25.08.21 Bookwar
Roman o tome kako je biti lezbijka u Iranu i Iranka u Francuskoj
Možda revolucija i jede svoju decu, ali, sa druge strane, zna da inspiriše ljude da svoja revolucionarna iskustva pretoče u neku (auto)biografsku prozu.
Setimo se samo lidera DOS-a koji su se, nakon 05. oktobra (a naročito posle atentata na premijera Đinđića) prosto takmičili ko će da objavi zanimljiviju knjigu sećanja na te slavne dane. Bile su to mahom brzopotezne škrabotine, namenjene političkom trenutku a ne istoriji, koje su dobile pažnju javnosti taman koliko su zaslužile i koje su davno zaboravljene (ako ih je iko i primetio).
Mnogo veću pažnju privukao je Marko Vidojković sa svojim četvrtim romanom pod naslovom Kandže koji je predstavljao kolektivni krik besa cele jedne generacije, gnevne nemoći nakon ubistva premijera i sahrane svake nade da će Srbija i naše društvo, u ovom veku, postati iole normalno i uređeno.
Na tom tragu su i deca Iranske islamske revolucije čija su udarna pesnica otpora bili obrazovani klinci i klinceze u farmericama. Ovde su zapravo u pitanju deca dece revolucije, deca koja su okusila sav haos revolucije i teror režima koji je uspostavljen nakon toga, kao i život u egzilu.
Setimo se samo grafičkog romana Persepolis Marđan Satrapi, romana Čitati Lolitu u Teheranu ili knjige Khomeini, Sade and Me Abnouse Salmani.
Na ovom tragu je i Dezorijentalna, debitantski roman iransko-francuske scenaristkinje Negar Džavadi koju je u srpskom prevodu Nataše Marić objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.
žavadi je rođena u Iranu 1969. godine u porodici intelektualaca koji su se suprotstavljali režimima, kako onom Reze Pahlavija, tako i docinijem Homeinijevom ludilu od države. U Francusku je stigla sa jedanaest godina nakon što je, sa majkom i sestrom, na konjima prešla snežne planine Kurdistana.
Moderni svet i strah od smrti zamenili su nekadašnju zemljanu posudu, ali je porođajna predstava ostala ista. Dete je bilo osuđeno da se rodi okruženo plemenom, njegovim svađama, ljubavlju, neurozama, kako bi od početka znalo šta ga čeka.
Svoje iskustvo pretočila je u autobiografski roman koji je, što je takođe interesantno, pisala, ne na maternjem farsiju, već na francuskom, jeziku nove domovine.
… da biste postali deo neke kulture, morate, to vam tvrdim, prestati biti deo svoje, barem delimično. Razjediniti se, rastaviti se, razdvojiti se. Svi koji pozivaju imigrante da ulože ’napor da se integrišu’ ne usuđuju se da ih pogledaju u lice i od njih zatraže da ulože neophodan ’napor da se dezintegrišu’. Zahtevaju od njih da stignu na vrh planine a da preskoče uspon.
Knjiga započinje na Odeljenju za medicinski potpomognutu oplodnju jedne pariske klinike gde, među zaljubljenim parovima, zatičemo samu Kamiju Sadr. Njena priča ne počinje kada je upoznala jednu Anu, kada se desio Događaj sa velikim D, kada je sa jedanaest godina došla u Pariz, kada je njen otac napisao prvo javno pismo šahu Rezi Pahlaviju, čak ni kada se rodila.
Ne.
Njena priča počinje mnogo ranije. Kao i svaka priča sa dahom orijenta i Šeherezadinom pripovedačkom tradicijom i Kimijina priča započinje mnogo pre njenog, vremena njenih roditelja, pa i doba baka i deka.
Ništa nije sličnije izgnanstvu od rođenja. Iščupati se, usled nagona za preživljavanjem ili nužde, nasilno i sa nadom, iz svog prvog obitavališta, iz zaštitne čaure, i odjednom se naći u nepoznatom svetu u kojem se neprestano treba miriti sa radoznalim pogledima.
Priča o devojci u čekaonici jedne pariske klinike za veštačku oplodnju započinje na feudalnom imanju drevne Persije devetnaestog veka. U pokrajini Mazandaran na severu današnjeg Irana, omeđenoj Kaspijskim morem i okružena planinskim vencem Albroz nalazi se imanje Kimijinog pradede Montazmolmolka. „Dve veličanstvene građevine sa po šezdesetak soba, pomoćne prostorije, oružarnice, kuhinje, saloni za prijem, štale sa konjima… sve to ušuškano u samom srcu šume u podnožju Alborza.“
A onda je počeo da duva vetar. Kada je poslednji put duvao tako snažan vetar doneo je horde Džingis-kana, tako da ni sada neće biti drugačije. Ovaj put imanje će pogoditi nešto što ćemo vek kasnije nazvati ženskom emancipacijom. Ili makar njenim semenom.
Ništa više neće biti isto.
Bio je to kraj drevne bajke i iskrcavanje porodice Sadr u istoriju. Istorija će, poput naše na Balkanu, biti toliko uzbudljiva da nijednu generaciju ove porodice neće ostaviti na miru.
Ljudi su postali tužni i bezobrazni. Ali ne možeš ih ni kriviti. Stavi bilo koga u kavez i liši ga svega, doći će trenutak kada će skočiti na komšiju da ga pojede. Time se služe da bi vladali nama. Pretvaraju nas u životinje. U svakom slučaju, baš ih briga i ako crknemo, mi im ne trebamo da bi postojali.
Decenije su prošle, a Montazmolmolkine praunuke žive u modernom Iranu pod upravom Reze Pahlavija. To je, zapravo, kako ju je Džavadi nazvala Strana A njene knjige. Ta strana knjige prati iranske godine u porodici intelektualaca i disidenata, godine koje su prethodile i koje su nastupile nakon Iranske islamske revolucije. Fokus ovog dela knjige je na istorijskim događajima, a sve je ispričano iz ugla devojčice Kimije.
Nisam znala šta znači reč lezbejka. Međutim, poput neobične alhemije, u trenutku kada se svalila na mene, tamna kao kap crnog mastila u čaši vode, osetila sam njenu težinu. Bila je povezana sa onim što sam radila, sa onim ko sam i sa sramom.
Strana B knjige prati pariske, odnosno, evropske godine koje su usledile nakon što je porodica Sadr napustila Iran. Tu malo bliže upoznajemo samu Kimiju, tinejdžerku i, docnije, mladu osobu, buntovnicu, pankerku, skvoterku, orijentalnog porekla, ali dezorijentisanu (otuda i savršen naslov knjige), kako imigracijom, tako i sopstvenom seksualnošću i sopstvenim identitetom u svakom njegovom aspektu.
Otkrivam šta znači muvati se. A pre svega otkrivam, s olakšanjem, da seksualnost nema ograničenja osim onih koje mi sami nametnemo.
Odbačena od zemlje porekla, a nikada zaista prihvaćena u novoj sredini Kimija je pravi autsajder. Tome bi trebalo dodati da je ona muškobanjasta devojka koja voli da igra fudbal, da se oblači kao muškarac i da se zabavlja sa devojkama. Ona je biseksualac opšte prakse. Privlače je i dečaci i devojčice, njen orijent, ali i zapadna kultura i društvo. Iako je u dugoj vezi sa devojkom, želi i da ima decu. Želi da prigrabi novi život i budućnost na Zapadu, ali nikako ne želi da odbaci svoju porodičnu istoriju i tradiciju Istoka. Želi da pusti korene na novom tlu, ali i da cveta hiljadu cvetova sa mirisom starog kraja.
Devojke su kod mene budile jaču želju, ali ni prema mladićima nisam bila potpuno ravnodušna.
Sigurna je u to da ne želi da doživi sudbinu jednog od svojih stričeva koji je bio gej u Teheranu, te je morao to da krije i da živi život koji društvo i tradicionalna porodica od njega očekuju.
Svaki život nosi rizike… Ako ne rizikujemo, trpimo, a ako trpimo, umiremo, pa makar i od dosade.
Negar Džavadi je u svom književnom prvencu uspela da na nenametljiv, zanimljiv, setan ali i duhovit način, na nešto malo više od tri storine stranica, ispriča veliku priču o istoriji i njenim gibanjima, kao i ličnu i intimnu priču jedne porodice, a naročito pojedinca u njoj, u tim vremenima. Njena kritika usmerena je kako na današnji Iran, tako i na Francusku i zapadnu civilizaciju i njihov licemeran odnos prema Bliskom istoku.
Dezorijentalna je i istorijski roman, porodična saga, ali i lična i intimna priča o odrastanju, sazrevanju i prihvatanju sebe.
PIŠE: MILAN ARANĐELOVIĆ
