Dino Bucati (Beluno, 1906 – Milano, 1972) zbog porodične tradicije završio je pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, bio je i pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera, koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata. Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. Ipak, njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske. Bucatijeva književnička aktivnost počela je 1933. godine objavljivanjem romana Barnabo s planina. Knjiga je probudila prilično interesovanje i radoznalost kritike kao delo mladog početnika. Međutim, dve godine kasnije njegov drugi roman gotovo da nije ni primećen. Uspeh je došao objavljivanjem treće knjige, Tatarska pustinja (1940), koja je u roku od nekoliko godina prevedena na više jezika i izazvala mnoga odobravanja. Danas se ovaj roman smatra klasikom italijanske književnosti. Njegove pripovetke doprinele su učvršćivanju slave Dina Bucatija kod šire publike. Za zbirku Šezdeset pripovedaka Bucati je 1958. godine dobio najugledniju italijansku književnu nagradu Strega. Zbirku Prodavnica tajni pisac je sam priredio dve godine pre smrti, „u nadi da ću upoznati ljude s najboljim što sam napisao“, kako je rekao.
24.06.21 Vreme
Portret zemlje s trkom u pozadini
Điro d’Italija jedna je od tri najveće biciklističke trke na svetu i ta bi se okolnost ticala samo onih koji vole biciklizam da tu trku 1949. godine, u svojstvu izveštača, nije pratio Dino Bucati. Koji o biciklizmu nije imao pojma. "Osoba koja vam govori o biciklizmu", piše Bucati o sebi (str. 65), "pravi je magarac; ne zna ništa o menjačima i zupčanicima, nema nikakve ideje o strategiji trke i ovih dana dešava joj se da, među tolikim stručnjacima, postavi potanja toliko naivna da izazivaju skandal." I odlično je što taj sjajni novinar i ratni izveštač, zanimljiv slikar i veliki pisac nije znao ništa o onome o čemu je pisao, jer od prvog izveštaja za "Korijere dela Sera" 17. maja, do poslednjeg 13. juna, pisao je uglavnom o onome što nema veze s biciklizmom, a to što jeste imalo veze provučeno je kroz filter pripovedača i lucidnog posmatrača koji upravo stvara svet što mu se odvija pred očima. Bucatijevi izveštaji s te slavne trke zapravo su mnogo više reportaže s puta po posleratnoj Italiji, a Điro je tu tek pozadina, platno po kojem Bucati slika ljude, sudbine, predele, zanose, sećanja i zablude. Za one, pak, koji biciklizam poznaju i u njemu uživaju, u reportažama dominiraju likovi dvojice velikih biciklista toga vremena – uostalom, njih dvojica su među najvećima svih vremena – Fausta Kopija i Đina Bartalija. Da stvar bude uzbudljivija, Kopi je velika svetska zvezda, biciklista u usponu, jak i nedodirljiv, dok je Bartali već zašao u godine, ali se bori kao vuk. Od prve do poslednje stranice, zapravo, Bucatijeve su simpatije – kao i većine Italijana – na Bartalijevoj strani iako vrlo brzo postaje jasno da nema šanse protiv moćnog Kopija. Ima nečeg divnog u tom Bucatijevom držanju strane starom majstoru, tim pre što je u to vreme malo ko znao da je Bartali, za vreme rata, spasao barem 800 ljudi jevrejskog porekla na taj način što je, koristeći svoju ogromnu slavu – vrhunski biciklisti su, u to vreme, bili ono što su danas fudbaleri, teniseri, ili košarkaši – nesmetano trenirao za vreme rata, niko ga nije zaustavljao čak i kada bi izašao daleko izvan granica svoje regije (svi su ga znali), dok je on u ramu svog bicikla, zapravo, prenosio papire i lažna dokumenta za Jevreje. Ipak. nije nadmetanje dvojice velikih biciklista glavna stvar Bucatijevih tekstova, već ono što vidi na putu i što pretvara u slike, zapise, priče, da bi, ne odupirući se asocijacijama, ponirao u sećanja ili istoriju. Ovde se mora uzeti u obzir da Bucati piše za novine, dakle posle svake etape on seda za pisaću mašinu, uglavnom noću, piše i ne čekajući da se napisano slegne – što je privilegija pisaca koji tekst mogu, a uglavnom i moraju, pustiti da se krčka neko vreme u fioci – šalje u redakciju. Zbog toga ovi Bucatijevi tekstovi vrede višestruko, oni nisu samo reportaže nego i otvorena (alhemijska) radionica pisca u kojoj se vidi kako alhemičar radi, kako se tekst rađa, kako funkcioniše sirovi materijal, te kakva je razlika između teksta koji nastaje u dahu i teksta koji ima vremena da se slegne, da upije značenja i njima se prožme. Neće, međutim, nedostatak vremena umanjiti Bucatijevo umeće. Uostalom, on je s 22 godine počeo da piše za novine, na Điru mu je 45 godina i od novina neće odustati do kraja života (a i zašto bi? čast je pisati za "Korijere dela Sera", kao što je i "Korijere" imao čast da Bucati piše za njega).
Divne i neočekivane priče ispisuje Bucati. Kada, recimo, Điro prolazi kroz "drevni i otmeni" Kasino, gde se odigrala jedna od najvećih bitaka na evropskom tlu u Drugom svetskom ratu, začuje Bucati glas koji izlazi iz ruševina: "The Giro? What’s that?, upitao je tada, probuđen zvukom sirene i grajom bicikala, Martin Dž. Kolins, nekadašnji vojnik, zadužen za snabdevanje municijom a sada njegov beskrvni duh koji se skrasio ovde zauvek (beše veliki beli plamen, oblak prašine, jak prasak i od lepog mladića više nije bilo ničeg, ni šlema, i on je samo prah, apstraktno sećanje). I s naporom je, iz svog rustičnog groba napravljenog od kamenja, vetra i sunca, podizao glavu. Was ist los?, upitao je tada, na metar od njega, nekadašnji feldwebel Fridrih Gestern, i on pretvoren u puku uspomenu majstorskim pogotkom" (str. 72). Ili priča o Antoniju Bueliju, biciklisti koji nikada nije uspeo da se izdvoji ni po čemu, ali koji je muziku voleo koliko i biciklizam, te je godinama vozio za male pare kako bi, instrument po instrument, u svom malom Kogoletu napravio orkestar. Taj će orkestar, kad god Điro bude tuda prolazio, predvođen Buelijem svirati u slavu biciklizma. Ume, doduše, tih poratnih godina Bucati da dobije patriotizam, onako, otprilike, kako se dobijaju triper ili korona, pa počnu suze patriotske da mu naviru na oči i da bunca. Dok karavan prolazi kroz Trst, recimo, u punom je zamahu tršćanska kriza s pretenzijom Jugoslavije na taj predivni grad, te će Bucati početi da ispušta patriotske zvuke sa sve pratećim vokabularom i sumnjivim emocijama, ali je, na sreću, takvih izliva u njegovim reportažama malo.
Kako god, nije ovo knjiga samo za one koji vole biciklizam – premda je, naravno, i za njih – već pre svega za one koji vole književnost. Novinar Bucati ovde se, na najbolji mogući način, uortačio s Bucatijem piscem, ne dopuštajući mašti da uzmakne pred činjenicama, ne dopuštajući činjenicama da se rasplinu u mašti.
ivan milenković
