Dinamični srednji vek

11.03.12 Večernje novosti

Istoričar Mihael Nurdberger negira predrasude o srednjem veku kao „mračnom“ i „nazadnom“. Autor knjige „Dinamični srednji vek“ daje izuzetno živopisnu sliku života u Evropi između 11. i 16. veka.

"Mračno doba“, „duga, tamna noć u kojoj zablista tek po koja zvezda“ - tako se, najčešće predstavlja srednji vek. Taj dugi vremenski period u evropskoj istoriji od 11. do 16. veka postao je sinonim za primitivizam i zaostalost, bedu i nasilje, intelektualnu tamu i sujeverje. Takve predrasude izuzetno uspešno pobija istaknuti švedski istoričar Mihael Nurdberger (1930) u izuzetno zanimljivoj knjizi „Dinamični srednji vek“, koji je nedavno objavila „Evoluta“.
Svoje istraživanje autor je najviše usmerio na Francusku, jer je u 14. veku svaki treći stanovnik zapadne Evrope bio Francuz. Ubedljivo najveći grad bio je Pariz sa 61.000 domaćinstava, odnosno 200.000 ljudi. Često se navodi da je prosek života bio 30 godina, ali bez ikakvih argumenata, ističe autor i kaže da je bilo onih koji su živeli po 70, 80 ili 90 godina. Jeo se najviše hleb, ali i povrće, a u pojedinim oblastima, što je veoma malo poznato, izuzetno mnogo mesa. Ostao je podatak da je godine 1308. u Frankfurtu na Odri potrošnja mesa iznosila čak 100 kilograma po glavi stanovnika godišnje. A u Berlinu se 1398. u proseku beleži preko kilogram dnevno po pojedincu. Ovo dopunjuje i činjenica da je u mnogim južnofrancuskim gradovima broj mesara u odnosu na ukupno stanovništvo bio znatno veći u poznom srednjem veku nego danas!
DETINJSTVO I MODERNA EVROPA U knjizi se naročito naglašava veličina 14. veka, za koji se zbog nekoliko golemih prirodnih katastrofa, dugih ratova i velike krize papstva u dosadašnjoj istoriografiji ustalio naziv „crno“ stoleće evropske istorije - kaže recenzent knjige Radivoj Radić, ugledni istoričar. - Nurdberg smatra da je upravo u periodu od 1275 - 1440. nastala većina onoga što je svojstveno za savremenu zapadnoevropsku misao. Pre svega misli na neke slobodoumne političke, socijalne, naučne i crkveno-verske ideje. On istrajava na činjenici da se upravo u srednjem veku uobličuje struktura dananje Evrope. U naše vreme se s razlogom smatra da srednji vek predstavlja detinjstvo moderne Evrope, istina, detinjstvo koje je dosta dugo trajalo.
Obično se smatra da su u srednjovekovnom društvu žene bile potlačene i potpuno obespravljene, što je još jedna od mnogih zabluda. U jednom dokumentu iz 13. veka Luj Sveti je imenovan kao „kralj Francuske, sin gospe Blanš“, dakle majčinim, a ne imenom oca. Matronimi, prezimena po imenu majke, nisu uopšte bili retki, ne samo u Francuskoj, nego i u Španiji, Nemačkoj, Švedskoj.
Pregledavajući hiljade dokumenata, autor je ustanovio da su mnoge žene bile zemljoposednici, a najveća prava uživala su u Kataloniji gde su ćerke imale jednak udeo u nasledstvu kao sinovi, žene u braku raspolagale svojom imovinom nezavisno od muževa i trgovale podjednako kao muškarci.
Širom Evrope do 13. veka ženski manastiri bili su jednako značajni centri obrazovanja i znanja, kao i muški, da bi kasnije nazadovali, postajući neka vrsta prihvatilišta za neudate plemkinje. Neke opatice i monahinje u vremenu od 10. do 13. veka išle su u korak sa književnim, teološkim i filozofskim dometima svoga vremena. Među njima su opatica Hrosvita, koja je u 10. veku napisala bar šest komedija u stihu na latinskom, dok su Hildegarda Bingenska i Herada Landberška pisale učene rasprave.
O trubadurskoj poeziji, koja je obeležila dobar deo srednjeg veka i bila inspiracija mnogim potonjim pesnicima, napisano je mnogo knjiga i studija, ali samo - o muškoj. Tako su u potpunoj senci ostale mnoge trubadurke, plemićkog porekla, o kojima se danas veoma malo zna. Izuzetak su tri, Azalaiza de Porkairagus (kraj 12. veka) grofica od Dije (kraj 12. početak 13. veka) i Kasteloza (prva polovina 13. veka). One su se naravno služile utvrđenim pesničkim obrascima, ali su im dali vidan ženski pečat. Iako su bile udate, svoju naklonost u stihovima poklanjale su drugim muškarcima i izražavale veliku tugu zbog eventualno neuzvraćene ljubavi. Iz malo očuvanih pesama koje su napisale Azalaiza i Kasteloza može se videti prefinjena menalholija, dok je grofica (čiji identitet nikada nije utvrđen) mnogo strastvenija kao u izuzetno čulnoj pesmi „Razdire me silna žudnja“. U drugoj polovini 14. veka u Francuskoj se pojavila jedna u svakom pogledu izuzetna žena Kristina Pizanska (1364 - 1430), prva za koju se sa sigurnošću može reći da je bila pisac po profesiji. Sa 15 godina udala se za sekretara kralja Šarla V, ali je posle deset godina ostala udovica sa malom decom koju je trebalo izdržavati.
To joj je bio i podsticaj da počne da piše pesme, po narudžbini, uglavnom članova kraljevske porodice. Za njen najveći uspeh smatra se to što je zapodenula dugu i žučnu raspravu o stavu prema ženama i njihovom položaju, u kojoj su učestvovale neke od najviđenijih ličnosti tog vremena. Razljućenja previše rasprostranjenim klevetanjem žena napisala je delo u 825 stihova „Poslanica boga ljubavi“ u kome se oštro okomila na ženomrzačke klišee u književnosti. Na njenoj meti našao se i u to vreme popularni „Roman o ruži“ Žana de Menea.
Posebno zanimljivo, inovativno i provokativno u Nurdbergovoj knjizi je poglavlje o seksualnom moralu čija su se teorija i praksa potpuno razlikovale. Predstava o „pobožnom“ srednjovekovnom čoveku u potpunosti usmerenom na duhovne vrednosti, koje su pronosili kasnije romantičari, znatno se razlikovala od realnosti koja je bila mnogo prizemnija i grublja. Dovoljan je samo jedan primer. Igrom slučaja, zna se da je u selu Montaju na jugu Francuske početkom 14. veka bilo opšteprihvaćeno da u privilegije paroha spada i ljubavni odnos po sopstvenom nahođenju sa bilo kojom ženom, pa čak i sa udatom. Crkva je imala izuzetno asketski i neprijateljski stav prema seksu, smatrajući da ima opravdanja samo dece radi, pa je raznim pokorama plašila narod ulazeći čak i u najintimnije detalje.
Tako je onaj ko uzme ženu straga imao da posti 10 do 40 dana, dok se oralno opštenje kažnjavalo sa postom od tri do četiri godine. Ali i pored silnih pretnji za razne vrste „bludničenja“, jaki prirodni i telesni porivi nisu se mogli ukrotiti. Zabeleženo da je posle smrti grof Boduen II ostavio 10 punopravnih nalednika i čak 23 vanbračne dece. Po tome je naročito bio poznat Filip Dobri Burgundski (1419-1467), koji je imao više od 30 ljubavnica i to samo onih za koje se znalo. Ipak, kao odgovoran otac postarao se da udomi sve svoje vanbračno potomstvo. I u skromnijem društvenom okruženju, među seljacima na engleskom posedu Hejlsoven vanbračne veze i deca bile su uobičajene pojave između 1270 i 1348. Može se čak izvesti i računica, pošto je dokumentovano koliko je njih platilo „kaznu za konačenje“ na koju je vlastelin imao pravo ukoliko neka od devojaka „zapadne u nevolju“. Od ukupno 787 kmetovskih porodica sa 605 kćeri kazna je plaćena 117 puta, što znači da je 18 odsto devojaka i još devet udovica moralo da se suoči sa posledicama burnih noćnih izleta.
U ranom srednjem veku prostitucija je u zapadnoj Evropi bila retka pojava, jer je društvo uglavnom bilo ruralno, ali kada su u Francuskoj u 12. i 13. veku gradovi počeli da niču kao pečurke, počeo je da se koristi i termin „meretridž publica“ („javna radnica“). Takve žene u Tuluzu i Karaskoni bile su prihvaćene, ali im je bilo propisano da žive izvan grada. Ostao je i podatak o najstarijem priznatom bordelu iz 1285. u Monpeljeu. Gradskom uredbom prostitutkama se nalagalo da se nastane u predgrađu u jednoj ulici prikladnog imena „Carreria Calada“ („Vrela ulica“). Od početka 14. veka nestaju svi diskriminušući propisi prema prostitutkama s tim što je važilo pravilo da ne smeju da nose nakit ili skupu odeću. Inače su u svemu bile punopravni građani i, kako zaključuje autor, njihovo zanimanje u poznom srednjem veku smatrano je časnim načinom privređivanja.
Srednji vek se pokazao inovativan na polju duhovnosti, intelekta, u oblasti politike, religije i nauke. Naročito je 14. vek obilovao umovima čije nam ideje i sad deluju vrlo odvažno i upadljivo moderno za ono vreme, ističe Nurdberg. Od 1275. do 1440. mogu se naći teze u manjoj ili većoj meri revolucionarnih ideja kod velikog broja mislilaca, pesnika, filozofa. Između ostalog, oni su branili stav da su svi ljudi po prirodi jednaki, da se plemenitost ne može naslediti, da najviši suverenitet u državi pripada narodu... Biblija se isticala kao jedino merilo vere, papa i sveštenstvo nisu smatrani duhovnim autoritetima, a vera i znanje traženo je da budu strogo odvojeni. Bilo je veliko zanimanje za matematiku i prirodne nauke i iznošene hipoteze o beskonačnosti svemira i mnoštvu svetova, o rotaciji Zemlje, o održanju materije...

Dragan BOGUTOVIĆ