Iznenadni blesak

19.08.12

Francuzi su bolje poznavali dela Kiša, Šćepanovića i Bulatovića od Andrića i Crnjanskog, jer su njihove knjige prevedene u srećnijem trenutku

Naša poznata pesnikinja, književnica, prevodilac i univerzitetska profesorka Nina Živančević, koja živi i radi u Parizu, konačno je u Beogradu objavila svoj doktorski rad, kao studiju „Crnjanski i njegov čitalac” (izdavač „Mali Nemo”). Pored iscrpnog opisa celokupnog dela Miloša Crnjanskog, Nina Živančević bavi se i valorizacijom tih dela u svetlu francuske književne kritike, pa i tokom zlokobnih devedesetih godina 20. veka. „Moja knjiga upravo istražuje te ’anomalije’ književne recepcije, koje su me uvek zbunjivale, u slučaju Crnjanskog, pa i nekih drugih autora. Ona se bavi upravo problemom ozbiljnih poremećaja francusko-srpskih odnosa, to jest prekidom jednog tako dugog i velikog prijateljstva”, kaže Nina Živančević.
Ova knjiga imala je dug put do konačnog izlaska, od vašeg doktorata do izdanja „Malog Nema”?
Da, u stvari kao da je došlo do nekog komunikacijskog kurcšlusa ili možda čak nepoverenja naših izdavača prema mom naučnom radu. Kada se od svega izdvojim i setim nastajanja ove knjige na srpskom, rekla bih da su srpski izdavači imali više interesa da objave ovu monografiju od francuskog „Harmatana”. A put je bio „obrnut”, jer je knjiga prvo izašla u Parizu 2009, ali u nešto izmenjenom obliku. Mislim da je problem recepcije dela Crnjanskog u svetu zanimljiviji nama, njegovim sunarodnicima, a manje Francuzima ili Englezima.
U ovom svom naučnom radu navodite da je roman „Seobe” Miloša Crnjanskog 1986. godine bio proglašen knjigom godine u Francuskoj, a da njegova dela zapravo nisu doprla do francuskih čitalaca ni po brojnosti prevoda ni prema analizama kritičara. Prevlast su imali neki drugi naši pisci. Šta je razlog tome?
Možda nesrećna sudbina autorova, a možda opšta politička situacija u periodu kad su njegova dela prevođena i objavljivana u svetu. Mi često ne razmišljamo o političkoj situaciji kada govorimo o umetniku ili umetničkom delu, ali taj momenat je važan za opstanak neke knjige i autora. Bilo bi smelo reći da je Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost zato što je tome pogodovao politički trenutak, možda bi bilo još smelije reći da je Pamuk dobio tu nagradu, jer su određene sile pripremale politički ulazak Turske u Evropsku uniju, ali je zasigurno da je romanu „Seobe” poklonjena pažnja 1986, jer je politički trenutak bio relativno miran i bezbedan za Srbiju. Međutim, čini mi se da ne bi bio proglašen prevodom godine tokom devedesetih, to je sasvim sigurno. Kasnije je Crnjanski bivao prevođen, mnogo bolje i stručnije nego što je to radio Velimir Popović, koji je bio sudski prevodilac, ali te knjige prevoda nisu dospevale do francuskog čitaoca. I sam izdavač „L’až d’om”, kao da je bio prokažen, jer Vladimira Dimitrijevića niko u Francuskoj nije više voleo. U svakom slučaju, tog političkog trenutka, moje francuske kolege kao da nisu bile svesne, jer su se jako čudili zašto se nisam bavila delom autora poput Kiša, Šćepanovića ili Bulatovića, koje su oni poznavali bolje od Andrića i Crnjanskog, jer su knjige ovih prvih pomenutih bile prevedene ranije, u nekom srećnijem trenutku.
Međutim, analizirate tri faze recepcije dela Crnjanskog u inostranstvu?
Da, naravno, taj recepcijski horizont nije bio jednoobrazan, čak bi mi bilo zanimljivo da ga proučavam upravo danas, u periodu relativne stabilizacije naše političke situacije na svetskom nebu, jer mi se ovaj trenutak čini daleko otvorenijim i smirenijim za prijem prevedene knjige naših autora u svetu. Devedesete su bile naprosto strašne, jer ni u jednoj francuskoj knjižari nije bio obezbeđen plasman neke naše knjige.
Pored recepcije svakog pojedinog dela, analizirate i prevode knjiga Crnjanskog, koje su zapravo neprevodive. Negde i kritikujete pojedine prevode, kao u slučaju „Dnevnika o Čarnojeviću”?
Upravo je to i bio deo mog istraživačkog zadatka, koji su kolege teoretičari i kritičari poput Milivoja Srebra i Borisa Lazića pohvalili. Mislim da je prošlo vreme u kojem smo se osećali srećnima da se bilo kako prevede i predstavi knjiga nekog našeg autora u svetu. Danas, sa tolikim katedrama specijalizovanim za teoriju prevođenja, kvalitet prevoda mora neminovno da se uzme u obzir. Lepo ste primetili da su knjige Crnjanskog, posebno njegova poetska proza – gotovo neprevodive. U knjizi tretiram njegovu prozu kao „duge ili produžene pesme”, znači ovom teškom zadatku modernističke poezije u prozi prišli su mnogi prevodioci više – manje uspešno. Možda sam bila oštra kada sam kritikovala Popovićev prevod „Seoba”, koji je bio tačan ali nepoetičan i izjavila u knjizi da je lepota samog dela isijala kao dragulj kroz tužnu i pohabanu odeću prevoda. Prevod Olge Marković, koja je prevela „Dnevnik o Čarnojeviću”, bio je pun materijalnih grešaka i netačnosti. Prevodi, pak, Vladimira Čejovića i An Renue, prelepi su, naročito je na izuzetno visokom estetskom nivou njihov prevod „Ljubavi u Toskani”.
Značaj dela Crnjanskog višestruk je za našu kulturu avangarde, a vi posebno analizirate novine njegove modernističke poezije koja je menjala žanrove i time uticala i na kasniji postmodernizam?
Istina, ova analiza i nije predstavljala deo zadatka mog recepcijskog istraživanja, ali kao za autora, a pre svega za pesnikinju, za mene je bila nezaobilazan deo puta, da parafraziram Virdžiniju Vulf, „kojim sam se uputila i sa kog mi ne beše povratka”. Možda sam mogla da napišem neku drugu knjigu analize njegovog originalnog dela koje me je pre svega, podučavalo pisanju. Čini mi se da sam se obrela u istovetnoj situaciji u kojoj se Crnjanski nalazio mnogo godina – da govorim stalno na stranim jezicima a da pišem na maternjem, što menja stil, način govora i pisanja.
----------------------------------------------
Priča o „srpskoj Šeherezadi”
Trenutno pišete roman. Možete li da nam otkrijete pojedinosti?
Rukavicu mi je bacila upravo neizmerna prozna produkcija koja govori o stvarima koje mene suštinski interesuju, ali koje ona tretira na krajnje banalan i petparački način. Moje svedočanstvo je krajnje savremeno, istovremeno drevno i romantično, a govori o mom „janjičarskom iskustvu”, o mom susretu sa tim drugim, sa kulturom carskom i superiornom, koja mi je promenila život. I dok ljudi gledaju seriju o Sulejmanu Veličanstvenom i njegovom dvoru, učinilo mi se važno da ispričam priču „srpske Šeherezade”, omamljene njenom surovom blistavošću, sada kada je ona završena i kada mi svaka njena kulturološka tajna i hijeroglif postaju jasni i čitljivi, kao slova naše azbuke. Protagonista ove priče, praunuk iranskog Nasrudina Šaha, u Parizu na početku ovog veka ne veruje u harem i nasilje. Kao obespravljeni izgnanik drevnog carstva, on poseduje svest i sećanje na tradiciju i moćnu kulturu iz koje potiče, a koje podrazumevaju misiju i aristokratski kodeks zaštite slabijeg i potlačenog, u ovom slučaju predstavnika zemalja „trećeg” i „četvrtog sveta”, čiju sudbinu zaglušava zvuk američkih bombardera. Ljubavna priča koja se rađa između njega i žene, obezglavljene ratnim vihorom, pretvara se u metaforu njegove borbe sa „poslednjim bastionom severnog dela njegove carevine”, koji je on spreman da brani do poslednjeg daha filozofskom, strateškom i geopolitičkom akcijom.
Marina Vulićević

30.05.09

Kada je počeo građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije, ta strategija moje prijatelje Sirijce podsećala je na Siriju, Iračane na Irak, Irance na Iran... Kao da su znali čitav recept „pravljenja rata“ – kaže pesnikinja Nina Živančević

Nina Živančević, pesnikinja, prozni i dramski pisac, kritičar, univerzitetski profesor i prevodilac, ovih dana je domaćin i gost iz Francuske na trećem Beogradskom festivalu poezije i knjige „Trgni se! Poezija!“. Upravo je u „Službenom glasniku“ objavljena i njena knjiga razgovora „Iznenadni blesak“ sa nekim od najvažnijih intelektualaca našeg doba Žanom Bodrijarom, Žan-Pjerom Fajem, Julijom Kristevom, Vilijamom Barouzom, Alenom Ginzbergom i drugima. Sarađivala je sa najuglednijim američkim književnim i umetničkim časopisima. Živi i radi u Parizu, gde je, na Sorboni, odbranila doktorat o Crnjanskom:

Na Sorboni, na pozorišnom odseku predajem avangardu, i avangarda mi je oduvek bila bliska, kaže naša sagovornica. – Moji sagovornici bili su inicijatori određenih umetničkih pokreta i inovatori u kulturi. Đorđe Kostić bio je pokretač nadrealizma, Eduard Roditi bio je jedan od tvoraca engleskog nadrealizma, Julija Kristeva upečatljiva je u psiholingvistici, Vilijam Barouz i Alen Ginzberg pokretači su bit-generacije, Enco Kuki osnivač je transavangarde u umetnosti, a tu je i čuvena Anet Mesažer.

Vi ste i porodično bili vezani za nadrealizam?

Upravo tako. Moj otac se družio sa nadrealistima, on me je i uputio na njih i na Đorđa Kostića, koji me je zatim usmerio na svoje francuske kolege.

Čini se da se u knjizi Vaših izabranih intervjua nekako izdvajaju razgovori sa Fajem, Kristevom i Bodrijarom.

Iskreno, strašno sam se plašila razgovora sa tim velikim misliocima, jer sve što oni kažu izgleda kao dokaz naše nedovoljnosti u mišljenju. Mesecima sam proučavala građu za razgovore. Dobar izgovor za razgovor sa Bodrijarom bilo je njegovo interesovanje za fotografiju. „Kuća fotografije” izložila je tada prvi put sve njegove radove iz ove oblasti sa putovanja po Americi. Bio je to dobar povod i verovatno bi bilo pomalo dosadno da sam ga odmah pitala o njegovoj teoriji raspada civilizacije.

Julija Kristeva bila je za mene najlepše iznenađenje. Kada sam htela da joj izložim svoja pitanja, rekla mi je: „Ne zanima me to što hoćete da me pitate, mogu li ja Vas da intervjuišem? Želim da znam o svemu što se dogodilo u Srbiji devedesetih i da li je istina da su bacali bombe sa osiromašenim uranijumom?“ U stvari je ona mene intervjuisala čitav sat. Kristeva je vrlo angažovana za pitanja Balkana i posle našeg razgovora bila joj je objavljena knjiga „Moja Vizantija“, što je tada i nagovestila. Julija Kristeva je „naša duša“ u zapadnom svetu.

Julija Kristeva Vam je govorila o intelektualnom revoltu. Šta mislite o takvom načinu opozicionog stava prema stvarnosti?

To kod Kristeve vidim kao naš stari balkanski impuls, zdravi poriv koji je kasnije naučno opravdan u psihoanalizi. Jedini način da neke civilizacije prežive bio je kroz izraz revolta, pa i pojedinac dok se ne pobuni nije ostvaren kao ličnost. Kada je reč o tehnologiji i razvoju civilizacije, mislim da bi trebalo da se pojavi neka nova vrsta revolta. Moja nova knjiga objavljena u Francuskoj u izdanju Harmatana zove se „Pod znakom kibernetičke kibele”. Kibela je boginja koja je udata za Hronos, za vreme, i baš ona daje i uzima, kao današnja tehnologija. Mnogo nam daje, ali nas i proždire.

Napisali ste da Vas je Vilijam Barouz podsetio na Hotornove kvekere i da ste prema njemu osetili neku vrstu organske odbojnosti? Niste se slagali ni s Fajevom kritikom Hajdegera...

Kada sam upoznala Barouza, on je predavao na Naropa institutu sa Alenom Ginzbergom. Bila sam vrlo mlada i nisam razumevala eksperimentalne pokušaje u književnosti, taj Barouzov „lom jezika” bio mi je čudan. Ono što mi je takođe otežavalo pristup Barouzu bilo je i saznanje da je on nesrećnim slučajem ubio svoju ženu, i to me je nekako nesvesno odvlačilo od razgovora sa njim. Bilo mi je strano i to što ga je zanimalo oružje. Nisam samo klimala glavom i beležila ono što je on govorio, već sam mu se na neki način i suprotstavila.

Kad je reč o Faju,bez obzira na Hajdegerov čuveni govor u rektoratu, neke vrste ohrabrivanja nacista, a Faj je ukazao i na loš Hajdegerov odnos prema Hani Arent, koju je zapravo i voleo, ipak Hajdegeru ne možemo osporiti filozofsku misao, i to da je jedan od najvećih filozofa 20. veka. Međutim, Faj vodi stalni rat protiv Hajdegera, i napisao je o tome toliko knjiga. Bilo mi je zanimljivo da istražim otkuda kod njega toliko negiranje Hajdegera.

Kako sada, već dugo živeći na Zapadu, prvo u Americi, sada u Francuskoj, osećate tu vezu sa svojom zemljom?

Vizantija nije samo filozofsko-istorijski pojam, već i filozofsko-estetski. Na velikom Univerzitetu na Parizu osam, gde predajem, najbliže kolege su mi Grci i Bugari, dakle ljudi koji dolaze iz naših krajeva. Tačno znam i osećam kako biće iz tih krajeva može da odreaguje, bilo po boji odeće, jelu koje će izabrati, ili po načinu razmišljanja. Kada živimo u rodnim zemljama, tada primećujemo samo razlike. Međutim, što se više udaljujemo iz našeg kraja, male razlike, koje su delovale nepremostive, brišu se.

Kako ste se osećali devedesetih živeći u inostranstvu?

Još osamdesetih otišla sam u Vašington na studije, posle sam dugo živela u Njujorku, a u Pariz sam se, devedesetih, preselila i iz porodičnih razloga, ali i da bih geografski i emotivno bila bliže svojima. Dugo sam živela u Americi, a osećala sam da nemam pravi dijalog sa ljudima. Direktno ugroženom osetila sam se kada je počela da se aktivira čitava konstrukcija građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Ta strategija moje prijatelje Sirijce podsećala je na Siriju, Iračane na Irak, Irance na Iran, tako da smo uvideli da postoji jedna matrica i model stvaranja takvih situacija u svetu. Svi ti ljudi iz drugih zemalja i sa Bliskog istoka hrabrili su me, i kada su bombe padale na Beograd, i kao da su predviđali šta će biti sledeće. Kao da su znali čitav recept „pravljenja rata“. Čini mi se da se u Beogradu sada dešavaju bolje stvari, i hrabrim Beograđane da ćemo napokon ući u Evropsku uniju, što bi bilo korisno i za samu Evropu.

Kako sada vidite razlike ili sličnosti između Evrope i Amerike?

Mislim da se Evropa sada malo ohrabrila, da je kao jedan stariji i malo slabiji brat koji je vremenom bio oslabio u odnosu na Ameriku – malo snažnije i drčno momče. Sada, kada je Amerika ušla u veliku finansijsku krizu, malo je „spustila loptu“. Imam utisak da su spremniji da osluškuju svet. Dokaz za to je dobar izbor predsednika, što pokazuje da Amerika sebe svodi na pravu meru. Nije nimalo slučajna poseta Bajdena Srbiji, slična poseta upriličena je i u Francuskoj pre mesec dana.

Kako vidite budućnost poezije u takvom vremenu?

Već je rečeno da se posle Aušvica niko neće usuditi da piše poeziju, a moj dragi prijatelj Džeri Rotenberg rekao je da posle Aušvica čovek i ne bi trebalo ništa drugo da radi već da piše poeziju. Poezija je vrsta homeopatije, u nekomunikativnoj civilizaciji. Neki od lajtmotiva moje poezije su propast civilizacija, a veliki njen deo govori protiv kolonizacije. Kada putujem u Severnu Ameriku iritira me to što se dogodilo sa Indijancima. Ta vrsta kolonizacije vidna je bilo da se ide u Indiju ili Inđiju, u cilju dobijanja nafte ili pirinča. I revolt je značajan za moju poeziju. Još od Šopenhauera i Ničea svi vide da ova civilizacija ide u propast. Međutim, kao što reče moja prijateljica Ivana Vujić, ne volim samo da sedim i da se žalim, već ako problem postoji obrušiću se na njega i pokušaću da ga rešim.

Na čemu sada radite?

Radim na knjizi koja mi teško pada jer govori o meni samoj i zove se „Čas psihoanalize”. Nisam završila taj proces samoanalize, i takvo pisanje zahteva stalno vraćanje i prepravljanje, što nije moj način pisanja. Međutim, usled velikih nesporazuma sa Muzejom savremene umetnosti u Novom Sadu nije ostvaren veliki projekat i knjiga, na kojima sada radim, a govori o deset najboljih naših savremenih umetnica u dijaspori.

Marina Vulićević