Kina - istorija, kultura, religija

20.06.14

Vladimir Vjačeslavovič Maljavin, poznati ruski sinolog, autor knjige Kina - istorija, kultura, religija, koja je pre par godina na srpskom izašla i izdanju IK NNK Internacional, objavio je drugo, dopunjeno izdanje svog dela Konfucije, koje je, u prevodu Tanje Trikić, nedavno objavio isti izdavač. Maljavin će naredne sedmice biti gost Beograda - 24. juna u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, srešće se sa ovdašnjim čitaocima u 19 sati. U razgovoru će učestvovati i prof. Nataša Kostić, prof. Dušan Pajin i prevoditeljka Tanja Trikić.
Knjiga Konfucije govori o životu i idejama slavnog kineskog mudraca i učitelja, bogata je ilustracijama a autor se osvrće i na sudbinu Konfucijeve misli tokom istorije Kine i njenom uticaju u celome svetu, posebno danas. U kratkom pogovoru Dušan Pajin piše da je za Maljavina, kao i mnoge sinologe, Konfucije ostao, pre svega, mislilac koji je imao ambicije slične drugim misliocima, poput Platona - a to je da uz pomoć etičkih učenja utiče na ukupne odnose među ljudima, odnosno na njihovo poboljšanje i stvaranje boljeg društva. Razgovor sa autorom knjige Konfucije vođen je uz pomoć Tanje Trikić.
Konfuciju je bilo važnije da razgovara sa ljudima nego da piše knjige. Bio je više učitelj i mudrac?
- Konfucije u suštini nije filozof - onaj koji voli istinu - koliko učitelj i mudrac: on već ima znanje, mada nije u stanju da ga formuliše. Jer on uči ono što je svakom dostupno i bez knjiga - uči da se živi svesno, pa dakle zajedno sa drugim ljudima. To znači da se spoznaju osobenosti svake situacije, svakog trenutka. Za Konfucija je raznolikost života iznad svega, jer beskrajno raznolik svet i jeste istinski ljudski svet. Mnogo govori sledeći tipičan primer Konfucijeve mudrosti: „Ne popričati sa čovekom koji je dostojan razgovora - znači izgubiti čoveka. A pričati s čovekom koji nije dostojan razgovora - znači gubiti reči. Mudar čovek ne gubi ni reči ni ljude“.
Osnov njegovog učenja je da se živi u saglasju sa svima, ostajući samim sobom. Zašto mu je to zajedništvo bilo važno?
- Upravo tako. Živeti i poznavati sebe, poznajući druge, i obrnuto. Konfucijanska, pa i celokupna kineska misao ne uči spoznavanju predmeta, već korespondiranju onome što se zbiva, harmoniji sa ljudima koji nas okružuju. Za to nije potrebno ni da ugađamo drugima, niti da im se suprotstavljamo. Mudrac u Kini nije nalik na druge - i ni od kog se ne razlikuje. Da bi se živelo u slozi s drugima nije toliko potrebno razvijati logičko mišljenje koliko duhovnu osetljivost. Korespondiranje onom što se zbiva moguće je i ako nemate precizno znanje, premda je i ovde potrebna svoja preciznost. To zajedništvo mu je bilo važno upravo zato što je to iskonska istina našeg života. Pre nego što postanemo individuumi, mi smo već u komunikaciji sa svetom, sa majkom, živimo zajedno sa svetom. A za komuniciranje je potrebna smirenost, tj. umeće da se živi u miru sa svetom.
Prvi je osnivač privatne škole u Kini, prvi je zagovarao pravo svakog čoveka na školovanje. Koje mu još otkriće pripada?
- Uopšte uzev, prvi je u Kini otkrio čoveka, tj. obznanio svetu da čovek ima višu misiju nego da bude samo čovek - da bude istinski svesno biće. A svest i čak sam život Konfucija su po prirodi moralni. Stoga čovek postaje čovek samo kad drugima pomaže da postanu ljudi. On je još bio prvi ljubitelj i poznavalac antikvarijata. Prvi je otkrio da su artefakti kulture - tačan i potpun izraz duha i karaktera njihovih tvoraca. Čovek u svojim delima živi večno. Legenda veli da je Konfucije, baveći se muzikom, tako usrdno pronicao u muzičko delo da je mogao tačno da zamisli lik onoga ko ga je napisao. Uopšte uzev, stvari izražavaju smisao čovekovog života daleko sofisticiranije i dublje od nametljivog „samoizražavanja“ kojim su opsednuti savremeni ljudi.
Kojim je antičkim misliocima bio najbliži?
- Najčešće ga porede sa Sokratom i Aristotelom zato što je otkrio humanitarnu dimenziju znanja i shvatio značaj morala. Ali humanizam kod Konfucija opravdava ne samo čoveka već čitav svet. To je kosmički i nebeski humanizam koji beskrajno prevazilazi granicu čisto čovečanskog.
Konfucijevi razgovori sa učenicima su drugačiji od Sokratovih. U čemu?
- Upravo u tome što on već sve zna, čak i kad ništa ne zna! I on ne mora ništa da dokazuje. Verovatno bi se složio sa onim pravoslavnim podvižnikom koji je rekao da dokazi vređaju istinu. On je učitelj koji daje indirektne i uvek različite odgovore na pitanja učenika. Konfucijeve besede nisu dijalozi, već uputstva i čak, ako hoćete, otkrovenja.
Zašto kažete da je konfucijanstvo pseudoreligija?
- Zato što je Konfucije otkrio apsolutni značaj morala i na izvestan način uzdigao ga do religije. Po Konfuciju, svest i sam život su iskonski moralni, a razvijajući ih, bistreći svoju svest, čovek otkriva nepokolebljivi osnov svakog života - Nebo. Ali to je religija bez kulta i dogmata. Naprosto, čovek postaje istinski čovek prevazilazeći u sebi sve što je „previše ljudsko“. A onaj ko to ne radi ne zaslužuje da ga nazovu čovekom niti da se prema njemu odnose kao prema čoveku.
Sajmon Kričli kaže za Konfucija da nijedan filozof nije više uticao na ljudska bića od njega. Je li tako i danas? Da li je u pitanju velika moralnost kojoj nas uči?
- Nezavisno od ličnosti i misli Konfucija, nijedan čovek jednostavno ne može da utiče da druge više od onog koji uči da je smisao života naprosto u tome da se - živi. Da se živi s punom svešću.
Učio je traganju za unutrašnjim, ličnim smislom tradicije. Kako se to učenje uklapa u njeno današnje poimanje?
? Tradicija se može razumeti različito. Konfucije ju je, po meni, razumeo na najispravniji način: kao čisto, bespredmetno spoznavanje samog života koje se prenosi čak i mimo naše želje, ali zahvaljujući našem smirenju! Jer u tradiciji niko nikome ništa ne prenosi, ali se sve prenosi. Naime, istina života ne pridržava se sebe same, već se rasejava i produžava u beskrajnoj raznolikosti svih trenutaka života. I nije slučajno Konfucije rekao da uopšte „neće ništa da priča“ jer ovaj veliki i divan svet potpuno izražava onu istinu o kojoj on želi da govori.

ANĐELKA CVIJIĆ

23.01.10

Posavetovao bih da se Kina ne doživljava kao nešto egzotično, nego i da se realno učestvuje u njenom životu
Dimitri Maljavin jedan je od najvećih poznavalaca kineske istorije, ali i savremene Kine, a njegovu knjigu u kojoj su opisane sve strane života ove mnogoljudne zemlje nazvane "Kina" objavila je izdavačka kuća NNK internacional iz Beograda, a o zemlji koja ga je nepovratno opčinila pisac govori za Glas.
Bilis ste u Kini na konferenciji o filozofiji. Kako sve to vama izgleda?
- To u mnogome zavisi od toga ko nastupa, ko govori. Ako govore naučnici ili političari, oni obično kažu da će Kina biti vodeća ideološka zemlja sveta i veoma su optimistično raspoloženi kada ocenjuju svoje mogućnosti. Ako pak govore predstavnici taoističke religije, a bio sam na forumu posvećenom toj religiji - oni obavezno naglašavaju da Evropljani ne mogu da shvate kinesku mudrost, osim ako se sami ne bave nekom praksom, usavršavanjem. Sa tog stanovišta, akademsko proučavanje taoizma je potpuno besmisleno. Pri tom, mi samo to i radimo na Zapadu.
Šta je to što pripremate za novo izdanje "Kine"?
- Dodao bih nešto što bi još ubedljivije govorilo o mističnoj dubini kineske mudrosti. Zato što postoje opšte prihvaćene istine, a postoji i nešto što je nedokučivo prostom razumu, ali spada u same osnove životne prakse. To je teško objasniti u dve reči, ali postoje neka dubina i tajna u kineskoj civilizaciji. Želeo bih da to malo jače izrazim, da dodirnem tu tajnu.
Kakva je to tajna?
- Veoma prosta. U našem životu istina je imanentno prisutna - šta je to život u svom izvoru, korenu. Ta istina se ne može spoznati, ali mi je živimo. Ona se ne može dokučiti, ali nam je istovremeno bliža od svega. Ona je najprostija u životu, ali i najtajanstvenija. Što je nešto prostije, utoliko je veća tajna. U tome se sastoji složenost u razumevanju kineske kulture.
Kako razumeti Kineze?
- To pitanje je vrlo složeno. Ukratko, kineska kultura počiva na drukčijoj paradigmi spoznaje sveta. Već sam kineski jezik, kineski hijeroglifi nam ne dozvoljavaju da sastavljamo logičke konstrukcije na koje smo navikli u klasičnim evropskim jezicima. U kineskom je praktično nemoguće reći „ovo je to". Reč „jeste" faktički ne postoji. Kineski jezik nam daje igru nijansi ili detalja koji nemaju neku opštu crtu, ali u tome postoji svoja unutrašnja logika razvoja, oni polaze od toga da se život sam razvija, dobija složenije oblike i čak prerasta vlastite granice. Život ima svoje unutrašnje protivrečnosti. Ukratko, oni polaze od unutrašnjeg, imanentnog zakona samog života. Evropska civilizacija počiva na apstraktnim istinama koje se projektuju na stvarnost. Ideje, pojmove, vrednosti, ideale. Evropljani prvo formulišu za sebe, pa ih onda traže u životu. Kod Kineza toga nema. Oni polaze od unutrašnje datosti samog života. I zato je Evropljanima to teško da shvate.
Mi na Balkanu smo navikli da se nacija povezuje s određenom religijom. U Kini toga nema. Čime se to objašnjava?
- To se objašnjava time što u kineskoj civilizaciji u osnovi leži princip samousavršavanja. Mi smo zapravo u stanju da prerastamo naš identitet. To je snažan princip kineske kulture. Kinezi mogu biti veoma različiti, pri tom veoma mobilni, a da ipak efikasno uspostavljaju nove odnose. Oni se nikad neće grčevito držati za nešto iz prostog razloga što ne poznaju ni dogmate, ni teologiju, tj. sve ono što čini logičko-gramatički diskurs koji predstavlja Evropu. Evropljanin će reći: Bog je to i to. Kod Kineza je to nemoguće, za njega to nije važno. Za njega je bitno na koji način se to ispoljava u našim odnosima.
Na kraju, šta biste posavetovali onima koji žele da proučavaju kinesku kulturu?
- Želeo bih da im poručim sledeće: Kina nije puki predmet akademskog proučavanja. Kina je ogromni okean života, kineska mudrost ima pre svega praktičan značaj. Zato bih posavetovao da se obavezno bave nečim praktičnim: tradicionalnom umetnošću, duhovnim usavršavanjem tipa tajči čuana, ušua, u kojima se realizuje ta kineska mudrost. Bez toga, ostajem pri tom mišljenju, razumeti Kinu realno je nemoguće. Možemo misliti da je razumemo. Posavetovao bih da se Kina ne doživljava kao nešto egzotično, nego i da se realno učestvuje u njenom životu.
Sinteza i distanca
Da li se konfučijanizam može smatrati religijom?
- To zavisi od stanovišta, postoje različita mišljenja. U principu, nijedna kineska religija sa zapadne tačke gledišta nije religija. Jer u njoj ne postoji suprotstavljenost Boga i materijalnog sveta, sveta stvari. Svet i božansko su rezultat unutrašnjeg samorazvoja života. Istina, taj samorazvoj neprestano prevazilazi sopstvene granice i zato može da stvara forme koje su neobične, nove. između Boga i čoveka u Kini nema distance. Veoma važna kineska poslovica glasi: "Kada se ostvari čovekov put, put neba će se ostvariti sam od sebe." Jer osim delovanja ljudi ne postoji nikakva druga božanska realnost. Ali to ne znači da se sve završava našim razumevanjem. Eto to su stvari koje su teško pojmljive Evropljaninu. Na koji način se kod Kineza ostvaruje ta sinteza. S jedne strane je sve ljudsko, a s druge, sve je božansko.

Mila Milosavljević

23.11.08

Na Istoku istina nije u logici, nego u srcu. U Kini možda više nego igde važi zapažanje jednog pravoslavnog hrišćanskog mislioca da dokazi vređaju istinu. Spoj demokratije i „azijskih vrednosti“ ostaje jednačina sa više nepoznatih

U srpsku prestonicu doputovao je Vladimir Vjačeslavovič Maljavin, jedan od najpoznatijih ruskih sinologa, autor preko trideset knjiga i tri stotine članaka posvećenih istoriji Kine, komparativnom proučavanju civilizacija i drugih oblasti humanitarnih nauka, kao i prevoda kineske klasike. Povod Maljavinovog dolaska u Beograd je promocija njegove knjige „Kina - istorija, kultura, religija“, koju je objavila izdavačka kuća NNK, a koja će biti održana u Biblioteci grada Beograda u utorak u trinaest časova.

- Upoznavanje tuđe kulture, slično bavljenju filozofijom prema poznatoj definiciji Aristotela, najčešće počinje od čuđenja i interesovanja za egzotične lepote. Uživamo u čudesnim prizorima kineske umetnosti i svakodnevice, pravimo katalog neobičnosti kineskog pogleda na svet da bismo najednom otkrili da su sve te divne sličice gotovo fantastičnog života satkanog od „kineskih ceremonija“ i „porcelanskih paviljona“ tek krljušt na telu džinovskog zmaja, neuporedivo moćnijeg i veličanstvenijeg od naših najsmelijih snova. Tada se suočavamo sa teškim izborom - da prihvatimo ili da odbacimo tu izuzetnu kulturu u celini. Obavezno u celini, jer već shvatamo da smo otkrili svet jedinstven i celovit do poslednje nijanse, prožet jednom voljom, jednim životom u svim njegovim manifestacijama - kaže Maljavin.

U čemu je osnovna razlika između kineske i zapadne kulture?
- Kineska civilizacija ne poznaje suprotstavljanje duha i materije. U kineskoj tradiciji realnost je ne materija, nego događaj, metamorfoza, granica postojanja. To načelo je zapravo dublje od bilo kog zapadnog principa. Odatle i razlike između evropske i kineske misli, kao i neobična vitalnost kineske kulture. Kod Kineza ne postoji zapadni individualizam već se ličnost deli na, s jedne strane, mrežu socijalnih odnosa (tzv. obraz čoveka) i unutrašnju dubinu saznanja i aktuelno iskustvo telesnog prisustva u svetu, s druge strane. Zato često kažem da Kineze ne objedinjuju zajedničke ideje, pa čak ni zajednička dela, nego zajedničko telo, tj. jedinstvo našeg zajedničkog telesnog iskustva.

Koji su glavni razlozi nerazumevanja Kine i Zapada kroz istoriju?
- Zapad očekuje od Kineza dokaze da je njihov pogled na svet ispravan, a kineska misao ne može i ne želi da objašnjava vlastite premise. U osnovi kineske kulture je izbrušena intuicija majstora. Na Istoku istina nije u logici, nego u srcu. Tačnije, u iskonskoj intuiciji dinamizma života, koja se u suštini ne da dokazati. U Kini možda više nego igde važi zapažanje jednog pravoslavnog hrišćanskog mislioca da dokazi vređaju istinu. I naravno, ne treba zaboraviti da zbog kardinalnih razlika u poimanju ličnosti osnovni politički pojmovi Zapada nisu primenljivi na Kinu.

Šta vas najviše fascinira u kineskoj kulturi?
- Bezgranično poverenje u život, koje ih, figurativno rečeno, navodi da se odreknu od svega zarad života samog po sebi. Fascinantan je takođe unutrašnji integritet kineskog pogleda na svet: u Kini se znanje, autoritet, vlast, zdravlje, bogatstvo i uspeh ne odvajaju jedno od drugog.

Šta je savremena Kina primila od Zapada?
- Danas je nastao čitav sloj prozapadnjačenih Kineza, koji dobro poznaju Zapad, engleski jezik i u mnogome podražavaju zapadni način mišljenja. Ali ne odriču se onog osnovnog, iskonskog i gde god da odu, ostaju svoji.

NAJPOZNATIJI RUSKI SINOLOG

Vladimir Vjačeslavovič Maljavin je završio Institut istočnih jezika na Moskovskom državnom univerzitetu „Lomonosov“ (MGU), gde je stekao i zvanje doktora istorijskih nauka. Predavao je na MGU (1973-1986), radio u Akademiji nauka Rusije - Institut za istočne studije (1986-1996), a takođe bio profesor po pozivu na univerzitetima u Japanu (1982, 1988), Kini (1988), Univerzitetu Salva Regina (SAD) i Pariz-7 (Francuska). Već 10 godina predaje na Univerzitetu Tamkang na Tajvanu, gde je direktor Instituta za slovenske studije.

Na Zapadu Kinu često kritikuju za kršenje ljudskih prava. Kakvo je stanje demokratije u toj zemlji?
- U Kini postoje začeci demokratije na lokalnom nivou, ali parlamentarna demokratija nije čak ni na horizontu. To kineskom društvu ne smeta da se razvija. Pogledajte Singapur i sve će vam biti jasno. Spoj demokratije i „azijskih vrednosti“ ostaje jednačina sa više nepoznatih, ali time ne treba da se bave propagatori, nego naučnici. U Kini postoji sloboda reči, može se pisati i štampati šta hoćete, prevode se svi zapadni autori. Ali jedno se ne sme: dovoditi u pitanje rukovodeću ulogu Komunističke partije Kine. Iz jednog prostog razloga: jer je ona oličenje svetskog moralnog poretka.

Zašto se Zapad boji Kine?
- Pre svega, ljudima je svojstveno da se boje onoga što ne poznaju, a kinesku civilizaciju je veoma teško shvatiti. Nije slučajno što su se Evropljani bojali Kine čak i kad ona nije predstavljala za njih nikakvu opasnost. Danas se često se govori o „žutoj pretnji“, o tome kako će, navodno, Kinezi osvojiti svet, uništiti sve duhovne vrednosti i nametnuti goli pragmatizam. Jasno je da je to više mit nego realna opasnost, baš kao i druge predrasude o njima, koje više govore o onima koji ih imaju nego o samim Kinezima. Ali Kinezi su zaista pragmatični, no njihov pragmatizam ima i duhovni smisao. „Žuta pretnja“ postoji samo u tom smislu što su Kinezi da tako kažemo prilagođeniji životu od Evropljana jer kod njih ne postoji raskol između ideala i svakodnevnog života.

Autor:
Mila Milosavljević