Dugovečnost

04.03.13 Blic

Junaci ovog romana su Nastasijević i Maslać, Don Kihot i Sančo Pansa srpskog nacionalizma: u prvome je oličena satirično izokrenuta ideologija građanske porodice, a u drugome instinkti slabo pismenog ostatka društva. Izlažući žitije svoje neuništive tetke, Nastasijević se u ključnim trenucima oslanja na gotove, starozavetne obrasce tumačenja (pa je nesposoban da vidi ono u šta gleda), a Maslać mu prizemnim upadicama samo talasa govoranciju (jer ne ume da misli, već samo da reaguje). U samoodbrani od realnosti, ovi „gorostasi paranoje“ raspredaju zavrzlame iz istorije Jugoslavije i hrane majmune u frankfurtskom zoo-vrtu, šta bi drugo...Iako se, prema pravilima „komendije del arte“, svaka pojava drži klišeom zadate uloge (pa je Nemac odan Hitleru, a Turčin Sulejmanu), u ovom kotlu sve ključa: dok se na Istoku vode izgubljeni ratovi, a mrtvi su od velikog uticaja, dotle je na „čistom i neporočnom“ Zapadu demokratija sve izjednačila i obesmislila, a stvaralački se izgara u borbi protiv pušenja.
Popularnost Basarina temelji se na neobuzdanosti njegove jezičke igre, a ne na efektima kritičkog mišljenja; sloboda da se Desankina poezija, baš o jubileju, uporedi sa štrikanjem, na primer, ili da se o voditeljkama RTS-a kaže skandalozno ovo ili ono, to publika traži- da bi se valjala od smeha; za njih je Basara uveseljavajuća luda, a ne mračni vizionar na čijoj se vatri od jezika svetovi razmekšavaju i tope; s jedne strane, to jeste kritička umetnost, a sa druge buka i bes koji, Magbetovi se složiše, ne znače ništa.

Vesna Trijić

26.01.13 e-novine.com

Ako naratologija nije uspela da odgovori smisleno na umetnički čin, da klasifikuje i kategorizuje Basarin roman - to ga ne čini manje uspelim. Prosto, u tom slučaju naše opisivanje umetnosti mora da se menja, da se širi. Povrh toga, ako je moguće da bilo ko prođe kroz ovaj tekst a da se ne nasmeje i ne sagleda stvarnost koju živi, bez obzira da li se radi o Srbiji ili regionu ili Evropi ili svetu, iz drugog i drugačijeg ugla, onda ja verovatno nisam u pravu, ali to takođe znači da su gospoda i dame koji to mogu lišeni smisla za humor. A to je, u današnje vreme u kojem je smeha sve manje, gotovo neoprostiv greh
Odnedavno se u književnokritičkim krugovima mnogo govori o literarnosti na koju se „navodno“ zaboravilo. Naime, mnogim se kritičarima zamera isuviše ideološki pristup književnosti i zanemarivanje estetskih kvaliteta književnog dela. Ovo se verovatno čini s određenim pravom jer se borba za zamenu paradigme, tako tipična za književno delovanje svuda i u svakom vremenu, mora negde odvijati, a pošto postoji saturacija levim i desnim ideologijama u našim jadnim balkanskim književnostima koje su živele i svoje bolje dane, onda su se nove snage kritičarske okrenule upravo onim „zaboravljenim“ kriterijumima, koje su (trebalo bi u stvari da kažem smo) stariji kritičari zametnuli u svojim bitkama.
Lepo je to i krasno, štaviše korisno, poput čuvenog Rubinovog vinjaka, krepi duh i jača karakter, međutim zaboravljaju mladi lavovi i lavice, inače svi odreda dragi i inteligentni ljudi da do promene paradigme nigde odista nije došlo i da je bitka za osvajanje „levog“ prostora i dalje na snazi. Problem jeste najverovatnije u pogrešnom tumačenju ovog pojma „levo“. Levica se u svom autentičnom obliku na političkoj sceni bivših nam republika bivše nam države koja se, da se podsetimo, zvala SFR Jugoslavija - još nije pojavila kao artikulisana snaga. Postoje neke grupacije ljudi, neki pokreti manje više na čitavom prostoru eksjugoslovenskom koje neguju tradicije onoga što bi u nekoj budućnosti moglo da postane autentična politička snaga leve orijentacije, ali za sada od toga nema ništa. Dakle, levog nema. Sve što se prodaje pod plaštom levice u trenutnoj raspodeli političkih snaga u čitavom regionu jeste šarena laža, priča za glasače, muvanje i kraduckanje na koje smo uveliko navikli.
Zbog čega je sve ovo značajno za priču o novom Basarinom romanu „Dugovečnost“. Pre svega zbog toga što je i ovaj roman izričaj, slika i prilika onoga što ovi neoformalisti ili sveži novokritičari nazivaju ideološkim govorom koji će u rukama njihovih književnih prethodnika i (vero)učitelja odmah biti proglašeno za remek delo, gotovo i pre nego je izašlo iz štampe, pri čemu će oni odmah naći da Basarin tekst nema u sebi onu potrebnu dozu transformacije stvarnosti u književnost, odnosno ne poseduje „literarnost“ koja bi trebalo da odvaja književne tekstove od ostalih. Pitanje na koje bih voleo da odgovorim - na koje moramo svi da odgovorimo - jeste šta je to što jedan tekst čini književnim i da li je moguće da tekst koji vrši „prekomernu upotrebu ideološko-političke sile“ i dalje može i treba da se čita kao književni. Na konkretnom Basarinom primeru to znači postaviti i odgovoriti na pitanje da li je dovoljno da se kritika jednog društva upakuje u književnu oblandu dijaloga između Nastasijevića i Maslaća, te opisa Kangrginog delovanja i tetkine dugovečnosti da bi mu se darovalo mesto u „svetom zabranu“ književnosti?
Jednoznačan i krajnje otresit odgovor bi prosto glasio: da, dovoljno je i smatram Basarin tekst romanom, dapače odličnim romanom. On sadrži u sebi dovoljnu dozu fikcionalnosti, koja ga bez obzira na svu dnevnopolitičnost čini delom koje se visokokvalifikuje za književnost. Takođe, on predstavlja zaokruženu narativnu celinu koja ima hronotop i likove, dramski sukob i stilsko izražajna sredstva. On se, nadalje, uklapa u korpus Basarinih dela koja predstavljaju jasan poetički iskorak u pravcu hiperbolizirane satire postmodernističke provenijencije, a koji možda nije po merilu visokosenzitivnih kritičara što „literarnost“ (šta god to bilo) traže u odmaku od svakodnevnog govora, od novinarskog žanra. On takođe poseduje ono što je Bahtin nazvao dijalogizmom, odnosno dijaloškim kvalitetom a što je inherentno romanu kao žanru. On uključjuje u sebe pluralitet tekstova kao i pluralitet jezika, njihovo mnoštvo, a to je, istorijski gledano, pravac u kojem se roman od svojih početaka kretao. Konačno, Basarin roman deluje kao intertekstualno čvorište, dakle jasno poznaje i priznaje književnu tradiciju iz koje je potekao.
Jedno od krucijalnih pitanja savremene umetnosti jeste pitanje njenih granica, odnosno njene definicije. Još od kad je Dišan uneo pisoar u Muzej (pisan velikim slovom jer predstavlja tradiciju protiv koje se treba, protiv koje se štaviše moramo boriti) pitanje umetnosti je preraslo pitanje forme, odnosno gledano iz ugla književnosti, stila. Umetnost je od tog doba, a bogami ima tome već stotinjak godina, postala pitanje čina. Umetnost više nije pakovanje stvarnosti/jezika koji je konstruiše (pristupali pitanju mimetički ili ne) u lepu formu, već čin koji ruši tabue, delovanje koje svojom novošću razbija ukorenjene stereotipe, drugim rečima nešto što će gledaoca, slušaoca, čitaoca naterati da mućne glavom, a ako pri tome nešto i oseti (a da to nije miris bleog luka) umetnik/ca je pogodio/la cilj. I nema tu pravila zanata, nema stilskih i inih figura, naratologije koja bi morala da pruži detaljan i argumentovan opis umetničkog dela. Ako naratologija nije uspela da odgovori smisleno na umetnički čin, da klasifikuje i kategorizuje Basarin roman - to ga ne čini manje uspelim. Prosto, u tom i takvom slučaju naratologija i naše opisivanje umetnosti moraju da se menjaju, da se šire.
Dakle, Basara je svoje delo objavio kao roman i ono se kao takvo ima čitati. Njegov kvalitet upravo leži u tom insistiranju na veoma direktnom, kolumnističkom odnosu sa stvarnošću koju opisuje i često se, istina je, njegov roman ne razlikuje od tekstova koje šest puta nedeljno piše u beogradskom dnevniku Danas. Međutim, upravo u tome leži ono što bi formalisti nazvali očuđavanjem – što je jedno od inherentnih svojstava književnosti, odnosno njena differentia specifica. Koristiti svakodnevni jezik u književnom, pretrpati „književni diskurs“ svakodnevnim, novinarskim, dnevnopolitičkim, e da bi se čitan u novom kontekstu on ukazao kao književni. Dakle, Basara se ekstenzivno služi dnevnopolitičkim jezikom, njegovim frazama i floskulama, dovodi ga do krajnjih granica, i tim činom ga pretvara u književni. To tekst čini očuđujućim, ergo književnim. Povrh toga, ako je moguće da bilo ko prođe kroz ovaj tekst a da se ne nasmeje i ne sagleda stvarnost koju živi, bez obzira da li se radi o Srbiji ili regionu ili Evropi ili svetu, iz drugog i drugačijeg ugla, onda ja verovatno nisam u pravu, ali to takođe znači da su gospoda i dame koji to mogu lišeni smisla za humor. A to je, u današnje vreme u kojem je smeha sve manje, gotovo neoprostiv greh.

Vladimir Arsenić
* Tekst objavljen u novom broju Quoruma

20.09.12 Vreme

Svetislav Basara novim romanom uspešno nastavlja tamo gde je stao Mein Kampfom, izbegavši pri tome i neke nesavršenosti prethodnika

Niče je bio poslednji čovek koji je koristio centralni nervni sistem. Mi, današnji, spali smo na vegetativni nervni sistem, a ide vreme, i nije daleko, u kome će se rađati ljudi bez ikakvog nervnog sistema. Neće proći mnogo vremena a humana će neurologija spasti na samo nekoliko najnužnijih ganglija. Ako se već u ovom momentu misaoni procesi naših savremenika odvijaju uglavnom u takozvanom plexus solarisu, to jest u guzici, pitanje je dana kada će se misaoni procesi srozati još niže. Već u sledećoj generaciji muškarci će razmišljati prostatom, a žene klitorisima.
Strepi Dobrice, strahuj Lojanice - izašao je novi Basarin roman... Dobro, ali šta da radimo mi ostali, je l’ da se radujemo? Zavisi. Svako će tu pronaći nešto za sebe. Ako ste oblaporni uživalac dobre književnosti, a još i odrasli više na Montiju Pajtonu nego na Nikolaju Velimiroviću i ako, samim tim, imate predispozicije da volite Basarine zaumne invektive, nećete biti iznevereni. Ako ste, recimo, Antonić Slobodan (bilo kao ličnost ili kao metafora), pa knjige koje sadrže elemente duhovitosti, ironije, sarkazma, apsurdističkog preterivanja i ostalih nedovoljno proučenih paranormalnih fenomena čitate s mastiljavom olovkom u ruci, panično podvlačeći najstrašnija (dakle: skoro sva) mesta i povremeno podvriskujući "iju, iju!", opet će za vas biti posla. Sve u svemu: ista meta, isto odstojanje? Hm, i da i ne.
Novi roman Svetislava Basare Dugovečnost (Laguna, Beograd 2012) prirodan je nastavak "ciklusa" romana u kojima Basara na svoj način pretresa srpsku savremenost (a u nekom deprimirajućem smislu i svevremenost) i turobne (kvazi)ideološke konfabulacije na kojima se ova gradi - pa otuda ta stvarnost, kako Basara odavno primećuje i s dobrim razlozima učestalo varira, pati od manjka sebe same, a otuda i naše egzistencije prečesto deluju kao da baš i nisu pouzdano realne. Kako, uostalom, da išta bude realno u najsušnijem, sasvim već skorelom delu globalne pustinje realnog?! Otuda ni u Basarinim romanima, duboko uronjenim u mračni svet lokalnih opsesivnih patologija, ne može biti "psihološkog realizma", linearne naracije, principa kauzalnosti i ostalih trica i kučina koje, u najboljem slučaju, (mogu da) pripadaju svetu stabilnih sistema, kako društvenih tako i kulturoloških. Ali zato ima u izobilju njihovog zaigranog subvertiranja! Kakav, bre, psihološki realizam u zemlji gde je jedan stvarni poslastičar rukopoložen za ministra kulture, a najpoznatiji kriminalac svih vremena je nominalno bio poslastičar?! Ovoga, naravno, nema u Dugovečnosti, niti za tim ima ikakve potrebe: nije Basarina recentnija književnost satirični odraz stvarnosti - kamo lepe sreće za nas i za stvarnost da je tako - nego je stvarnost (onoliko koliko je još uopšte ima) odmetnuti i oživljeni element Basarine fikcije. U tom su smislu ovih dve stotine i šezdesetak strana Dugovečnosti ono što je preostalo nakon što je sve ostalo pobeglo iz korica napolje, i sada je svugde oko nas: na ulici, u novinama, u televizoru, u Važnim zgradama gde stoluju Važni ljudi.
Pa dobro, ali šta je ipak ostalo unutra? Oh, više nego dovoljno toga. Mada nema nikakvih direktnih dodirnih tačaka sa prethodnikom (likovi, mesta, situacije...), Dugovečnost prirodno nastavlja tamo gde je Mein Kampf stao. Osim što pripovedač i, uslovno, autorov alter ego više nije Kramberger nego Nastasijević i ne leži u bolnici nego hrani majmune u zoološkom vrtu u Frankfurtu (!), a ni njegov antagonist iz samog srca pustinje realnog nije Drempetić, nego Maslać (naravno, uvek samo prezime bez imena, upravo zato što svi ti "maslaći" nisu i ne mogu biti likovi-ličnosti - u nekom dubljem smislu baš kao i njihovi bezb(r)ojni "stvarnosni" uzori - nego samo likovi-monade!), koji pak hrani majmune zajedno s Nastasijevićem. A šta ima slađe dok hraniš majmune za imperijalističke marke, to jest evre, nego da se fri-džez filozofira o vaskolikom srpstvu i ostalim "otadžbinskim" zanimacijama? Naročito "u dijaspori", čiji je nadrndani, a do licemerja paradoksalni opsesivno-kompulzivno pregrejani patriotizam jedna od važnijih meta ove "komendije del arte"... Drugim rečima, Basara pošteno meša svoj špil karata, ali naravno da su sve karte i dalje tu. Uz ovu je dvojicu centralni lik romana - do te mere da im krade show - Kangrga, svojevrsni usmeni mudrac iz jedne davne beogradske kafane, jedan od onih podzemnih gurua koji izgovaraju istine kakve se drugi groze i pomisliti. Kao opservator i rezoner, pa i "vergilijevski" vodič kroz čistilište i pakao ljudskog pada, Kangrga unekoliko sublimira centralne tematsko-motivske tačke ovog romana. Na drugoj strani, nad celom tom konstrukcijom "lebdi" odsutno-sveprisutni lik Jelene Nastasijević, pripovedačeve dugovečne tetke, zmaj-žene naizgled sasvim anonimne, ali žene koja je zapravo svojim životom ni manje ni više nego "srušila komunizam"! Ako vam je to, hm, pomalo bizarno, šta ćete tek reći na činjenicu da je pripovedačev otac jedne davne socijalističke godine iz čista mira prešao na islam, zatim se pridružio Al kaidi i na zakučasto posredan način čije razgonetanje ostavljam čitaocu skrivio napad na tornjeve Svetskog trgovinskog centra?! Da, videćete iz ovoga da Basaru smisao za igru nije napustio, ali ta igra nikada nije "bez neke": piscu je ponajviše stalo do teranja-do-apsurda konsekvenci svakojakih ideoloških monomanija.
Beskrajno je inventivan i duhovit način na koji je Basara u ovaj roman kao likove uveo Andrića i Krležu, naravno i Tita, i koga još sve ne; na drugoj strani, dva njegova najredovnija pacijenta mogu malo da predahnu, jer su ovde sasvim u trećem planu (gle, čak je i "zlog" Vuka Karadžića sasvim malo!), što knjizi čini dobro, utoliko što je pisac sasvim izbegao prekomernu "aktuelizaciju" i pamfletizaciju romana, a čime je nepotrebno bio prezačinio kraj prethodne knjige. To Dugovečnosti ne oduzima baš ništa, a dodaje joj, između ostalog, na kompozicionoj uravnoteženosti i celovitosti.
Nesuvisli su oni tobože dobronamerni prigovori kako Basara svoje novije romane piše kao "proširene kolumne". Dakako da je svetonazor autora tu negde (a da gde bi bio?), ali Basara kao romanopisac sve svoje autorske naume ostvaruje strogo književnim sredstvima, i ne uočiti to znači, u najboljem slučaju, ne shvatati ništa o naravi, strukturi i "elastičnosti" savremenog romanesknog teksta. Dugovečnost je, u tom smislu, pre svega čitalačka gozba, revija uspelih likova i slika, lucidne duhovitosti u kojoj nema ničega raspričano "vickastog", studioznosti u dočaravanju i interpretiranju jednog sveta sa obeju strana "fikcionalnog", jedne (manjkave) stvarnosti u kojoj nam je živeti. Takav kakav je, Basara je posve samorodan fenomen, ne samo u literaturi ovog jezika; koliko sam u stanju da sagledam, osim ponekog "ludog" Rusa (Peljevin, Sorokin, Jarkevič...) niko danas ne piše prozu koja bi Basarinoj mogla stati uz rame po količini autorske odvažnosti i kreativnog ludila neophodnog da bi se nepodnošljiva teškoća življenja u svetu bolesnih, ubilačkih himera prozračila zračenjem kroz zrak čiste energije nesmiljene, nepotkupljive lucidnosti.

Teofil Pančić