Dok vetar zviždi kroz kranove

23.10.11

Volja za dominacijom i nasiljem za mene je enigma ljudske prirode. Pišem o toj enigmi, kaže portugalska književnica Lidija Žorž

Jedna od najznačajnijih i najprevođenijih portugalskih književnica Lidija Žorž, koju još nazivaju i obnoviteljkom portugalskog romana, ekskluzivni je gost ovogodišnjeg Međunarodnog beogradskog sajma knjiga i svog srpskog izdavača „Arhipelaga”. Na štandu „Arhipelaga”, Lidija Žorž će biti u ponedeljak 24. oktobra, od 15 do 17 časova, družiće se sa čitaocima i potpisivati svoju knjigu „Dok vetar zviždi kroz kranove”, koju je prevela Ana Kuzmanović-Jovanović. Ovaj roman dobio je jednu od najvažnijih evropskih književnih nagrada –nemačku nagradu „Albatros”, zatim nagradu Udruženja književnika Portugala i nagradu kritike. Njen roman „Dolina strasti”, takođe je odlikovan važnim priznanjima, među kojima je i nagrada PEN-a. Lidija Žorž (1946) završila je studije romanske filologije na Univerzitetu u Lisabonu, a nekoliko godina živela je u Angoli i Mozambiku.

Pišete o razlikama između bogatih i siromašnih, između rasa. Da li su ove oštre ivice različitosti u današnjem Portugalu, i u ostatku sveta, blaže?
Početkom 21. veka, genetičari su dokazali da je boja kože najpovršnija od svih ljudskih slučajnosti. Boja je dekoracija za telo, ništa više. Kao ishod, koncept rase izvan je svakog pitanja. Danas, u svim društvima čest je slučaj mešanja rasa, i to je ogroman progres. Treba da budemo ponosni što živimo u vreme ovakve osvešćenosti. Nasuprot tome, razlike između bogatih i siromašnih u porastu su svuda u svetu, pa i u Portugalu. Kao građanka, vrlo sam zabrinuta zbog ovih socijalnih problema, ali kada je reč o literaturi, to pitanje ne stoji usamljeno kao tema. Više volim da crpim akciju iz dubina osećanja, snova i zavaravanja likova, iz čega nastaje i intimni teatar, povezan sa konačnim smislom života.

U vašem romanu pokazano je donekle veće jedinstvo ljudi u siromašnoj porodici, takozvanog trećeg talasa, od bogatih „belih” ljudi. U trenutku bakine smrti, vaša junakinja Milene ostaje sama, i zaljubljuje se u čoveka drugačijeg porekla?
„Dok vetar zviždi kroz kranove” uglavnom je knjiga o obesvećenju počinjenom unutar porodica, bez obzira na to da li je reč o bogatima ili siromašnima. Tu su obe strane u dosluhu. Međutim, kada je reč o likovima, Milene je vrlo neobična junakinja. Ima oko trideset pet godina, a ponekad se ponaša kao devojčica od dvanaest ili četrnaest godina, kao dete, ili devojka od dvadeset. Ona rasipa svoju ljubav u mnogo pravaca, na svoju pokojnu baku, odsutnog rođaka, svoja priviđenja, kao i na svog dečka Antonina. U isto vreme ima iskonska, ali i vrlo istančana osećanja. Ne ume rečima da dočara svoje ideje, ali u stvari zna više nego ostali. Budući da je sama, očekuje pažnju i brigu okoline. Svet i ljudi, viđeni njenim očima, sadrže čitave pejzaže humanosti sakrivene ispod puke spoljašnjosti.

Ljubav Antonina i Milene u jednom trenutku je zabranjena i pomalo nalikuje modernoj verziji romanse Romea i Julije. Različitost može da bude podstrek?
Za moj roman može da bude vrlo laskavo poređenje sa Šekspirovom romantičnom dramom. Večita ljubavna priča uvek je aktuelna. Ali, nažalost, ovde to nije slučaj. Ljubavna priča u romanu „Dok vetar zviždi kroz kranove” samo je deo drugog problema, cinične priče o saučesništvu i obmani. Za ovom temom tragam otkako sam počela da pišem. To je portugalska tema. U mojoj zemlji, ljudi su mirni i tihi na površini, ali ispod te fasade, naše društvo nije ništa manje nasilno od drugih. Među nama, nasilje i zločin obično su sakriveni. Kao pisac, volim da ukažem na neke reči i dela prikrivene iza teških porodičnih zavesa, ili negde na naličju istorije. Ovaj par, budući da je beznačajan za društvo, ide korak ispred, kako bi osvetlio tamne puteve.

Na koji način je život koji ste proveli u Angoli i Mozambiku uticao na vaš rad, i na vaše mišljenje o portugalskoj kolonizaciji?
Živela sam tamo u presudna vremena, tokom Kolonijalnog rata. Tamo sam istoriju učila direktno, na terenu. Uglavnom, upoznavala sam se sa ljudskom prirodom koja se suočava sa strahom, opasnošću i smrću. Više nego o portugalskoj kolonizaciji, naučila sam nešto o kolonizatorima. Svi su isti, Belgijanci, Francuzi, Englezi, Holanđani, Španci. Okupatori su arogantni i gordi, a drugi potčinjeni, gnevni i poniženi. Posledica svega – obostrana želja za istrebljenjem para vazduh. Sven Lindkvist, švedski pisac, u svojoj knjizi „Istrebiti sve uboge” pokazao je da je kolonijalizam 19. veka bio uzrok holokausta u 20. veku. Ostajući u Africi tokom poslednjih godina Portugalskog kolonijalnog rata, uvidela sam prošlost Evrope i poteškoće današnjice. Volja za dominacijom i nasiljem za mene je enigma ljudske prirode. Pišem o toj enigmi.

Kako je živeti u postkolonijalnom svetu, koji je, u isto vreme svet nove kolonizacije?
To je najveće iznenađenje za ljude moje generacije. Ranije smo smatrali da će postkolonijalna era biti nastavak nezavisnosti, slobode i napretka za sve nacije. Bila je to velika utopija sedamdesetih i osamdesetih godina. Ali onda, korak po korak, nova kolonizacija, drugačija nego prošla i bez granica, zaposela je čitavu Zemlju. Sada koncept dominacije nije povezan sa rasom, ili etničkim grupama. Reč je o skučenom ekonomskom pitanju – prodajem ti svoje oružje, ti mi daješ prirodna bogatstva svoje domovine. Očigledno da nije neophodno da ta zemlja bude doslovno okupirana. Pokretljivost dozvoljava sve vrste nasilja. Čudno je to. Ako ste optimista možete da verujete u predivnu moć novih sredstava komunikacija, koja kreira novo, fer, društvo. Post postkolonijalna era možda i postane doba bez kolonija.

U vašem romanu ukazali ste na sentimentalnu vrednost svojine, jedna afrička porodica deportovana je iz stare fabrike u kojoj je živela, a koju joj je ustupila Milenina baka. Posedovanje, kupovina i prodaja, glavne su stvari?
Za porodicu Leandro najvažniji problem je politička moć, spoljašnjost, i sticanje malo profita od nesreće njihove nećake. Milene je telo, ili objekat, nove ne svojine. Ona je objekat nove veze uništenja u današnjem društvu, kao mali insekt u paukovoj mreži. Izvan je mejnstrima modernog uspeha i njena priča je oblik nove rasne higijene.

U Vašim romanima ima i izvesne poezije. Potiče li ona iz vaše živopisne zemlje, iz uspomena?
Pretpostavljam da to ima veze sa portugalskim jezikom, koji je vrlo metaforičan, opisan; filozofski koncepti u portugalskom prevodivi su više putem slika nego putem racionalnih iskaza. To je vrlo bogat jezik za osećanja. Jedna posebna narativna tačka u mom romanu pokazuje poreklo ovakvog načina pisanja. Književnica koja dolazi izdaleka razumeva suštinski problem tokom poslednje svečanosti u porodici, njene reči i iskazi o istini postaju pomalo epski i prinudni. Možda ovakva vrsta ozbiljne igre ima veze sa nečim dubljim i drevnim u kulturi, kao i sa poetskim nasleđem koje je u osnovi naše savremenosti.

Marina Vulićević