Istrage Dik Martija, dostojne najboljih špijunskih romana, bile su na prvim stranama svetske štampe.
Od najveće zaplene heroina u Švajcarskoj do tajnih zatvora CIA, od trgovine organima na Kosovu do situacije sa ljudskim pravima u Čečeniji, Dik Marti se uzastopno angažovao unutar sve tri državne vlasti. To je učinio bez kompromisa, vođen pravom moralnom strašću. Vraćajući se na otkrića iz svog izveštaja o delovanjima CIA – koja su neki okarakterisali kao izmišljotine, a koja je potvrdila komisija Američkog senata i Evropskog suda za ljudska prava – autor denuncira saučesništvo zapadnjačkih demokratija koje su izdale svoje vrednosti i kompromitovale efikasnost borbe protiv terorizma. O Kosovu, Bliskom istoku ili Siriji, bivši tužilac iznosi gledišta koja se udaljavaju od dominantnog narativa. Postavlja uznemiravajuća pitanja kada je reč o pomoći zemljama u razvoju i izražava naročitu uznemirenost što se tiče nezavisnosti Crvenog krsta. To je takođe priča o susretima sa prestupnicima, žrtvama, državnicima, ali pre svega sa muškarcima i ženama koji preuzimaju velike rizike kako bi branili prava drugog. Dik Marti radio je kao istraživač u Institutu Maks Plank za međunarodno kazneno pravo i kriminologiju. Potom je radio kao državni tužilac za kanton Tičino, u Savetu istog kantona, pa u Savetu kantona Švajcarske. Bio je takođe poslanik u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope i u okviru te institucije predsedavao Komisiji za ljudska prava.
Primio je mnoge nagrade i priznanja u Švajcarskoj i u inostranstvu. Počasni je doktor Univerziteta u Ženevi.
ONO što je bila samo glasina odjednom je postala optužba koju su veoma brzo raširili internacionalni mediji. Na margini jugoslovenskih ratova, navodno je došlo do trgovine organima koju su vodile kriminalne bande Oslobodilačke vojske Kosova (OVK odnosno UČK). Vlada šok. Sa jedne strane, zato što oni koji su uvek bili predstavljeni kao žrtve postaju istovremeno dželati. Doduše, glasine o tome već su neko vreme bile u opticaju. A sada niko drugi do bivša tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (TPY ili TPIY) otkriva postojanje pokazatelja koji vode u ovom smeru, smatrajući ih dovoljno ozbiljnim da opravdaju istragu. Međutim, bila je prinuđena da od nje brzo odustane. To saznajemo zahvaljujući knjizi koja je objavljena 2008, "Gospođa tužiteljka: suočavanje sa najtežim ratnim zločinima i kulturom nekažnjenosti", koju je napisala Karla del Ponte u saradnji sa novinarem "Njujork tajmsa" Čakom Šudetićem. Navodno su pronađeni i materijalni tragovi na severu Albanije, koje čine uglavnom ostaci krvi i ambalaža medicinske opreme.
KNjIGA izaziva polemiku. Ministarstvo inostranih poslova Švajcarske mora čak da zabrani autorki da učestvuje u promociji knjige. U svom saopštenju, Ministarstvo jedva uspeva da sakrije ozlojeđenost i "unapred joj zahvaljuje na brzom povratku u Buenos Ajres", gde je ambasadorka Švajcarske. Ono što, pre svega, u ovom slučaju iznenađuje jeste kasno razotkrivanje, nekoliko godina nakon počinjenih dela, i to u okviru knjige memoara. Zar nije trebalo javno razotkriti strašne sumnje čim su se pročule, ili barem upozoriti evropske vlade i Ujedinjene nacije? Na kraju se Parlamentarna skupština Saveta Evrope dohvatila slučaja. Jedan predlog zahteva da se rasvetle ove teške tvrdnje. Tako sam dobio novi zadatak: Švajcarac, neutralan, bivši tužilac, istakao se u drugim, veoma delikatnim slučajevima... Dosuđeno! Bilo bi preterano reći da sam oduševljen. U zadatku koji me čeka nema ničeg prijatnog.
SCENARIO se ponavlja. Ogroman pritisak medija, mala ili nikakva saradnja od država i međunarodnih institucija, nužda da glumimo obaveštajne agente; još jednom smo potpuno sami. Putujem u Beograd, Prištinu i Tiranu, gde se srećem sa predstavnicima vlasti i međunarodnih institucija aktivnih u zemljama. Pozivam novinare, intelektualce, predstavnike građanskog društva svih triju zemalja; dobijam uvid u izveštaje nekih obaveštajnih agencija koji bi trebalo da budu tajni. Opet su najdirljiviji susreti sa porodicama žrtava, i sa albanofone i sa srpske strane. Naposletku, Ginter, Gevin i ja putujemo u pratnji pet naoružanih švajcarskih policajaca, a kosovska vlada zadužuje predsedničku gardu da vodi računa o našoj bezbednosti. Jasno je da bi bilo nepoželjno da se nešto neprijatno desi izvestiocu Saveta Evrope. Često su me pitali da li se bojim tokom ovakvih misija. Da se bojim, mislim da ih se sigurno ne bih poduhvatao, a tako odlučuju neke moje kolege, koje pazim da poštedim kritike.
UBRZO shvatam da naša misija izaziva otpor, pa i neprijateljstvo. Između redova mi se saopštava da nema nikakvog interesa da se kopa po tim starim slučajevima i da bi bilo dobro da se ne razotkrivaju neki aspekti prošlosti. Srbi su zli i to ne sme da se promeni; to može čak ugroziti stabilnost regiona. To jeste jednostavno, ali realnost nikada nije jednostavna, pa čak je i pitanje jugoslovenskih sukoba mnogo kompleksnije nego što nam je to predstavio zvanični diskurs. U Beogradu se srećemo sa srpskim tužiocem koji je optužen za ratne zločine. On mnogo govori, voli da nastupa, ali dokazi koje namerava da nam da na raspolaganje ne vrede bogzna šta. Susret sa porodicama žrtava je trenutak snažne emocije. Više od trista Srba je nestalo ne ostavljajući traga i njihovi najbliži su očajni jer ne mogu da ih ožale. Primljeni smo u ambasadu Sjedinjenih Američkih Država, u pravu tvrđavu koja zauzima čitavo brdo. Ovde se donose sve važne odluke koje se tiču Kosova.
AMERIČKI uticaj je ogroman, što nam sa žaljenjem potvrđuje nekoliko diplomata na službi u Prištini. Klintonov kip zauzima prvi plan jednog gradskog trga, a jedna avenija je čak dodeljena i Bušu. Ambasador Kristofer Del ne bavi se samo kosovskim pitanjima, već se izgleda skrupulozno nadahnjuje principom "stavimo sebe na prvo mesto". Promoviše izgradnju velikog i skupog auto-puta u ovoj zemlji, koja je među najsiromašnijima u Evropi, čija je saobraćajna mreža i inače veoma slabo korišćena. Mnogi stručnjaci ukazuju da je to ekonomska besmislica. Ambasador nije oklevao da prilikom javnog tendera progura vrlo određeno preduzeće. To je učinio veoma uspešno i za to će ga nagraditi preduzeće Bechtel, američko, koje će mu obezbediti dobro plaćenu funkciju.
Isto to preduzeće koje se domoglo veoma unosnih tržišta kada je trebalo vršiti rekonstrukciju u Iraku, može da računa na Džeka Kovija za postavljanje svog velikog gradilišta u Kosovu. Ovaj bivši Reganov diplomata, korisni saradnik, bio je drugi čovek Unmika, Privremene administrativne misije UN na Kosovu. Još jedan slučaj nas uverava u to do koje mere se u ovoj sredini niko ne opterećuje etičkim skrupulama. Srećem se sa Stivenom Šukom, bivšim američkim generalom koji je donedavno bio pomoćnik šefa Unmika. Samo što je napustio funkciju te internacionalne organizacije, postao je lični savetnik Ramuša Haradinaja, bivšeg premijera, koji je u trenutku našeg susreta šef opozicije.
