Etničko čišćenje : geneza koncepta

01.06.21

Knjiga istoričara dr Vladimira Petrovića pod nazivom „Etničko čišćenje. Geneza koncepta“ nije samo klasična istorijska studija, već je delo od izuzetnog sociološkog i bioetičkog značaja.
Knjigu čine Predgovor (7–13 str.), četiri glave (15–201 str.) i Zaključak (203–214 str.), a obogaćena je Sažetkom na engleskom jeziku (215–221 str.), Registrom ličnih imena (222–226 str.) i odeljkom O autoru (227 str.). Prva glava knjige pod nazivom „Versko čišćenje zajednice“ (15–64 str.) sastoji se iz dva odeljka: „Rituali čišćenja od antike do moderne“ (16–29 str.) i „Čišćenje na balkanskom obodu imperija“ (29–64 str.). Drugu glavu studije sa naslovom „Klasno čišćenje društva“ (65–99 str.) čine dva odeljka: „Revolucionarno čišćenje od Atlantika do Pacifika“ (65–77 str.) i „Staljinske čistke i njihov izvoz na Balkan“ (77–99 str.). Treća glava knjige pod nazivom „Rasno čišćenje nacije“ (101–156 str.) sastoji se iz dva odeljka: „Rasno čišćenje u epohi imperijalnih ambicija“ (101– 118 str.) i „Od biopolitike do etnopolitike na evropskom Jugoistoku“ (119–156 str.). Poslednju, četvrtu glavu studije sa naslovom „Etničko čišćenje države“ (157–201 str.) čine dva odeljka: „Pandemonijum Drugog svetskog rata“ (158–183 str.) i „Kobna sinteza: Etniciziranje čišćenja u reči i nedelu“ (184–201 str.).

Autor ne preteruje kada Predgovor započinje konstatacijom da je pred čitalačkom publikom knjiga o jednoj od najopasnijih reči na svetu – čišćenje. Versko, klasno, rasno, etničko čišćenje – su otuda najopasnije sintagme na svetu. Pođimo redom. Petrović podseća na čuvenu knjigu Meri Daglas (Mary Douglas) Čisto i opasno u kojoj autorka ukazuje na društvenu činjenicu da svaka zajednica, od antike do danas, stvara vlastiti koncept prljavštine i skrnavljenja nasuprot konceptu pozitivne strukture koji se želi sačuvati i tako određuje uslove društvene inkluzije i ekskluzije. Otuda se, recimo, kod Rimljana čistoća kao preduslov ulaska u versku a time i političku zajednicu kao izopštavanje ’nečistih’ održala kao lustracija (lustratio) (17. str.). Autor podastire brojne rituale čišćenja kroz istoriju čovečanstva od antike do moderne kroz konkretne manje ili više poznate primere i/ili ’opšta mesta’ poput iskorenjivanja bogumila od strane Stefana Nemanje, pogubljenja oko 30.000 protestanata tokom Vartolomejske noći, Prajdove čistke u Engleskoj, progona i spaljivanja navodnih veštica u Salemu, eugeničkog pokreta u XIX i XX veku i primera njegove operacionalizacije u Nirnberškim zakonima itd. Poseban odeljak autor posvećuje detaljnom razmatranju „preplitanja refleksa verskog čišćenja sa procesom izgradnje i modernizacije balkanskih nacionalnih država“ tokom XIX veka (29.str.) i tako daje nesumnjiv doprinos razmatranju ovog opasnog pojma kako u domaćoj i regionalnoj istoriografiji, tako i u sociologiji međuetničkih odnosa. Kroz brojne morbidne primere i ’opšta mesta’, autor vešto vodi čitaoca kroz užase, a zapravo dirkemovski rečeno – društvene činjenice, klasnog, rasnog i etničkog čišćenja država. Autor podseća na činjenicu da pojam „etničko čišćenje“ nije produkt krvavog zapleta i raspleta jugoslovenske krize kakva se ocena ovom fenomenu neretko i nekritički daje u javnom diskursu, već, očigledno sam pojam „čišćenje“ i njegovi brojni varijeteti kroz istoriju čovečanstva jesu nešto imanentno ljudskoj vrsti. Najzad, Petrović s pravom zaključuje da je rasprostranjenost ovog pojma zasigurno u vezi i sa njegovom višeznačnošću jer, za razliku od pojmova poput „istrebljenja“ ili „iskorenjivanja“ koji veoma jasno pretpostavljaju uništavanje, pojam „čišćenja“ može značiti kako prinudno iseljenje, tako i uništenje, uz nedorečenost metoda, ali eksplicitnost cilja (204. str.).

Na ovom mestu bi trebalo ukazati na činjenicu da je ovaj užasavajući pojam uz svoje zastrašujuće srodne sintagme zapravo jedan anti-bioetički pojam, iako autor ne ulazi svesno u široko polje bioetičkih tema. Naime, sama bioetika, tačnije, etika života u najširem smislu jeste široka interdisciplinarna akademska i intelektualna oblast koja se bavi onim vrednostima i normama koje se tiču dobra i zla, odnosno ispravnog i neispravnog/pogrešnog u kontekstu života uopšte i njegovih brojnih oblika, ljudskih i ne-ljudskih, poput: nivoa nerođenog života, nivoa svakodnevnog života svakog pojedinca, nivoa života budućih generacija, nivoa opstanka biljnih i životinjskih vrsta itd. Otuda „čišćenje“ i srodne sintagme zasigurno pripadaju kompleksnoj oblasti bioetičkih tema, pa ih je neophodno promišljati i kao anti-bioetičke pojmove jer jasno ukazuju na imanentnu potrebu ljudskih bića da pledirajući za vlastiti vrednosni sistem istovremeno jasno određuju uslove društvene inkluzije i ekskluzije i njihovu operacionalizaciju, neretko – krvavu.

Mora li se i može li se uopšte jedno društvo „očistiti“ od nekoga ili nečega što onaj ko poseduje političku volju i moć odredi kao prljavo? Odgovor je, iz perspektive sociologije (međuetničkih odnosa) odrečan: svakom društvu heterogenost je imanentna, te su uzaludni pokušaji (krvavih) čišćenja. Svako društvo će uvek biti heterogeno po različitim kriterijumima, ali, to izgleda čovečanstvo nikako da razume i okane se zaludnih pokušaja „očišćenja“. Svaki pokušaj „očišćenja“ po pravilu se završi masakrima, a „čistioci“ ostaju sami pred sudom istorije uprljanih, krvavih ruku u opet heterogenom („nečistom“) društvu koje i posle sve prolivene „nečiste“ krvi ostaje da buja u svojoj različitosti.

Najzad, pomenimo da je Petrovićeva knjiga u neku ruku i sama prošla određeni vid „kulturnog čišćenja“, jer je sredinom 2020. godine Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije naknadno ovu knjigu izostavilo sa spiska koji je Komisija za otkup knjiga izabrala za biblioteke, a što opet nije redak slučaj u „istorijama kulturnih čišćenja“.

Stoga, zdušno preporučujemo Petrovićevu knjigu ne samo istoričarima, već i sociolozima, kao i šarolikoj bioetičkoj čitalačkoj publici uz konstatacije i/ili pitanja: Da li je i „čišćenje vlastitog dvorišta“ kao floskula koju neretko ljutito upućujemo političkim neistomišljenicima zapravo uzaludna rabota, jer, imajući na umu heterogenost svakog društva, pa i zajednice, možda samo dvorište baš i ne voli da bude čisto?

Sociologija 2/2021, Sandra Radenović

01.03.21 Institut za savremenu istoriju

„Reči mogu biti kao male doze arsena: one se neprimećeno progutaju i čini se da ne mogu imati dejstvo, ali posle izvesnog vremena otrov počinje da deluje“. Takvih reči je puno. Genocid, pogrom, jeres, rasizam, fašizam, čišćenje – samo su neke od njih. Ako poslednjem pojmu dodamo pridev „etničko“, onda dobijamo sintagmu koja je, po uvreženom mišljenju, potekla sa prostora Jugoslavije, a prevodom na razne jezike ušla u svetsku upotrebu devedesetih godina prošlog veka. Tako je u vreme raspada Jugoslavije, ovaj prostor svetu podario još jedan izraz (pored vampira) koji je vezan za nešto negativno. Pitanje da li je etničko čišćenje stvarno kovanica nastala u Jugoslaviji ili ne, godinama je okupiralo dr Vladimira Petrovića, srpskog istoričara svetskog glasa. On je u knjizi Etničko čišćenje geneza koncepta, koja počinje pomenutim citatom Viktora Klemperera, pokušao da razjasni nastanak i razvoj tog pojma.

Čišćenje se kao pojam vezan za uklanjanje nekog nepoželjnog elementa, odnosno homogenizaciju neke sredine koristi još od antike. U određenim periodima čišćenje određenih kolektivnih identiteta imalo je izraženu religijsku, klasnu, rasnu ili etničku konotaciju. Takvo saznanje je navelo autora da knjigu podeli na četiri poglavlja: Versko čišćenje zajednice, Klasno čišćenje društva, Rasno čišćenje nacije i Etničko čišćenje države. Poštujući granice postavljenih poglavlja Vladimir Petrović je uspeo da hronološko-tematskim pristupom prikaže čitaocima genezu čišćenja, a brojnim primerima slikovito predstavi sve njegove strahote.

Kada je reč o kultnom čišćenju, autor kao prvi strašan primer navodi onaj koji je bio zabeležen u vreme Peloponeskog rata, kada su Atinjani želeći da pridobiju naklonost Apolona očistili ostrvo Delos od ljudi. Čišćenja oblasti, ali i ljudske duše i tela u cilju sticanja naklonosti više sile bilo je i pre i posle Delosa. Autor ističe da su podele društva proistekle iz religije i poštovanja njenih rituala pokazale razornu moć kultnog čišćenja. Vekovima su svetom besneli verski ratovi između čistih i nečistih, vernika i bezbožnika ili jeretika. Crkva je osnivala i posebna društva koja su se svim sredstvima borila protiv takvih. Religijske tenzije su imale i veliki politički potencijal, jer za razliku od običnih ratova ovde cilj nije bio poraziti protivnika već ga ukloniti, bilo progonom bilo istrebljenjem. Verski ratovi su često bili i politički ratovi. Kao jedinstven primer autor navodi viševekovno ratovanje protiv Osmanskog carstva. Proces nastanka modernih balkanskih država je stoga bio podjednako prožet nacionalnim i religijskim motivima. Preplitanje političkog i verskog, kako autor iznosi, vidljivo je i u cilju srpskih ustanika iz 1804. godine – „da Srbiju očiste od Turaka“. Izvori o srpskoj revoluciji su puni izraza čišćenje. Čak je „čišćenje zemlje od nekrsti“ bilo jedna od glavnih inspiracija velikom Petru Petroviću Njegošu za Gorski vijenac. Oslobađanje od Turaka na Balkanu bilo je praćeno jačanjem svesti o nacionalnoj pripadnosti među balkanskim narodima, što je ubrzo dovelo i do prvih nesuglasica između novonastalih država. Po autoru, prvo pominjanje pojmova od kojih se sastoji termin „etničko čišćenje“ vidljivo je kod Benjamina Kalaja koji je pisao o teškoćama povlačenja etnografske granice između Srba i Bugara i prostiranja „čisto srpskog elementa“. U slično vreme kad i Kalaj, Franjo Rački je pisao o činjenici da hrvatski narod nije bio zadovoljan istorijskim, pa i verskim razlikama u odnosu na srpski narod već je tražio i „etnografičnu razliku“.

Bitna za razvoj koncepta „etničko čišćenje“ bila je i Rumunija. Rumuni su za nečisti element na svojoj teritoriji smatrali jevrejsku zajednicu, tako da se politika čišćenja u Rumuniji razvijala u tom pravcu. Ipak, autor smatra da su prvi put termini „etnički“ i „čisto“ upotrebljeni tokom etnografskih istraživanja na teritoriji Bosne i Hercegovine koji su koncem 19. veka vodili ljudi poput Stojana Novakovića, Jovana Cvijića, Tihomira Đorđevića i Sime Trajkovića. Petrović ukazuje da je termin čišćenje u vojnu terminologiju na ovim prostorima ušao sa Balkanskim ratovima. Njega je u različitim okolnostima koristila srpska i grčka vojska, nešto kasnije i turska. Autor se nije samo usredsredio na istraživanje razvoja ovog pojma na Balkanu već je pažnju posvetio i drugim oblastima sa kompleksnom etničkom slikom. Kao jedan od primera on navodi da se o „apsolutnoj etničkoj čistoti“ Alzasa dosta pisalo tokom Velikog rata. Posle 1918. godine su utihnule ideje o etničkoj čistoti na neko vreme, ali duh čišćenja nije. Od tada, on je počeo da poprima novu formu koju je naročito inspirisala boljševička ideologija.

O čišćenju koje ima klasnu konotaciju autor pripoveda u drugom poglavlju knjige. Polazeći od Francuske preko Oktobarske revolucije do stvaranja socijalističkih sistema i njihovog uticaja na klasnu sliku društva, autor je pokušao da odgovori na pitanje da li se i koliko klasno čišćenje razlikovalo od verskog ili etničkog. Od sličnosti Vladimir Petrović naročito izdvaja postojanje spoljašnjeg i unutrašnjeg karaktera. Ipak, sa stranica ovog poglavlja stiče se utisak da je unutrašnje čišćenje za komunističke partije imalo izuzetnu važnost. Izgleda da su oni ozbiljno shvatili reči Ferdinanda Lasala da se „partija jača time što sebe čisti“. Iz bojazni da njihova revolucija ne završi kao ona francuska, boljševici su naročitu pažnju posvećivali čišćenju svojih redova. Prvu „čistku“ sproveo je Lenjin već 1919. godine, ali ona tada nije podrazumevala i fizičko odstranjivanje po kojem je čistka postala karakteristična tokom staljinističkog perioda. Autor podseća da je sam Staljin na čistke gledao kao na neophodno sredstvo zadržavanja vodeće uloge partije u društvu. Čistke su u Sovjetskom Savezu, ali i drugim socijalističkim državama dobijale široke razmere. Vrsta čistki su bile i deportacije, kojima su često bile obuhvaćene i etničke skupine. Takvo nasilno raseljavanje ili preseljavanje određenih grupa naroda bilo je u srži etničko čišćenje.

Za ostvarivanje različitih političkih, nacionalnih i društvenih ideja kao moćno sredstvo javilo se i potenciranje rasnih razlika. Takvih primera je kroz istoriju bilo mnogo. Autor je u trećem poglavlju odgovorio na pitanja poput kako je nastala eugenika, kako se razvijalo učenje o rasama i, na kraju, kako je došlo do okrutnog sprovođenja mera u cilju očuvanja i poboljšanja i čišćenja superiornih rasa. Kao primere navodi odnos Amerikanaca prema Crncima i Nemaca prema Jevrejima, kao i politiku sterilizacije ljudi obolelih od naslednih bolesti. Govoreći o nacističkom monstruoznom cilju konačnog rešenja jevrejskog pitanja, autor navodi da jedini razlog zbog čega se tada nije rodio i termin „etničko čišćenje“ bio taj što je u nacističkom vokabularu umesto reči etničko korišćen izraz narodno.

Autor ukazuje da je politika socijalne higijene, posredstvom učenih ljudi koji su se školovali u Nemačkoj, brzo prodrla i na Balkan. Tu je, kao i u ostatku sveta, imala pogodno tle za razvoj. Pokušaji razvoja i delovanja u skladu sa eugenikom bili su vidljivi i u Kraljevini SHS. Autor smatra da je jedan od najvećih propagatora bio Stevan Ivanić, osnivač Centralnog higijenskog zavoda. Teška situacija u kojoj se nova država našla posle Velikog rata i njena multietničnost nisu državnom vrhu dale prostora da ozbiljnije posegne za sprovođenjem mera za poboljšanje rase. Tako su jugoslovenska eugenika i propagiranje dinarske rase ostali u sferi nauke, sa kratkim izletima u politiku integralnog jugoslovenstva, koji pak nisu bili dovoljni da se stvori rasna politika. Umesto nje, krajem tridesetih u Jugoslaviji je primat uzela etnopolitika, a sa njom i izučavanje etničkih grupa. Autor otkriva da je istoričar Dušan J. Popović prvi počeo da koristi sintagmu „etnički čisto“. S druge strane, pod okriljem Srpskog kulturnog kluba Vasa Čubrilović koji se takođe bavio etničkim pitanjima napravio je korak dalje i ponudio rešenje za problem Juga Srbije sa Arnautima. Autor smatra da je Vasa Čubrilović u referatu „Iseljavanje Arnauta“ iz 1937. godine izložio sve karakteristike koje definišu pojam „etničko čišćenje“, ali da ga nije upotrebio. Slični referati Srpskog kulturnog kluba su izgleda imali cilj da pokrenu državni vrh da razmisli o etnopolitici i njenom upotrebom počne da brine o nacionalnom interesu. Navodeći Andrićev referat o podeli Albanije i razmeni stanovništva u slučaju italijanskog prodora u Albaniju iz 1939, Vladimir Petrović dokazuje da se Jugoslavija razmišljala da pred početak Drugog svetskog rata počne sa sprovođenjem etnopolitike u praksi.

Drugi svetski rat je omogućio da se pored više teoriji okrenutog termina „etnički čisto“ nađe termin „etničko čišćenje“. Autor je, međutim, pokazao da ta sintagma nije nastala na prostoru Jugoslavije već u Rumuniji. Činjenica da je stvaranjem Velike Rumunije posle Prvog svetskog rata ova država izgubila etničku homogenost pokrenula je rumunske intelektualce, ali i političare da razmišljaju o mogućim merama za pročišćavanje sopstvenog stanovništva. Naročito su im smetali Jevreji, kojih je najviše bilo u Jašiju. Posmatrajući politiku Nemačke prema Jevrejima, rumunski intelektualci su sve više govorili o obavezi Rumuna da očiste svoju državu. Autor je istraživanjem rumunske međuratne i ratne nacionalne politike otkrio da je potpredsednik rumunske vlade Mihaj Antonesku sredinom 1941. godine prvi izgovorio „purificarea etnica“ i da je taj termin tada konačno poprimio svoj pravi oblik.

Kroz delo autor nekoliko puta napominje razliku između termina čisto i čišćenja. Smatra da je oblik koji je korišćen u Rumuniji za vreme Drugog svetskog rata bio mnogo opasniji, jer je podrazumevao često krvav proces stvaranja homogene strukture odnosno etnički čistog stanovništva. S druge strane, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj upotrebljavan je termin stvaranja čistog hrvatskog životnog prostora. Za to vreme četnici predvođeni Dražom Mihailovićem pravili su planove o stvaranju homogene Velike Srbije unutar Jugoslavije. Stevan Moljević i Dragiša Vasić su dosta uticali da termin etnički čisto zauzme centralno mesto u ratnom nacionalnom programu Srba. Za razliku od Hrvata i Rumuna koji su žurili da što pre ostvare svoje ciljeve, četnici u Srbiji su sa realizacijom planova počeli ozbiljnije tek 1943. godine u Sandžaku i istočnoj Bosni. Kolaboracionisti na čelu sa Milanom Nedićem su takođe imali planove. Milutin Nedić, brat predsednika kolaboracionističke vlade, u vidu memoranduma upućenog Ribentropu pod nazivom Srbi i srpske zemlje – etnografski problem srpskog naroda predstavio je etnopolitički plan kojim je trebalo da se reši etnografska razbijenost srpskog naroda tako što bi Srbija bila proširena na Crnu Goru (koja je sa Srbijom jedino bila homogena) zatim Bosnu, Hercegovinu, Srem i južnu Dalmaciju. Pošto ovaj plan nije uspeo, autor navodi da se Nedić usredsredio na čišćenje Srbije od komunista. Krug na prostoru Jugoslavije se zatvara komunističkim čišćenjima svih neprijatelja NOP-a.

U poslednjem delu knjige autor se osvrnuo na posleratnu sudbinu međuratnih i ratnih zagovarača biopolitike i etnopolitike. Velika većina u koju su spadali Svetislav Stefanović, Dragoljub Mihailović, Jon i Mihaj Antonesku su streljani. Ostali poput Sabina Mamule – Rumuna, Filipa Lukasa – Hrvata, Stevana Ivanića – Srbina našli su spas u emigriranju. Prilika da nastave da se zalažu za ostvarivanje etnopolitičkih planova pružena je u novoj Jugoslaviji samo Vasi Čubriloviću i Sretenu Vukosavljeviću. Autor se na kraju pripovedanja osvrće na drugi referat Vase Čubrilović pod nazivom Manjinski problem u novoj Jugoslaviji od 3. novembra 1944. godine, u kome govori da je kraj rata izuzetno pogodno vreme za stvaranje etnički čiste Jugoslavije. Za razliku od prvog referata, ovde je Čubrilović prigrlio i često ponavljao termin „etnički čisto“. Trend sprovođenja etnopolitičkih eksperimenata u to vreme nije zaobišao ni Jugoslaviju, te je referat Vasi Čubriloviću poslužio kao dobra preporuka za ulazak u saveznu vladu. Autor ovde prekida dalje hronološko praćenje „etničkog čišćenja“ zbog toga što se po njegovom mišljenju do kraja Drugog svetskog rata koncept razvio i dobio svoj konačan oblik. Ne samo da je termin nastao u vihoru rata, već je dosegao i vrhunac u praktičnoj primeni.

Ako se osvrnemo na knjigu Vladimira Petrovića ne možemo a da ne odamo veliko poštovanje trudu koji je autor uložio kako bi napisao monografiju o tome kako je i u kojim oblicima reč čišćenje korišćena kroz istoriju i kako se ona etnicirala. Verovatno i na iznenađenje samog autora, pokazalo se da je ta reč korišćena u svim svetskim jezicima. Petrović je pokazao da je predmet čišćenja bio veoma raznolik. Društvo se tako čistilo od manjinskih grupa bilo da su one bile drugačije u verskom, klasnom, političkom, rasnom biološkom ili nekom drugom pogledu. Bitna karika u formiranju koncepta etničkog čišćenja bili su intelektualci, koji su rado stvarali planove čišćenja i nudili političarima. Oni su propagiranjem svojih ideja i planova doprineli ne samo stvaranju već i ulaženju sintagme u politički, pa i narodni vokabular. Rezultat autorovog pregnuća dugog više od jedne decenije bio je da sintagma „etničko čišćenje“ (takođe i njen pandan „etnički čisto“), nije nastala sa 1981. godinom i sukobima na Kosovu, a u svetsku upotrebu ušla deset godina kasnije sa ratovima u Jugoslaviji. Čvrstim dokazima autor je ustanovio da se termin razvio tridesetih godina, a prvi put u doslovnom obliku javio sredinom 1941. godine u Rumuniji. Time je vremenska i geografska ubikacija samo malo pomerena, ali činjenica da je termin potekao sa Balkana nije opovrgnuta. Da nije bilo jezičke barijere sigurno bi zemlja porekla termina bila Nemačka, jer su balkanski intelektualci svoje znanje sticali velikim delom u njoj. Autor je mišljenja da ne treba toliko potencirati naziv koncepta već njegovu rasprostranjenost, jer „delati se može i bez reči“. Datost da „etničko čišćenje“ nije fenomen Balkana, nego sastavni deo svih nacionalističkih ideologija koji se rasplamsava tokom smutnih i ratnih vremena treba da bude alarm za dalje i dublje proučavanje koje bi zasigurno pomoglo da se sa praksom njegovog sprovođenja konačno prekine.

Istoričar dr Vladimir Petrović je knjigom Etničko čišćenje geneza koncepta dotakao jednu od najvažnijih tema ne samo srpske već i svetske istorije. Da bi se o takvoj temi pisalo nisu samo potrebne godine, eruditsko znanje i naporan rad, potrebna je i velika hrabrost. Osvetljavanjem ovog pojma autor je pokazao da su reči i sintagme od koji se stvara jezik mržnje kroz istoriju često bile razlog velikih stradanja. Opasnost koja vreba iza tih reči je i danas velika, a praktična manifestacija kroz nasilje, deportaciju, ubistva i totalno uništenje zastrašujuća. Na kraju, treba upozoriti potencijalne čitaoce na moguće blago razočaranje krajem knjige jer ona ne dotiče doba kada je sintagma ušla u svetsku upotrebu devedesetih godina, ali i obavestiti ih da će kao i svaka dobra knjiga i ova verovatno imati nastavak ili dva!

Nemanja Mitrović

01.10.20

Tokovi istorije

Sintagma „etničko čišćenje“ danas se često koristi u govoru i pisanju vezanom za opisivanje ratnih sukoba, a najpre za definisanje onih politika koje su usmerene ka progonu drugačijih nacionalnih, verskih i političkih zajednica. Ovaj izraz je postao globalan nakon ratova na tlu bivše Jugoslavije tokom prve polovine 90-ih godina HH veka, dok su istorijsko poreklo i ranija upotreba ovog termina bili relativno slabo poznati. Služeći se dobro razrađenom metodologijom konceptualne istorije, autor je u svojoj novoj studiji uspešno prikazao razvoj značenja i korišćenja pojmova „etnički“ i „čisto/čišćenje“, najpre odvojene, a od početka HH veka sve češće spojene u jedinstvenu jezičku konstrukciju.
Knjiga je podeljena na Predgovor (str. 7–13), četiri glave, Zaključak (203–214), nakon čega slede sažetak na engleskom jeziku (215–221) i Registar ličnih imena (222–226). U Predgovoru Petrović navodi najznačajnije istraživačke izazove, poput nedovoljno istraženog porekla i upotrebe termina „etničko čišćenje“ pre 90-ih godina, a potom i njegovo brzo prihvatanje u svim svetskim jezicima. Ovde autor takođe ističe problem nedovoljne preciznosti i definicije navedene sintagme, što je u pojedinim stručnim krugovima dovelo i do predloga o njenom izbacivanju iz akademskog diskursa.
Svako poglavlje knjige podeljeno je na dve manje celine. Prva je posvećena evropskim i svetskim procesima, dok se u drugom delu svake glave autor bavi uticajem ovih ideja i lokalnim osobenostima na balkanskom prostoru, sa fokusom najpre na Srbiji/Jugoslaviji i Rumuniji. Prvo poglavlje nosi naslov Versko čišćenje zajednice, te Petrović u njemu analizira različita značenja i prakse reči „čišćenje“ u periodu od antike do modernog doba. Ovde je na jasan i konzistentan način objašnjeno da je ta reč u svim najznačajnijim religijama (starogrčka i rimska religija, hrišćanstvo, islam) označavala pre svega „ritualno pročišćenje“ tokom i van verskih obreda, ali je evidentno da je taj termin primenjivan i u kontekstu izopštavanja i progona „nečistih“ grupa iz određene zajednice. Ovo drugo značenje posebno je dolazilo do izražaja tokom verskih sukoba (progoni hrišćana u poznoj antici, krstaški ratovi, sukobi katolika i protestanata u XVI i XVII veku). Nakon toga, autor prelazi na analizu balkanskih prilika. Novoformirane nacionalne elite u Srbiji i Rumuniji tokom XIX i početkom HH veka koristile su u pojedinim prilikama različite oblike reči „čišćenje“ u svom obračunu sa onim etničkim zajednicama na svojoj teritoriji koje su smatrali za neprijateljske. U slučaju Srbije radilo se o turskom stanovništvu, a u Rumuniji o jevrejskom. Proces izgradnje nacionalnih hrišćanskih država na Balkanu bio je praćen netrpeljivošću prema Osmanskom carstvu, ali i muslimanskim zajednicama koje su mu bile odane. Od druge polovine XIX veka etnografi su, pokušavajući da utvrde dokle se prostiru nacionalni elementi različitih naroda u evropskoj Turskoj, počeli sve češće da koriste izraze „etnički“ i „čisto“, te su tako ovi termini našli i svoje mesto u nauci.
Drugo poglavlje se bavi klasnim čišćenjem društva. Autor najpre prati sukobe između različitih društvenih slojeva tokom Francuske revolucije i ističe da od tada „čišćenje“ konačno gubi svoj primarno religijski značaj, da postaje usmereno najpre ka „očišćenju“ sopstvene zajednice, dok u politički rečnik u kontekstu ovih progona počinju da ulaze i medicinski termini poput „zaraza“, „zagađenje“, „odstranjivanje“ i „amputacija“. Razvojem teorije marksizma u XIX veku i dolaskom komunista na vlast u Rusiji 1917. godine pojam „klasnih sukoba“ dobija na značaju i intenzitetu. Do vremena Lenjinove smrti „čišćenje“ se odnosilo najpre na eliminaciju buržoazije, kapitalizma i ostataka starog režima, a unutar same partije podrazumevalo je brisanje iz članstva i kažnjavanje onih pojedinaca koji nisu dosledno sprovodili ideje njenog vođstva. U vreme stabilizovanja Staljinove vlasti obračun sa neistomišljenicima je radikalizovan tokom čistki u drugoj polovini 30-ih godina, a ovakvi sukobi su se prelivali i na druge komunističke partije, među kojima i na jugoslovensku. U ovom poglavlju posebno je značajno autorovo zapažanje da u Staljinovo vreme progoni nisu imali samo klasni i ideološki karakter, već su vršena i prisilna preseljenja čitavih nacionalnih zajednica. Petrović ističe da se time faktički vršio etnički inženjering a da reč „etnički“ nije korišćena za njegovo opisivanje, pre svega zbog prirode same komunističke ideologije.
Tema trećeg poglavlja je rasno čišćenje nacije. Petrović na početku ove glave ističe razvoj učenja o rasnoj nejednakosti na prostoru zapadne Evrope i Sjedinjenih Američkih Država u XIX veku, što je kulminiralo razvojem eugenike u prvoj polovini HH veka i spojem radikalnih desnih ideologija i prirodnih nauka radi uništenja čitavih zajednica. Na prostoru SAD-a ideje o „nadmoći bele anglosaksonske rase“, „rasnoj čistoći“ i „neprijateljskim etničkim elementima“ dovele su do progona američkih Indijanaca i crnačkog stanovništva. Međutim, na prostoru Evrope u to vreme počinje da se razvija eugenika i njeni promoteri, koji su bili usmereni ka naslednim karakteristikama ljudi i poboljšanju zdravlja nacije putem genetike i otkrivanja „jakih“ i „slabih“ gena. Ovakva učenja, posebno na prostoru nacističke Nemačke, prouzrokovala su prisilnu sterilizaciju, zatvaranje i ubijanje miliona „biološki nepoželjnih“ ljudi u projektima rasnog čišćenja nacije. Nakon prikazivanja širenja eugeničkih ideja na svetskom planu, Petrović prelazi na analizu uticaja ovih učenja na prostoru međuratne Jugoslavije i Rumunije. Autor na ovom mestu zaključuje da je u tom periodu rasno učenje u Jugoslaviji bilo usmereno ka definisanju posebne „dinarske rase“, najpre u radovima Svetislava Stefanovića i Stevana Ivanića, dok je u isto vreme Vaso Čubrilović u okviru Srpskog kulturnog kluba zagovarao progon albanskog stanovništva radi obezbeđivanja „etničkog zaleđa“ i stvaranja „radikalno očišćenih krajeva“. Od polovine 30-ih godina deo jugoslovenskih eugeničara prilazi radikalnom Zboru Dimitrija Ljotića, dok njihove rumunske kolege, predvođene Julijuom Moldovanom i Sabinom Manuilom, razrađuju antisemitske planove o „etnokratskoj državi“ i „biopolitičkom preuređenju države“.
Autor studije je poslednjem poglavlju dao naziv Etničko čišćenje države. Značaj ove glave leži u jasnom predstavljanju različitih vrsta progona do kojih je došlo tokom Drugog svetskog rata. Petrović je uspešno prikazao kako su ratne prilike direktno doprinele realizaciji već pripremljenih planova o etničkom preuređenju i uništenju nacionalno, rasno i politički „nepodobnih“ grupa. U nacističkoj Nemačkoj aktivno je sprovođena politika uništenja evropskih Jevreja, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj istrebljenje je bilo predviđeno za Srbe, Jevreje i Rome radi ostvarivanja ideje o „čistom hrvatskom životnom prostoru“, dok je samo u toku 1941. godine stradala polovina jevrejske populacije u Bukovini i Besarabiji od rumunske vojske. Upravo je u leto 1941. rumunski vicepremijer Mihaj Antonesku upotrebio izraz „etničko čišćenje“ (rurificare etnică), te autor ističe da je ovo prva do sada poznata upotreba navedenog termina u tom preciznom obliku. Sa druge strane, i u srpskim sredinama su u toku Drugog svetskog rata sprovođene ideje o progonu i etničkom preuređenju pojedinih krajeva. Eugeničari poput Stefanovića i Ivanića postali su deo kolaboracionističke uprave Milana Nedića i pristalice njegovih ideoloških pogleda, dok su u okviru Ravnogorskog pokreta postojali planovi o uništenju ili iseljenju pojedinih muslimanskih i hrvatskih sredina (Draža Mihailović, Pavle Đurišić, Stevan Moljević). Ideje o progonu nisu bile strane ni partizanskom pokretu. Autor na ovom mestu najpre navodi klasne i ideološke progone o toku rata („leva skretanja“) i neposredno po njegovom završetku (represije na tlu cele Jugoslavije pod rukovodstvom Ozne), dok je etnički motivisan izgon bio predviđen pre svega za nemačku i italijansku nacionalnu manjinu.
U Zaključku Petrović sumira najvažnije ideje i rezultate istraživanja, ali i ističe da je tek od 90-ih godina sintagma „etničko čišćenje“ uvrštena u svetske jezike, postavši jedan od glavnih termina za definisanje nasilnog progona manjinskog stanovništva. Poseban značaj ove studije leži u tome što su na pregledan i analitički način prikazani evolucija i korišćenje pojmova „čišćenje“ i „etnički“ u onim situacijama kada su označavali upravo izopštavanje drugog. Takvim pristupom autor je dokazao postepeni razvoj ovakve prakse u svetu i na jugoistoku Evrope do kraja Drugog svetskog rata, čime je pobijeno uvreženo mišljenje, kako u nauci tako i u široj javnosti, o tome da je ova jezička konstrukcija nastala radi opisivanja ratnih užasa na prostoru bivše SFRJ tokom poslednje decenije HH veka. Studija Vladimira Petrovića takođe može poslužiti kao dobra polazna osnova budućim istraživačima konceptualne istorije i koristiti im za razumevanje jezičke terminologije i prakse etničkog čišćenja u drugim sredinama pre ili tokom HH veka.
Dimitrije Matić