Drame - Siniša Kovačević (u tri knjige)

03.12.09

NE mogu da pišem drame ili komedije u kojima se dvoje vole, a treći smeta, zato što onda ne bih svedočio kvalitetno o svom vremenu. Nemam ništa protiv mojih kolega koji mogu da pišu komedije, ali meni se to čini kao da u kući obešenog govorite o užetu.
Ovim rečima dramski pisac i reditelj Siniša Kovačević sumira za “Novosti” svoju spisateljsku potrebu i misiju. Od mnogobrojnih drama koje je potpisao, u petak će u 12 časova u Narodnom pozorištu, na maloj sceni, biti svečano predstavljen izbor od devet drama koje je u tri knjige objavila Srpska književna zadruga. To su: “Velika drama”, “Novo je doba”, “Srpska drama”, “Zečiji nasip”, “Đeneral Milan Nedić”, “Janez”, “Virus”, “Poslednja ruka pred fajront” i “Hotel Evropa”.
- Ovo su izabrane drame, malo je rano da ih sabiramo. Lično mislim da nisam stavio tačku na svoju spisateljsku rečenicu i da će biti toga još. Rano je još da pravim rezimee, ja bih voleo da gazda još izvesno vreme ne pošalje po račun - kaže Kovačević.
* Po kom kriterijumu je napravljen ovaj izbor?
- To su relativno ili apsolutno savremene drame ili drame koje govore o ovom vremenu, pod uslovom da kao determinantu postavite polovinu jednog veka.
* Zajednička im je i poruka?
- U poetičkom obrascu tražio se gorki ukus pojedinca koji biva mimo svoje volje ili svojom voljom žrtva nekih tragičkih nesporazuma sa okolinom, a još češće sa vremenom za koje ne uspeva da pronađe adekvatan ključ. Pojedinac je uvek osuđen da izgubi tu neravnopravnu bitku i da bude žrtva. Neko se u toj bici koprca više, neko malo manje, ali taj kraj je apsolutno izvestan i gotovo po pravilu tragičan.
* Kako tumačite sve te zablude našeg čoveka?
- Nama na ovoj sredokraći gde smo se nastanili, Bog je dao da živimo to što se zove “istorijsko vreme”. Mi nemamo vanistorijsko ili dokono vreme. Pogledajte samo tu neverovatnu količinu turbulencije koju sudbina stavlja pred nas, samo u jednom veku. Ispričajte to jednom Švajcarcu, on vam prosto neće verovati. Jedan
čovek koji je rođen 1900. i koji bi recimo živeo u onoj meri u kojoj žive prosečni Japanci danas, sve je to mogao da sažme u svoj memorativni kompleks u nešto što bi bilo njegovo individualno, a ne kolektivno pamćenje. Morate priznati da je to za jedno vreme, za jedan vek jako mnogo.
* Koje su posledice takvog tragičkog usuda?
- Ne možete se povući u neku svoju kulu od ebonovine i reći: “Baš me briga, ja ću ovde da radim tapiseriju” - život vam ne da. Primetićete koliko puta je neki nesrećni čovek, neki nesrećni Petrović iz tog srpskog korpusa u tom veku, morao da se opredeljuje. Ne možete od Srbina očekivati da se opredeljuje racionalno - mi se uvek opredeljujemo previše emocionalno i intuitivno. I onda je normalno da su u takvim okolnostima individualne drame bile jako česte i tragične. A šta je kolektivna nesreća - upravo zbir individualnih, kao što je i kolektivna sreća zbir individualnih sreća. Meni nije bilo teško da baveći se sudbinom vlastitih rođaka, prijatelja, saplemenika, pronalazim ono što je predmet mog umetničkog interesovanja.
* Mislite li da pisac, pogotovo u ovakvim okolnostima, ima posebnu ulogu.
- Ja bih jako voleo da sam švajcarski pisac. Švajcarci se već godinama bave brojem lešnika u čokoladi i promerom rupa u siru, jer unutar takvih sistema vrednosti koji imaju izvajanu, jasno vođenu političku i državnu misao vi nemate tu vrstu socioloških i političkih okolnosti koje od vas prave nesrećnog pojedinca. Mislim da je moje da svedočim.
* Zašto ste kao umetnik rešili i da se aktivno bavite politikom, ušavši u DSS?
- Odgovoriću jednom anegdoticom. Znate da je sveti Nikola zaštitnik mornara. U toku jednog brodoloma, nalazeći se u nekom čamčiću, mornari su molili svetog Nikolu da im pomogne, a on im je odgovorio: “Ma, hoću ja da pomognem, ali mahni i ti malo veslom”. E dakle, ja mislim da mi je dato da i ja malo mahnem veslom. Citiraću vam Steriju koji je govorio: “Moje je da korim rod”. I nije pravo pitanje, kaže Ciceron, šta otadžbina može da učini za tebe, pravo pitanje je šta ti možeš da učiniš za otadžbinu. Možda sam ja, eto, tu da podelim sudbinu svojih dramskih junaka, da i ja izgubim bitku sa svojim vremenom.

KOMUNIZAM JE BIO BOLjI !?
- Uželeo sam se pozorišta. Relativno skoro ću završiti jednu novu dramu, koja ima radni naslov “Trideset godina mature”. Govori o grupi pedesetogodišnjaka koji se skupljaju da proslave 30 godina svoje mature i rezimirajući vlastite živote, podvlačeći crtu, vide do koje su mere u stvari proćerdali život. Ima li tragičnije ljudske sudbine nego kad vi ne možete da kanališete vlastitu sudbinu i vlastiti život. To će podrazumevati moj povratak u pozorište ukoliko zbog pomenutih političkih angažovanja budem imao gde da je igram. Ja tu dramu moram nositi kod upravnika koji svi izvesno imaju članske karte DS. Reći ću sa dosta cinizma i ironije: u vreme komunizma je bilo bolje u tom smislu, poštovao se talenat.

B. ĐORĐEVIĆ