Jezički triptihon

ija do Bukurešta, od Rusije do makedonskih krajeva, svuda se ukazuje ta mnoštvenost sveta, ali u tom mnoštvu postoji paradoksalno iskustvo istog: od istih predmeta kojima je čovek okružen do istih izazova koji ga prate, svejedno da li se nalazi u prisnosti svoje kuće, u poznatom iskustvu mesta rođenja ili u dalekom svetu koji tek istražuje.
Beležeći male istorije pesničkih tekstova, Slave Đorđo Dimoski ukazuje na nestalnost oblika i trenutaka, iskustava i činjenica, zbog čega je neophodno oživljavati trenutku s kojima život dobija smisao, male jezičke fraktale u kojima se još jedino ogleda punoća sveta daleka od svake jeze postojanja. Pesme su tragovi vremena i tragovi u vremenu, istinska potreba da se beleži i pamti, jer se samo tako može prevazići zebnja jedinke pred zastrašujućom nesrazmerom vremena i pred pretnjama koje, kao nikada pre, u modernom vremenu postaju samo lice stvarnosti. Negativnoutopijske vizije kontrole i nadzora, praćenja i progona prožimaju sa sasvim modernim i konkretnim iskustvima u kojima tehnološka premoć kontrolu i nadzor čini u pravom smislu reči totalitarnim. U pesmama Dimoskog pokazuje se da ni istorijska znanja, ni mitske slike, ni obredna iksustva više nisu ni dovoljni, ni dovoljno snažni da očuvaju jedno iskustvo sveta. Kada ni mit, ni istorija, ni stvarnost ne uspevaju da obnove forme iskustva, ostaje još samo čudo jezika i drama pisanja. Ta drama je susret sa prvim i poslednjim iskustvom, beleženje u vremenu i način da se sačuvaju male epifanije običnog ljudskog dana.
Za knjigu Jezički triptihon, koja je na makedonskom objavljena krajem 2015. godine, Slave Đorđo Dimoski je dobio Nagradu „Aco Šopov“ za pesničku knjigu godine u Makedoniji.