam na slagvortu. Na strani sam srpske knjizevnosti i jezika, ali ne i na strani dnevne politike. Moja evidentna nacionalna ideologija ni za tren ne podriva umjetnicku ravan. Po tom pitanju vec postoji kriticarska saglasnost: "Lutajuci Bokelj" je humanisticko stivo, subverzivno i antiglobalisticko, pri cemu govor i svijest glavnog junaka, kazano je, jasno izrazava angazovanost, ali bez posljedica po umjetnicku funkcionalnost. Misliti na srpskom ne znaci dakle promisljati o lokalnim tricama, nego trezveno suditi o onome sto se desava sirom planete.

Ministarstvo kulture Republike Srbije opredijelilo je znatna sredstva da se Vas roman prevede na ruski. Da li to znaci da je prepoznata nota svjetske knjizevnosti s potpisom naseg autora?
- Tako je po svoj prilici. "Lutajuci Bokelj" pisan je kao anti-odiseja puna civilizacijskih toposa, referenci i citatnih mjesta. Pisan je da bude od kalibra svjetske knjizevnosti, satkan je od lokalnog koje sve vrijeme potkazuje globalno. Boka Kotorska je u romanu teatrum mundi - slika svijeta. I svijet je to poceo da prepoznaje.

O cemu zapravo govori vas roman?
- "Lutajuci Bokelj" govori o svemu. Hocete mediteranske boje? Vidite ih. Hocete mediteranske ukuse? Osjeticete ih. Hocete mediteranske mirise? Eto su vam u nosu cim okom pomirisete prvih nekoliko strana... "Lutajuci Bokelj" je enciklopedijski prikaz naseg very onjn mediteranstva propustenog kroz srpsku prizmu koja jednako kaze da se danas u Kotoru ocituje katolicko genijalno arhitektonsko barokno nadahnuce. Izmedu svega toga, citalac pronalazi vjekove, i likove, i radnje, i stanja i zbivanja. Kompleksan je to sistem. Roman odgovara na pitanje - o cemu, zapravo govori roman. U njemu se nalazi mnostvo znalacki pobacanih udica.

Rjecju, Mediteran po prvi put u srpskoj knjizevnosti?
- Mediteran po prvi put u savremenoj srpskoj knjizevnosti, da. Mora je uvijek malo, ne znam zasto, u svim mediteranskim nacionalnim knjizevnostima. Na vijest o pojavi "Lutajuceg Bokelja" uzdigla se obrva i nekim njemackim izdavacima ciji je profil da objavljuju upravo djela s morskim temama. Po nasim TV vijestima s tzv. nacionalnog servisa, ne bi se reklo da je Crna Gora po bilo cemu iznad Boke Kotorske. Mimo sezone, barka se rijetko moze da nade u kadru. Budva je, kazuju mi oni koji gledaju RTCG, uvijek kadrirana odozgo. Nedopustivo je da Primorje bude kadrirano s vidikovacah... Primorje se kadrira na nacin da polovina svih kamerah uvijek bude uronjena u more, a polovina da tek viri i pokazuje Kraljicu Budvu, ili turistickog Princa Herceg-Novog, ili Kralja od Kotora. Zimi-ljeti, inace moze da prekipi TV diskriminacija. cak su i bokeljske plavuse povezale medijskih dva i dva: da nije neka geografsko-kulturna diskriminacija, pitaju? Skapirale su najzad.

Koji detalj vaseg romana pisane kamere nisu do danas fokusirale?
- Ekoloski. "Lutajuci Bokelj" nudi koncept odrzivog razvoja. U glavi 14. nikla je alga bracic, mediteranski endem, samo zato sto je svjetionicar Nikola uzeo da savjesno odrzava djelic kopna. Svjetionicar Nikola je zato lik iz svjetske knjizevnosti. Ekologija je drugo ime romana.

Kako objasnjavate izuzetnu popularnost "Lutajuceg Bokelja" kada je evidentno da tek na mahove postojite u crnogorskoj javnosti?
- Niti je crnogorska javnost jedina javnost upoznata sa sadrzajem "Lutajuceg Bokelja", niti mislim da su mediji presudni u prastaroj i nasusnoj citalackoj potrazi za neobicnim, novim, a kvalitetnim. Uzmite, recimo, barda cijele Duklje i Primorja, Adama Jevremovica: ima ga u medijima svakog dana, ali ga niko niti trazi niti cita. Mediji pale vatru, ali je kvalitet taj koji vatru ili gasi ili raspiruje.

V. Lazarevic

15.07.08

Tina

Njegov prvi roman dobio je nagrade Borislav Pekić i Laza Kostić. NIN-ovi kritičari su ga ocenili kao književno iznenađenje 2007. godine. Tim povodom razgovaramo sa autorom koji živi i radi u Herceg-Novom.

tina: "Lutajući Bokelj" okarakterisan je kao mediteranski roman. Šta je to što ovaj roman čini upravo karikom koja je sve vreme nedostajala? Zašto domaća literatura oskudeva u "morskom štivu"?
N.M: Mora je uvijek bilo malo u knjigama na srpskom. Mediteranac sam, i Bokelj, od 1694. Odlučio sam da pišem u plavo-bijelim slikama, da čitaoci uvijek pred sobom vide to po definiciji preskupo naše more, i da okom ljetuju, ako već ne mogu kako drukčije. Talentovanom čitaocu obećavam povlašćenu turu, od one vrste koju nije moguće čitati pod suncobranom, na +45 stepeni. U romanu se stalno nešto događa i vide se sve dimenzije plavog. Iščitava se puls Sredozemlja.

tina: „Lutajući Bokelj“ prevodi se na više jezika. Otkud toliko interesovanje?
N.M: Zbog naglašene savremenosti u kojoj nećemo naći ništa od onoga što bismo očekivali. Naglašeno antiglobalistički, Lutajući Bokelj nudi pustolovinu i književno zavođenje. Složeno je to štivo, puno grčke mitologije, prepuno turista, i ljetnjih temperatura koje prelaze u inferno, u pakao. Strane izdavačke kuće spoznale su da se karnevalskim maskama u finalnoj glavi mnogo toga prorokuje u književnosti. I svak bi htio da ima djelić toga sutra na svom jeziku, mislim.

tina: "Lutajući Bokelj“ dobio je nekoliko nagrada. Kojoj ste se najviše obradovali?
N.M: Prvoj iza svake prethodne. Nagrada je uvijek stimulans. Omogućuje kontakt s čitateljkama, s polom koji danas dominantno čita, čime se i riječi i poruke umnožavaju, te se sa žena prenose na muškarce, rijetko kad obratno.

tina: Šta je ono čime Boka očarava strance? Šta je ono što Boka ljubomorno čuva za Bokelje?
N.M: Fenomen je to. Kada stranci otkriju da su se obreli u zvanično najljepšem od svih 30 najljepših Zaliva na svijetu, obavezno požele da ovdje posjeduju kuću. Time cijene nekretnina dižu u nebesa, do bezobraznih iznosa po kvadratnom metru. Bokeljima ostaje da ljubomorno čuvaju svoju zalivsku posebnost, da prkose potpunom nerazumijevanju s brdah, i da se na nenaplativ način kočopere kako su u posjedu svih mediteranskih tekovina. Poznajem ljude koji su ovdje 300 godina. Poznajem porodice sa 500 godina samo pomorske tradicije. I svi su ti ljudi ljubomorni, katkada i bijesni, kad se ispred vlastite kuće oni ne mogu u miru okupati. Sve manje Boke preostaje Bokeljima.

tina: Ima li za Vas ljubav prema Boki neku posebnu dimenziju?
N.M: Ima, iako Boka nije samo prostor slikan maslinama i palmama, nego je i trnjem kupine, i samoniklim kaktusima. Ipak, gledati more svakog dana, zimi preko mimozinih pufni, a ljeti preko jare kroz koju se provlači oleanderova cvast, po meni je povlašćena optika. Ja takve slike volim do obožavanja.

tina: Roman ste pisali pet godina. Koliko traje pisanje jedne priče za Tinu?
N.M: Uspjela priča za Tinu nastaje u dvije-tri noći. Ali se brusi katkada sedmicama prije dana objavljivanja. Vrlo sam prema sebi strog. Priča mora da je zanimljiva, i da ima poentu. Književnost ako samo zabavlja, a ne uči, nije od cijenjene vrste.

tina: Recite nam nešto o vašoj porodici?
N.M: Od oca sam naslijedio otpornost na Sunce, jer smo Zalivljani od 1694. Nikad ga nisam čuo da bilo koga ogovara. Jedan je iz trojstva: Učitelj, pop, berberin – do te mjere cijenjen u malom mistu da bi ono bilo osiromašeno da ga kojim slučajem nema. Dobar otac, pažljiv muž, uzoran domaćin. Za razliku od oca i mene, kojima nije do puta van Boke, majka mi je Evropljanka, bez sve šale, ima Pasoš sa svim potrebnim zvjezdicama, i koristi ga. Oplemenila mi je život čitanjem, učeći me bontonu, osjećaju za odgovornost i pravdu. Ona je stub svih naših kohezivnih emocija. Proživljava svetinju porodične zajednice i njena je prava posvećenica. Brat mi je pomorski oficir duge plovidbe. Bio je u Indijskom okeanu kada se ono začeo cunami.

tina: Supruga vam se zove Viktorija. Da li je ona pobedila vas ili obrnuto?
N.M: Ta pitalica je krajnje zanimljiva. Traži roman za sebe. Iz samo Bogu znanih razloga, tinejdžerka je Viktorija uvek maštala o tome da joj se muž zove Nikola, da ima plave oči, da bude pisac i da živi na moru. Što se i poklopilo sve tako. Čudom smo se mi u životu sreli. Viktorija je jaka, sposobna žena, Dorćolka puna energije i strpljenja. Kad žena ima pisca i kući, kleto se strpljenje podrazumijeva.

tina: Kakvi ste bili kao profesor književnosti u prastaroj kotorskoj Pomorskoj školi?
N.M: Prije nego što sam stupio u učionicu rekao sam sebi da ću biti zakleti Učitelj, iako Sistem od mene nije eksplicitno tražio da govorim isključivo istinu. Zarekao sam se da neće biti učeničkih pitanja na koje ja ne bih snio da odgovorim iz političkih ili nekih drugih razloga. Na pitanje: Čiji je Njegoš pisac?, citirao sam samog Njegoša.

Branislava Mičić

07.04.08

Priručnik za crnogorski jezik u funkciji je izrazitog govora mržnje. Priručnik podvlači, slovom recenzije, kako je tzv. crnogorski jezik oduvek bio „a i danas je, nerazumljiv Srbima“. Kakva laž! Crnogorski dijalekti srpskog jezika uvek su bili varijeteti, bogatstvo našeg jezika
Roman „Lutajući Bokelj“ Nikole Malovića dobitnik je prestižnog književnog priznanja „Laza Kostić“, saopštio je 12. marta u Novom Sadu Nenad Šaponja, predsednik žirija, i obrazložio da se radi o „knjizi koja spada u one retke romane, pisane u našem vremenu, koji brodeći između autentičnog postojanja i privida uspevaju da čitaocu modernim jezikom daju nešto od tradicionalne književne vrednosti“.

Roman „Lutajući Bokelj“ (Laguna, jul 2007) već je ovenčan i nagradom iz Fonda Borislav Pekić. U danima za nama, našao se u širem izboru za NIN-ovu i Vitalovu nagradu, te u užem izboru za nagrade Miloš Crnjanski, Meša Selimović i Branko Ćopić. Zvanično, reč je o najprodavanijem naslovu na svim prošlogodišnjim obalnim Sajmovima knjiga, o kuriozitetnom romanu koji se od pojavljivanja, bez izuzetka, nalazi na svim mesečnim listama sajta njnjnj.knjigainfo.com i pred kojim je, za manje od godinu, upravo treće izdanje.
Nikola Malović rođen je u Kotoru 1970. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Herceg-Novom, u Boki Kotorskoj.

Kao gost novosadskog Salona knjiga rekli ste, primajući nagradu, da je vaš roman elegija, himna ljubavi i apokaliptična vizija u isti mah?
- Akcenat je svakako na ovom poslednjem. Slikan svim bojama, ukusima i mirisima Mediterana. Roman se u čitalačkom oku pretvara u teatrum mundi, u sliku današnjeg globalno uvezanog sveta. Nalik je pesmi Laze Kostića koji nije više verovao u demokratiju. Na oltar svog poetskog testamenta postavio je vizantijsku ikonu, spoj istoka i zapada, sliku ljubavi. U osnovi, i „Lutajući Bokelj“ je ljubavna priča s jedne strane, preinačena Homerova „Odiseja“, storija o heroju naših dana koji vapi za ljubavlju. Ali, ovaj roman je i mnogo toga još. Beskompromisno štivo, puno udica na koje čitaoci srpske književnosti nisu navikli.

Menjaju li prestižne nagrade svoje dobitnike?
- Sve upućuje na to da menjaju. Jedno je pisac do nagrade, a drugi biva potom. Laureat zato mora da stalno vodi računa da se ne pogordi preko mere. Nagrade obavezuju. Čak se i one stare iznova zarađuju.

Pred nama je nestala karika srpske književnosti, i to ona obalna. Zar je bilo nužno otcepiti Boku Kotorsku i od nje napraviti zasebnu zalivsku državu?
- Tim otcepljenjem na romanesknom referendumu ubijeno je mnogo muva. U romanu jasno vidite da globalno uvezani svet, paradoksalno razbijen na paramparčad, vapi za kraljem ujediniteljem. Neko u njemu vidi mesiju, nako antihrista, po čemu ram „Lutajućeg Bokelja“ prevazilazi granice našeg prostora. U Kotoru stoluje visoki predstavnik Ujedinjenih zemalja, što je ironija par ekselans. Nema samostalnosti u recesivnim vremenima. Ima samo crnog, žutog i belog roblja. A naokolo - tihuje more nepravde.

Ima li izlaza iz Boke kao slike sveta? Kako se napušta to ostrvo, za koje ste rekli da je sa tri strane okruženo morem kamena, a s jedne morem mora?
- Sve vreme sam se držao jedne od mogućih definicija književnosti, po kojoj je ona zbirka delotvornih recepata. Izlaz postoji, ali nije oličen u bežanju, napuštanju prostora. Naime, dva su u romanu glavna junaka, Niko - moderni Odisej, i zaliv, kao kod Andrića most ili kao kod Rutmana grad. Junak Niko ne nalazi da je uputno otići iz zvanično najlepšeg zaliva na svetu. Ko bi bio toliko lud da napušta povlašćenu geografiju!? Izlaz postoji u drugom smislu: nije horizontalna, već vertikalna kategorija.

O prvoj rečenici vašeg romana povelo se dosta priče. Na jednom cg-forumu kazuje se kako je očigledno da ste nagradu „Borislav Pekić“ dobili zbog rečenice koja glasi: Još uvek mislim na srpskom?
- Nekvalitetni zaključci ne zaslužuju komentar. S druge strane, ja još uvijek mislim i pišem na srpskom. Jezička alternativa naprosto ne postoji. Ko misli drukčije, samovoljno pristaje da u startu bude inferioran u ozbiljnoj lingvističkoj raspravi.

Nedavno je objavljen tzv. „Priručnik za crnogorski jezik“. Priručnik predviđa 3 slova više i dva padeža manje. Je li ovo pravi dodatni jaz između srpski i nesrpski orijentisanih govornika u Crnoj Gori?
- Pomenuti priručnik je čedo upravo - promislio sam, pa kazao - fašistoidnih tendencija. Koliko sam mogao da propratim iz štampe, premda i to sasvim slučajno, jer sam se od referenduma naovamo sasvim diskonektovao od novonastale pravne tvorevine, takozvani priručnik u funkciji je izrazitog govora mržnje. Priručnik, elem, podvlači, slovom recenzije, kako je tzv. crnogorski jezik oduvek bio „a i danas je, nerazumljiv Srbima“. Kakva laž! Crnogorski dijalekti srpskog jezika uvek su bili varijeteti, bogatstvo našeg jezika. Priručnik je otud neupotrebljiv, lingvistički ništavan, jednokratan, u funkciji je permanentnog produbljivanja jaza između nas i nas. Tumor pod krinkom jezičke redefinicije.

Autor:Mila Milosavljević

02.04.08

„Danas imamo pučinu pisaca koji gube sebe dobijajući tiraž. Čitaoci vape za učiteljem, jer su se pogubili po uzburkanim našim vremenima.“

Dok je bio u nastajanju, u rukopisu, roman mladog pisca Nikole Malovića dobio je nagradu iz Fonda „Borislav Pekić“. Nedavno je ovenčan uglednom nagradom „Laza Kostić“, a u međuvremenu knjiga je „izašla na glas“, u minuloj godini našla se na 22. mestu najtraženijih knjiga pa izdavač „Laguna“ priprema treće izdanje.

Veoma dinamična, ali složena priča odvija se u Bokokotorskom zalivu, a glavni junak je Niko, neka vrsta modernog Odiseja, novinar lokalnog radija, koji, tragajući za ženom kazuje o prošlim i sadašnjim danima, neobičnim zbivanjima i zanimljivim likovima koji podsećaju na tradicionalni bokeljski karneval, kome je, takođe, posvećeno jedno poglavlje. Njegovo pripovedanje je dato u 24 dela, koliko ima i pevanja slavni Homerov ep o junaku sa Itake.

Rođen 1970, u Kotoru, Malović je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, objavio je knjigu kratkih priča „Poslednja decenija“, novele u dramskoj formi „Kapetan Vizin – 360 stepeni oko Boke“, „Peraški goblen“ i, kako navodi, oko 2.000 različitih tekstova. Živi i radi u Herceg-Novom kao knjižar.

Koliko vam je nagrada iz Pekićevog fonda dala podsticaja da dovršite roman, koji ste, inače, pisali punih pet godina?
- Veliki sam dužnik Fondacije „Borislav Pekić“. S te adrese dolazi podsticaj, i on je sve vreme bio od duple širine. Naime, predsednik žirija, akademik Palavestra, izrazio je u jednom trenutku bojazan da tako ambiciozan književni projekat uopšte može biti napisan! „Lutajući Bokelj“ je mega-sistem, s novom geografijom u srpskoj književnosti, i sa likovima koji podučavaju, a ne samo zabavljaju. Trebalo je opravdati ukazano poverenje. Pekićev kredit, figurativno rečeno, jedini je kredit koji sam u životu uzeo. I vratio ga s kamatom u umetnosti, želim da vjerujem.

U romanu je jaka nota kritike modernog globalizma. A opet, valjda nas je to istorija naučila, nije rešenje ni zatvaranje u sopstvene atare. Kuda onda?
- Reči iz vašeg pitanja mogu se drukčije presložiti. Celu ratnu 1999. proveo sam sa suprugom u Beogradu. Jedne noći pune kolaterale, video sam u ženinim očima da ona u mojim pak vidi gdje više ne verujem u demokratiju. Istorija me naučila da nas u atar nije samo zatvaralo generalno srpsko neobrazovanje, nedopustiva neukost, nego i da smo namjerno zatvarani. To danas vidimo jasnije, kao sudionici neverending serije aktuelnih događanja. Kuda onda? Nikud. Zar moramo ići? Junak romana odabrao je, kao i Odisej s početka njegove priče, da živi gdje se rodio. Drugo je pitanje da li će se savremeni bogovi složiti s našom odlukom da živimo na Itaci. Kuda onda? – pitanje je za bogove globalne demokratije.

U „Lutajućem Bokelju“ ima mnogo pojedinosti iz skorašnjih dramatičnih događaja na ovom prostoru (bombardovanje, referendum, kosovska drama). Da li je bilo nekih dilema prilikom pisanja o ovim vrućim zbivanjima?
N.M: Dilema je jedino bilo oko toga kako da na adekvatan način jednim udarcem ubijem više metaforičnih muva. U romanu se, recimo, na Bokeljskom primorju pojavljuju tri pregojene američanske supružnice, Koni, Megi i Kimberli. Forenzičarke su, udate jedna za drugu i treću istovremeno, i obrele su se na letovanju nakon što s bočicama koka-kole premetaše poginule po Kosovu. Kakva suprotnost mitu, pomislio sam gradeći ih od realnog materijala, kakve anti-Kosovke devojke, kakvo trojstvo, kakvo potkazivanje fenomena prava, a po kojem ćemo se sutra, pravno-legalno, moći da oženimo rođenom majkom.

Na meti vaše ironije i sarkazma našli se se i neki modeli savremenog književnog pripovedanja, kao što je to postmodernizam. Šta Vam smeta kod postmodernista?
- Nemam generalno negativan stav prema postmodernizmu. Mi po navici sve što danas nastaje smeštamo u rečenu fioku, jer kanda nemamo dovoljan odmak. Čak bih se usudio reći da je postmodernizam mrtav. Roman „Lutajući Bokelj“ pisan je manirom duhovnog realizma. Neki kritičari po terminološkoj inerciji u tekstu pronalaze elemente magijskog realizma. No, magijskog realizma u „Lutajućem Bokelju“ nema. Sve neobično što se događa, može se dogoditi. Na jednom katastarskom pikselu države Kotorske, voda u Zalivu vri. Ja sam se već kupao po plićacima u kojima su se školjke pootvarale od vrućine.

Pod lupom ironije našle su se neke istaknute ličnosti kao što su pisac Milorad Pavić i kritičar Aleksandar Jerkov. I to pod punim imenima i prezimenima. Je li to neka vrsta namerne provokacije, književne igre ili ima neki drugi smisao?
- Pavića poštujem iznad svih. Jerkov je moj Profesor. S njima sam poželio da dugoročno debatujem u vezi sa onim što je duhovna poenta romana. Jerkov, onaj iz romana, ugradio je u dlan biblijski kod, i njime platio jednu budvansku turu vina. Želim da realni Profesor i ja vino plaćamo do konca realnim novcem, ne dušom.

Posebna zanimljivost romana je jezik kojim je napisan, sa mnogo bokeljskih reči i izraza, što je retkost u našoj savremenoj književnosti. Zašto ste se odlučili za takvu jezičku matricu?
- Srpski mediteranski roman jedino može da nastane iz reči koje se na našem delu Sredozemlja govore. More prelepih reči bilo bi zaboravljeno, da nisu konačno konzervirane. „Lutajući Bokelj“ ih je upakovao kao sardine, i te su reči jestive, u svakom oku gladnom Mora u našoj knjievnosti.

Kao knjižar u stalnom ste kontaktu sa čitaocima. Da li ste mogli da uočite šta ljudi najviše traže u knjigama?
- Stalno traže pisca koji će sve vreme i kroz sve knjige da im kazuje o njima samima. Zato danas imamo pučinu pisaca koja kalkulišu sa najmanjim zajedničkim čitateljskim imeniteljem. Gube sebe dobijajući tiraž, što je gotova formula. Čitaoci vape za učiteljem, jer su se pogubili po uzburkanim našim vremenima. U tom je smislu dolazak u hercegnovsku Knjižaru So (budući su knjige uvek so) – događaj: isključivo visokoobrazovani knjižari pretvaraju se u ono što jesu, u esencijalne učitelje, i svakom čitaocu pronalaze knjigu na način na koji bi i travar svakoj boljci pridodao samoniklo kakvo, ljekovito ime.

03.12.07

U poetičkom smislu, ovo je roman-parangal. Niko od čitalaca neće preostati neulovljen, kaže Nikola Malović, pisac dela „Lutajući Bokelj”.
Nikola Malović (1970), srpski pisac iz Boke Kotorske, dobitnik je književne nagrade iz Fonda „Borislav Pekić”, a početkom jula beogradska izdavačka kuća „Laguna”, u ediciji „Meridijan”, objavila je Malovićev roman „Lutajući Bokelj”. Malović vodi čitaoca na putovanje u zvanično najlepši zaliv na svetu. Prikazuje Boku Kotorsku kao samostalnu i suverenu državu, punu turista, i iznenadnih situacija, neobičnih dešavanja, misterioznih nestanaka. Pratimo pustolovine Malovićevog junaka, savremenog Odiseja, kroz 24 poglavlja. Vidimo sve letnje mediteranske boje plavog, i kad pisac napiše „so” - osećamo u ustima slani ukus. „Lutajućim Bokeljom” srpska književnost dobila je pravi mediteranski roman koji je u oktobru, prema istraživanjima on lajn knjižare www.knjizara.com širom Srbije, Republike Srpske i Crne Gore bila jedna od najtraženijih knjiga.
Smeštajući radnju između mašte i sadašnjeg vremena, kako ste zapravo prikazali Boku Kotorsku?
Otcepio sam je, i na taj literaran način zadovoljio makar istorijsku pravdu: Boka Kotorska nije se na legalan način nikad udružila sa svojim prvim brdsko-planinskim susedom. Devet kneževskih glasova protiv, s pištoljem iz 40-ih uz slepoočnicu, pretvorilo se silom prilika - u da, u saglasnost da se dugoročno stane na ludi kamen. Od Boke u romanu napravio sam, naizgled idiličnu, samostalnu i suverenu zalivsku državu - kao odgovor na referendum, znate koji, i kao uvod u ono čega će Evropa još da se nagleda. Da li će to biti nakon 2007. nastavka kosovske epizode ili nakon raspada samostalne i suverene Belgije, svejedno je.
Kako opstaje takva nezavisna Boka?
Kako bilo, Boka je u romanu nesposobna da opstane, kao što bi i bila da su se ostvarile ideje Matice Boke. U Kotoru stoluje visoki predstavnik, što jasno govori o suštinskoj nezavisnosti i Kotorske i njoj susednih državotvornih geografskih pošalica. S druge strane, Boka je divinska instalacija, jedini fjord na Mediteranu, čudo za oko sa čak 5000 godina dugom civilizacijskom, multietničkom pričom. Roman „Lutajući Bokelj” je književna enciklopedija mediteranskog načina življenja, načina mišljena, načina hranjenja, načina gledanja na fenomen turizma. I to je sve tek vrh ledenog brega. Dan sutrašnji, posmatran iz Zaliva, koji je sve vreme teatrum mundi - slika sveta, ne izgleda ružičast.
Vi ste čovek s Mediterana, rođeni u Kotoru, diplomirali književnost u Beogradu, živite u Herceg-Novom... Ima li u knjizi autobiografskog?
Ima. Čak i kad pisac govori o Vama, on govori o sebi. I kad piše o starom Egiptu, on opisuje svoje vreme.
Lutajući Bokelj je Niko, svojevrsni savremeni Odisej. Za čim on traga, kroz kakve preobražaje prolazi?
Odisej se pod imenom Niko predstavio kiklopu Polifemu. Odisej nam je poznatiji po lutanjima nego po onome što je bila njegova, prava, suština: da rodnu Itaku uopšte ne napušta. Boka Kotorska je ta Itaka, zvanično najlepši zaliv u grupi od 30 sličnih, pozornica svih globalnih preobražaja, scena očigledne transformacije globalnog zla u gore, kao i transformacije junakovog duhovnog ja - od paganskog ka hrišćanskom. Niko ima, pride, milenijumski cilj: da konačno ponudi odgovore, ne samo da lamentira nad upitanostima bez rešenja.
Broj od 24 poglavlja ponovo upućuje na Homera. Ne čini li Vam se da je grčka mitologija već dovoljno korišćena u našoj i svetskoj književnosti?
Svakako, samo se nisu mnogi drznuli da upravo dopišu kraj Homerove Odiseje. Po tome je „Lutajući Bokelj” kuražan, hrabar roman. Odisejevo putovanje ne završava se Ulisovim, iliti Nikovim povratkom na Itaku. Prema Tiresijinom proročanstvu, Odisej će okončati svoje putešestvije tek onda kada dobrodi, pazimo, do naroda koji više ne ume da prepozna veslo. U simboličnom smislu, nismo li to svi mi? Znamo li, globalno uvezani, kuda to veslamo? Znaju li to oni kojima mir ne silazi s usta, a ratnim bubnjevima udaraju u ritmu veslanja? U 24. glavi čitalac će se, hteo-ne hteo, složiti s tim da Niko jeste antijunak dana sutrašnjeg. Ne samo u ravni ekologije i duhovnog promišljanja, nego i u onim ravnima, bitnim po opstanak književnosti s velikim K. Književnost bez Boga, ljubavi i smrti, još od Skerlića, bila je literatura drugog reda. Sve što se obraća čulima prosto je, pa je u tom smislu, na mahove, prost i „Lutajući Bokelj”, ali ne generalno. Napiši, govorio sam sebi tokom pet godina, roman-znak, uporedni sistem bez kojeg u savremenoj srpskoj književnosti nema ozbiljnije priče o Mediteranu, a koja ne bi uzimala pekićevski književni oreol u obzir.
Šta ste hteli da postignete čestim korišćenjem engleskih izraza?
Hteo sam da ukažem na realno loše stanje u kojem se svi nacionalni jezici danas nalaze. S druge strane, roman progovara svim srpskim jezicima, novim i starim, kao i latinizmima, iako mu najautentičniji pečat ipak daje preinačena romanska leksika - bokeljski govor.
Da li može da se kaže da smo „Lutajućim Bokeljom” dobili upakovani Mediteran, „leto za poneti”?
Jamačno. Čitalac će da čuje fon zrikavaca iako „Bokelja” bude čitao ovih dana. Tekst tumači tajne koje nijedan turistički vodič nije kadar da prenese. Mediteranologa je malo, a Niko to jeste. Glavni junak je organski Mediteranac, po svemu što čini. Poglavlja sve vreme pulsiraju plavo-belim bilima. U poetičkom smislu, „Lutajući Bokelj” jeste roman-parangal. Niko od čitalaca neće preostati neulovljen. Premnogo je ovde pobacanih udica.

Marina Vulićević

13.10.07

Roman "Lutajuci Bokelj" ne moze se citati na plazi. Osmisljen je da bude slojevit, da citaoca potegne za oci i vodi, da ga udicom verbalnih slika vuce do krajaPocetkom jula, beogradska izdavacka kuca "Laguna" objavila je, u ediciji "Meridijan", roman "Lutajuci Bokelj"´ Nikole Malovica (1970), ovencan Pekicevom nagradom. Mesecima se nalazi na top listi najprodavanijih knjiga u Srbiji i Crnoj Gori sajta njnjnj. knjigainfo. com. Autor vodi citaoca na putovanje u "zvanicno najlepsi zaliv na svetu". Visokim planinskim vencem s jedne, i morem s druge strane, omedena je Boka Kotorska, samostalna i suverena drzava! Puna je turista, iznenadnih situacija, neobicnih desavanja, misterioznih nestanaka. I festi. Pratimo pustolovine savremenog Odiseja kroz 24 poglavlja. Vidimo sve letnje mediteranske gradacije plave boje, a kad pisac napise "so" - u ustima osecamo slan ukus. "Lutajucim Bokeljom"srpska knjizevnost je dobila mediteranski roman, kakav je odavno cekala.

Napisali ste do sada najpotpuniju sliku zivota na moru. Urbani lavirint carobnog, baroknog grada Kotora, istorijski pomorski podvizi, stvarnost sagledana kroz postmodernu optiku, savremena tumacenja grckih mitova - samo su neki od motiva ovog romana koji se pred zacudenim citalackim okom grana u nebrojeno mnogo pravaca. Koliko ste dugo stvarali ovu obimnu plavo-belu fresku?
N. M: Bilo mi je potrebno pet godina. Za to sam vrijeme morao da ucim, kao svaki pisac sto cini, o onome sto nisam znao, ili nisam znao dovoljno, in the first place. Jedan moj junak, recimo, zivi u svjetioniku i valjalo je prouciti kako se to zivi u svjetionicima. Drugi lik zna sve o galebovima, pa sam se o galebovima morao i ja raspitati... Tako je ucenje i pisanje teklo uporedo. Da nije, ne bismo imali pred sobom ovaj pisani obalni brevijar, upravo ambicioznih razmjera.

Vas je brevijar u ponecemu i subverzivan, nije li? Otkud najedanom samostalna i suverena Boka Kotorska?
- Roman je pisan na vise razboja, i u vremenu koje je presvlacilo kosuljicu kao zmija, valja imati na umu. Na politickom i satiricnom planu, razvija se brodelovska polemika u vezi sa tim - ne rugaju li se i dalje svi primorci svim svojim veri bliznjim brdanima? Kako spanski i alzirski primorci, tako i turski, egipatski, italijanski, pa i bokeljski... A zasto se Primorci uvijek rugaju na racun svojih, geografski visih - susjeda? Zato sto odozgo, po difoltu, nikad ne dolaze kulturoloski razlozi da bi se sa tim brodelovskim obicajem ikad prestalo. Kao sto Mjesec kara zvijezdu Danicu, tako i Primorac cini s brdaninom. To su interne mediteranske posalice i valja ih shvatiti kao takve. Cak i kad su vise od posalice.

Stice se utisak da odnos primorac - brdanin nije jedino vase geografsko opozicionarstvo?
- Pisci koji nacelno vole da se dopadnu publici obicno kazu kako su zaljubljeni u svoje likove. Ja zivim kroz likove romana "Lutajuci Bokelj". Nisu oni naselili 375 strana romana for nothing, da bi se na kratke staze dopali publici, ili da bi naprosto ispricali jos jednu pricu. Na desetine likova, onim sto cine i na nacin na koji promisljaju, stalno su konektovani sa citaocem. Nenametljivo mu, ukoliko je netalentovan, a vidno ukoliko to jeste, nude da vidi u kom pravcu juri stampedo neobrazovane gomile. Roman upravo cika! Hoces li, citaoce, da budes na strani ekstremnih njorld njide hulja - ili ce ti simpatije biti na strani onih koji navodno nemaju buducnosti? Prvi i drugi predstavljaju planetarnu manjinu. Planetarnu vecinu, korpus stampeda, cine oni sto svakog dana gledaju TV. Takvi obicno citaju samo titl, a kad pozele nesto vise, biraju shit literaturu. No slusaju, poslusni, veoma dobro. Posebno ako im se godinama TV-om kazuje da je crno - bijelo. Tada bijelo i postaje crno. Prilikom glasanja, niko nema pojma da li je glasao za bijelo, ili je za crno, ili ce naposlijetku obje nepostojece zvanicne boje da naprave koaliciju. Niko, glavni junak, u svakoj sceni vidno obojen plavim, gnusa se nad svim nijansama sivog.

Srecom, nije politika ono sto dominira ovim romanom. Napisali ste roman-vodic?
- I roman-vodic, dakako, ali u mnogim znacenjima te rijeci. "Lutajuci Bokelj" je naglaseno savremeno stivo. To otud sto nama samima potkazuje nas same. Fenomen turizma posebno. Vremenske prilike koje imaju da uslijede, u romanu su uslov bez koga se ne moze: UV zracenje dostiglo je stepen 18; vrucine su buduce; ponasanje turista kad i obicaji - takvi su da bi se, danas, mnogi tabloidi zabavili samo scenama iz romana. I na tome bi gradili tiraze!

"Lutajuci Bokelj" odlicno se prodaje i u Srbiji i u Crnoj Gori. Kako tumacite cinjenicu da je za kratko vreme postao bestseler?
- Fenomen tolike citanosti autor moze samo da prizeljkuje, nikad da objasni, cak i kad vjeruje da je napisao u umjetnickom smislu kvalitetno djelo. S druge strane, Mediterana je uvijek bilo malo u srpskoj knjizevnosti, mozda je to razlog. A mozda je neko s pravom naslutio da se iza firme "Lutajuci Bokelj" krije pet godina muskog rada. Mozda je neko pozelio da cita domaceg Orvela? Mozda je neko mislio da ce umjesto Boga da dobije vraga, vrag bi ga znao. Tek, roman je citan i to raduje, uprkos cinjenici da neki kriticari vec vide suviska grade, pa kazuju da je od sveg romanesknog materijala bilo moguce napisati dva puna romana i jedan dobar putopis. Ja takve opaske ne razumijem. Zar je lose ako dobijemo 25% gratis soka pri kupovini litra soka od pomorandze? Umara li koga pijenje "viska"? "Lutajuci Bokelj"´ je slicno pakovanje: citalac dobija vise od onog cemu se za te pare nadao. I uziva, konacno!

Naslov vase odiseje naprosto poziva na avanturu. U kakvoj je vezi ona sa grckom mitologijom?
- U istoj je vezi u kojoj je zivot svakog citaoca povezan sa paganskim, a ne vise dominantno hriscanskim uzorima. Sun, fun and sedz okruzuju Nika, (anti) junaka naseg doba. Po tome sto se sa njim, u prvom dijelu romana kroz hedonizam moze identifikovati svako, suprotstavljena je antiteza u finalu: da li citalac prihvata knjizevnost kao zbirku djelotvornih recepata? Jer knjizevnost to jeste, ili se, ako nije, pretvara pod krinkom beletristike u jednokratnu zabavu za citanje na plazi. Paradoksalno, roman "Lutajuci Bokelj" ne moze se citati na plazi. Na osami jedino moze. Osmisljen je da bude slojevit, da citaoca potegne za oci i da ga vodi, da ga udicom verbalnih slika vuce do kraja. Ako to nije avantura, tada ne znam kako bi pisana avantura trebalo da izgleda.

Mila Milosavljevic

26.07.07

Nedavno objavljeni („Laguna“) roman „Lutajući Bokelj“ hercegnovskog pisca Nikole Malovića (37), još u nastajanju je bio „stipendiran“ od Fonda „Borislav Pekić“. Autor vodi čitaoca na putovanje u zvanično najlepši zaliv na svetu. Visokim planinskim vencem s jedne i morem s druge strane omeđena je Boka Kotorska, „samostalna i suverena država“! Puna je turista, iznenadnih situacija, neobičnih dešavanja, misterioznih nestanaka. I fešti.
Pratimo pustolovine savremenog Odiseja kroz 24 poglavlja, vidimo sve letnje mediteranske boje plavog i kada pisac napiše so - osećamo u ustima slan ukus. „Lutajućim Bokeljom“ srpska književnost je konačno dobila mediteranski roman.

Za Nikolu Malovića nisu mnogi čuli, gotovo niko u Crnoj Gori, premda ste dobitnik prestižne stipendije „Borislav Pekić“. Kako je to moguće?
- Nije to pitanje za mene. Svako neka bude odgovoran za vlastite profesionalne propuste.

Napisali ste prvi roman u savremenoj srpskoj književnosti koji izlazi na more?
- Roman tematski zaista jeste prvi koji suvereno tretira sve obalne teme, istorijske slike, civilizacijska preplitanja, te na gotovo lud način potkazuje i turiste same, mahom slepe spram onoga što vide i gluve u odnosu na ono što im se kazuje. Ali roman nigde tematski ne izlazi, on je sve vreme ukotvljen stoji u izabranom delu našeg Mediterana.

Boka Kotorska je samostalna i suverena zalivska država. Otkud takva politička drskost?
- Boka je u romanu postala samostalni, premda nefunkcionalni entitet, baš kao što bi i postala da su se ostvarile izvorno nerafinisane političke ideje Matice Boke. Matica Boke nije imala kapaciteta da pre referenduma dovoljno glasno kaže kako je Boka do danas svega pedesetak godina u uniji sa najprirodnijim joj brdskim susedom; no koji po nevolji sada Boku vidi samo u albumu od 26 slika. I što je gore, hteli bi neki da album prodaju budzašto, za ogledalca i šarene perle.

Roman naprosto vrvi od likova i karaktera. Stiče se utisak da se svako poglavlje bori za čitaočevu pažnju. Koliko je teško bilo godinama držati ovaj obiman sistem u glavi?
- Spisateljsko se mučenje po definiciji uvek pretvara u višegodišnji užitak. Upakovao sam sva minula i nekoliko narednih leta u jedno. Povećao sam temperaturu do maksimuma, jer će temperatura rasti, proglasio sam smrt letovanja, intenzivirao UV (ultaraviolentni) indeks, smanjio dotok pijaće vode, pretpostavio buduće gužve i letovanje nazvao pijavicom luksuza. Prožeo sam roman savremenim tumačenjem grčke mitologije, te upitao, na primerima konkretnih životnih tragedija, može li nam svima biti bolje ako stalno plovimo ka gorem. Gnušanje spram statističkog fakta - po kome živimo bolje iz dana u dan - sastavni je deo pripovedanja.

Izložba likova i karaktera, kazuje naposletku šta?
- Važan je Niko, narator i glavni junak. Taj naš savremeni Odisej kazuje kako sa Itake nije uputno odlaziti. Da je rođen u kakvoj geografskoj ili civilizacijskoj pustinji, možda bi Niko mislio drugačije, možda bi vapio za Titogradom, Rimom, Berlinom ili Tokijom ili Briselom, Vašingtonom, Londonom. Ipak, junak je rođen u zvanično najlepšem od svih zaliva na svetu pa je logično da on taj okvir ne napušta. A i zašto bi? Boka Kotorska postala je u romanu slika sveta, teatrum mundi. Novi je rat počeo i čitalac vidi, dok u relativnom miru letuje, kako i zašto.

Može li se reći da smo „Lutajućim Bokeljom“ dobili upakovani Mediteran, „leto za poneti“?
- Naravno, ali će čitalac da čuje zrikavce i ako „Bokelja“ bude čitao zimi. Roman operiše sa čak pet hiljada godina zalivske istorije i tumači tajne koje nijedan vodič ne može da prenese. Mediteranologa je malo, a Niko to jeste. Roman pulsira najneočekivanijim sredozemnim bilima. Likovi su organski Mediteranci. Kada jedu školjke, ili piju vino, svakome se razigrava glad za takvim menijem. Oni se ne kupaju u gužvi, oni imaju pomorstvo u krvi, oni nikada nemaju manje od 350. porodičnih godina.

Počesto kazujete da je reč o romanu-parangalu.
- Da, jer kao što parangal predstavlja nit sa hiljadama udica na čijem je kraju mamac, tako su mnoge udice pobacane i po moru ovog plavo-belog štiva, na 375 strana. Čitalac ne može da ostane neulovljen. Kada postane pak ulovljen, spoznaće da se i planeta Zemlja upravo koprca na udici.

Baćo Ćetković

03.04.08 Polja

Specifičnost umetničkog postupka Nikole Malovića (1970), ostvarenog u njegovom prvom romanu, Lutajući Bokelj, zbilja autentičnom za savremenu srpsku prozu, zasnovana je na diskursu koji u sebi ukršta intertekstualne relacije prema različitim literarnim tekstovima, od antičkog mita do (post)moderne književnosti. U prvom redu ovde se ima na umu motivsko-tematski, strukturni i uopšte pripovedački napor da se tekst citatno izgradi na jasnom primarnom književnom podtekstu Homerove Odiseje, ali i na Džojsovom Uliksu, u svetskoj književnosti čuvenom stvaralačkom oslanjanju na isti taj književni podtekst. Napor da se književna stvarnost oblikuje u okviru ovih intertekstualnih odnosa, posebno Homerove Odiseje, nameće implicitno pitanje da li je život savremenog čoveka, čoveka (post)modernog doba, život na matrici već postojećeg mita? I koliko ima istine u tvrdnji da ponavljanje istorije/ mita prerasta u farsu? Upravo će svojim poetičko-citatnim nivoom, izgrađenom romanesknom strukturom i njenom prostorno-vremenskom određenošću, Lutajući Bokelj neprekidno uspostavljati oneobičenu i parodirajuću analogiju sa Odisejom i Uliksom. Čitaocu, naime, malo treba da zaključi kako se Odisejevo putešestvije pri povratku Penelopi iz Trojanskog rata, odnosno jedan Blumov dan u Dablinu, stapaju u životnu priču dramatizovanog pripovedača Nika, u njegovo meandriranje Bokom i Kotorom, u traganje za izgubljenom ženom, ali i u formiranje jednog novog mita. Pred čitaocem je, dakle, jedan poseban parodirajući odnos koji između antičkog sveta i ovovremenosti postiže reverzibilan učinak, afirmišući unutar njega onu suptilnu satiričnu liniju koja nagriza naznačene kvazivrednosne parametre savremenog društva.
Malović će jasnim i neskrivenim znacima – M. Rifater bi ih u svojoj teoriji interteksta nazvao „konektorima“ – porinuti svoj romaneskni svet u lutajući trag Odisejevog broda. Gradeći svoj tekst na dodiru mitskog prostora sa percepcijom ovovremenosti, autor će za posledicu dobijati samo parodične reflekse. U tako oformljenoj literarnoj stvarnosti elementi mita utapaju se u fenomen zvani turističko hodočašće, gde vlada imperativ finansijskog profita, gde sve može postati turističkom atrakcijom, ili pak elementom pričešća. Otuda će podvizi, strasti, uzbuđenja jednog mita doživeti (post)moderni sunovrat i karikaturalan preobražaj Kalipso u pohotnu turistkinju, kiklopa u paparaca sa „crvenim okom“, Kirke u Veliku kuvaricu, lotofaga u ulične slikare, a Ahilejev štit iz Ilijade u Pavićev peškir na plaži. S druge strane, u skladu sa kritičkim tonovima usmerenim prema političkoj, društvenoj, nacionalnoj, kulturnoj, jezičkoj stvarnosti, a koju autor prepoznaje kao prostor opominjujuće, pa i banalizujuće realnosti, jedino romaneskni svet Lutajućeg Bokelja može osmisliti i oživeti tu istu realnost gustom mrežom intertekstualnosti, pri čemu se umetnički primenjuje ona poststrukturalistička Bartova teza o „nemogućnosti da se živi izvan beskrajnog teksta... Knjiga stvara smisao, smisao stvara život“. Otuda se ovakvo poetičko načelo poima kao vera u literarizaciju života, otuda antički i biblijski mit u današnjem Kotoru, otuda Homerovi epovi, Džojsov Uliks, Borhesova postmoderna figura lavirinta, Pavićeva fantastika, čak i aluzivno prisustvo Jerkovljeve metatekstualne prakse...
I strukturom reminiscirajući Homerovu Odiseju, Lutajući Bokelj kroz svoja 24 poglavlja daje sudbinu svog dramatizovanog pripovedača, ali i postmodernog epskog pevača. Već se na samom početku („Još uvijek mislim na srpskom. Zašto to kažem? Zato što najprije valja znati ko govori, onda i što govori“), pored naglašavanja svesti o nacionalnoj pripadnosti kroz jezičko osećanje, što je jedna od velikih tema ovog romana, anticipira i specifičnost romanesknog diskursa koji će dobrim svojim delom predstavljati i postmoderni pastiš epskog pevanja. Niko, koji imenom aludira i na Odiseja i na empirijskog autora, po profesiji je lutajući radio-reporter čiji govor predstavlja postmoderno analognu praksu epskog pevača. Otuda govor a ne pismo, otuda etar a ne tekst. Naracija dramatizovanog pripovedača u prvom licu prepliće se sa epskim obraćanjem kolektivnom slušaocu, pri čemu auditivna „pevanja“ data u formi pravih priča o povesti i kulturi Boke kroz preplitanje dijahronijskih i sinhronijskih preseka, funkcionišu kao oblik podsećanja na plemenski identitet, na čin koji ima za cilj proces kulturne, društvene, kolektivne homogenizacije, kao i svaki ep. Ova vrsta dvostrukog govora ili dvoslojne intencionalnosti glavnog junaka, Lutajućeg Bokelja i Nika, u poetičkom smislu prevazilazi oblik pukog poigravanja i kombinovanja dvaju diskursnih obrazaca. Autorov postupak, zapravo, na ovaj način uspostavlja vid semantičke višeslojnosti, pa i evolutivnosti, i to kroz oblikovanje povesno-kulturnog luka Malovićevog junaka od paganskog do hrišćanskog, od tradicionalnog do modernog, od savremenog do mitskog/ epskog, od realističkog do fantastike. U tom smislu, struktura romana neće se ostvarivati kroz pripovedačku linearnost, već kroz meandriranje različitim poetičkim rukavcima, diskursno sugerišući fjordovsku prirodu romaneskne stvarnosti, ali i gotovo neprimetno ocrtavajući konture novoga mita, mita o Lutajućem Bokelju koji, apsurdno, na kraju, kao aludirajući i parodirajući deo Pavićeve fantastike, postaje glavna turistička znamenitost i deo filozofije profita.
Ova romaneskna dinamičnost zasnovana je zapravo na neprekidnom ukrštanju, eksplicitnijem ili podrazumevajućem, Zapada i Istoka, krša i mora, kontinenta i Mediterana, književnog nasleđa i individualnog talenta, tradicionalnog i novog mita. Na tim dodirnim tačkama Malović ostvaruje poetičku napetost, što ovaj roman čini uzbudljivim i zavodljivim štivom, pri čemu se aktuelnost predstavljenog (političkog) vremena dovoljno umetnički transponuje, ali se i ne razvodnjava do ukusa anemične (ne)opredeljenosti. Ili kako pripovedač na početku ističe u formi poetičko-odisejevske mudrosti, treba oduzeti „sloj grubosti i dodati sloj lukavštine“. Naime, aktuelnost koju ovaj roman istrajno održava najpre je od one društveno-političke dubinske podeljenosti sadašnje Crne Gore, od one nacionalne i crkveno-institucionalne, pri čemu govor i svest glavnog junaka jasno izražavaju angažovanost, ali bez posledica po umetničku funkcionalnost. Drugim rečima, Malović nalazi pravu stvaralačku meru između kritike trenutno vladajućih političko-ideoloških tendencija, s jedne, i neometanja fikcijske stvarnosti kao takve, s druge strane. Umetnička, romaneskna ubedljivost nijednog trenutka ne trpi zbog spoljašnje ideološke vulgarnosti, ali je društveno-politička kontekstualizacija neprestano živa, opominjuća, do mere Vorenovog naglašavanja funkcije književnosti kao „podsećanja na ono što smo prestali da opažamo“, odnosno kao umetničkog uvida koji „nas navodi da vidimo ono što nismo videli, iako je stalno bilo prisutno“. U tom smislu Lutajući Bokelj primer je i odvažnog, i vešto ostvarenog dela. Otuda će Malović, oslanjajući se i motivski i strukturno na Homerovu Odiseju, imenovati svog dramatizovanog pripovedača „Nikom“, naročito aludirajući na epizodu sa kiklopom Polifemom kod koga Odisej i dolazi na ideju gubitka identiteta, odnosno lukavog negiranja jezičke suštine bića, čime na kraju spasava sebe i svoje drugove. U kontekstu ove intertekstualne relacije Malović onom prvom rečenicom: „Još uvijek mislim na srpskom“, suptilno parodira aktuelnu nacionalno-jezičku politiku Crne Gore, nagoveštavajući one satirične tonove koji će se u raznovrsnim oblicima oglašavati duž čitavog romana. Početno izražena jezička svest, međutim, nije tek deklarativna već je u punoj meri umetnički konsekventna i koncepcijski dosledna. Jer, od prve do poslednje stranice očita je i intencija i disciplina da jezički nivo romana bude posebno istaknut, posebno koherentan, ali i sočan, uzbudljiv. Malovićev izuzetno upečatljiv jezičko-stilski senzibilitet sugestivno predočava bokeljski/ primorski jezički idiom, ali i funkcionalno gradi figurama punu i sočnu rečenicu, pridajući tekstu na ovom nivou pitkost i zavodljivost, maksimalno ga očuđujući, i čineći ga komplementarnim motivsko-tematskom sloju dela.
Aluzivno konkretizovanje Penelopinog muža Malović možda najdoslednije ostvaruje upravo preko epizode sa kiklopom, i to kroz potpunu delotvornost Polifemove kletve na večno lutanje i porodično rasulo. Ovaj detalj, naime, uslovljava kompozicioni razvoj romana i junakovu sudbinu, jer se Odisejev obrazac trijumfalnog povratka Penelopi pretvara u Nikovo bezuspešno traganje za svojom ženom. U kontekstu ovako ostvarene citatne relacije, oneobičene, iluminativne po terminologiji D. O. Tolić, uvodi se osetljiva, potresna dopuna Nikove sudbine sadržane u grehu čedomorstva. Hotimično izbegavajući pojam abortusa kao alibija za ovu vrstu ubistva, autor artikuliše dimenziju istinske porodične tragedije i samoosvešćenja. Ovim novim kvalitativnim slojem etičko-socioloških konotacija i glasom iskrene osvešćenosti, Malović svom romanu pridaje vrednost evolutivne linije sazrevanja i ozdravljenja pojedinačne svesti i savesti. Tako Niko, od paganina i erotizovanog bića, ulazi u proces potrebe za okajavanjem vlastitog greha, prihvatajući duhovno i fizičko pročišćenje, post i uzdržavanje. Otuda i ona linija hrišćanske askeze u romanu, praćena religijskim dogmama, ali i erotskim i kulinarskim iskušenjima, ne bi li na samom kraju ova linija spasenja dosegla svoj parodijski vrhunac u kojem Niko umesto pričešća hrišćanskim simbolima, hlebom i vinom, biva pričešćen narkotičkim paradisex tabletama i coca-colom, koji poprimaju značaj simbola kodirajuće svesti savremenog društva, obesmišljavajući i degradirajući time celokupan duhovni i telesni napor Malovićevog junaka.
Pritom, ovaj čin Niko obavlja tokom maskembala koji nosi simboličku dimenziju dijabolične farse, licemerja i dvoličnosti globalizma i masovne kulture, dvoličnosti koja maškaradom ne priznaje autentičan identitet, već sve čini da ga poništi i izvitoperi. U središtu takvog ontološkog, etičkog, kulturološkog, vavilonskog meteža, Niku se javlja (halucinogena) apokalipitična vizija propasti i rušenja Starog grada kao simbola nacionalnog identiteta i povesti. U tom kontekstu treba sagledavati još jednu citatnu relaciju koju ovaj roman uspostavlja pojavljivanjem lika Rada Neimara na samom kraju. Reminiscirajući Andrićevo remek-delo i funkciju ovog junaka koji graditeljski obnavlja most i čini ga postojanim i dugovečnim, Rade Neimar u Malovićevom romanesknom prostoru predstavlja simbol revitalizujuće moći, simbol postojanosti i održivosti kroz tradiciju.
Posedujući jasnu kritičko-ideološku svest, Malović u romaneskno tkivo utiskuje motive koji svojim asocijativnim poljem ističu etičko vrednovanje političkog globalističkog koncepta panatlantskog saveza. Jednim od najefektnijih lajtmotiva predstavlja se tako onaj sa krstarećim „veštima“ na nebu, odnosno blinkajućim avionskim spravama koje neprekidno, dosledno, iscrtavaju liniju Zapad – Istok, nikad u obrnutom smeru, aludirajući time na model političke i vojne represije koja vlada svetom. Otuda se ovaj strukturni element doživljava kao jedan od onih bitnih simboličkih, pa i idejnih osnova Lutajućeg Bokelja, ali koji suptilno otkriva i odsustvo bilo kakvog drugog znamenja na Nebu, odsustvo čovekovog opštenja sa Bogom i božanskim principom: na Nebu se odvija ucrtavanje koordinata jednog drugog Apsoluta. Na ovoj ravni Malovićev roman dobija epitet ozbiljnog i odgovornog dela koje, međutim, nijednom ne dolazi u opasnost da pređe u vid ideološko-političkog traktata. Naprotiv, i pored svih aktuelnih političkih, društvenih, ideoloških konsekvenci koje se nameću, ovo je prvenstveno delo ubedljive i zavodljive romaneskne stvarnosti, delo koje kompleksno i problematizujuće, umetnički dakle, nastoji da revitalizuje odnos tradicije i savremenosti, i to kako na društveno-povesnom, tako i na literarnom planu.
I pored toga što ovaj tekst ne ide za otkrivanjem sveukupnih složenosti i simboličkih refleksija Malovićevog romana, niti za obuhvatanjem svih poetičkih i estetičkih nivoa njegovih, ostaje čista impresija da Lutajući Bokelj unosi značajnu svežinu i novinu u savremeni srpski roman, nešto što se ranijih godina možda najintenzivnije moglo osetiti u Tasićevim romanima ili Albaharijevim Pijavicama, poetički svakako posebnim, ali umetnički i vrednosno srodnim delima. Na kraju, početni utisak ne bledi, utisak da Lutajući Bokelj po svom (post)modernom zamahu, po složenosti citatnih relacija i množenju značenjskih implikacija, poetičkoj samosvesti i zrelom i specifičnom jezičko-stilskom senzibilitetu, po stvaralačkoj odgovornosti, ozbiljnosti, ali i igrivosti, uvodi svog autora, sva je prilika, na velika vrata u srpsku književnost.

Đorđe Despić

09.02.08

Roman je još dok je bio u nacrtu dobio nagradu iz Fonda Borislav Pekić i našao se... a što govori o vrednostima ovoga štiva.

Ovo je delo univerzalno po svojim značenjima i što je vredno, a ne zato što je prožeto bokeljskim temama, bojama i mirisima.

U emisji „Kulturni krugovi“ Radio Beograda 2 imali već jedan kraći razgpovor sa autoprom, Nikolom Malovićem. Međutim, sasvim je umesno govoriti o romanu LB i u ovoj emisiji, u emisji „Nevidljivi ljudi“, jer je roman LB prožet motivom radija i istisnut iz pera jednog veoma plodnog radio spisatelja. Naime, NM je punih šest godina, negde od 2001 pa do 2006. imao na kotorskoj stanici Radio Skala svoju autorsku emisiju. Nju je prve tri godine radio svakodnevno, a sledeće tri godine tri puta nedeljno. Ta emisija se zvala upravo LB. I bilo je to upravo 1635 izdanja jedne ambiciozne serije čiji je cilj bio da otkrije Boku Bokeljima, da upozna stanovnike Boke sa istorijom Zaliva, njegovim legendama, malo poznatim čarima, podvodnim svetom, kulturnim i umetničkim vrednostima, a sve to iz jednog pomalo pomerenog, autorskog ugla, na način invencije a ne puke deskripcije.

Razume se, u odnosu na roman, to je bila samo ogromna građa, a ono što je uneo u knjigu Malović je morao da univerzalizuje, da uskladi sa svojom osnovnom namerom, sa osnovnom semantikom dela. Ta namera je bila potvrđivanje jednog identiteta, jedne nenadoknadive vrednosti kakva je Boka – naspram sila koje žele da u svim krajevima zemljine kugle sprovedu jednu homogenizujuću recepturu iz dominantnog centra, koji tu recepturu nazivaju demokratskom mada je ona odavno izneverila ideje klasične demokratije.

Iz romana se vidi da je Malovićeva Boka pomalo u stilu jedne antiutopijske opomene već u rukama tog Centra, u rukama tzv. Ujedinjenih zemalja i Visokog predstavnika koji se pita za sve pa i za opstanak jedne hrabre i nekonvencionalne emisije kao što je „Lutajući Bokelj“.

Dodao bih da prva rečenica Malovićevog romana glasi: „Još uvijek mislim na srpskom“. Ovo mišljenje na srpskom znači zapravo mišljenje koje je u suštini antiglobalističko. Ovim delom srpska književnost je dobila ne samo svoj prvi mediteranski roman, ili bar svoj prvi autentični mediteranski roman, nego i svoj prvi neskriveno antiglobalistički roman – i to sve u sred jedne velike produkcije dela koja su programski evropska i globalistička – i to u perspektivi koja je naizgled bez alternative.

Naravno da nikakav idejni svet ne može ni da upropasti ni da da vrednost jednom književnom delu zato odmah napominjem da je reč o romanu koji je pisan veoma sveže i originalno, sa bogatom, višeslojnom leksikom i jednom bravuroznom, visokopismenom rečenicom, koja je postavljena u visokom stilu. Roman je stilski izveden čisto i iz centralne perspektive samog Lutajućeg Bokelja koji krstari Bokom u potrazi za motivima za svoju radio emisiju. I zapravo se u knjizi smenjuju epizode tog krstarenja i doživljavanja različitih životnih situacija i poglavlja koja su navodni zapisi urađenih radio emisija iz studija. Sličan postupak primenio je, da podsetim, svejevremeno Mario Vargas Ljosa u romanu Tetak Hulio i piskaralo, gde se takođe motiv romana javlja u sličnom preplitanju životnih i studijskih epizoda.

Rekao bih da nam je još jedna analogija naophodna u ovom trenutku, a nju povlačimo sa iskustvom književne avangarde iz prve trećine prošloga veka, na primer sa romanom Valtera Rutmana čiji je glavni junak bio jedan grad, Petrograd ili Berlin. (...) Malović nema dakle za predmet pisanja i za glavnog junaka jedan grad nego jedan zaliv. Po mnogim ocenama, nekim čak i zvaničnim – jedan od najlepših na svetu. Sam rukopis Malovićev nije avangardan, ali je visokomoderan, najbliži možda takozvanom magijskom realizmu velikih latinoameričkih pisaca. Sama reč govori o tome šta je ovde po sredi, jer se u magijskom realizmu prepliću neki realistički motivi i postpupci, sa jakim i ekspresivnim fantastičkim slikama. Ovde u romanu one zaista dopuštaju puni razmah Malovićeve ekspresije i nadahnute rečitosti.

Upoznao bih vas i sa nekim fragmentima od kojih je sklopljen roman „Lutajući Bokelj“. U jednom od tih fragmenata, na primer, pojavljuje se na Trgu pjesnika u Budvi, književni kritičar i teoretičar Aleksandar Jerkov. Međutim, to nije obično književno veče. On pred okupljenom publikom samo sedi u kupaćim gaćicama i to u pozi duboko zamišljenog Rodenovog Mislioca, a iza njega je natpis koji govori o sadržaju te seanse. Taj natpis glasi: Promotivna upitanost Aleksandra Jerkova – Ko je najveći bokokotorski pisac? I dok Jerkov tako u kupaćim gaćicama sedi i razmišlja na tu temu, nemo, pred njim na pločnik padaju i razbijaju se školjke koje iz svojih kljunova ispuštaju, negde na visinama, galebovi koji lete iznad Trga pjesnika.

U drugom fragmentu, galeb Serafim diže Lutajućeg Bokelja snagom svojih krila i uzdiže ga do hotelskog prozora iza kojeg pisac Adam Jevremovič, a to je očigledna aluzija na Jevrema Brkovića, vrši satanistički obred sa petnaestak razodevenih devojaka i mladića. U tom obredu jedna devojka biva rastrgnuta od drugih, biva žrtvovana dakle, a svetosavlje je izloženo kletvi i crnoj magiji.

I još jedan detalj: pred kraj romana pojavljuje se Rade Neimar, ličnost iz srpske kulturne tradicije. On sprečava Lutajućeg Bokelja da se pod dejstvom droge, paradisexa, koji je nevoljno na neki način uzeo, upusti u seksualne orgije koje su vrhunac jedne satanske noći – u koju se pretvorila Fešta nad feštama, Bokeška noć u Kotoru. Da bude sprečen, to je glavni junak, tj. fiktivni narator ove knjige i želeo, jer on kao savremeni Odisej – paralela sa Odisejom je razvijena u 24 poglavlja – nastoji da se vrati svojoj ženi, porodici i Itaci. To je jedan povratak tradicionalnim, hrišćanskim vrednostima, nasuprot savremenom globalizmu. I kao što, recimo, u Vrlom novom svetu Oldosa Hakslija, taj ujedinjeni dominantni svet drži stanovništvo pod nekom vrstom anestezije deleći im somu, vrstu droge, tako se ovde deli paradisex.

I rekao bih, to je osnovni problem sa romanom „Lutajući Bokelj“ Nikole Malovića: jedan idejni svet, koji je kod nas bio u centru mnogih krajnje arhaičnih i slabih knjiga, ovde je okosnica jednog veoma talentovanog pripovedanja i jednog živog modernog romana, ali je to sigurno više problem nas čitalaca i književnih kritičara, nego što je problem ovog pisca, i našeg, još jednom napominjem, doskorašnjeg kolege, radio autora.

Knjiga ostaje.

Koliko sam video, nekih osvrta na roman u Crnoj Gori nema. ona je svojim ticalima nekako upućena ka srpskom književnom tržištu gde traži svoj odjek i eventualna priznanja.

Đorđe Malavrazić
Glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2

10.11.07 Politika

Ako za zaliv postoji još jedno ime na svetu, to je Boka. Samostalna i suverena? U dane maškara, funkcionalna kao entitet.
Bokeljologiju je sa vrha forteca, kroz zelene škure istorijskih letopisa i hotelskih ol inkluziv stupideca, otkrio – niko drugi do – Lutajući Bokelj! Radijski spisatelj.
Roman Nikole Malovića „Lutajući Bokelj” u izdanju „Lagune”, 2007, neobična je avanturistička povest o putovanju kroz različite zalivske vekove. „Prvi savremeni srpski roman koji izlazi na more“ ujedno je priča o mešanju i preplitanju zalivskih civilizacija, prolaznosti i trajnosti, istine i mašte.
Lukavstvo je tuta forca Bokelja. Nacrtati Boku jednako je teško kao i povući dve paralele. Kao u književnosti, na primer.
Danas, nakon broudkasta, Lutajući sanjar lupa šakom o sto. Izgovara mantru za levitaciju, ali teško mu je da prelomi: U fjordu li smo? Ili nismo? Lutajući Bokelj se time glasom potpisuje.
Nika, naratora i glavnog junaka Malovićevog dela, književni kritičar Aleksandar Jerkov, i sam ugrađen u ovo delo, oslovljava imenom Odisejevim. Dakle, Niko. Mogao je biti i Nikanor, Nikolaj, Nikodim, Nikola ili Nikon. Boka Kotorska je u njegovim morskim očima. Postala je u romanu slika sveta, teatrum mundi, kao u nekom koncentričnom ogledalu. Koje po svojoj površini odslikava neizmerna morska prostranstva, u svoj njihovoj horizontalnoj i vertikalnoj zemaljskoj složenosti.
U pripovednom delu Nikole Malovića „Lutajući Bokelj“ ogleda se duh i Mediterana. Likovi su, bez dvojbe, autentični Mediteranci. I Malović „prepričava svoje priče“ o karakterima i sudbinama ljudi vezanih za taj geografski prostor. Prozni subjekat o ovoj knjizi otkriva i ono „iza“: pet hiljada godina zalivske istorije i tajne koje nijedan drugi vodič ne ume da prenese. Na osnovama hajdegerski postavljenih pitanja egzistencije, radijski voditelj Niko soli nam pamet. U talasima. A pameti ne polazi za rukom da odgonetne prosto-činjenično stanje: zašto se životinjka, milimetar duga, toliko uzbudi kad oseti da poluostrvo Sveti Nikola načinju ozonski kruzeri? Ajme! Preti li to kakva neposredna opasnost? Propustivši prethodno glas kroz audio-filter, lukavac Niko nam otkriva „nove dijaloške mogućnosti“ u vidu sintetizovanih storija. Veštački sastavljenih iz delića svih prethodnih. Naslućuje naizgled antipodno mogućnosti suštine: i jeste i nije, i može i ne može, i biva i ne biva. Otuda zapitanost: Bokelj li ste? A i da niste, bez brige! Do slušanja i ne menjajte frekvenciju. Slušalac/čitalac ne može da ostane neulovljen.
Reč je o romanu-mamcu. Malović traga za smislom nerečenosti i dorečenosti. Otkrivajući tajnu reči, biblijski verujući u bokeljske prapočetke i njihovu vezu sa svetom, on osvaja ovovremenom dimenzijom u vlastitom književnom delu. Poput slikarskog platna u konturama, toplih boja i naglašene čulnosti, pisac iscrtava mapu proznog traganja za autentičnim identitetom Bokelja.
M. Marinšek-Nikolić

10.10.07 Večernje novosti

Ovo delo u savremenu srpsku knjizevnost iznova uvodi jedan njegov vazan rubni prostor.

Za prostornu osnovu svog romana, Nikola Malovic (1970), odabrao je Bokokotorski zaliv. Na geografskoj i kulturno-istorijskoj podlozi tog specificnog dela jadranske obale on je izgradio neobican knjizevni svet u kojem su ravnopravno i simultano postavljeni mit i istorija, politika i kultura, urbana svakodnevica i tradicije. Jednostavno: svi oni elementi koji, uzeti kao podloga, mogu da doprinesu afirmaciji i potvrdi jedne, u osnovi, teleoloske predstave o smislu i vrednosti zivota i trajanja. I koji, istovremeno, posredno mogu da posvedoce o cudu zivota i cudu izbavljenja.

Pricajuci pricu o lutanju i potrazi savremenog Odiseja - Nika, lutajuceg Bokelja, koji tragajuci za zenom, pripoveda o proslosti, sadasnjosti, zanimljivim likovima i potresnim situacijama - autor oblikuje ovaj naglaseno sinkreticki roman cijih dvadeset i cetiri dela odgovara broju pevanja Homerovog epa o slavnom junaku sa Itake.

Odabravsi prostor zaliva, a pogotovo urbani lavirint baroknog grada Kotora, za veliku pozornicu na kojoj se odigrava, manje ili vise cvrsto i razlozno motivisano, slikovito i u digresivnim partijama razlomljeno pripovedanje ovog ambiciozno gradenog romana, njegov autor je upregao i aktivirao zamasno kulturno-istorijsko i ino znanje iz mnogih komplementarnih oblasti. I tako stvorio romaneskno delo koje u svojoj strukturi saziva raznorodne elemente: od onih koji dolaze iz podrucja cisto literarnih podsticaja, do onih koji su u najtesnjoj vezi sa novovremenim epohalnim lomovima na podrucju tog lepog zaliva i novostvorene drzave, kojoj on danas teritorijalno pripada.

Zbog toga se ovaj Malovicev roman moze razumeti i kao eruditni, satkan od cisto saznajne materije, potom u jeziku prilicno svez, zbog tipicnog istocnojadranskog romanizovanog idioma, a potom i kao veoma savremen, angazovan, polemicki. Tako da on ironicno, sarkasticno i ostro satiricno, kriticki komentarise skorija geopoliticka i pomeranja na Balkanu, nazivajuci ih "postmodernom sprdnjom sa prostorom", kao i mnogobrojne aktuelne mode i izme.

Menipska satira - menipeja, to je, preteznim delom, ovaj slozen, polifonican Malovicev roman koji u savremenu srpsku prozu uvodi jedan rubni prostor i koji se, kako kakav pretovaren brod, razumeva i dozivljava kao zanimljivo, potrebno i u delovima vredno knjizevno-umetnicko delo.

Takvom zakljucku posebno moze da doprinerse zavrsno poglavlje u kome je, obilato se koristeci postupcima karnevalizacije sadrzaja, autor najubedljivije iskazao svoje oblikovno, narativno umece. Posebno u uspelo izvedenim scenama skoro fantazijskog susreta i razgovora sa Radom neimarom, likom/junakom iz srpske epike. Kao sto je, argumentovano i tendenciozno, razvijao i zamasan disput o desekralizaciji savremenog sveta. A upravo u takvim okolnostima njegov junak, u zavrsnici, dolazi do ospokojavajucih odgovora na svoje zapitanosti. Odnosno u saznanju o neophodnosti duhovnog, verujuceg uznosenja. Ta svetlost (samo)spoznanja, svetlost vere odsutno utice da se on, konacno, preusmeri odnosno preobrazi. Da spozna sebe. Tako da se "Lutajuci Bokelj" moze, u jednoj dimenziji, citati i razumevati kao roman o razvoju lika. Kao bilndungsroman.

Tragajuci za zenom (Penelopom, Beatricom) ovaj moderni Malovicev Uliks, ponovo iskusavajuci strasti i napore zivota i sveta, na kraju, ne nalazi ono za cim se upustio u lutajucu potragu vec, duhovno oblagoroden, dolazi u posed sasvim posebnih saznanja. I ta ga saznanja uvode u drugu, visu dimenziju spoznaje iz koje se ti ponori i strasti jasnije vide, bolje raspoznaju i dublje poimaju. A naucavanje o promeni, o preobrazenju spasa radi, izgleda da je bila inicijalna autorova namera kojoj je u ovom slozenom i zamasnom romanu uverljivo udovoljeno.

Mileta Acimovic Ivkov

04.10.07 NIN

Vec prve recenice glavnog junaka i pripovedaca Nika, rodenog Kotoranina i metaforicnog Lutajuceg Bokelja iz naslova, zapravo sazeto opisuju ceo tematski i problematski opseg u kojemu se samosvesno i suvereno krece ova britka i u isti mah razbarusena knjiga. Izjavljujuci, naime, da "jos uvijek misli(m) na srpskom... zato sto najprije valja znati ko govori", iako "rijeci danas i ne moraju biti mjerilo postojanja", pomenuti "radijski spisatelj", koji "svakodnevno brodi" talasima lokalne radio-stanice u iluzornom pokusaju da deluje protiv sveopste, epohalno-civilizacijske matrice, ocrtao je time i krajnje koordinate moguceg razumevanja ovog sustinski paradoksalnog poduhvata.

Smesten u blisko-buduce vreme, orgijasticki uskomesani i mediteranski vreli svet Lutajuceg Bokelja prikazan je, pri tome, kao groteskno-satiricna projekcija trenutnih okolnosti i geopolitickih relacija u fiktivno sugerisanom prostoru "nezavisnih bokeljskih entiteta" i tzv. globalne domokratije, olicene u sveprisutnom projektu Ujedinjenih zemalja. Brojne aktuelisticke naznake (NATO-bombardovanje, globalno zagrevanje, "montemaurski" referendum, kosovska enigma itd), valja kazati, samo osvedocuju antiglobalisticki pogled na svet kao preovladujucu vizuru pripovedanja. Ovome, svakako, valja pridodati i urnebesno komicno, a unekoliko dvosmisleno poigravanje s paradigmatskim figurama ovdasnjeg i belosvetskog postmodernizma (M. Pavic, A. Jerkov, U. Eko), da bi bio zaokruzen utisak o ukupnom ideoloskom liku Malovicevog odlicnog romana.

"Misliti srpski" u tom kontekstu za glavnog junaka u stvari znaci ultimativno ici "protiv struje", svojim mislima i recima duhovito "ratovati protiv cijeloga svijeta" i njegove glob-trotersko-turisticke i kripto-kolonijalisticke pomame zaposedanja i najudaljenijizh kutaka zarad ucestvovanja u planetarnom potrosackom spektaklu degustacije vremena, prostora, seksa... Stoga ovaj postmoderni Niko, ovaj revoltirani sezonski Udeis iliti Uliks nasih dana u ravno 24 "homerovska" poglavlja, a u uzaludnom pokusaju da se vrati svojoj odbegloj , kiretazom osakacenoj Penelopi, fizicki luta iskljucivo poznatim zalivskim tesnacima, "po neznatnim krugovima oko mjesta rodenja", dok istovremeno verbalno putuje etrom nedogledno i nezaustavljivo, pronalazeci moguci smisao svojih pustolovina bas u neizmerljivom razmaku izmedu jednoga i drugoga.

Mozda ne toliko sugestivno u sferi spoljasnjih i personalnih odnosa, ovo pustvolovstvo citalacki je izazovno najpre "iznutra", u zacudno-simbolicnom mentalnom i psiholoskom prostoru pripovedacevog rvanja sa samim sobom. Uprkos svojoj licnoj, nepopustljivoj ideoloskoj poziciji, Malovicev antiglobalisticki revnosni Odisej, istovremeno, recimo, podleze koka-koli, i govori jednim koliko lokalno prepoznatljivim toliko i "mondijalistickim" obelezenim jezikom, u kojemu se srbizmi, kroatizmi i kolokvijalizmi neprestano bore za prvenstvo s agresivnim i medijski popularisanim engleskim idiomima i frazama. Otuda njegova pocetna (ali i zavrsna) opaska o tome da "rijeci danas i ne moraju biti mjerilo postojanja" moze u izvesnom smislu biti shvacena i doslovno, kao tumacenje vlastite podvojenosti izmedu misljenja i govorenja, izmedu autenticnog postojanja i njegovog privida...

Lutajuci Bokelj je knjiga koja pociva na raskosnom imaginiranju i fikcionalizovanju te nemoguce, duhu vremena prkosne misije. Rec je, dakle, o pripovednom ostvarenju koje, deridijanski kazano, tek u oslobadajucoj igri romanesknog pisma pronalazi izlaz iz kontroverze ideoloskog opredeljenja i neminovne tematizacije epohalnog stanja duha. Dicaravajuca sugestivnost i uverljivost te igre nesumnjivo svedoci o knjizevnom daru njegovog autora.

Stoga nece biti nimalo iznenadujuce ako zahvaljujuci tom daru, kao i ukupnoj podesanosti za kolektivno samorazumevanje i samosagledavanje sred opstih prilika, ovaj roman o sezonskom Uliksu koji jezikom i mislju brani izgubljenu prisnost svog malog-velikog sveta - postane jedan od izrazitih favorita knjizevne sezone koja je pred nama.

Tihomir Brajovic

29.07.07 Danas

Čitanje knjige Lutajući Bokelj Nikole Malovića (Laguna, 2007) počinje kao svojevrsna divlja avantura. Odjednom i neočekivano uranjate u svet Bokokotorskog zaliva, u paralelnoj stvarnosti negde na početku trećeg milenijuma, a autor vas zavodi i poziva da otkrijete sve njegove čari. Brz prozni ritam, nabrajanja, znalački korišćeni lokalizmi, zajedno sa engleskim i latinskim, sve deluje izuzetno uverljivo. Efektan završetak prvog poglavlja romana slikom obnaženog glavnog junaka Nika, lutajućeg Bokelja, koji u polučučnju skače po Jadranskoj magistrali, mlati koskom po jutarnjem asfaltu i psuje iz sveg glasa, samo pojačava prvi utisak o knjizi više nego vrednoj čitanja.
Međutim, stvari počinju da se komplikuju i tkivo romana se rastače. Ispod glazure, otkriva se prilično jalov pokušaj restauracije načina mišljenja karakterističnog za antiglobalizacijski rižoto skuvan, propasiran i serviran u ideološkoj kužini bračnog para Milošević-Marković. Naime, belo-muško-hrišćansko-pravoslavno-bokeljsko-jedino ispravno Mi, pobeđuje neponovljivo Nikovo Ja koje je spremno da se pobuni, suprotstavi, čak i pokaje.
S obzirom na jeftinu politikantsku pravoslavnu korektnost, obučenu u zanosan postmodernistički bokeljski kostim jednostavnog plavo-belog dezena, knjiga ne poseduje jasnu i jedinstvenu pripovednu potku. Ona se odmotava kao niz epizoda povezanih hronotopom i glavnim junakom. Uz pomoć dve tanke kohezione niti, u vidu potrage za ženom koja je nakon nasilnog prekida trudnoće ostavila glavnog junaka, i Nikove potrage za šjor Radom, Malović pokušava da roman dopuni univerzalnom istinom potrage za smislom, odnosno da roman podigne na «viši» značenjski nivo. Upravo to je mesto na kome se roman cepa i razdvaja na sočnu, živu, na momente rableovsku priču o Boki (ili da rečemo Boci) i na epigonsko, bezidejno, neuverljivo hodočasničko putovanje, u kome bi čitalac trebalo da posvedoči o transformaciji duše i njenom povratku izvornoj mudrosti i blagosti pod okriljem jedine prave, originalne i neponovljive Srpske pravoslavne crkve. Malović, koji se sve vreme podsmeva turističkim brošurama i lagarijama, uspeva, naposletku, sopstveni roman da pretvori u takav tip publikacije vo imja već pomenute organizacije.
Problem možda i ne bi bio toliko veliki. Mogli bismo zažmuriti na jedno oko i nastaviti s čitanjem da se pisac nije dobrano potrudio da u tekstu nerazmrsivo uplete obe pomenute niti. To se najbolje vidi u finalu knjige koje se odigrava na Veliku subotu, odnosno tokom karnevalske noći u Kotoru, gradu koji je zaista čarobno prikazan duž čitavog teksta. Pre svega, potpuno je nejasna motivacija glavnog junaka da pođe na feštu, pošto je rešio da postom i pokornošću sebi obezbedi pričešće. Naravno, kad već barkom stigne pred Stari grad, on je zajedno sa još jednom starosedelačkom porodicom, najpozvaniji da brani autentičnost bokeljsko-pravoslavnog načina života pred najezdom paradisexom otrovanih sveže krštenih pripadnika montemaurske (čitaj: crnogorske pravoslavne) crkve.Ipak, to nije sve. Niko će i sam (grešan) uzeti sveprisutnu drogu i početi, poput ostalih, da uživa u čulnosti i detronizaciji koje donosi karneval. Iznenada, naći će se pred najvećim bokeljskim Piscem (čitaj: Miloradom Pavićem). Fasciniranost Pavićem ostaje potpuno nejasna tokom čitavog romana. U pojednim trenucima Pavić je prikazan potpuno dijabolično, a opet je autorova zadivljenost tolika da će već njegovo zvanje pisati velikim slovom. Nepostojanje jasnog ironijskog otklona u odnosu na ovaj lik u romanu, nažalost svedoči da je oduševljenost autorom Hazarskog rečnika stvarna.
Nošen sinestezijskim doživljajem karnevala, i potrebom njegove slučajne družbenice da se olakša, Niko će biti doveden pred svršen čin. Na sreću, od greha u ploti spašava ga, za čitaoca odavno zaboravljeni Rade (deus ex machina). Groteskan portret Radove spoljašnjosti (prenaglašena maljavost) obrnuto je srazmeran njegovoj iskonskoj duhovnosti. Naređenje Radovo ima se slušati i Niko je spreman da se vrati majci crkvi. Lutajući Bokelj, razularena, paganska, bokeljska emanacija života, priterana je i prikovana uza crkveni zid zbog straha od smrti.
Upravo to sputavanje kreativne, životonosne spisateljske energije koju Malović nesumnjivo poseduje, ubija knjigu i navlači joj nesimpatičnu crnu mantiju u kojoj je teško sunčati se na bokeljskom rozopeku. Dok se kreće mitološkom Bokom i njenom prestonicom Kotorom, autor piše čarobnu povest. U trenutku kad taj tekst pokuša da odene u novo crkveno odelo, čitalac će se naći u ulozi Andersenovog hrabrog deteta i neće mu preostati ništa drugo nego da uzvikne: Car je go!

Vladimir Arsenić

06.07.07 Glas javnosti

BEOGRAD - U izdavačkoj kući "Laguna" juče je predstavljen roman iz edicije "Meridijan","Lutajući Bokelj" Nikole Malovića, pisca iz Herceg Novog.Reč je o delu koje čitaoca vodi na putovanje u zvanično najlepši zaliv na svetu. "Visokim planinskim vencem s jedne, i morem s druge strane, omeđena je Boka Kotorska, samostalna i suverena država. Puna je turista, iznenadnih situacija, neobičnih dešavanja, misterioznih nestanaka i fešti," piše Malović.

U njegovom romanu pratimo pustolovine junaka Nika u dvadeset četiri poglavlja i on je svojevrsni savremeni Odisej koji pokušava da se vrati ženi."Lutajući Bokelj" je roman čije se svako poglavlje bori za pažnju čitalaca. Uvek se nešto događa. Od nekoliko prilika za započinjanje rata protiv svih, jedna je iskorišćena. Kako se u tome snalazi Niko koji kako teče radnja romana, od čistog paganina postaje hrišćanin.

Inače, za nacrt ovog romana autor je 2003. godine nagrađen književnom nagradom "Borislav Pekić". Pre ovog romana Nikola Malović je objavio knjigu kratkih priča "Poslednja decenija", novele u dramskoj formi "Kapetan Vizin - 360 stepeni oko Boke", "Peraški goblen" i oko dve hiljade tekstova.

M. M.