Đavolska snevačina ; Slatkovodna neman

15.06.17 Plastelin.com

Kada je, pre tačno četrdeset godina, u Književnim novinama objavljena prva priča Đure Đukanova, malo ih je shvatilo da je, tog časa, u jugoslovensku literaturu ušetao nesmireni duh Vilijama Foknera. Mada je otrpela udar "crnog" realizma, te filmskog talasa narečene boje, nikada jugoslovenska proza nije bila suočena s izrazom tolikog stepena idiosinkratičnog pesimizma kakav je prisutan kod Đukanova. Najsvedenije rečeno, a nikada nije dobro svoditi nesvodivo, ovako ustanovljena proza kreće se unutar sledećih koordinata: regionalno (nikako zavičajno, pa ni lokalno), nekontrolisano, netrpeljivo prema postojećem formalnom kanonu, autohtono, pre svega, ali uz izrazito poznavanje tradicije.
Regionalna konstanta Đukanova dovodi u blizinu Foknera. Ona suštinski neposredno zavisi od zavičajne aure, ali sudbina ovakvog opusa nikako nije smela da poprimi zavičajne karakteristike u zlom smislu reči - mali tiraži, nedostupnost, slaba do nikakva recepcija. Lokalna mikrokomponenta postaje regionalna tek kada sagledamo celovitost fikcionalnog sveta koji je Đukanov konstruisao. A to jeste jedan svet, neuporediv s bilo kojim drugim u pripadajućoj literaturi, zovite je kako god hoćete.
I kad ne imenuje direktno - Fokner to nikada ne radi - već se bavi umetnošću preimenovanja i de-konstrukcije postojeće toponimije, nema sumnje na kakvo polazište Đukanov cilja: Mokrin, Kikinda, najbliža okolina, retki izleti izvan ograde, najčešće s tragikomičnim ishodom. Mikrosvet, a o njemu govorimo, jer pripada isključivo jednom autoru, naravno i njegovim čitaocima, nužno parazitira na čak i ekstremizmu jezika. Unutar sredine po svemu bedne i sakate razvija se jezik kao odbrambeni mehanizam, zatvoren u sebe, nakazan, nakaradan, izopačen - ulančane šifre radikalno ograničenog semantičkog polja. Jezik u defektu negativnog prirodnog priraštaja, sa saznanjem o tome da će njegovih korisnika biti sve manje, pa s jednom dijaboličnom željom da ih bude manje dok svi ne budu istrebljeni, ako ničim drugim onda samim tim jezikom. Pravo oruđe white trash gerile.
Dakle, po neveseloj severnjačkoj pustari, koja kao da se nalazi iza već odigranog finala, Đukanov je posejao horde white trash uzaludnika; mahnitih, poremećenih, jurodivih, obeznanjenih od nerazblaženog alkohola, neprisutnih u bilo kakvoj savremenosti, nasilnih, krvožednih, razularenih psihopata, suludih mesara u neprestanoj poteri. U jeziku ovakvih, kako ga Đukanov vidi, nema tragova milosti. To je jezik koji dopire do jednog nivoa iskazivog - njegov paradoks je u sledećem: ono što ovakav jezik s lakoćom iskazuje, na svakom drugom nije samo neiskazivo, već i nezamislivo.
Otud je Đukanov kao pisac de facto krenuo iz snevačine, jednog stanja opore letargije, uz permanentni deficit svesnog rasuđivanja formalnih zakonitosti, pre svega. Tako priča o Vlastimiru i Svetislavu koji su pokušali da postanu drugo od onog u čemu se fatalistički nalaze, neometano postaje fantazmagorični solilokvij gogoljevski nazvanog Orestija Slepčevića, mokrinskog paora, koji je istinski posrednik sveta prvog Đukanovljevog romana. Ako je to roman, a ne fantazmagorija par excellence. I ne jedino Gogolj, Slepčevićevi praoci su magijski realisti, Bulatović, svi oni kojima je bilo jasno da je svaka događajnost labilna, krhkih temelja, da jedno lako može da bude drugo, a da tumačenje tog drugog dolazi tek nakon učenja jezika-karikature. "Udrijankeli", "erlavi tornjovi", pa sunovratni huk "U! UUU! UUUU!", svedoče o sveukupnom perceptivnom zahvatu Orestija Slepćevića, koji je nekad oneobičena banalnost, nekad gadna psovka, a nekad onaj, gotovo zaboravljeni, čist psihički automatizam.
I dok se Slepčević nalazi u prostoru čiji je karakter manifestnog tipa, te koji nije više od uvoda u književnost Đure Đukanova, Ozren Đurin, porodična dvosmislica (opet Gogolj i izvitoperena misao o dvojništvu duha, ne tela), nezaustavljivo krčmi i napastvuje Hemingvejevu grandioznu ribolovačku alegoriju, dislocirajući je tamo gde su sva srećna ishodišta burleska, a sva ostala nesreća po sebi. Ozren fantom i osvetnik ispašta jer se našao u fikcionalnoj ravni koja ne poznaje šampione, kakav je Hemingvejev Santjago, i čiju etiku supstituiše sušta pogibelj svake empatije. Karnevalska pozicija za koju se Đukanov ovde opredeljuje dovela je u blizinu Stivena Spilberga, ruralni vojvođanski socijalizam, akcione filmove B-produkcije, grozomorne foknerovske spodobe obnevidele od proste tuposti svake zamislive perspektive, što eskalira u opšteutvrđenom ludilu kao preostalom kriterijumu promišljanja.
Umetnost Đure Đukanova je drastična provokacija. I kad je smešna, u beznadnim mentalnim ekscesima njenih raspojasanih protagonista, i kad je elegična, a globalno jeste, ona iz sebe isključuje poverenje u bilo šta osim stravične katastrofe jezika. A od takve katastrofe ne može nas sačuvati niko, pa ni Đurin Sveti Sisoja.