Iznenada neko pokuca na vrata

24.03.22 Vreme

Priče izraelskog pisca Etgara Kereta dušu su dale za prepričavanje. Recimo, muškarac šeta sa svojim malim sinom kad, najednom, dete ugleda čoveka u beloj košulji na ivici povisoke zgrade. “Sprema se da poleti”, kaže mali, dok se tati sledi krv u žilama. Kako, međutim, tip na ivici zgrade nikako da se pusti, mali ga entuzijastično ohrabruje: “Pa poleti već jednom!”, vikne mu. Ili, susret devojke i oženjenog muškarca, na putu do njenog stana ona teško povredi nogu pa se planirani seks pretvori u osrednji peting, da bi se on ujutro vratio svojoj ženi na drugom kraju sveta, otprilike. Nije se, na prvi, drugi i treći pogled dogodilo ništa važno, malo sluzave tečnosti na njenom levom dlanu, reći će pripovedačica, jaka stvar, a opet, ona ne uspeva da ga izbije iz glave šta god da joj se u međuvremenu događalo, s kakvim god muškarcima da izlazi, ili koliko god da se posvećuje poslu. A onda, jednoga dana, neko joj nenajavljeno pokuca na vrata. U trećoj priči pripovedač je plaćeni ubica koji pokazuje mnogo više nežnosti nego što bi se to od jednog plaćenog ubice očekivalo, te u jednoj od reminiscencija kaže da je njegov otac stalno trtljao o raju, “toliko je tupio o onome svetu da mu je sasvim promaklo s kim se, na ovom svetu, majka jebe njemu iza leđa”. I tako gotovo svaka priča. Ako se i ne da prepričati, onda se mogu izvući rečenica ili dve, upamti se duhovit preokret, nametne se poenta, pokupi nas neočekivani zaplet, zakuca nas ideja koja je toliko iščašena da ostajemo zatečeni pred jednostavnošću s kojom ju je Keret upakovao u svoju priču. Najduža priča u ove dve zbirke ima tridesetak stranica, a najkraća svega dva reda. Ono, međutim, što verovatno najviše fascinira jeste raznovrsnost motiva i postupaka: čitalac ne može ni da nasluti šta ga čeka u narednoj priči, a jedino na šta može da računa, i to gotovo bez izuzetka, jeste humor. O čemu god da piše – a smrti je, recimo, puno u njegovim pričama – Keret je, bez razlike, duhovit. Ljubitelji karakterologija verovatno bi jedva dočekali da Kereta smeste u izralesko-jevrejski kontekst kako zbog metafizike i odnosa prema smrti, tako i zbog seksa i humora s druge strane (nije li to opis i Vudija Alena, uostalom?), ali to svrstavanje, koliko god bilo privlačno, ništa zapravo ne govori o Keretovoj veštini da na malom prostoru izvodi čuda, što ga čini ne samo jednim od najpopularnijih pripovedača na svetu, već i piscem kojem je teško pronaći uzor u dugoj povorci propovedača što se pruža iza njega. Mogao bi se Keret, recimo, uporediti s Kortasarom po sumanutosti zapleta i najluđim mogućim situacijama koje se, bez ikakve najave, sklapaju dok ljudi obavljaju obične, svakodnevne radnje – krenemo u kupovinu, na primer, a na nekoliko metara od nas sruči se automobil s visine, ili odemo na piće i, ni krivi ni dužni, dobijemo batine posle kojih budemo najsrećniji na svetu – kao što bi se s Kortasarom mogao uporediti i po tome što je i Kortasarove priče uživanje prepričavati, ali Keret je naprosto sažetiji od argentinskog pisca, pa tamo gde se Kortasar raspriča na trideset stranica Keret sve obavi na pet, šest kartica. Mogao bi se Keret uporediti i s Karverom, naravno, naročito po svedenosti izraza – čini nam se ponekad da će se Karverova priča raspasti samo jednu reč ako joj oduzmemo – ali Karver, posle izvesnog vremena, postaje ravan, prepoznatljiv, možda čak i predvidljiv na određeni način, pa je potrebno napraviti pauzu i vratiti mu se kroz nekoliko dana, dok, rečeno je, kod Kereta ne možemo ni naslutiti šta nas čeka u sledećoj priči, a uglavnom ni u priči koju upravo čitamo. A opet, svemu rečenom uprkos, Keret nije pisac priča s poentom. Umeju poslednja rečenica, ili poslednji obrt da nam izmeste dotadašnju perspektivu, da nam pomere težište i otkriju ono što do tada, zavedeni pripovedanjem, nismo videli, ali zapravo Keret ne igra na tu vrstu efekta. Čak i kada je poenta snažna sve ostaje u pripovedanju i na pripovedanju, kao u priči “Kinderjaje”, na primer, u kojoj se od prve rečenice koja glasi “Priča koja sledi je istinita” (pa ko želi može da poveruje u to), do poslednje u kojoj se slomljeni muškarac vajka što nije postupio drugačije, jer da jeste ona bi bila živa, ali nije postupio drugačije jer drugačije se možda nije ni moglo postupiti, od prve, dakle, rečenice, priča kao da klizi uz glavni događaj, uz jednu smrt i zajedno s njom, i kao da je sve drugo važnije od toga što je najvažnije, sve je puno nevažnih detalja, ili možda detalja koji se ne mogu ne videti iako su nevažni, banalni, ili glupi, da bi se na kraju priča ugasila tiho, kao život, nenametljivo, i ostavila nas bez dovoljno manevarskog prostora, jer kako poverovati da je sve u isto vreme tako jednostavno i tako složeno, tako obično i tako strašno.
Razmak između dve Keretove zbirke je osam godina – Iznenada neko pokuca na vrata objavljena je 2010, a Poleti već jednom 2018. godine – tako da će pažljiviji čitalac uočiti izvesna pomeranja u Keretovom stilu. U prvoj zbirci, uz svu štedljivost izraza Keret ume da bude brutalan (premda nikada nekontrolisan), kao u priči nepristojnog naslova koji zbog građanske nelagode ovde nećemo preneti (radoznali će ga čitalac i još radoznalija čitateljka prepoznati iz prve), a u kojoj se priči izvesni Ronel ozbiljno dvoji između supruge i psa u smislu vernosti, emocija i seksa. Tako brutalnih – i, naravno, duhovitih priča – nema u mlađoj zbirci, ali zbog toga ima više priča poput “Tata s pireom” kada nam se, hteli mi to ili ne, grlo stegne od tuge i nemoći i tada mrzimo Kereta što nam je priredio tako nešto i volimo ga jer drugačije, slutimo, nije ni moglo da bude.

Najzad, još jednom valja skrenuti pažnju na prevode Mile Gavrilović koja, iz knjige u knjigu, prebacujući se s poljskog na engleski i s engleskog na poljski, ubedljivo demonstrira svoje prevodilačko umeće, da bi Keretu, u ove dve zbirke, podarila prirodnost izraza, čvrstinu i duhovitost kakvi se retko viđaju i kod pisaca na srpskom jeziku.

Ivan Milenković

09.05.19 Bookwar

Trebalo bi odmah da razjasnimo jednu stvar. Etgar Keret nije Efraim Kišon, a njegova zbirka priča Iznenada neko pokuca na vrata nije Nema nafte, Mojsije ili Kod kuće je najgore. Osim prve priče po kojoj je i nazvana cela zbirka koja je „kišonovski“ duhovita i urnebesno smešna ostale priče u zbirci su daleko manje smešne i duhovite, nisu smešne na taj način (i u toj meri) ili nisu uopšte smešne (ili jesu, ali potpisnik ovih redova ne može da pronikne taj veoma dobro skriveni izmeđuredovski humor).
Dakle, kada smo razrešili ovu moguću zabludu možemo da počnemo sa prikazom knjige Iznenada neko pokuca na vrata Etgara Kereta koju je u srpskom prevodu Mile Gavrilović objavila izdavačka kuća Laguna.
Etgar Keret je jedan od najplodnijih i najboljih izraelskih pisaca kratkih priča. Na osnovu njegovih priča do sada je snimljeno više od pedeset filmova, a on je jedni izraelski autor čija su dela objavljena i u Palestini. Poznat je i po tome što su njegove knjige najkradenije po knjižarama i najčitanije u zatvorima. Keret radi i kao televizijski i filmski scenarista. Za film Meduze koji je režirao zajedno sa svojom suprugom osvojio je Zlatnu kameru na festivalu u Kanu.
Nakon što su njegovih pet zbirki priča prevedene na više od trideset jezika u njegovom književnom stvaralaštvu usledilo je zatišije koje je trajalo gotovo deset godina da bi, na koncu, bila objavljena ta šesta zbirka koja je konačno pred nama.
Priče iz ove zbirke nisu nastale tako lako.
„Dosta stvari se promenilo“, objašnjava Keret. „Oženio sam se, dobio sina, hipoteku… Postao sam pravi buržuj. Sve do tada sam živeo veoma haotično. Uvek sam pisao o mom svetu, a moj svet se promenio. Zato je postojao taj period u kome nisam znao šta da radim.“
Inspiracija mu se vratila tek kada je uspeo da napiše naslovnu priču o piscu kome u stan upadaju tri pljačkaša koja žele da, pod pretnjom smrću, iznude od njega jednu priču.
„Često svojim pričama želim nešto da poručim samom sebi, a ovo je bila priča koja mi je govorila kako mogu da pišem o životu koji sada vodim… Pisanje i dalje ima istu suštinsku funkciju kao i u vreme kada sam bio sam, divalj i grozan samo što je sada o mom čistijem, srednjeklasnom životu… Bio je to dugačak proces.“
Priče u ovoj zbirci se sada bave upravo takvim stvarima. Bračnim, predbračnim i poslebračnim odnosima, švrljanjem van stola i postelje, vaspitavanjem dece, potrebom da se vratimo u roditeljsko okrilje… Priče su različite dužine, neke su duže, neke kraće, a Pobednička priča – drugi deo dugačka je samo jednu rečenicu. Keret često zna da sklizne u nadrealno kao u priči Otvaranje u kojoj devojka pronađe rajsferšlus na svom momku, otvori ga i iz njega izvuče sasvim drugačijeg momka sa kojim nastavi da živi ili u priči Lažovija u kojoj čovek pronađe ulaz u svet u kome žive svi ljudi iz svih njegovih laži koje je ikada smislio.
Uprkos neizmernom pripovedačkom daru autora i njihovoj realizaciji ove priče u zbirci Iznenada neko pokuca na vrata jednostavno ne uspevaju da zainteresuju čitaoca i da ga „kupe“ za sva vremena. U pitanju su pristojno napisane priče nekoga ko zna da piše i ko, valjda, želi nešto da ispriča, ali kojima nedostaje ta magična komponenta koja će emotivno da veže i privuče onoga ko čita. Priče su savršeno napisani pismeni sastavi iz srpskog jezika nekoga ko je školu odavno završio sa najboljim uspehom i ko i dalje piše za ocenu, a ne za dušu. Da smo u školi svaka priča bi dobila čistu peticu, ali, ovako, u zbirci zaslužuju samo jedno „tja.“ Izgleda da je Etgaru Keretu, umesto onih razbojnika, na vrata pokucala malograđanska sredovečnost.
Piše: Milan Aranđelović

01.05.19 Polja

Knjige Etgara Kereta (1967) se u Izraelu najviše kradu po knjižarama i najčitanije su u zatvorima, a osim ova dva riplijevski zanimljiva biografska podatka, navodimo, u maniru rubrike „Verovali ili ne“, i kuriozitet da je ovaj kratkopričaš – po čijim je pričama snimljeno više od pedeset filmova – jedini izraelski autor čije su knjige objavljene u Palestini. Već ovih nekoliko uzgrednih napomena o piščevom životu i životu njegovih knjiga deluju kao osnova za neku uzbudljivu priču o apsurdno surovoj i neizvesnoj bliskoistočnoj svakodnevici prepunoj straha i patnje. Keret je „više od prosečnog pripovedača“, kako ga je kritičarka Keri Šadid svojevremeno opisala u magazinu World Literature Today, koji ne može da odoli magnetskoj privlačnosti literarnog promišljanja pitanja nerešivosti i složenosti izraelsko-palestinske političke situacije. Keretova pripovedačka umešnost ogleda se u tome što kritici svog podeljenog društva ne pristupa pamfletistički i jednostrano, zato što on piše priče, kaže Šadid, kao da stoji na glavi, pružajući čitaocima mogućnost da svet posmatraju iz njegove vizure. Keretova „naopaka“ perspektiva čini njegove priče originalnim i inspirativnim za čitanje. Pozicija pisca koji piše dubeći na glavi ima najmanje dve prednosti: prva se ogleda u tome što mu je, s jedne strane, iz te obrnute perspektive lakše da uvidi magične i fantastične elemente u banalizovanoj stvarnosti, a s druge strane, pošto ne stoji s obe noge na zemlji, nema ni obavezu da dovršava svoje priče, iako rizikuje da mu nepoverljivi i površni čitaoci zamere što priče neretko ostavlja otvorenih krajeva, bez poente i epiloga. Jednostavno rečeno, Keretove priče ne nude jasne i razgovetne odgovore i zaključke. Njegovo književno preduzeće ogleda se u tome da pripoveda o životu, a ne da pokušava da ga objasni i definiše. „Životu je dozvoljeno da bude neodređen, kao što zaista jeste“, precizira Šadid. Život je ipak mnogo više od definicije života, a isto ovo se može reći i za priču kao najneodređeniju proznu književnu vrstu koja se opire svakom definisanju. Čuveni engleski pisac H. E. Bejts tvrdi da kratka priča, zbog svojih beskrajnih mogućnosti, može da bude baš sve. S obzirom na to da može da poprimi najrazličitije oblike, priča zbog svoje fleksibilnosti predstavlja tajnu i iznenađenje za čitaoca i tumača. Imajući na umu ove poetičke pretpostavke, nikoga i ne treba da začudi činjenica što su kritičari Keretove pripovedne tehnike uporedili upravo s mađioničarskim trikovima.
Nedavno je na srpskom jeziku publikovana poslednja Keretova knjiga kratkih proza Iznenada neko pokuca na vrata, premijerno objavljena 2012. godine kod prestižnog američkog izdavača „Farrar, Straus and Giroux“, u kojoj je sabrano trideset devet priča različitih dužina: od jednorečenične nanopriče („Pobednička priča – drugi deo“), do obimnijih priča, od kojih su neke sastavljene od više nezavisnih fragmenata („Loša karma“, „Jedna po njušci“ ili „Žurka iznenađenja“). Ovog izraelskog majstora kratke forme u srpsku književnost uvela je prevoditeljka Mila Gavrilović, čije smo maestralne prevode Keretovih priča imali prilike da čitamo i ranijih godina, najpre u časopisu Mostovi, u kom je 2015. godine objavljeno pet priča: „Zdrav početak“, „Kreativno pisanje“, „Mystique“, „Raskopčavanje“ (ove dve priče su u knjizi Iznenada neko pokuca na vrata objavljene pod naslovima „Mistik“ i „Otvaranje“) i „List“ (jedina koja je preuzeta iz knjige The Nimrod Flipout), a potom i u časopisu Polja, u kom je 2016. godine, takođe, objavljeno pet Keretovih priča: „Kinder jaje“, „Šta imamo u džepovima?“, „Zatvorenih očiju“, „Ne sasvim sama“ i „Paralelni svetovi“. Hvale vredan je prevoditeljkin angažman na polju afirmacije Keretovog stvaralaštva, a to što su njegove priče objavljivane u književnoj periodici pre nego što su publikovane u knjizi, dovoljno govori u prilog dobre prakse, koja je gotovo potpuno iščezla u ovim vremenima naklonjenim ad hok prevodilačko-izdavačkoj hiperprodukciji svakovrsnog bofla.
Knjigu otvara programska priča „Iznenada neko pokuca na vrata“ zapovednom rečenicom: „Ispričaj mi priču!“ Pred Kereta, naratora i piščevog alter ega, iskrsavaju jedan za drugim: bradati Šveđanin, anketar iz Maroka i dostavljač pice, naoružani pištoljima i satarom, koji u očajanju zahtevaju od pisca da im ispriča priču: „Ajde, daj nam jednu priču i palimo. [...] Može i neka kratka. Ne budi stipsa. Teška su vremena, znaš. Nezaposlenost, bombaši samoubice, Iranci. Ljudi su željni nečeg drugog. Šta misliš, šta je nas, poštene građane, nateralo da ovo radimo? Očajni smo, brate, očajni!“ Našavši se u nezavidnoj situaciji, pisac autoironično primećuje: „Kladim se da se ovo nikad ne dešava Amosu Ozu ili Davidu Grosmanu.“ Nemajući kud, naš ucenjeni pisac, spasavajući goli život poput Šeherezade, počinje da priča priču o usamljenom piscu koji se uželeo pisanja i koji je zbog toga odlučio da piše priču o stvarima koje su sve vreme bile u njemu, a da za njih nije znao, i to ne o političkim događajima ili o dešavanjima u društvu, već o onome što se njemu dešava, o situaciji u kojoj se kao čovek trenutno nalazi. Ali ne uspeva da piše, nema inspiraciju, jer okolnosti u kojima se nalazi nisu vredne priče. I taman kad je rešio da odustane... iznenada neko pokuca na vrata. Keret će često primenjivati slične metanarativne strategije, koje se tiču razumevanja procesa nastanka priče; naročito je to izraženo u pričama „Kreativno pisanje“, „Pobednička priča“ i „Pobednička priča – drugi deo“, koja u celini glasi: „Ako vas jednog dana uhvati nostalgija i ponovo je poželite, biće joj drago da nastavi tamo gde je stala.“
Teoretičarka književnosti Meri Luiz Prat navodi činjenicu da „veliki broj kritičara smatra trenutak spoznaje kanonskom odlikom moderne kratke priče“. Taj trenutak spoznaje u kratkoj priči najčešće se upoređuje s efektom udarca štapom u zen budizmu. Nasuprot ovom naglom prosvetljenju koje sleduje čitaocu nakon što pročita priču, Keret kaže da „priča ne samo što pripoveda nego i sluša. Uši su joj, što se kaže, naćuljene, pa čuju i najmanji šum iz publike. A ako publici dosadi i poželi kraj, ona se neće otezati beskonačno niti će se grčevito držati svog toka ko pijan plota. Jednostavno će se završiti.“ Keret najverovatnije računa na čitalačka proširenja, pa priče, ponekad sasvim nehajno, ostavlja (samo naizgled) nedorečenim i nedovršenim.
Većina njegovih psihološki dobro nijansiranih likova su obični ljudi izmešteni iz proste svakodnevice u kakvu neobičnu i komplikovanu situaciju, propraćenu obiljem fantastičnih i mističnih detalja. Recimo, u priči „Mistik“ neki čovek tokom leta avionom upoznaje saputnika, ni pronicljivog ni intuitivnog, ali ipak takvog da može da mu pročita misli i izgovori rečenice koje je on sam planirao da izgovori. Zastrašujuće, zar ne? Keret je vešt u pisanju sličnih parabola, u kojima poteže neke od večnih tema poput onih o istini, Bogu, moći ili ljubavi; takve su priče, recimo, „Lažovija“ (ima li svrhe tražiti istinu u svetu koji je zasnovan na laži kao vrhunskom principu vladanja?), „Izaberi boju“ (koje je boje tvoj Bog i čiji je veći?), „Hemoroid“ (ako je život bol, da li onda hemoroid može da pati od čoveka?) ili „Otvaranje“ (ako nam se ispod jezika nalazi maleni rajsferšlus, kad ga otvorimo, da li ćemo se uplašiti od otkrića nekog drugog čoveka koji sasvim komotno živi ispod naše kože?).
Seks i erotika se često nalaze u samom srcu priča; jedna od njih je: „U poslednje vreme mi se baš fenomenalno diže“, u kojoj dvoje neinventivnih ljubavnika – Ronel i Renana, nakon neuspelog pokušaja divljeg seksa, tupo gledaju Telešop i jedu lubenicu; Ronelu u krevetu ništa bolje ne ide ni sa suprugom Nivom, ali Keret ne želi da priča govori samo o švaleraciji i ljubavnom trouglu, već je usmerava u potpuno neočekivani pravac kad iznebuha odluči da u Ronelovom snu njegov pas Mraki zadobije antropomorfne karakteristike, zbog kojih ovaj nakon buđenja oseti nesputanu seksualnu žudnju, pa radosno i spokojno kaže: „Mraki, druže moj. [...] Samo ti me iskreno voliš.“ To je, dakle, Keretova priča o otuđenosti u savremenom društvu, koja ipak nudi kakvu-takvu utehu.
Keretov jezik je sarkastičan, duhovit i lucidan. On piše na granici političke korektnosti, ne dajući ni pet para za mediokritetsko kalkulisanje koje se tiče odnosa između piščevih motiva i čitalačkih očekivanja. Iznenada neko pokuca na vrata Etgara Kereta je vanserijski dobra zbirka kratkih priča, koja sigurno neće izneveriti ni najzahtevnijeg čitaoca koji knjige čita s prstom na obaraču.

Srđan V. Tešin