Istoriografija i politika

10.02.19 Danas

Reč je o raspravi u kojoj je na metodološki prikladan i sistematičan način učinjen prvi korak ka kritičkoj recepciji istoriografskog dela Fridriha Majnekea, velikog nemačkog istoričara i mislioca s kraja devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka.

Fridrih Majneke je rođen u Salvezdelu, u nemačkoj pokrajini Saksoniji. Studirao je na Bonskom i Berlinskom univerzitetu. Od 1887 – 1901. godine je radio kao saradnik – arhivar u nemačkom tajnom državnom arhivu. Nakon toga postaje profesor na Univerzitetu u Strazburu. U dugom periodu je bio urednik časopisa Istorijska istraživanja, od 1896 – 1935. godine . Takođe, bio je predsednik vladine komisije za istoriju od 1928 – 1935. godine. U osnovi, kao istoričar i javni delatnik, sa snažnim nemačkim nacionalističkim osećanjem nije ni malo mario za sudbinu naroda Istočne Evrope. Koliko je otišao daleko u svojim rasnim predrasudama, a u službi nemačkog ekspanzionizma, govori i njegova čuvena rečenica o „sirovoj bestijalnosti južnih Slovena“. On je izražavao stav da pravo na suverenost mogu imati samo oni narodi koji prethodno svojim postupcima dokažu da su savladali “ divlji primitivni nacionalizam i „poluvarvarsku“ etiku, jednostavnije rečeno, kada dostignu onaj nivo uljuđenosti koji će biti ravan vrednostima nemačke kulture. Sasvim je jasno da je posredi reč o ekstremnom etnocentrizmu koji polazi od stanovišta da su „instinkt“ i „divljaštvo“ kod drugih naroda u otvorenom antagonizmu sa kulturom i duhom nemačke nacije.

Prema nacističkom režimu Trećeg rajha Fridrih Majneke je imao u najmanju ruku ambivalentan odnos. S jedne strane, javno je iskazivao naklonost prema nacističkom poretku, pre svega zarad donošenja niza antisemitskih zakona, a s druge strane mu je intimno smetala njegova grubost i nasilnički karakter. Po svemu sudeći, nije mu bila strana prastara veština praktikovanja socijalnog prerušavanja iranskih mula, dobro poznate kao zakon Ketmana.

Majneke je uočio dve osnovne tendencije koje su se u nemačkoj istoriografiji toga vremena međusobno prožimale. Jednoj orijentaciji je stalo do istraživanja posledica delovanja kauzaliteta ili uzročno-posledičnog toka u istoriji, a druga je izrazito preferirala za sistem kulturnih vrednosti u okviru onog što će Huserl docnije nazvati „svetom života“. Svet kulture je za Majnekea iznad svega manifestacija duhovnosti u okviru opšte kauzalne uslovljenosti društvenih zbivanja. Između prirodnog i kulturnog elementa čovekove egzistencije uočava se ravan istoričnosti kao civilizacijski fenomen. Inače, Fridrih Majneke u četvrtom tomu sabranih dela pod naslovom Teorija i filozofija istorije (Theorie und Philosophie der Geschichte, Stutgart, 1965, str. 61) razlikuje tri vrste kauzaliteta: mehanički, biološki i duhovno-etički. Istorijska stvarnost je rezultat sinergije vrednosti u registru duhovno-etičkog kauzaliteta koji je moguć uz asistenciju mehaničkog i biološkog kauzaliteta.

Razmatrajući ideju o „svetskoj istoriji“, po uzoru na Leopolda Rankea, učitavajući je kao polje „jednog velikog individualiteta“ ili kao nekakav mozaički imaginarijum sa mnoštvom manjih individualiteta, Majneke dospeva do ključnog problema „istorizma“, odnosno „istorijskog relativizma“, priklanjajući se nemačkoj istorističkoj tradiciji da svetska istorija ima svoju racionalnu i etičku legitimaciju. Majneke je jedinstven i po tome što je polazio od stanovišta da je nemačka nacija integrisana blagodareći radu duhovnih činilaca, hoće da kaže kako je prešla mukotrpan ali „herojski“ put od kulturne nacije do države nacije kao političke zajednice. Umesno je ovom prilikom naglasiti da je Majneke religiju i umetnost smatrao najuzvišenijim formama duhovnosti a tek nakon njih bi odgovarajuće mesto moglo da pripadne nauci i filozofiji. U periodu svog poznog otrežnjenja Fridrih Majneke je poput Arnolda Tojnbija shvatio da je radikalni sekularizam prosvetiteljske epohe nemilosrdno potisnuo hrišćanske vrednosti zapadne civilizacije i da je samim tim omogućio uspon svakojakih totalitarizama što su na duži rok inhibirali mehanizam korekcije „izopačene ljudske prirode“ koji se u zapadnoj civilizaciji epohalno prepoznao u doktrini moralnog iskupljenja i spasenja Isusa Hrista. Međutim, nepokolebiva vera u „mističnu“ ulogu i moć države, toliko prisutne u nemačkoj filozofskoj i društveno-političkoj misli, posebno dolazi do izražaja u njegovoj tezi da „čovek koji teži savršenstvu može slobodno udahnuti samo u državi koja teži savršenstvu“. … „U svakoj epohi, u svakoj individualnoj tvorevini istorije pokreću se duševne sile, koje preko mračne prirode i golog egoizma teže jednom uzvišenijem svetu“. Majneke takođe tvrdi da istorijska zbivanja, za razliku od bioloških procesa nemaju karakter predodređenosti, recimo od neke više, transcedentne instance. Dakle, sve ono što se ispoljava u znaku individualiteta, bilo da je reč o pojedincu, porodici ili državi, odlikuje ga sloboda izbora u smislu spontanog i stvaralačkog delanja, nota bene , nešto što je u odsustvu bilo kakvog apriornog determinizma. Svakako je posebno važno istaći činjenicu da je Fridrih Majneke poput Hegela i mnogih drugih nemačkih mislilaca dobrano mitologizovao državu kao specifičan savez ili harmoniju duha i moći. Međutim, nakon velike svetske kataklizme u Prvom svetskom ratu, on bitno revidira prethodno stanovište i uviđa da takva država može lako postati smrtni neprijatelj duhovne kulture, a pre svega čovekove duševnosti.

Nije posebna novost da prelomne i dramatične epohe svetske istorije nude veliki izazov i priliku za stvaranje velike istoriografije. Fridrih Majneke je kao istoričar i politički mislilac – uprkos senkama koje su pratile njegovu dugu karijeru istoričara i uticajne javne ličnosti – u samom temelju predstavlja paradigmatički izraz nemačkog nacionalnog bivstva dvadesetog stoleća. U zanimljivoj knjizi ličnih uspomena, veliki nemački istoričar i politički mislilac nam je ostavio neizbrisiv trag inspirativnih „snoviđenja“, a u ispisanom brevijaru „muzikalne“ imaginacije obelodanio nam je svoju najintimniju ideju – simboličko i faktičko pomirenje Getea i Bizmarka – odlučan u nameri da „slavodobitno“ ustanovi novo savezništvo duha i moći, taj, po svemu sudeći nedostižni ideal svih vremena.

Jovo Cvjetković

01.01.17

Zbornik Matice srpske za društvene nauke br. 163/2017
Našoj stručnoj javnosti dobro je poznat, danas već vrlo bogati, opus radova iz istorije i teorije istoriografije dr Mihaela Antolovića, docenta Pedagoškog fakulteta u Somboru. Pred nama je njegovo najnovije delo posvećeno istraživanju života i dela Fridriha Majnekea, jednog od najvećih imena nemačke istoriografije. Istraživanjem Majnekeovog dela Antolović se bavi već duže vreme, a 2012. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu odbranio je doktorsku disertaciju čija je tema bila upravo intelektualna biografija ovog nemačkog istoričara („Istoriografsko delo Fridriha Majnekea”).
Odnos između istoriografije i politike je kompleksan u šta ćemo se uveriti čitajući knjigu Mihaela Antolovića. U pitanju su dve discipline koje su neraskidivo povezane i to tako što sve ono što zovemo politika vremenom postaje istorija i predmet rada njenih poslenika, tj. istoriografa. Ali i znanja i predstave iz istorije su značajni faktori na osnovu kojih se kreira politika, a pošto istoriografija utiče na predstavu jedne zajednice o njenoj prošlosti, jasno je da je veza između istoriografije i politike izuzezno jaka. Antolović analizira celokupni opus nemačkog istoričara Fridriha Majnekea, a kako sâm naslov kaže, ovo je zapravo njegova intelektualna, a ne samo istoriografska biografija. I zaista, autor u knjizi akcentuje Majnekeov intelektualni život dajući uporedo i klasične biografske podatke. Dakle, autor je u tekstu u potpunosti opravdao naslov.
Knjiga je prvenstveno namenjena istoričarima, posebno onima koji se bave teorijom i filozofijom istorije, ali i politikolozima, filozofima, i drugima. U svakom slučaju, širok je krug ljudi koji mogu da čitaju ovu knjigu, odnosno, odlika ove knjige je između ostalog i interdisciplinarost, ili, još preciznije – kvalitetna interdisciplinarnost. Koristeći znanja iz više srodnih nauka, autor je u skladu s tekovinama savremene istoriografije odgovorio na izazove koji se postavljaju pred istoričara 21. veka. Delo je podeljeno na sedam glava kojima prethodi uvodno razmatranje, a svaka glava zapravo prati jedan deo Majnekeovog života, analizirajući ideje koje je zastupao i publikovao u tom periodu. S druge strane, svaka od tih glava ima nekoliko odeljaka za koja je karakteristično da nijedno od njih nije duže od 20 stranica, čime je autor uspeo sažeto da izrazi i obradi svaku temu na optimalnom broju strana. U knjizi nema ilustracija, izuzev na naslovnoj strani (gde se nalazi Majnekeova fotografija), iako bismo možda očekivali da vidimo recimo Majnekea u mladosti ili kasnije. Na kraju knjige nalaze se zaključak, rezime na engleskom jeziku, spisak izvora i literature, imenski registar i recenzije koje su pisali univerzitetski profesori Duško M. Kovačević,
Ilija Vujačić i Miloš Ković.
U „Uvodnom razmatranju” (str. 7–26) autor ukazuje na probleme kojima se bavio u svom istraživanju, a s obzirom na to da je u pitanju istorija istoriografije on se usredsređuje i na metodologiju i navodi deset različitih teorijsko-metodoloških pristupa koje je sačinio Horst Valter Blanke. Autor ističe da njegov rad predstavlja kombinaciju nekoliko iznetih polazišta. Jedan deo uvodnog razmatranja predstavlja i heuristička analiza njegovih dela. Takođe, autor pokazuje i da je istoriografsko delo Fridriha Majnekea do sada ostalo izvan interesovanja srpske istoriografije, te se bez dvoumljenja može reći da je Antolovićevo delo pionirski poduhvat na tom polju kod nas i samim tim knjiga dodatno dobija na značaju. S druge strane, biti prvi u istraživanju određenog problema u okviru jedne kulture u svakom slučaju je i otežavajuća okolnost, koja nosi dodatnu ogovornost. Ovom izazovu autor je dostojno odgovorio.
„Ovladavanje zanatom istoričara” je prva glava Antolovićeve knjige koja zapravo govori o Majnekeovom poreklu, školovanju i kako sâm naziv kaže „zanatskim” počecima. Istorija u užem smislu reči je zaista zanat. Prema tome, Majneke je morao da prođe težak i ozbiljan put kako bi postao glavni urednik znamenitog časopisa Historische Zeitschrift. Na tom mestu bio je od 1896. do 1935. godine i uredio je ukupno 82 sveske ovog časopisa. O uskom putu kojim je prošao da bi stigao na mesto glavnog urednika, autor ove knjige piše u prvom delu, gde su opisani i njegovi kontakti s drugim nemačkim istoričarima. Uopšte, karakteristika ove monografije, i to od samog početka, jeste to da se u fusnotama nalaze biografije svih značajnih ličnosti koje se pominju, što značajno obogaćuje naraciju.
Kada su u pitanju reforme u društvu, nemoguće je, a ne zapitati se o njihovom smislu. Da li su neophodne, a ako jesu, kada je pravi momenat za njihovo sprovođenje, koliko daleko ići s njima, itd. Sve ovo govori da je državnički posao izuzetno odgovoran, odnosno da je biti u prilici da se odlučuje izuzetno težak podvig. Ali smisao reformi, kada već govorimo o njima, treba da bude prosperitet društva. To bi trebalo da bude glavni ideal. Međutim, u trenutku kada jedno društvo pokaže slabost i neophodnost reformi, dolaze do izražaja interesi pojedinih socijalnih, političkih, ekonomskih i drugih grupa. Nastaje odsudan trenutak za društvo da li će prevagnuti one sile koje se zalažu za promene ili će to društvo nastaviti po starom i samim tim otvoriti prostor za još veće probleme u budućnosti. Tako, nemačko društo (do ujedinjenja prusko), o kojem, između ostalog, Antolović piše u svojoj knjizi, tj. u njenom drugom delu „Prusko reformsko razdoblje” (str. 67–110), još početkom 19. veka, u vreme ratova protiv Napoleona, doživelo je prvi veliki udarac, opomenu i znak da su promene neophodne. Od tada, pa kroz čitav vek, to društvo je bilo zrelo za ozbiljne reforme i one su u određenim oblastima (vojska, obrazovanje, itd.) i sprovođene. Za Majnekea su, na primer, pruske reforme bile dublje od francuskih revolucionarnih. Majneke je takođe, u ovom periodu odbacio pozitivizam kao metod neprimeren istorijskom istraživanju i insistirao je na metodu razumevanja. Antolović se u ovom odeljku bavi nizom kompleksnih pitanja nemačkog društva 19. veka i obrađuje pitanja vezana za politički razvitak, istoriografiju i filozofiju istorije.
U trećem delu knjige naslovljenom sa „Nemačka nacionalna država – idealna zajednica” zapravo započinje opis velike Majnekeove triologije i razmatraju se velika pitanja, kao na primer: „Šta je nacija?” (str. 121–126). Prateći Majnekeov život, autor postupno dolazi do njegovih stavova u odnosu na velike mislioce 19. veka. I zaista, jedno od velikih pitanja je da li dati prednost kosmopolitizmu ili nacionalnoj ideji. Majneke se opredelio za ovo drugo i došao je do sintagme iluzija kosmopolitizma i rezolutno je smatrao da je upravo kosmopolitizam predstavljao glavnu prepreku formiranju jedinstvene nemačke nacionalne države. Majneke je u svom delu glorifikovao pobedu nemačke nacionalne države nad „iluzijom kosmopolitizma”. Upravo odnos između kosmopolitizma i nacionalne države jedno je od velikih pitanja i velikih problema koje srećemo u ovoj knjizi. Čitajući Antolovićevu knjige možemo da se upoznamo s pomenutom problematikom i to na vrlo kvalitetan način.
Jedan od potencijalnih naslova ove knjige mogao bi biti i „Intelektualac u politici”, s obzirom na to da je Majneke aktivno učestvovao u političkom životu Nemačke. Tako Antolović u čevrtom delu knjige analizira Majnekeov odnos prema ideji državnog razloga, tj. njegova razmišljanja o odnosu političke moći i moralnih normi. Majneke je smatrao da je odgovornost državnika da uspostavi ravnotežu između etike i moći. S druge strane, ima li intelektualac obavezu da, ako ništa drugo, makar ima stav u odnosu ne samo na trenutna i aktuelna politička pitanja, već i na dugoročne političke perspektive svoje zajednice? Postoji li odgovornost intelektualca prema datosti? Ako je odgovor potvrdan, onda u liku Fridriha Majnekea imamo intelektualca koji oseća obavezu i odgovornost da javno iznese svoje stavove i da polemiše o njima. Majnekeu nije nedostajalo političke hrabrosti, čak i da koriguje svoje političke stavove, pa jedno poglavlje nosi naziv „Republikanac iz razuma”.
Postoje momenti kada jedna zajednica dođe u takvu krizu, krizu duha, krizu slobode, da čak i oni njeni članovi koji su svesni toga jednostavno nisu u mogućnosti da govore ono što misle pa se povlače i počinju da se bave stvarima koje ih neće dovesti u nepriliku. Reč je o nemačkom društvu za vreme nacističke diktature i odluci Fridriha Majnekea da se u ovom periodu posveti izučavanju istorizma, tj. nastanku moderne istorijske misli. O tome govori peti deo Antolovićeve knjige „Istorizam – kruna ili kriza nemačkog duha?” (247–345). Treba reći da je Majneke 1935. bio primoran da napusti mesto urednika Historische Zeitschrift-a, kao i sve javne i profesionalne funkcije. On je između ostalog bio odlučni branilac Vajmarske republike tako da je u novom kontekstu bio primoran da se povuče u tišinu svog privatnog života i posveti se studioznom naučnom radu. Plod toga rada bila je knjiga Nastanak istorizma (1936), završni deo njegove trilogije posvećene istoriji ideja. Majneke je nemačke mislioce, a među njima pre svih Getea, smatrao najzaslužnijima za nastanak istorizma.
Korpus Majnekeovih dela završava se posle 1945. godine delom Nemačka katastrofa (1946). Tako se zove i šesti deo Antolovićeve knjige (345–383). On nije obiman po broju strana, ali je naravno veoma bitan da bi se shvatila sveobuhvatnost Majnekeovog dela. Jednostavno, Majneke se trudio da dâ odgovor na sve aktuelne probleme. Velika tragedija i katastrofa njegovog naroda pod nacistima tražila je odgovor jednog istoričara. Majneke je u tom trenutku bio najpozvaniji da izrekne sud o tome i neposredno posle završetka rata objavio je ovo delo – odgovor na nemačku tragediju. O tome čitamo u pretposlednjem poglavlju. Rezultanta Majnekeovog odnosa prema nemačkoj katastrofi je ta da po njemu Treći rajh nije bio samo najveća nesreća koja je zadesila nemački narod u njegovoj istoriji već i njegova najveća sramota. Zato se on založio za temeljnu reviziju nemačke istorije kako bi se utvrdili činioci odgovorni za nemačku katastrofu.
Knjiga ne bi bila potpuna bez osvrta na recepciju Majnekeovog dela, kako neposredno nakon njegove smrti, tako i u savremenoj istoriografiji. Prema tome, poslednji deo knjige zove se „Majneke u istoriografiji” (383–413). Tu se o Fridrihu Majnekeu upoznajemo s ocenama drugih istoričara, odnosno vidimo kako se mišljenje o njemu menjalo i kako je evoluiralo. Naime, Majneke je najpre prošao kroz fazu slavljenja da bi potom njegovo delo bilo izloženo izrazitoj kritici da bi u poslednjoj deceniji 20. i prvoj 21. veka bio posmatran na znatno uravnoteženiji način.
U zaključku (413–423) Antolović praktično sažima najvažnije iz svakog dela knjige. To je s jedne strane dobro jer možemo da pročitamo suštinu svakog dela knjige, ali s druge strane očekivalo bi se da on dâ svoj sud o Majnekeu. On to zaista i čini, ali tek na samom kraju zaključka.
Antolovićevo delo o Majnekeu rezultat je temeljnog, studioznog, višegodišnjeg istraživanja dominantno strane literature i izvora. S obzirom na to da je, kao što smo rekli, ova knjiga pionirski poduhvat na polju istraživanja istoriografskog dela Fridriha Majnekea kod nas, Antolović je iz tog ugla gledano, ne samo otvorio vrata za dalja istraživanja, nego je izuzetno visoko podigao lestvicu koju budući istraživači, ako ih uopšte bude, treba da dostignu.
Odabrati ličnost Fridriha Majnekea za istraživanje i postaviti pred sebe problem koji se zove Istoriografsko delo Fridriha Majnekea je, već zbog imena velikog istoričara i naučnika, ozbiljan izazov. Ova knjiga je u svakom slučaju ozbiljan i temeljan odgovor na pomenuti problem. Lik i delo Fridriha Majnekea pozivaju svakog istoričara na razmišljanje, a s obzirom na to da se Majneke bavio velikim pitanjima, čitajući ovu knjigu čitalac mora da promišlja i da uloži napor kako bi shvatio velike teme kojima se bavio Majneke. Antolović ne pretenduje da nam sâm dâ odgovore na velike probleme ljudskog bitisanja u istoriji. To je razumljivo jer treba pustiti samog Majnekea da govori (što autor često i čini) kao i druge velike filozofe i istoričare koji su tumačili njegovo delo. Takođe, knjiga nije apologetskog tipa i to je njena pozitivna karakteristika. S druge strane, možda bi čitalac očekivao da autor izrekne i više svojih stavova, kako bismo mogli da pročitamo i kako on, kao najpozvaniji u našoj istoriografiji, gleda na neke od tema koje se obrađuju u ovom delu.
Sveobuhvatno delo, posvećeno liku i delu Fridriha Majnekea, koje je napisao Mihael Antolović, kako heuristički tako i metodološki izuzetan je i pozitivan primer za savremenu srpsku istoriografiju. Njegovo delo koje je posvećeno istoriji istoriografije, donosi nam ovu veoma značajnu oblast istorijske nauke na jedan savremen i nadasve kvalitetan način. Čitajući ovu knjigu informisaćemo se i steći znanje ne samo o njenoj centralnoj ličnosti već i o mnogim drugim ličnostima kao i o značajnom broju pojmova i problema koje obrađuje. Intelektualna biografija Fridriha Majnekea Mihaela Antolovića je delo koje se po svojim karakteristikama izdvaja i skreće pažnju na sebe, ne samo zbog teme, nego pre svega zbog načina na koji je ta tema obrađena. Iz tog razloga, ova knjiga zauzima izuzetno visoko mesto među novijim delima srpske istoriografije.
Žarko Panić