Jedan me je dečak tražio

01.01.16

Teatron

Reditelj i profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti, Milenko Maričić predstavlja jednu od najznačajnijih pozorišnih ličnosti u srpskoj i jugoslovenskoj pozorišnoj umetnosti. Rođen 1928. u Novom Vinodolskom, osnovno i srednje školovanje sticao je u Zemunu, Zagrebu i Beogradu, menjajući mesta života, da bi posle kratkotrajnog izleta u novinarsto u Zagrebu završio studije na grupi režije na Akademiji za pozorište i film u Beogradu i prvo pozorišno zaposlenje stekao u Kragujevcu. Konačno se nastanio u Beogradu, gde postaje asistent na Akademiji, da bi prošao kroz sva nastavnička zvanja, bio dekan Akademije i do kraja radnog veka ostao veran studentima i pedagogiji. Pa ipak, i pored redovnih obaveza na Akademiji, docnije Fakultetu dramskih umetnosti, ostvario je – za sada se može taj broj prihvatiti kao tačan ali ne i konačan – 56 režija u pozorištu i 25 režija televizijskih drama. Tri njegove režije ostvarene sa studentima, dakle školske vežbe, bile su preuzete od strane beogradskih pozorišta; u istoriji studija glume na Fakultetu dramskih umetnosti, Milenko Maričić slovi kao jedan od najboljih i najznačajnijih profesora glume. Teatrologija beleži da je nagrađen Sterijinom nagradom za režiju kao i Oktobarskom nagradom za režiju. Umro je 2002. godine u Beogradu.
U knjizi Jedan me je dečak tražio objavljeni su raznorodni tekstovi koje je Milenko Maričić ispisivao u poslednjem periodu života, a na nagovor sina Gordana. U toj knjizi koja se opire svakom žanrovskom određenju, objavljena su sećanja, zapisi, pisma i pesme Milenka Maričića. Premda se ne može govoriti da ova knjiga predstavlja autobiografiju značajnog reditelja i pedagoga, ipak je možemo posmatrati barem kao deo mogućeg svedočenja Milenka Maričića o danima detinjstva, dečaštva i rane mladosti, o vremenu posleratne izgradnje zemlje ali i izgradnje novih društvenih odnosa koji su počivali, sada se to sve više otkriva, na ideološkom nasilju i operativnoj vlasti primitivnih i neobrazovanih ljudi. To je, dakle, bilo vreme stasavanja i stvaranja određene slike sveta u svesti mladoga gimnazijalca koji je postepeno otkrivao da postoje i neki drugi svetovi osim rigidnog ideološkog. Otuda se Milenko Maričić posvećuje proučavanju filmske umetnosti, pišući filmsku kritiku za zagrebački Jutarnji list. Odlazi korak dalje u prepoznavanju izazova koji pruža pozorišna umetnost i dolazi u Beograd na studije režije.
U Maričićevim zapisima koji su posvećeni tim posleratnim godinama, kao i onim koje su došle krajem šezdesetih (politička afera oko filma Plastični Isus) nema revašizma, ali ima pitanja o smislu svega što se dešavalo. Sa tim pitanjima o društvenim zbivanjima mučio se do kraja života. Sa onim drugim, umetničkim pitanjima, Milenko Maričić se suočavao neprekidno tokom rediteljskog ali i pedagoškog rada; saznanja o moći pozorišta promenila su se, veli, kada je video prve radove Living teatra, Džulijana Beka i Džudit Maline, tako da je njegova rediteljska poetika težila da prikaže sudbinske događaje u ljudima, ma kakvog da su oni porekla, od političkog, mitskog, generacijskog ili porodičnog i najveći broj njegovih pozorišnih ali i televizijskih režija tragao je za ovakvim podsticajima i umetničkim provokacijama. Među njegove najuspelije režije svakako spadaju predstave Kamen za pod glavu Milice Novković u Ateljeu 212, Afera nedužne Anabele Velimira Lukića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Propast carstva srpskog Miladina Ševarlića u Ateljeu 212, Noćas je noć Vidosava Stevanovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Prenoćište Slobodana Stojanovića u Beogradskom dramskom pozorištu. Izvesno je da je Milenko Maričić imao izoštren sluh za prave vrednosti domaće dramaturgije, pa je od ovih pet naslova četiri postavio kao prva izvođenja. Drugačije rečeno, dubinski poznajući i mentalitet našeg življa i njegova ambivalentna svojstva, Milenko Maričić otkrivao je slojevitost ove dramaturgije i načinio reprezentativne predstave koje su ušle u svaku istoriju srpskog teatra. Posebnu celinu u knjizi predstavljaju Maričićevi napisi o nekolikim stvaraocima; reč je o zapisima o Stanislavi Pešić, Petru Kralju, Ljiljani Krstić, Milutinu Karadžiću i Dušanu Stojanoviću. O svakome od njih ponaosob, Milenko Maričić ispisuje reči privrženosti i topline, analitički govoreći o njihovim umetničkim potencijalima ali i, u slučaju Dušana Stojanovića, o njegovom naučnom radu u oblasti estetike filma. Govoreći o njima, Milenko Maričić posredno izlaže i elemente svojih shvatanja o pozorišnoj i filmskoj umetnosti.
Namera priređivača knjige, Gordana Maričića koji je i sam pisac, dramaturg, istaknuti prevodilac i profesor na Filozofskom fakultetu, bila je da javnost upozna s nesvakidašnjim, dakle izvanserijskim stvaraocem koji je veoma zaslužan za razvoj i uspehe srpskog teatra tokom minulih pedesetak godina. Ovu nameru je i ostvario, pri čemu je, možda i nehotice, u prvi plan izišao literarni dar Milenka Maričića koji je on posedovao, ali koji nije negovao. Ali, kada je imao razlog i želju za pisanjem, onda je uspevao da napiše sjajne stranice koje svedoče o njegovoj lucidnosti koju je nešedimice rasipao na studente, kafanu i prijatelje.
Knjiga je opremljena i izborom fotografija iz porodičnog života porodice Maričić, od njegovih roditelja do njegovog sina.
Radomir Putnik

06.03.15 Danas

Knjiga Milenka Maričića Jedan me je dečak tražio, nedavno objavljena u izdanju beogradskog NNK Internacional, pravi je poklon svim poštovaocima ne samo pozorišne umetnosti. Ukratko, reč je o sećanjima znamenitog pozorišnog i TV reditelja, i cenjenog profesora glume na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Maričić (1928-2002) je bio i svestrano nadarena umetnička ličnost, izuzetno je lepo pisao, bio fini crtač, ali ga se mnogi prevashodno sećaju po pozorišnim predstavama koje su danas klasika i srpskog i jugoslovenskog teatra.
Knjiga sadrži još i zapise, pisma i pesme Milenka Maričića; pod setnim naslovom sakupio ih je njegov sin, Gordan Maričić, vanredni profesor na Odeljenju klasičnih nauka Filozofskog fakulteta u Beogradu, inače i sam ugledni dramaturg, prevodilac antičkih dela i pisac. Priređivač u kratkoj zabelešci kaže da nije imao nameru da pravi monografiju o svome ocu, već da predstavi njegov literarni dar. Likovni će, dodaje, možda biti u novoj knjizi ali već i u ovoj, na osnovu uključenih crteža, taj dar možemo videti. A sve je počelo tako što je sin predložio ocu da zabeleži svoja sećanja; na audio traci, doduše, ali je profesor izabrao da ih zapiše; nastale su dve sveske a potom su sakupljeni i zapisi i pesme koje je poznati reditelj beležio najčešće noću, po papirima, knjigama ili časopisima; "boreći se sa nesanicom pretvorio je u stih i u prozu neke od svojih briljantnih misli i ideja". A da bi slika bila potpuna, tu si i pisma oca sinu u vojsci, zatim zapisi Milenka Maričića o glumcima - Stanislavi Pešić, Petru Kralju, Ljiljani Krstić, Milutinu Karadžiću, Dušku Stojanoviću... Knjiga je opremljena i fotografijama, ogromnim i još nepotpunim spiskovima TV drama i TV emisija, a na prvom mestu pozorišnih predstava od kojih su Gospoda Glembajevi, Filip na konju, Ožalošćena porodica, Afera nedužne Anabele, Dragi moj lažljivče, Tetovirana ruža, Arsenik i stare čipke, Kamen za pod glavu... i te kako u pamćenju mnogih. Recimo, na kraju, da Jedan me je dečak tražio pripada neophodnim knjigama što podsećaju na umetnike koji su neumorno stvarali u ovdašnjoj kulturi. I ako već brzina kojom živimo diktira zaborav, neka nas makar one zaustave, zadrže pažnju i našem sećanju daruju trenutak nezaobilazne vrednosti.


A. CVIJIĆ