Intelektualni šarlatani

23.02.20 Danas

Alan Sokal, profesor fizike na Univerzitetu NJu Jork, poslao je 1996. god. uglednom društveno-naučnom časopisu Social Text rukopis pod nazivom „Prevazilaženje granica“.

Kada je rukopis objavljen, odjeknula je bomba: bio je to skup istina, poluistina, laži, gromopucatelnih izraza i fraza, pogrešno upotrebljenih stručnih izraza iz fizike i matematike, nelogičnog zaključivanja, te gramatički pravilnih rečenica koje nemaju nikakvo značenje.

Tekst je namerno tako napisan da bi dokazao kako se u društvenim naukama razvio jedan poseban pravac u kome ni autori, ni čitaoci (uključujući urednike naučnih časopisa) ne razumeju o čemu se radi u tekstu. Reč je o postmodernističkoj društvenoj teoriji. Događaj je kasnije postao poznat pod imenom „Afera Sokal“.

Knjigu Intelektualni šarlatani, Sokal je zajedno sa Žanom Brikmonom (belgijskim fizičarem sa Katoličkog univerziteta u Luvenu) objavio 1997. godine kao nastavak diskusije započete tekstom.

U Intelektualnim šarlatanima (izdanje na srpskom jeziku Dereta, Beograd 2018), autori se upuštaju u detaljnu analizu pojedinih radova Ž. Lakana, J. Kristeve, L. Irigare, B. Latura, Ž. Bodrijara, Deleza i Gatari, te P. Virilija. NJih svrstavaju u postmodernu društvenu teoriju.

Načelno, autori ne ulaze u suštinsku raspravu sa ovim teoretičarima (ne obaraju njihove teorije), već kritikuju njihov pokušaj da svoje teorije predstave značajnijim nego što jesu kroz analogije sa naučnim terminima preuzetim iz fizike i matematike (topologija, torus, kontinuum, aksiom izbora, Gedelova teorema, teorija skupova, euklidovski prostor itd.).

Pošto su Sokal i Brikman fizičari (koji se, prirodno, razumeju i u matematiku), nije im bilo teško da pokažu ne samo kako čitavi odeljci iz radova navedenih postmodernista u kojima se pozivaju na fiziku i matematiku nemaju nikakvog smisla, već da nije jasno da li postmoderni teoretičari uopšte razumeju šta ovi pojmovi znače.

Iako Sokal i Brikman tvrde da njihova kritika nije usmerena na postmodernističku teoriju uopšte (mnoge postmoderne teorije jesu korisne za razumevanje savremenog društva), da li njihova kritika mistifikacije, opskurantizma, konfuznog mišljenja i zloupotrebe naučnih pojmova, otkriva (makar) indirektno jedan dublji problem sa postmodernom socijalnom teorijom?

Jedna od karakteristika postmoderne teorije je saznajni relativizam i društvena konstrukcija. Po tom shvatanju, nauka je uvek pod velikim uticajem dominantnih društvenih grupa koje definišu njene glavne pojmove. Sokal i Brikman se direktno dotiču ove teme u gl. 4, pa potom i u zaključku knjige.

Autori pokazuju da postmodernisti često ignorišu empirijske dokaze i umesto toga se neumereno fokusiraju na tekst umesto na činjenice. Pošto ne mogu empirijski da dokažu mnoge svoje tvrdnje, postmodernisti preuzimaju koncepte iz prirodnih nauka da bi putem neutemeljenih analogija i bombastičkih izraza zabašurili sopstvene nedostatke.

Na jedan ironičan način, Sokalova afera pokazuje da su postmodernisti u pravu oko jedne stvari – naučni diskurs determinišu naučne strukture (u ovom slučaju naučni časopisi i njihovi urednici). Afera nam više kazuje nešto o institucijama unutar kojih je ovakav diskurs moguć, nego o samoj postmodernoj teorijskoj misli.

Kako je tvrdio M. Fuko (takođe postmodernista), znanje se ne može razdvojiti od moći. Urednici časopisa ponekad nisu zainteresovani za znanje, već za podizanje ugleda časopisa koje se meri kroz citiranost i faktor uticaja ili za novčane nadoknade za objavljivanje.

Dušan Pavlović

28.03.19 Vreme

Američki matematičar Alan Sokal ponudio je, 1996. godine, uglednom časopisu za filozofiju i humanističke nauke Social Text, tekst u kojem kombinuje filozofske i naučne motive. Tekst je prihvaćen i čim je objavljen, Sokal je obznanio da je reč o prevari: hoteći da pokaže kako je poststrukturalistička filozofija (Delez, Derida, Fuko, Lakan, Liotar, Bodrijar itd) nakupina opskurnih gluposti i budalaština koje ne služe ničemu drugom do opsenjivanju prostote, pokupio je citate iz tekstova poststrukturalističkih filozofa, sve to smešao s naučničkom terminologijom, opremio pozamašnim fusnotama i napravio besmislenu kašu. Reakcije su bile burne, te je Sokal, ponesen inercijom trenutka, godinu dana kasnije, ovoga puta zajedno s belgijskim fizičarem Žanom Brikmonom, objavio knjigu Intelektualni šarlatani. Bio je to povod za poslednju veliku intelektualnu raspravu dvadesetog veka. Prštalo je na sve strane, a odjeci te rasprave mogu se čuti i danas. Zbog toga se odluka Derete da objavi knjigu koja je sve samo ne laka za prevođenje (Slobodan Damnjanović), te urednički instinkt Aleksandra Šurbatovića, svim silama moraju pohvaliti.


Sokal i Brikmon ubeđeni su da su raskrinkali filozofe kao tipove i tipkinje koji se rado koriste naučnom terminologijom, ali "bez mnogo razmišljanja o tome šta upotrebljene reči stvarno znače" (str. 27). Naučnici se, doduše, ograničavaju na analizu (zlo)upotrebe nauke u spisima rečenih filozofa, odbijajući, kako sami kažu, da govore o filozofskim dometima jer se smatraju nekompetentnima. Skromnost je, međutim, lažna, a menavar je lukav, jer ako filozofi ne znaju o čemu pričaju kada koriste naučnu terminologiju, ako njihov mračan, neproziran govor samo prikriva neznanje, šarlatanstvo i besmisao njihovog poduhvata, ako ti filozofi nisu drugo do prevaranti, kako im, onda, uopšte možemo verovati bilo šta da kažu ili napišu, računajući tu i samu filozofiju?


GDE JE ARGUMENT?

Sokalova i Brikmonova knjiga potpuno je urnebesna, bezrezervno glupa i, kao takva, nesumnjivo korisna. Ono što su naši naučnici spočitali filozofima vratilo im se, kao bumerang, direktno posred čela. Veruju naši naučnici, na primer, da poststrukturalisti odbacuju racionalističku tradiciju prosvetiteljstva, ali osim što za tu svoju veru ne pružaju nijedan smisleni argument, tvrdnja je netačna na elementarnoj ravni: kritikovati postavke ili učinke racionalističke tradicije nipošto ne znači odbaciti tu tradiciju (da ne govorimo o tome što je upravo ta tradicija izmislila kritiku), što rečeni filozofi, gotovo bez razlike, eksplicitno kažu. No, zašto bi se naši naučnici obazirali na eksplicitan govor kad oni znaju bolje. Za tvrdnju, pak, da su poststrukturalistički filozofi skloni teorijskom diskursu koji se ne može povezati s iskustvom, pali bi na prvom ispitu prve godine studija filozofije, jer govor koji se ne može povezati s iskustvom naprosto nije filozofija, te zato naši naučnici pametno izbegavaju da ponude ijedan smislen primer za ovu tvrdnju, pošto takvog primera ni nema. Najzad, naši naučnici smatraju da rečeni filozofi zagovaraju saznajni i kulturološki relativizam koji nauku shvata isključivo kao "naraciju", "mit", ili "društvenu konstrukciju" (str. 23), tako da nije lako ostati pribran pred nečim ovako glupim, a naročito pred iritantnim tonom koji u isti koš trpa barem desetoro filozofa koji se među sobom razlikuju onoliko koliko se, recimo, razlikuje Eskim koji čitavog života lovi foke i živi u iglou i hirurg klinike Majo u Hjustonu.

Elementaran filozofski gest sastoji se u sledećem: navedeš citat pa ga, različitim tehnikama, tumačiš, hvališ ga ili kritikuješ, razvijaš teze ili ga osporavaš. Taj postupak – da poučimo naše naučnike – zove se argumentacija. Naši se naučnici, međutim, ne zamaraju takvim tričarijama. Za razliku od njih, filozofi se ubiše dajući argumente. Možda su ti argumenti loši. Možda su i besmisleni (nisu). Ali jesu argumenti. Sokal i Brikmon, međutim, do argumenta ni ne dolaze. Oni ne tumače. Oni, naprosto, sude. Čime opravdavaju takav stav i takvu poziciju? Pa, oni su naučnici. Dakle paščad koja je istrenirana da bude poštena i objektivna, te se neće valjda u pitanje dovoditi njihovo poštenje i nećemo valjda sada da pričamo o tamo nekim argumentima ili o mogućnosti objektivnog saznanja sveta, kad već svi znamo šta je stvarno i objektivno, je l’?!


PSIHOLOGIZIRANJE

Kad već stvari stoje tako, nije čudo što naši naučnici ne prebacuju plitko psihologiziranje, te pošto ni sami nisu uložili nikakav napor da razumeju šta u filozofskom tekstu piše, oni pred tim tekstom stoje kao žabe pred zmijom, s tom razlikom što ispuštaju neki zvuk, pa kažu da filozofi nastoje da zasene i uplaše čitaoca (str. 27). Na razboritu dilemu zašto bi to filozofi uopšte radili, odgovaraju upravo impresivnom plitkošću, naime, filozof očekuje da se divimo njegovom znanju i njegovoj mudrosti (str. 79). Kako su naši naučnici došli do ovako dubokog uvida – ostaje tajna. Zameraju potom naši naučnici filozofima da oni, kako kažu, teže iracionalizmu i nihilizmu. U redu. Posle ovakve tvrdnje očekivali biste citat koji pokazuje da filozof teži iracionalizmu i nihilizmu, te potom tumačenje tog mesta koje bi pokazalo opravdanost, odnosno neopravdanost te tvrdnje, ama od citata i tumačenja ni traga ni glasa. Ljudi su rekli svoje cenjeno mišljenje, šta ga još tu imaju i potkrepljivati nekakvim argumentima. Postupak kojim se u ovoj knjizi služe Sokal i Brikmon apsolutno je nedopustiv, te se njima mora uputiti prigovor, i to istim rečima koje oni upućuju filozofima: da li ovi ljudi uopšte znaju šta pišu? Ako je suditi po knjizi – ne znaju. Sve je, procenjuju naučnici, toliko očigledno (str. 29) da je dovoljno navesti citat iz knjige Žila Deleza i Feliksa Gatarija Šta je filozofija? na čitavoj stranici (str. 189), a onda ga ne prokomentarisati nijednom jedinom reči (!?!?). Jer sve je tako očigledno. Taj Delezov i Gatarijev tekst toliko je besmislen, sugerišu Buvar i Pekiše nauke, da je potrebno samo pročitati ga i biće vam jasno da je besmislen. Našim naučnicima, poštenim i objektivnim (jer su naučnici), dakle, ne pada na pamet da, može biti, oni nisu u stanju da razumeju o čemu je reč – možda oni tekst i razumeju, ali su nas lišili bilo kakvog dokaza za to – nego su, predvidljivo, filozofi budale i kreteni. Ako, dakle, ne razumem tekst, biće da je to zato što je pisac, eto tako, malo nenormalan i šarlatan i ne zna značenje reči. S obzirom da stvar stoji upravo tako, a stoji upravo tako jer ja, naučnik, kažem da stvar stoji upravo tako, onda se ne moram akati argumentovanjem, tumačenjem i pisanjem, jer, pobogu, ja sam fucking naučnik. A u tom Delezovom tekstu koji vrvi od ideja, izazova, čudesnih spojeva i prelepih pojmova, pronalazimo rečenicu na koju se naši naučnici nisu ni osvrnuli, a morali su, jer bez osvrtanja na rečenicu u kojoj se dovodi u pitanje "objedinjujuća vokacija nauke" (str. 189) kritika Deleza ostaje potpuno prazna. Potom Sokal i Brikmon prevazilaze i sebe same i od 191. do 200. stranice rafalno sipaju citate iz Delezovog i Gatarijevog dela, prekidajući paljbu samo da bi čitaocima skrenuli pažnju kako su to nebuloze i gluposti. U redu, možda to jesu nebuloze i gluposti, ali, pobogu, ljudi, recite zašto su to nebuloze i gluposti? Napišite makar jednu rečenicu ovog tipa: to je glupo zato što je Delez klempav, a Gatari izgleda kao žena. Napišite bilo šta, ma koliko to bilo glupo. Ali – ne, ni mukajet. Jer, sve je očigledno, n’est-ce pas?


JASNOĆA

O fasciniranosti naših nauka nejasnim filozofskim jezikom, odnosno jasnoćom kao takvom, mogu se ispisati desetine urnebesnih stranica, ali pošto se najstrašnije ispovraćaju po opskurnosti filozofskog jezika, oni demonstriraju jasnoću. Evo kako to izgleda: "Kvantna elektrodinamika predviđa da magnetski momenat elektrona ima vrednost 1.001 159 652 201 +/ 0.000 000 000 030, gde +/ označava neizvesnost u teorijskom izračunavanju (koje uključuje nekoliko aproksimacija). Najnoviji eksperiment daje rezultat 1.001 159 652 188 +/ 0.000 000 000 004, gde +/ označava eksperimentalnu neizvesnost" (str. 84). Sada je, dakle, sve jasno. Šalu na stranu, nije formula naročito teška, potrebno je samo malo se koncentrisati, ali filozofi govore i kudikamo složenijim stvarima od vrednosti momenta elektrona, pa je utoliko potrebna i veća koncentracija koju, međutim, naši naučnici nikako da dostignu.

U raskošnoj ponudi ekstremno glupih reakcija teško je naći najgluplju, ali fusnota na 188. stranici preporučuje se za sam vrh. Pošto naši naučnici, služeći se oprobano nekorektnom metodom, navedu ogroman citat Deleza i Gatarija, jedino što urade jeste da otvore fusnotu (umesto da komentarišu i osporavaju ako im je do osporavanja) i skrenu pažnju da odlomak sadrži tuce naučnih termina: "beskonačno, brzina, čestica, funkcija, kataliza, akcelerator čestica, ekspanzija galaksija, granica, promenljiva, apscisa, univerzalna konstanta, kontrakcija" (str. 188). Ako neko nije shvatio, "granica" je naučni termin, kao i "brzina". Da, i "čestica". Pa, kad kažete: "Uletela mi je čestica prašine u oko dok sam brzo prelazio granicu", izlažete se žestokoj grdnji što ne znate naučno značenje tih reči, nego vi to tako proizvoljno i diletantski. Sputani, paralizovani svojim naučničkim amovima, naši se naučnici brukaju na svakom koraku, pa iako je teško pozvati Hajdegera kao saveznika bilo za šta, ovde mu se mora priznati da je pogodio kada je napisao da "nauka ne misli".

ivan milenković