Dželat

25.07.13

Nema više da najbolji proizvođač mleka bude onaj koji vodi selo, nego vodi ga bašabozluk. Nema više da najbolji profesor bude direktor gimnazije, nego onaj koji je nečiji pion. Nema toga da najbolji novinar bude glavni urednik centralnih novina, nego bude onaj koji je najposlušniji. Nema kritičnog duha društva – gde vam je sada Sociološko društvo Srbije, gde je Udruženje književnika Srbije, gde su ta staleška društva, gde su sindikati? Kad je sve to ubijeno i atomizirano, onda možete i da manipulišete tim društvom
Dvonedeljna polemika u dnevnom listu "Danas", inicirana otvorenim pismom Gojka Tešića Aleksandru Vučiću, kojim mu skreće pažnju na neke promene u "Službenom glasniku" nastale otkad je za v.d. direktora tog javnog preduzeća postavljen Radoš Ljušić, istakla je nekoliko bitnih tema ovdašnje kulture i politike: odnos vlasti prema knjizi, prema izdavaštvu, omalovažavanje intelektualnog rada, degradaciju kulturne elite, nepostojanje departizacije, moć moći ... Takođe, polemika je podsetila i na otvoreno pismo srpskih intelektualaca kojim su oko pet stotina potpisnika različitih političkih opredeljenja dali podršku Slobodanu Gavriloviću, bivšem direktoru "Službenog glasnika", pa je tako, nehotice, istakla njegove zasluge za uspehe tog javnog preduzeća i srpskog izdavaštva.
Slobodan Gavrilović je postao profesor sociologije u 25. godini, član je Demokratske stranke i njenog glavnog odbora od 1990. godine, bio je potpredsednik DS-a u četiri mandata, od 2007. do 2012. godine bio je direktor i glavni i odgovorni urednik "Službenog glasnika". Napisao je deset knjiga, najpoznatije su priređena dela Živojina Pavlovića u šest izdanja i roman Dželat.

"VREME": Vi ste se samo jednom uključili u polemiku iako vas je sadašnji v.d. direktora "Službenog glasnika" Radoš Ljušić, direktno ili posredno, u svakom tekstu optuživao za gubitak i loše poslovanje kuće. Zašto?
SLOBODAN GAVRILOVIĆ: Iskreno vam kažem: uopšte me ne interesuje šta priča ta individua. Da plaćam porez na to šta on priča ja bih se ozbiljno zabrinuo, a pošto ne plaćam... "Glasnik" je imao dobit od 300 miliona dinara za pet godina koliko sam ja bio direktor. Ja mu želim da ostvari tu dobit. Ako mu to uspe, neka se tada oglasi! Zaposlili smo 200 ljudi od kojih je 100 novih trgovaca, a ne 100 novih knjigovođa, i 30 ljudi u štampariji za drugu smenu, za proizvodnju. A on je za par meseci otpustio 60 ljudi. U ovom teškom vremenu najlakše je otpustiti ljude. Prosek plata u "Glasniku" je bio oko 65.000 dinara, što je u našim uslovima vrlo dobra plata. Te plate nisu obezbeđivane iz državnog budžeta. Mi smo uveli sve standarde poslovanja, i svi su poništeni: standarde kvaliteta, grafičke standarde, standard bezbednosti informacija – da ga je zadržao, ne bi se desilo sa maturskim testom ovo što se desilo. Mi smo sistem izgradili, a on ga je zaustavio i uspostavio svoj: moja volja je zakon. To ne može.
Međutim, sve to nisu teme kojima povodom "Glasnika" vi treba da se bavite. Za mene, kao sociologa, ključni problem je društvo u kome takva individua može biti na tom mestu. To je moj problem, zato što živim u tom društvu, a problem društva je što ono lagano, ali sigurnim koracima, ulazi u diktaturu. Jedan od tih puteva može biti i fašizam, jer mu pogoduje postojeća socijalna osnova: beda, nezaposlenost, izuzetno težak život ljudi. Sve to može da pogoduje jednoj demagoškoj priči koja se zaklanja iza fraza i parola. Eto to su ozbiljna pitanja! Ja ne znam zašto su vaše glave u pesku? Zašto se ne pitate kuda to ide Srbija? Zašto je Srbija u magli? Zašto Srbija nema nijednu koncepciju – obrazovanja, kulture, poljoprivrede, energetike, saobraćaja, ničega! To su važna pitanja! Kakav Radoš Ljušić, kakav Slobodan Gavrilović! Naši ključni problemi su ekonomski, Srbija je bez ijednog ozbiljnog stajnog mesta, ona je u vazduhu, ništa ne vidimo, ni kuda idemo ni s kim idemo, ni gde se sada nalazimo. To su pitanja na koja treba tražiti odgovore!

Da li vi znate odgovore na ta pitanja? Demokratska stranka je bila osam godina na vlasti pa samim tim i u prilici da postavi koncepciju svih grana koje nabrajate.
Zar vi mislite da ja svoju stranku izuzimam iz kritike? Sve 23 godine bio sam jedan od najkritičkijih članova stranke, ali samo unutar nje. To je bilo moje pravilo. Ne bih je izuzeo ni iz čega o čemu sam govorio, u nečemu je čak odgovornija od ostalih. Međutim, kada bismo analizirali deo po deo onoga što je urađeno, DS ima dosta i zasluga. Odnos prema kulturi, na primer, nije bio uvažavajući i zato smo platili cenu. I dobro je što smo je platili. Ja se nadam novim vizijama, novim politikama. Jer politika DS-a zasnovana krajem osamdesetih godina je potrošena, sad je troše naprednjaci i socijalisti. Ali ideologija naša je ostala ista. U ovom trenutku za DS je veoma lekovito da bude u opoziciji, da se oslobodi svih onih koji su njeni članovi zbog interesa, koji nemaju ideje, koji su tu zato što žive od politike, a da zadrži one koji žive za politiku. Ja sam juče bio u jednom selu, Veliki Borak, tamo je bila prva naša vlada 1805. godine. I tamo je jedan čovek zasadio 7,5 ha lešnika. Razmišljanje da velike parcele jesu budućnost Srbije je pravo razmišljanje. Treba nam takva Srbija, a ne Srbija sa parcelama od 30 ari. Da li nam treba Srbija koja tih 7,5 ha obrađuje na moderan način ili Srbija koja će ih motikom kopati? Ja hoću ovu modernu Srbiju. Ljudima kao što je taj čovek iz Velikog Borka država treba da pomogne i treba okolina da ga prihvati, a ne da zavidi njegovom uspehu.

Ista poruka se, verovatno, odnosi i na omalovažavanje intelektualnog rada koje je jasno izraženo u polemici o "Službenom glasniku". Naime, Radoš Ljušić insinuira da "Glasnikovi" urednici nisu zaslužili honorare za posao koji su obavljali. Šta vi mislite?
U okvirima te teme ključni problem u Srbiji je kriza elite. Mi nismo uspeli da izgradimo elitu još od početka moderne Srbije. Stalno su bile ili dinastičke borbe ili borbe radikala i naprednjaka u 19. veku ili borbe komunista i antikomunista ili borbe republikanaca i monarhista ili partizana i četnika, stalno neke borbe u kojima je najviše stradala pamet ovog društva i ove države. I zato imamo krizu elite. Nema više da najbolji proizvođač mleka bude onaj koji vodi selo, nego vodi ga bašabozluk. Nema više da najbolji profesor bude direktor gimnazije, nego onaj koji je nečiji pion. Nema više da najbolji advokat bude sudija, nema toga da najbolji novinar bude glavni urednik centralnih novina, nego bude onaj koji je najposlušniji. Nema kritičnog duha društva – gde vam je sada Sociološko društvo Srbije, gde je Udruženje književnika Srbije, gde su ta staleška društva, gde su sindikati? Kad je sve to ubijeno i atomizirano, onda možete i da manipulišete tim društvom. Srbija je imala elitu u vreme Vladimira Jovanovića, Bože Grujovića, ali nije uspela. Nije uspela zato što neće Božo Grujović nas osloboditi od Turaka, nego Karađorđe, ali s Karađorđem nikada ne bismo dobili pravnu državu – to možemo samo s Božom. To je taj problem, da spojimo i Božu i Karađorđa, da budemo i oslobodilačka Srbija i pravna država. Krajem 19. veka smo imali elitu, ali opet se nisu spojile dve stvari: imali smo jedan od najboljih ustava u Evropi, a mnogi su bili protiv izgradnje železnice. Znači: nema modernizma, a ima institucionalizma. A u vreme komunista nema institucionalizma, a ima privrednog razvoja. U vreme Tita ima novca da se bolje živi, ali nema slobode duha. Ja bih hteo da mi živimo u jednoj zemlji u kojoj može da se slobodno peva, slobodno piše, a da ima da se radi. Zašto vi u novinama ne pomognete da se izgradi srpski san? Pričamo o američkom snu, a o čemu mi sanjamo? Ili smo stalno u dubokom snu bez pravog sna.

Smatra se da je "Službeni glasnik" žrtva departizacije. Međutim, priznaćete, tu pojavu su u ovom veku uvele demokrate, a SNS je samo nastavio tu praksu.
Dok god postoje javna preduzeća, čelne ljude će postavljati partije. S konkursom, ili bez. Zato treba da bude što manje javnih preduzeća, i da dođe do promene sistema. Ne može preduzeće da bude zavisno od volje pojedinca, doći će do zloupotrebe kad-tad. Nismo imali sistem ni u vreme kad je DS bio na vlasti, niti ga imamo sada. Ne aboliram ja sada DS, on je samo možda veštije postavio sposobnije ljude na čelna mesta, ali i to je pitanje, jer je imao veći kapacitet, ali sistem je bio isti kao danas. Tu ja vidim problem, a ne u personama. Problem je kako može da se desi da u jednom društvu dođete na mesto upravljanja velikim preduzećem, a da niste dali nikakav projekat? Hoćemo li da gradimo knjižare u Srbiji kao što je htela vlada koja je mene postavila u "Glasnik", ili ćemo da ih zatvaramo kao što hoće ova vlada? Hajde da se odlučimo. Je li knjiga samo roba, ili je roba, ali i nešto više od toga? Da li je izdavaštvo potrebno jednoj državi za razvoj njenog identiteta ili nije? Da li svake godine treba da se menjaju uslovi za otkup knjiga? U Hrvatskoj je isti model 15 godina, a ovde nijedan izdavač ne zna šta ga čeka sutra. Bilo koja vlada da bude na vlasti, neophodan je postojan sistem, a ne da svaka vlada ima svoj. O tome vam govorim.

U intervju "Vremenu" (br. 914) izjavili ste da su kulturni poslenici najodgovorniji za kulturu. To, zar ne, važi i sad – odgovorni su i za sudbinu "Službenog glasnika". Međutim, pitanje je ko će pobediti u ovom momentu važnom po "Glasnik": vlast ili inteligencija?
Jeste, ali ne znamo odgovor dok ne probamo. Probajmo, ne smemo da budemo uplašeni, niti smemo da kažemo – mi to ne možemo. Granice ljudske su nesaznatne i promenljive: svojevremeno je čovek skakao u dalj 7metara, a koliko danas skače? Tako je u svim oblastima. Zato mi ne možemo da kažemo šta ne možemo. U teškoći se vide ljudi, u dobrom je lako dobar biti. Al’ sad je teško vreme, sad se vidi ko je kakav. Ne pada sneg da pokrije breg, pa je tako i ova polemika pokazala ko je šta. Pokazala je da ne možete laž da zamenite za istinu! Ne možete! Sto puta da je ponovite, ne možete! Nikad laž ne može biti istina, niti zlo može biti dobro. Ja znam da je dobro krhko, a da je zlo jako i moćno, ali znam da je dobro svojom krhkoću istrajnije, dugoročnije, dugovečnije, zato što ima u sebi ljubav. A ona je mnogo šira i veća i jača i snažnija, nego zlo koje u kratkom vremenu može biti jako, veoma opako, veoma vešto, i veoma nasilno. Ali, ničija ne gori do zore. Sad prete zatvorima, ljudima prete. Dajte sisteme, a ne strah. Ko vlada na strahu, loše završi. Milošević je politički ponikao na Kosovu, pa je tu i stradao. Pa i ovi su ponikli politički na korupciji, tu će i stradati. Daj Bože da ja pogrešim, biću srećan.

Vaše knjige o Živojinu Pavloviću, intelektualcu i revolucionaru pre Drugog svetskog rata, i roman Dželat govore o vašoj posvećenosti istini. Kakva je pozicija istine danas i ovde?
Dželat i žrtva su moja tema, moj život. Posvetio sam 15 godina žrtvama, a onda narednih 15 dželatu. Istraživao sam i jedno i drugo da pokažem taj odnos, ali kroz vladaoca. Vladalac je taj koji muti. Kolja Mićović je pišući o Mocartu optužio Mariju Tereziju za smrt kompozitora, a ne Salijerija, što je uobičajena predrasuda. Vlast svađa pametne ljude, svađa intelektualce, i kad u tome uspe, ona slavi. Tako je u svakoj zemlji sveta, pa i u Srbiji. Eto, to je odgovor o poziciji istine. Ali: vlast treba stalno da strepi od kritičke reči, mora da drhti od kritike, da drhti od čoveka, da drhti pred slobodom, moraju da pokažu da li su ljudi ili neljudi. Moramo da im kažemo: vi upravljate zemljom, ja kao individua mogu da radim šta hoću, ali ako se bavim javnim poslom, onda moram biti veoma pažljiv da ne povredim one koji su nevini. Meni je žao što su danas na vlasti sve nesrećni ljudi – pitajte ih slobodno, niko od njih nije srećan! Zašto? Samo častan čovek može biti srećan. Zato nije čudno što su nesrećni.

Među oko 500 potpisnika pisma podrške vama kao direktora "Službenog glasnika", bili su intelektualci različitih i suprotnih opredeljenja: Dobrica Ćosić, Svetislav Basara, Milan Vlajčić, Slobodan Šijan, Mileta Prodanović, Nebojša Popov, Kosta Čavoški, David Albahari, Emir Kusturica... Čime ste ih to okupili?
Ja sam njihove potpise doživeo kao podršku "Glasniku" i izdavaštvu, kao podršku kreativnosti, agilnosti, umetničkoj hrabrosti da se ne svedemo na jedno, nego da budemo skup različitosti. Mi smo hteli da pokažemo širinu. Da naš saradnik može biti i desničar i levičar, i monarhista i republikanac, i mondijalista i nacionalista, ali pod uslovom da njihov rad podrazumeva kvalitet. Eto, to je prepoznala kulturna javnost, i to ona hoće da brani, to joj treba kao hleb. Ta velika grupa ljudi je prepoznala "Glasnikovu" slobodu izraza, slobodu umetnosti. Razmišljanje po modelu "ja sam vaš prijatelj i istomišljenik, a ostali ne mogu da prođu" je bilo u vreme Broza! Neću takvu politiku, hoću politiku u kojoj svi možemo biti ravnopravni ako smo kvalitetni. Kažem vam: sloboda je privukla te ljude. I to je meni najveća nagrada za rad u "Glasniku". Šijan je pola godine proveo kod nas dok je pripremao knjigu Filmski letak i rekao da nikada nije doživeo da ga od portira do direktora ljudi tako fantastično prime. Meni je to bitno! Meni je to, kao i mojim saradnicima, najveća nagrada i da su ljudi prepoznali tu orijentaciju "Glasnika", tu koncepciju.

Još samo da država, odnosno vlast koja je postavila Radoša Ljušića za direktora, prepozna to isto...
Kad god smo napadali Miloševića, zamerano nam je da napadamo Srbiju! Ili: kad god napadamo Vučića, napadamo Srbiju! Srbija je moja kao i njegova – isto! Da li je on veći rodoljub od mene? E neće moći to da bude! Može samo da bude veći diktator od mene jer ima tu šansu. E, sad, na njemu je da pokaže hoće li biti veći diktator ili veći demokrata. Na vlasti je da pokaže kuda ona to ide, a ne na opoziciji, šta to ona želi, a ne: čas smo protiv hrasta, čas smo za hrast! Pa mi o elementarnim stvarima nemamo mišljenje koje traje tri dana, ne možemo da se obujemo u jednoj pameti – tako bi rekao moj moravski seljak.

Da li to znači da očekujete da prilikom odlučivanja da li će v.d. direktora Ljušić postati direktor, vlast neće uvažiti stavove polemičara Gojka Tešića, Miloljuba Albijanića, Jovice Aćina, Mirjane D. Stefanović, Vladimira Kecmanovića i Marinka M. Vučinića?
Mislim da je ova polemika pokazala nekoliko pozitivnih stvari. Prvo, da su ljudi progovorili, dalje, da su progovorili o značaju knjige i kulture, da su ih branili. Ja to pozdravljam. Dalje, pokazalo se da javna reč izgovorena na pravi način ima pravu težinu. Recimo, Albijanić je na kultivisan način, bez ijedne teške reči, izneo svoje mišljenje i činjenice. Zato takvu polemiku ja doživljavam kao pravu. Ono što je rekao Jovica Aćin je sjajno, kao i ono što je rekla profesorka Stefanović iz Novog Sada. Pa njena baka je razlikovala šta je stari papir kojim je uvijala jabuke, a šta su knjige u koricama. Pa, nemojte nas zamajavati, Boga mu ljubim! Hoću da kažem: ja i inače nastojim da istaknem pozitivne, a ne negativne stvari, a ova polemika, iako je bila puna optužbi i neistina, pokazala je nekoliko veoma pozitivnih stvari. Znate, ja volim da ističem pozitivne stvari. Čuo sam da su jednog bogatog Amerikanca pitali kako je uspeo u životu, a on je rekao: "Tako što sam u svakom čoveku nastojao da probudim dobro." Nastojmo to, i vi, i ja, i uspećemo! A ako budemo budili u svakom zlo, onda ćemo dobiti haos, sukobe. Nema čoveka koji u sebi nema dobrog. A ako mi to nećemo da učinimo, nego hoćemo baš zlo, pa dobićemo ga. Ja bih da probudimo u čoveku dobro, baš u svakom. Pa i u onom svom najvećem protivniku.

Sonja Ćirić

19.09.12

Slobodan Gavrilović, za "Novosti", o svom prvom romanu "Dželat": Najteže je stradati od svojih drugova, a to je bila sudbina revolucionara Živojina Pavlovića

"U SVIM revolucijama, Francuskoj, Oktobarskoj, pa i u našoj, bile su nužne žrtve. Obračun s neprijateljem je bio nekompromisan, uključujući najstrože, smrtne kazne. Likvidacija osuđenih na smrt pripala je meni. Krcun me je odabrao. Zavoleo sam taj posao vremenom i radio sam ga s voljom." Ovo kaže Vidan, glavni junak potresnog romana "Dželat" Slobodana Gavrilovića, koji je upravo objavio "Albatros Plus". Roman je dat u obliku zastrašujuće ispovesti čoveka koji je, kako sam kaže, likvidirao više od 2.000 ljudi, a sve u ime navodne pravde i ideje.

Gavrilović je široj javnosti poznat kao autor niza studija o političkom totalitarizmu, o žrtvama Staljinovog terora, demokratiji, zapažen je i kao veoma principijelan učesnik na našoj političkoj sceni, a poslednjih godina izuzetno je uspešan direktor "Službenog glasnika".

* Šta je bio povod da napišete ovo svoje prvo beletrističko delo?

- Istraživanje o Živojinu Pavloviću, predratnom revolucionaru i intelektualcu je neposredni povod da nastane, u velikim unutrašnjim mukama, ovaj roman. Najteže je stradati od svojih drugova. A to je sudbina Živojina Pavlovića. On ustaje u odbranu optuženih u Moskvi. Iznosi u javnost još 1940. godine "Bilans sovjetskog termidora". Istinu o Staljinovom teroru. Naveo je činjenice, imena i krvnike, završio s metkom u potiljku. Istovremeno ga je gonila Specijalna policija Kraljevine Jugoslavije i Komunistička partija Jugoslavije. I jedni i drugi hteli su da ga ubiju. S različitim motivima. Idući za istinom o Živojinu, došao sam i do tih oporih i neumitnih činjenica... A onda se tu našao i dželat, kako je jednom dosta davno rekao Ljubomir Simović: "Dželata će uvek biti". Mene je zanimao odnos dželata i vladaoca, kao lica i naličja svake vlasti, a posebno autoritarne i totalitarne.

MOĆNA PROZA

ISTIČUĆI, na predstavljanju "Dželata", da od Gavrilovića niko nije očekivao ovakav roman, Jagoš Đuretić, direktor "Albatrosa", je rekao: "Dogodila se eksplozija talenta sa odloženim paljenjem".

- Veličanstven rukopis, koji vraća veru u snagu literature. Možda sve tamo od romana "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihajlovića u našoj književnosti nije bilo tako moćne proze koja čitaoca pogađa kao maljem - rekao je Goran Babić.

Bio sam opčinjen ponorima tog stravila za kojim često tragamo među drugima dok ono vreba u nama. Posle čitanja ove knjige siguran sam da će se svako osetiti promenjenim, istakao je Jovica Aćin. Ovaj roman je, prema mišljenju Gojka Tešića, istorija užasa jedne "ljudske duše" koja prerasta u simbol bezdušnosti, mračna priča koju glavni junak kazuje s jezivom strašću.

* Prvi čitači vaše knjige primetili su da u njoj ima mnogo autentičnog. Da li je i glavni junak rađen prema nekoj stvarnoj ličnosti?

- Ničega nema u umetnosti, pa ni u literaturi, a da nije pre toga bilo u životu. Od Markiza de Sada do danas. A sigurno i pre njega. Ono čemu život da beleg, pa i onda kada se ne pozivate na konkretne događaje, naći će svoje mesto u umetnosti, bilo kojoj i bilo kad. Ali to nije puko slikanje realnog života, jer bi to onda više ličilo na neku naučnu ekspertizu, ili u najboljem slučaju na esej, a ne na roman. Roman je i fikcija, i mašta, i realnost. Ali, izmešano, udrobljeno na poseban način, što daje autorsku autentičnost, koja se nikada ne može svesti samo na život. Svi šahisti sveta igraju sa šesnaest, odnosno trideset dve figure, ali svaka je partija posebna, za sebe. Koliko je tek kombinacija u životu?

* "Kako čovek postaje zver?", pita se u jednom trenutku Vidan. I to je, čini se, jedna od glavnih tema koju pokreće roman?

- Zlo je jako, žilavo, moćno. Dobro je krhko. Ono ne može da laže, ono se ne služi mučenjem, ubijanjem, ali istrajava. Dobro je istina, božja i ljudska. Da li pobeđuje? Kroz čitavu nama poznatu ljudsku istoriju zlo se poigrava dobrim. Mučenje trpljenjem. Ubijanje postojanjem. Smrt životom. Ljudska zver čovekom. Ishod, bar nama poznat, je da svaka vlast u krajnjoj instanci je težnja za mučenjem i ubijanjem. Menjaju se forme, ali spirala ciklične istorije filozofije je neprekidna. Kišova "Grobnica za Borisa Davidoviča" to ubedljivo pokazuje.

* Čitaoci u romanu nisu šokirani zločinima (jer ih u ratovima uvek ima) već životinjskom bestijalnošću kojim su izvođeni...

- Ja bih rekao više mirnoćom njenih neposrednih izvršilaca i naredbodavaca, pa tek onda i ljudskom bestijalnošću. Ne životinjskom, već insistiram ljudskom. Ne znam da li životinje mogu da uživaju u mučenjima, kao što mogu ljudi. Do Lorencovih istraživanja i ja sam smatrao da su životinje samo odbrambeno agresivne. Posle Lorenca, ne znam šta da mislim! Ljude kao da više privlači zlo, nego dobro. Ili to đavo kuša čoveka?

* Vidan nema nikakav osećaj krivice. On ubijanje shvata kao zadatak koji je morao da se obavi.

- Dželat je i zanimanje. Recimo, poslednji dželat u Francuskoj je umro 1939. godine. Nekoliko meseci je javnost pisala o njemu. Maltene, da je izumitelj, da je imao inovacije na giljotini, koje su civilizacijske. Ljudi su sve do devetnaestoga veka, pa i ovde na Karaburmi, u Beogradu dolazili da gledaju ubijanje osuđenih ljudi. Hiljade ljudi i žena. Ovacije, uživanja, navijanja, kao u rimskim gladijatorskim borbama. Pa gde smo to došli? Odakle idemo? Gde ćemo se skrasiti? Možemo li?

D. BOGUTOVIĆ

24.11.12 e-novine.com

Dželat je neuspeo roman upravo iz razloga potčinjavanja književnog ideološkom. Jasno je da je književnost kao jezička ljudska delatnost ideološki obojena i da joj je to sudbina, ali ako se književni iskaz u potpunosti podredi političkom, u smislu praktičnog polja ideologije, onda dobijamo proizvode koji su jednostavno rečeno loši. Da li iznenađuje što ovakav narativ stiže od jednog moćnog čoveka iz kulture? Uopšte ne. Da su nam kultura i književnost bili bolji, stvari bi danas verujem izgledale malo drugačije. Ovako, dominanta ovdašnje književnosti ostaje nalik Dželatu i to na žalost deluje sasvim očekivano i zasluženo
Ima istine u tome da što je neko sitnija duša, to mu je taština veća. Ali ne važi to samo za ljude, već, reklo bi se, i za čitave grupe koje se diče određenom pripadnošću. Pogledajmo, na primer, čudnovatu grupaciju koja sebe naziva srpski pisci. Čudesno je koliko je tu taštine a koliko malo osnova za nju. Koliko loših tekstova za koje se tvrdi, iz ovog ili onog interesa, da su remek dela. A tek odnos prema nacionalnoj istoriji - koliko je tu tek plagijata i samonabeđenih tripova i tipova.
Ove godine svoj roman prvenac objavio je i Slobodan Gavrilović, čovek koji je do sada u javnosti bio najpoznatiji kao direktor Službenog glasnika, uprkos svim nedoumicama, sumnjama, rezervama i privilegijama, jednog od najznačajnijih izdavača u ovoj zemlji. Roman se zove Dželat i odličan je primer lokalnog odnosa prema istoriji, odnosno međuzavisnosti učiteljice života i književnosti kao dva identitetska narativa koje ovdašnja kulturna elita već dugi niz godina unosi u sebe kao opijum i može se reći da je postala narkoman. Pomenuta međuzavisnost ogleda se u dva ubeđenja: prvo kaže da samo ona književnost koja se bavi istorijom, i to nacionalnom, može da se smatra velikom i značajnom, a drugo nam veli da je književnost mesto na kojem će se zvanična istoriografija preispitati, odnosno na kojem će se ispravljati istorijske krive drine. I šta dobijamo? Najčešće književnost sumnjivog kvaliteta i krajnje nepouzdano prekrajanje istoriografije koje ne samo da ne preispituje dominantne narative, nego ih perpetuira.
Pomenuti Dželat ispovest je Vidana Mitića, komunističkog službenog ubice, a kroz ovu pripovest bi trebalo da dobijemo tumačenje terora koji su vršili Tito i KPJ tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata, ali i da nam se ukaže na to koju bismo stranu, ako smo čestiti ljudi i Srbi, trebalo da zauzmemo u podeli na partizane i četnike koja poslednjih godina prolazi kroz srce naroda. Čitalac se, dakle, stavlja pred važne odluke i nameće mu se velika odgovornost. Ako je čovek, on će shvatiti za šta treba da se odluči, ako pak nije, njegov, ili pak njen problem.
Da bi nam pomogao pri odlučivanju, narativ Vidana predstavlja kao polupismenog, lukavog, samoživog, surovog, tvrdoglavog seljaka koji postaje vojnik Partije i spreman je za nju sve da učini. Istovremeno i sasvim kontradiktorno, Vidan je prikazan i kao neko ko veoma često ima svoje mišljenje i spreman je i da ga kaže i brani, ma koliko to bilo pogubno po njega. Uprkos svim ovim osobinama, ili upravo njima zahvaljujući, on je savršena mašina za ubijanje koja radi prema Rankovićevim uputstvima precizno i bez torture - metak u potiljak.
Vidanova ispovest ispresecana je nekom vrstom komentara koji su tipografski istaknuti kurzivom. Ovi komentari na neki način služe kao kontrapunkt biografskom tekstu iako oni, kako narativ odmiče, dobijaju sasvim drugačiju ulogu. U početku se u njima govori o istoriji dželatstva, o torturi, da bi polako to prelazilo u pominjanje i nabrajanje ustaških zločina. Nesumnjiva je istina da su ustaše (kao i četnici uostalom, ali i druge kvislinške horde) počinile neke od najužasnijih zločina u Drugom svetskom ratu, ali se postavlja pitanje zbog čega se upravo ovi zločini, a ne recimo oni koje je učinio staljinistički režim suprotstavljaju Vidanovim, i, konačno, da li je reč o suprotstavljanju ili poređenju. Mislim da je jasno šta je po sredi. Najužasnije zločine prema Srbima izvršile su ustaše i komunisti, a odatle je mali korak do ponavljanja mantre o jadnim Srbima koji su jedini progutali mamac komunizma i Jugoslavije, što će jedan od likova i izgovoriti.
Osim što se na veoma sumnjiv i smutljiv način bavi istinama koje mi ostali ne vidimo, ili ne želimo da priznamo ili bismo ih ipak preispitali, ovaj tekst ima i bazičnih književnih problema motivacije. Mada možda i nisam u pravu jer u romanu književnih ambicija gotovo da ni nema, odnosno one su potisnute u korist istorijskorevizionističkih, koje, kako smo videli, perpetuiraju tipičan dobricaćosićevski narativ. Roman se završava sukobom oca i sina (zvuči poznato?) jer je sin shvatio da je otac bio "malko nestašan" za vreme rata, pa pobio ili organizovao ubijanje velikog broja ljudi. U poslednjoj sceni u romanu dolazi do revolveraškog obračuna između oca i sina, iako se sin pre toga već odrekao Vidana. Ova drama koja je mogla biti zanimljivija za književnu obradu i u kojoj leži veliki potencijal, bez obzira na to što tema nije nova, svedena je na nekoliko nekako uzgrednih rečenica. Međutim, i ovaj sukob kao i mnogi drugi u romanu ima svoju ideološku funkciju, odnosno služi za iskazivanje određenog svetonazora koji bi čitaoci trebalo da prihvate.
Dželat je neuspeo roman upravo iz razloga potčinjavanja književnog ideološkom. Jasno je da je književnost kao jezička ljudska delatnost ideološki obojena i da joj je to sudbina, ali ako se književni iskaz u potpunosti podredi političkom, u smislu praktičnog polja ideologije, onda dobijamo proizvode koji su jednostavno rečeno loši. Da li iznenađuje što ovakav narativ stiže od jednog moćnog čoveka iz kulture? Uopšte ne. Da su nam kultura i književnost bili bolji, stvari bi danas verujem izgledale malo drugačije. Ovako, dominanta ovdašnje književnosti ostaje nalik Dželatu i to na žalost deluje sasvim očekivano i zasluženo.

Vladimir Arsenić