Lepe strankinje

18.06.20 Vreme

Svaka mala istočnoevropska književnost bi trebalo da ima svog Mirču Kartareskua. Možda ga i ima, ko zna. Recimo, bugarski M. K. je možda Alek Popov, taj mi je najsumnjiviji. Makedonski Mirča je ni kriv ni dužan izašao na zao glas kao brakolomna lezbejka, samo zbog jedne sočne priče; a inače, osim sjajnih priča, piše i kolumnu za "Vreme", tako da verujem da znate o kome se radi. Hrvatski je takođe žena, i zove se Dubravka Ugrešić – mada verujem da bi ona brzometno odbila tu "počast". S razlogom, jer će pre biti da je Kartaresku rumunski Ugrešić; mada bi Dubravka možda i tu uložila prigovor... Uh, komplikovano. Ajmo radije ispočetka.


Ko je uopšte taj Kartaresku? Zašto bi svako trebalo da ima po jednog Mirču, Mirča, Mirče, Mirčea – bog zna kako se to menja po padežima? Pa, ne možeš znati kad se ni sami (ovdašnji) izdavači ne slažu kako se čovek zove, kad čak ni u dvema knjigama prevedenim rukom i glavom iste prevoditeljke nije istoimen, nego je kod Kontrasta Mirče (roman Nostalgija), a kod Aretea Mirča (uslovno zbirka priča Lepe strankinje)? A uz ove dve je, vredi napomenuti, nekoliko godina ranije prevedena i sjajna zbirka proza Zašto volimo žene (izd. Adresa, Novi Sad), o kojoj smo se – što pa da se ne pohvalimo – na vreme očitovali, na jednom mestu koje žene naročito rado posećuju. Ako budete tražili tu knjigu, želim vam mnogo sreće, trebaće vam.

A mi opet ispočetka. Mirča je, dakle, Kartaresku po mnogo čemu paradigmatični samosvesni istočnoevropski pisac (post)tranzicione epohe, jedan od onih čija je književnost neodvojiva od toga gde i kada nastaje. Samo trivijalni umovi misle da je to kada i gde trivijalno sa stanovišta "prave književnosti"; nonsens, češće je obrnuto: premoćna većina onoga što se piše s pretenzijama "bezvremenosti" i filosofstvujušče nadriuniverzalnosti, naposletku izrodi tek nadobudni kič.

Kako god, Kartaresku je geopoetički dosledno svestan vlastite pozicije rumunskog pisca "postkomunističke" epohe, i očaravajuća duhovitost njegovih priča, te dubinska opservativnost njegovih uvida u lokalno i nešto globalnije stanje stvari posledica su – ah, osim dveju stvari koje umalo da zaboravim: talenta i pameti – baš toga što je Kartaresku pisac koji je svestan konteksta, što bi se reklo. Recimo, u Lepim strankinjama, prva od tri prozne celine, Antraks, gotovo je gogoljevski burleskna storija o piscu – izvesnom Kartareskuu, da ne bude zabune – koji, u vreme opsednutosti sveta pošiljkama s antraksom (nevinih li vremena?!), dobija misterioznu pošiljku iz inostranstva za koju pomisli da bi možda mogla biti otrov. Pa, otkriću vam da to antraks ipak nije, ali šta jeste posredi, otkrićete sami, a Kartaresku u priču osim klasičnih "rumunskih" i uopšte "evroistočnih" motiva autokolonijalizovanog kulturnog epigonstva, uvodi i motiv isprazno "nonkonformističkog" umetnika sa Zapada, na način koji ne zaostaje za briljantnošću filma The Square Rubena Ostlunda... U naslovnoj i daleko najdužoj proznoj celini zbirke Lepe strankinje, dvanaestoro rumunskih pisaca putuje u Francusku na predstavljanje te, je li, pomalo egzotične mada prividno rođačke kulture u jednom od samozaljubljenih Centara Sveta, što je Kartareskuu prilika za beskrajni serijal urnebesno duhovitih ali i isto tako pronicljivih i kritičkih invektiva kako na račun domaćina tako i na račun gostiju, to jest, na račun svake taštine praznine zasnovane na lenjosti uma i stereotipima svake vrste. Na pola puta između autoparodije, pastiširanja književne trač partije, kulturološkog eseja i lucidnog putopisa, ova furiozna proza je nezaboravan čitalački užitak. Naposletku, Bakovijanska (po rumunskom klasiku Bakoviji, velikom piscu iz malog grada...) nas vraća u mračno i hladno vreme Čaušeskua, ali politički i ekonomski užas epohe, mada je zapravo sveprisutan, uopšte nije u fokusu priče. Nego su tu opet pisci u prvom planu, Kartaresku ne može bez njih (možda jer su tako mali pa mu ih je žao, što bi rekla autorka Forsiranja romana reke); elem, mladog i tek poluafirmisanog Kartareskua izvestan kružok mladih, nepoznatih i nadobudnih pisaca iz gradića Bakaua pozove na književno veče. Mirča sedne na voz i otisne se u nepoznato, a sve pre, tokom, a naročito nakon književne večeri pretvori se u manično-mučni fijasko, sitan i monumentalan istovremeno, kakav već ume da bude u prašnjavim i čađavim varošicama našeg zakutka Evrope... Prava je to pikareska i vrhunska poslastica s mnogo vitezova tužnog lika, koji na kraju balade sede u smrdljivoj krčmi i ogovaraju ama baš sve pisce poznatije i priznatije od njih – prvo lokalne, pa rumunske, naposletku svetske. Naročito su na udaru oni koji dobijaju nagrade, a najgora đubrad su, jasno, Nobelovci.

Neki poznavaoci smatraju da je i Mirča Kartaresku logičan rumunski izbor za Nobela. Navijam za njega, ali ako ga dobije, neka u širokom luku zaobilazi Bakau. Svaki Bakau ovoga sveta uvek je strašno ljut na svakog Kartareskua.

teofil pančić

19.06.19 Bookwar

„Sve sam ovo napisao, ne iz osvete ili zlobe, već s namerom da se smejem i da čujem ljude oko sebe kako se smeju, od srca i otmeno. Smejemo se sve ređe, sve više omalovažavamo smeh, i u životu, i u umetnosti, a ipak, na kraju krajeva, možemo sebe opisati kao životinje koje umeju da se smeju.“

Ovako nas sa svojom zbirkom priča Lepe strankinje koju je u prevodu Ileane Ursu Nenadić objavila izdavačka kuća Arete, upoznaje Mirče Kartaresku jedan od najboljih (a možda i najbolji živi) rumunski pisac. I, zaista, ova zbirka od tri priče bavi se (rumunskom) književnom scenom, a književna scena, kao književna scena. Od nje možete samo da plačete od muke ili od smeha. Kartaresku se odlučio za ovaj drugi pristup, te je sve književne sujete, podmetanja, zavisti, kao i zgode i nezgode iz književnog života predstavio na duhovit način.

U priči Antraks glavni junak, inače čuveni rumunski pisac Mirča Kartaresku, dobija koverat u kome se, čini se, nalazi izvesni prah. A bilo je to doba histerije antraksom u UN-u, tako da je našem piscu odmah proradila književna sujete i ego jer, eto, neko je odlučio da udari u samu srž vrhunske književnosti i da atentatom na njega izvrši snažan udar na svetsku umetnost. Zajedno sa strahom za sopstveni život raste i zadovoljstvo jer je neko, pored svih ostalih pisaca, odlučio da ubije baš njega. Baš je on odabran da dobije smrtonosni koverat jer ostali pisci, tako očito, i ne zaslužuju antraks. Pisac mora da se oslobodi ovog smrtonosnog oružja za masovno uništavanje Kartareskua pre nego što zlikovački pošiljalac ostvari svoj podli naum. Nije njemu toliko stalo do njegovog života, koliko do vrhunskih umetničkih dela koja, u slučaju njegovog stradanja, neće nastati. Pravo mesto za ovakve stvari jeste policija. Ali ni policija nije više što je nekada bila. Mislim, super su to momci, imaju i najnoviju opremu koja im je upravo stigla iz Amerike, ali u toku su reforme sistema, tako da sistem baš i ne funkcioniše (za razliku od perioda lišenog reformi u kome sistem baš BAŠ ne funkcioniše).

U priči Lepe strankinje, po kojoj je i nazvana zbirka, grupa od apostolskih dvanaest rumunskih književnika, učestvuje u putovanju kroz Francusku i upoznavanju tamošnjeg življa sa svojim književnim stvaralaštvom. Sudar civilizacija (i sujeta) je neminovan. Ljubazni domaćini su puni pitanja za goste iz nekadašnje komunističke diktature i želeli bi da saznaju kako se tamo živi. Da li u Rumuniji imaju mobilne telefone, da li su otkrili vatru, kako tretiraju svoje ženke u pećinama, šta rade sa odranom kožom svojih neprijatelja i da li zaista piju iz lobanja svojih diktatora… Sa druge strane, ljubazni gosti moraju da sebe i svoju zemlju prikažu na najbolji mogući način, da na svaki gest ljubaznosti domaćina odgovore još većom ljubaznošću, pa čak i kada im ovi prirede pak… ovaj… prigodne večeri sa tipičnom rumunskom muzikom i kuhinjom koja možda i postoji u Francuskoj, ali do Rumunije još nije stigla.

U priči Bakovijanska tada još mladi i nepoznati rumunski pisac Mirča Kartaresku biva pozvan da održi književno veče u Bakau gde mu njegovi domaćini obećavaju „program-iznenađenje“. Mladom piscu odmah proradi maštovita sujeta i on vidi sebe na bogatom banketu priređenom u njegovu čast na kome mu društveni krem grada drži zdravice. „Sujeta, moj omiljeni greh“, kaže Đavo u čuvenom filmu Đavolji advokat. Greh, svakako, ali i neiscrpan izvor zabave kada o njemu piše Kartaresku. Izgleda da domaćini ne dele istu viziju „programa-iznenađenja“ kao naš mladi autor. Biće to gostovanje iz pakla i pravo čudo ako pisac uopšte i izvuče živu glavu od ljubitelja književnosti u Bakau.

Lepe strankinje su neizmerno duhovita zbirka priča u kojima autor kroz šarmantan, nekada i ironičan, humor prikazuje svet pisaca. Iako se u pričama pojavljuju rumunski pisci svakako možemo prepoznati i naše (ili bilo čije druge) pisce jer neke stvari jednostavno ne zavise od geografskih širina i dužina. Priče, svojim duhom, na trenutke podsećaju na one koje je napisao Efraim Kišon, ali ih, ipak i očekivano, ne nadmašuju. Niko ne može da se meri sa Kišonom, ali je Kartaresku na njegovom tragu.

Piše: Milan Aranđelović