Kako napisati i objaviti naučno delo

28.07.14 Politika

Dok čitate knjigu akademika Zorana Popovića „Kako napisati i objaviti naučno delo” pred očima vam se smenjuju ličnosti čija se imena ovih dana pominju u javnosti. Kakve to veze ima s Manulaćem.
Može li se ispostaviti da je pisac Dušan Kovačević bio dalekovid, iako srpski naučni maratonci još nisu utrčali u poslednji krug nerazmrsivog kolopleta doktorata, citata i plagijata?
U očekivanju odgovora nadležnih, nije zgoreg da se sami obavestite šta je dozvoljeno u nauci, a šta nije; svejedno da li živite u Srbiji ili drugoj zemlji. Nećete verovati, pred očima vam se, kao u nemom filmu, smenjuju ličnosti čija se imena pominju u javnosti dok čitate knjigu akademika Zorana V. Popovića „Kako napisati i objaviti naučno delo”, minulih dana otisnutu pod okriljem „Akademske misli” i Instituta za fiziku.
Prisetite se mnogih za koje ste čuli da su proteklih godina svojem imenu i prezimenu prikačili zvanje doktora nauka, jer ste ih često viđali na malim ekranima i novinskim stupcima. Ko zna koliko puta ste se pitali: Kako su sve to postigli i kada su spavali?
Budite uvereni da ih maločas pomenuti vrsni znalac tajni naučnog pisanja i vrednovanja nije imao na umu, ali saznajemo da je nauka 1945. izišla iz „doba nevinosti” (drugo razvojno doba), u kojem se sačuvala od „imperijalnih ciljeva i komercijalnog sektora”. U sledećem ili trećem, kako ga on naziva, a naročito u prvoj desetletki 21. stoleća, uvećao se zbir časopisa koji objavljuju naučne članke na engleskom jeziku na preko 28.000 i narasla je vojska istraživača – više od sedam miliona u svetu.
Zavladala je skupoća, kao u „Zoni Zamfirovoj” (Manulać: „Tate, s’g su skupe pare”). U najčuvenijim časopisima sa „otvorenim pristupom” (bez recenzije) za objavu naučnog članka naplaćuje se i do 5.000 dolara! Otkuda to? Zadesila nas je globalizacija koju naš sagovornik dočarava sledećom pošalicom: 80 odsto svetske ekonomije nadziru gorile, 20 posto orangutani, a mi ostali smo obični majmuni. I podseća da ju je čuo od prijatelja.
Najpouzdanije merilo vrednosti ma kog istraživanja, pojedinca ili ustanove i dalje jeste odjek (citiranje). Suštinu naučnog pregnuća verno je, još u 19. veku, oslikao slavni fizičar Majkl Faradej: „Radi, završi, objavi”. Zar tako nisu postupali ovdašnji doktori nauka pod sumnjom?
Jesu, tu nema prigovora. Da li su, međutim, znali da su sva otkrića i spoznaja podložne proveri? „Ali dok god ti rezultati ne predstavljaju opšteprihvaćeno znanje, istraživači koji ga koriste u obavezi su da navedu (citiranjem objavljenog članka) ko je do otkrića došao”, objašnjava akademik Zoran V. Popović. Zašto?
Upravo da bi se osujetile podvale. Praćenje navođenja (citiranje) i uticaja pojedinih napisa i časopisa (impakt faktor) uveo je pedesetih godina prošlog veka dr Judžin Garfild (s kojim je potpisnik 1993. razgovarao za „Politiku”), osnovavši Institut za naučne informacije (ISI) u Filadelfiji. Najpoznatije baze podataka citata su „Veb ov sajens”, „Skopus”, „Gugl skolar” i „Pabmed”, a u našoj zemlji „Scindeks”.
Želite li da doznate da li se nečiji članak, knjiga ili doktorat u svetu pominje izguglajte ga na „Guglu”. Ali, avaj, kako da ustanovite važi li to za doktorate, kada ih u Srbiji kriju kao kir Janja kesu s talirima ili s velikim kašnjenjem obznanjuju. Ponajviše to važi za javne ličnosti, a tek za političara! E, u tom slučaju morate da budete domišljatiji od Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa zajedno.
Zato podsećamo na malčice preinačenu Budinu poslednju oporuku učenicima: „Prolazno je sve što je skriveno”. (Veliki mudrac je pomenuo – složeno.) Dobro, ko i kako u nauci vara?
Da bi se od takvih zaštitila, većina izdavača uvela je proveru na neovlašćeno i nedopušteno preuzimanje tuđih misli i saznanja (plagiranje). Za tu svrhu koristi se „krosček” servis koji obuhvata više od 30 miliona obelodanjenihčlanaka iz 27.000 naučnih časopisa. Upoređivanje sličnosti (i podudarnosti) rukopisa uradi program (softver) „ajdentikejt”, kompanije „Ajparedajms”.
„Ukoliko je sličnost s drugim objavljenim tekstovima veća od 30 odsto, urednik upozorava recenzente i autore i u zavisnosti od karaktera sličnosti može odmah da vrati rukopis”, ističe akademik Zoran V. Popović.
Na monitoru se pojave istom bojom označene istovetne reči i rečenice. Naročita pažnja posvećuje se uvodu, raspravi i zaključku, delovima u kojima se najčešće preuzimaju tuđe zamisli i nalazi. Da li je to urađeno s nedavno osumnjičenim doktoratima u Srbiji?
U posebnom poglavlju dragocenog štiva („Etika naučnog rada”) podrobno je opisano šta se sve smatra nepoštenim u naučnoj zajednici, uz neizbežno pominjanje dva bosanskohercegovačka i jednog rumunskog časopisa, u kojima su naveliko objavljivali srpski istraživači. Najozbiljniji vidovi podvaljivanja jesu: izmišljanje podataka, promena i zloupotreba rezultata (falsifikat), korišćenje tuđih ideja i dostignuća bez njihovog navođenja (plagiranje), dvostruko objavljivanje, dopisivanje lažnih autora i nepoštenje recenzenata.
Varanje u nauci nije domaći izum, uprkos tome što je uzelo maha. Ni u najrazvijenijim zemljama ne odolevaju ovom iskušenju. Početkom 2002. Jan Hendrik Šen izazvao je veliko zaprepašćenje, posle tri godina veličanja. Samo u „Sajensu” i „Nejčeru”, dva najuticajnija časopisa opšteg usmerenja, objavio je 17 članaka s lažnim podacima!
Kako se proveo? Smesta je otpušten čim je pukla bruka. I na Fakultetu organizacionih nauka je 1992. poništen jedan doktorat zbog prekomerne upotrebe prepisivanja, saopštili bi policajci. Davno bilo, pa se zaboravilo.

Stanko Stojiljković