Deseti decembar

13.07.19 Danas

Iako u Americi već slavan kao dobitnik Bukerove nagrade za roman Linkoln u bardu (2017), za našu publiku Džordž Sonders je nova pojava na književnom nebu.

Rođen 1958, romansijer i esejista, upadljivo dobar pisac kratkih priča koji se nastavlja na veliku tradiciju Hemingveja, Karvera, Džona Čivera i njegovih priča iz predgrađa, Sonders zaista otvara nove mogućnosti.

Naslov zbirke Deseti decembar, koja se nedavno pojavila u izdanju Lagune, u prevodu Kristine Kulauzov Filipović, duguje završnoj priči, aludirajući na Međunarodni dan ljudskih prava – za sve, pa i junake ove neobične priče koja je konstruisana kao polifonija glasova, jednog dečaka s nesrećnim Princ Valijant šiškama, jednog beskućnika koji je pobegao iz psihijatrijske bolnice, jedne prezaštićujuće majke…

Izazov koji se postavlja u prvi mah pred čitaoca jeste povezivanje jednostavnih tonova kojima počinje svaka priča, i njihovo sklapanje u početne akorde koji ne govore mnogo. Ali postepeno, slika postaje šira i jasnija, čitalac uviđa i vreme i mesto koji mogu biti u sadašnjosti ili distopijskoj budućnosti (kao u priči Beg iz Paukove Glave), pronalazi američko predgrađe ili bezimene topose neke strašne mogućnosti ljudskog preživljavanja (Moj viteški fijasko)…

Zajednički je, u svim pričama, izraziti socijalni kontekst, oštra kritika podeljenosti i merkantilizacije američkog društva u kome je biti bogat sinonim uspeha, čežnja i težnja svih koji to nisu. U pravu je Tomas Pinčon kad Sondersovu prozu označava kao mračnu i duhovitu, jer njegovi junaci su na samoj ivici bilo kakvog smisla življenja, istovremeno njihove reakcije i isprekidani, stakato dijalozi su duhoviti, prožeti gorkim humorom ljudi koji nemaju šta da izgube.

Radijus njihovog delovanja veoma je mali, oni ne biraju gotovo ništa u svojim životima, događaji se smenjuju neumoljivim automatizmom, bilo da žive u uslovno, sadašnjosti ili mračnoj budućnosti koja poništava ličnost. Stoga svaki njihov trzaj van okvira zadatog predstavlja gest individualnosti koji, po pravilu, veoma skupo plaćaju, u rasponu od bankrotstva do samoubistva.

Sondersovi likovi su jednodimenzionalni, okrenuti sebi do samouništenja, bez empatije, bez smisla za radost, ljubav ili umetnost. Sve je to odavno izgubljeno, zaboravljeno i ljudi su usmereni isključivo na preživljavanje, bez vremena i vazduha za bilo šta drugo. Sondersovi junaci rade kao robovi, poslušni su kao automati, ne sumnjaju u svoje nadređene i gospodare koji im ispiraju mozak, čeznu za blagostanjem koje može doći samo u snovima, a kad smognu snage da trgnu lanac, to je najčešće i poslednji trzaj.

U tom distopijski ustrojenom svetu budućnost je već počela, ali kao mračna projekcija svih zala koje mogu snaći jedinku, a najgora od svih je panična usamljenost. I čitalac oseća tu izvrsno osmišljenu atmosferu svake priče u kojoj se oseća pakleno sam, prepušten insitinktu samoodržanja koji otkazuje u ključnom trenutku.

Osmatrajući današnji svet sa udobne pozicije univerzitetskog profesora u SAD, Sonders pokazuje ogromnu saosećajnost sa poniženima i uvređenima, onima koje je društvo zaboravilo i odbacilo kao teret, neuspešne pokušaje stvaranja novog čoveka. Zbog toga gotovo svaka priča odiše nekom vrstom groznice zbog uspeha, uzdizanja na društvenoj lestvici, i trenutka kad će život zaista početi. Do tada, svi su u predvorju beskonačnog iščekivanja.

Klimaks zbirke predstavlja duga priča Dnevnik o Semplika Devojkama koja je jedna od najoštrijih satira o američkom i, šire, potrošačkom društvu koje se, prezasićeno materijalnim, vraća robovlasništvu kao legalnom načinu trgovine ljudima. U tom snobovskom, blaziranom kretanju ka potpunoj bezosećajnosti, gotovo kliše predstavlja jedan detinji glasić koji je zadržao zdrav razum i koji će, po već oprobanom dramskom pravilu, uzviknuti da je Car go, ali ga niko neće čuti.

Devojčica Eva (i njeno ime mislimo da ima značenje), ostaće sama na poprištu borbe za razumno i humano ponašanje prema devojkama dovedenim iz tzv. Trećeg sveta da predstavljaju ukrase u vrtovima bogataša.

Njen deda, jedan od poslednjih izdanaka stare, razumnije generacije, pobuniće se takođe na svoj način, ali neće doći u kontakt sa devojčicom, neće je podržati, jer porodične veze su pokidane, jedino što povezuje i čini ljude srećnim je novac kojim se izgrađuju virtuelni rajski vrtovi. U tom ogoljenom svetu bez savesti, male su šanse da pojedinac ne bude samo šraf u nehumanoj društvenoj mašineriji.

Ukidanje originalnosti automatski znači i ukidanje pobune, ali tu će se čitalac prevariti, jer svaka Sondersova priča zapravo je kadriranje slučaja pobune protiv tako zamišljenog društva, svaki junak učini nešto da kompozicija iskoči iz šina, čak i po cenu sopstvenog života.

Maloumni mladić spasava svoju mladu komšinicu, čovek – eksperimentalno zamorče odlučuje se na samoubistvo da ne bi stradala nedužna devojka, jedan od junaka kaže da i kad bi bio zaposlen, to ne bi bilo mesto gde bi mu naređivali, već ono gde može da govori kako hoće. Sondersov optimizam nazire se kao slabo svetlo na dnu, kao uverenost da je čoveku pobuna prirođena i da od nje neće odustati.

Originalna, i u prevodu briljantna, proza koja traži angažovanog čitaoca i nagrađuje ga nadom, posle svega.

Aleksandra Đuričić

01.04.19 Polja

Pripovedanje Džordža Sondersa, opisano njegovim rečima, „pomalo liči na kuvanje, tokom koga biste mogli neprestano da isprobavate ukus onoga što je na šporetu u realnom vremenu, čak i dok dodajete ovaj ili onaj začin. I ako biste mogli da izbacite začine. I da počnete ispočetka i da uporedite različite verzije u realnom vremenu“.1 Ovako upoređen proces pisanja s procesom kuvanja ima za cilj da ukaže na jednu prostu činjenicu: i pisac i kuvar, da se izrazimo ležerno, moraju sve vreme dobro da paze na odmerenost i preciznost sastojaka, začina, temperature i vremena, kako priča (jelo) ne bi ispala na kraju bljutava i nesvariva za čitaoca (gurmana). Procesima pisanja i kuvanja su svakako bliski procesi interpretacije i jedenja, koji, takođe, moraju biti jednako dobro odmereni. Književni teoretičar i kritičar Džonatan Kaler, u članku „U odbranu interpretacije“, čak kaže da se „može zamisliti da je nadinterpretacija (preterivanje u interpretaciji) kao prejedanje (preterivanje u jelu): postoji pravilna ishrana i pravilna interpretacija, ali neki ljudi se ne zaustavljaju onda kada bi trebalo. Oni nastavljaju da jedu ili da tumače prekomerno, sa rđavim rezultatima“.2 Čitanje iz perspektive pisca, što je naš slučaj, jeste uvek čitanje koje priziva pisanje i koje rizikuje da sklizne u nepravilnu interpretaciju, pa se nadamo da ćemo se u našem čitanju na vreme zaustaviti. Džordž Sonders – inženjer geofizike, portir, ćata, građevinski radnik, profesor na Univerzitetu Sirakuza, dobitnik najznačajnijih svetskih nagrada i stipendija – jeste najbolji primer pisca za pisce. Njegovih deset priča objedinjenih u knjizi Deseti decembar3 savršeno su odmerene i njima se ništa ne može dodati, niti oduzeti.4 O zaprepašćujuće naštimovanom Sondersovom peru, svedoče i reči Tomasa Pinčona, koji je priče iz ove knjige lapidarno okarakterisao kao graciozne, mračne, samosvojne i duhovite.
Lingvistički briljantan – čak i kad se njime pripoveda nešto zapanjujuće potresno, razorno bolno ili nepodnošljivo tužno – Sondersov jezik je ultimativno svedočanstvo o američkoj multiplikovanoj stvarnosti. Dok pripoveda, Sondersu kao da na ramenu sedi kakav Demon Priče koji mu izdaje stroge zapovesti: Pobrini se da jezik ne bude jadan, stvori ljude i svet! On kaže kako smatra da „izmišljeni događaji izgledaju kao da su se zaista dogodili jedino kada su prikazani pravim jezikom; ako se ispriča na pravi način, čak i nešto nemoguće može da izgleda kao da se zaista dogodilo“. Držeći se ovih pravila, Sonders uspeva da uveri čitaoca u istinitost ispripovedanog i u logiku priče, čak i kada je ona prožeta fantastičkim motivima, kao u pričama „Beg iz Paukove Glave“ ili „Dnevnik o Semplika devojkama“, u kojoj se, između ostalih uvrnutih likova, pojavljuje i niz devojaka dovedenih iz Laosa, Moldavije, Somalije i Filipina; u te lutke od krvi i mesa ugrađene su nekakve futurističke mikrolinije, a jedina svrha im je da služe kao baštenski ukrasi. Ova dnevnička priča, iako ima fantastičke elemente, svedoči o licemerstvu neoliberalnog kapitalizma i konzumerističkog Zapada koji trguje podjednako i dušama i telima ljudi koji se poput merkantilne robe uvoze iz Trećeg sveta. Američkom piscu njegove generacije (kao i onima posle njega) veoma je bliska ideja da priča može (a možda i treba) da bude antirealna i da ukršta različite žanrove. Umetnička istina, onako kako je Sonders razume, jednostavno znači da on ne želi da vara čitaoca tako što će eksperimentisati s formom i jezikom čisto radi postizanja dramatičnog efekta. Za njega je priča vrsta logičke konstrukcije u kojoj samo treba da valjano postavlja pitanja i iskreno na njih odgovara. Zbog toga on ne beži od teških tema koje zaokupljaju savremeno američko društvo koje u većini robuje besmislenim kulturološkim obrascima (supremaciji, uvreženom stavu o nadmoći i dominaciji nad drugima) i stereotipima (nasiljem medija i popularne kulture nad realnim životom). U uvodnoj priči „Pobednički krug“ Sonders, pišući o neuspelom pokušaju kidnapovanja i bauku pedofilije, bez zadrške ogoljuje američku svakodnevicu podređenu sistemu, korporacijama i vladi, kao i matricama prihvatljivog društvenog ponašanja. U priči „Dom“ on pod vivisekcijski nož stavlja nemogući život ratnog veterana, koji ne uspeva da se uklopi u licemerno društvo koje ne želi da ih on svojim posttraumatskim stresnim poremećajima podseća na sopstveni lažni patriotizam, lažni moral i lažnu savest.
Sonders u gotovo svim pričama polazi od simplifikovanog zapleta. Recimo, priča „Deseti decembar“, iako ima složenu strukturu i prati dva toka svesti, zapravo govori o tipu koji ima rak, koji odlazi u šumu i pokušava da se ubije. Da bi ovo jednostavno polazište dobilo širi obrazac, autor je morao da investira u to da priču ispriča na pravi način, odnosno, da upotrebi specifičan narativni diskurs kojim će postići estetsku autentičnost; školski rečeno, veština predočavanja događaja u priči jeste ono što razlikuje prosečnog od vrhunskog pripovedača kakav Sonders svakako jeste. Zbog toga i nije važno koliko je inicijalni zaplet složen, već koliko vešto je ispripovedan.
Pripovedna strategija za kojom Sonders najčešće poseže ogleda se u veštoj upotrebi dijaloga. U razgovorima između likova, često vođenim sirovim, kolokvijalnim jezikom, otvorenost i iskrenost dolaze iz neočekivanog i obično nedozvoljenog pravca, čime tekst pokatkad zadobija apsurdni i humorni efekat.
Priče iz Desetog decembra mnogo duguju popularnoj kulturi (što su prevoditeljka i izdavač odlično rešili time što su čitaocima pružili dodatna objašnjenja u vidu fusnota). Autor, najpre u pričama „Moj viteški fijasko“ i „Al Rusten“, ali i drugim u zbirci, ukazuje na moć, kao i na erozivne i parazitske osobine popularne kulture. Sonders smatra da su pop fenomeni samo preuveličane manifestacije različitih aspekata naših ličnosti. Zbog toga i zaključuje da smo kao konzumenti popularne kulture jednako krivi za njen uspeh, ali i za njen pad (televizijski rijaliti programi, petparačka literatura i tabloidna štampa, na primer, ne mogu sami od sebe da nestanu sve dok za njima postoji glad publike željne lake i brze zabave).
Priče iz knjige Deseti decembar Džordža Sondersa bude čitalačku radoznalost i podstiču na potragu za valjanim odgovorima na njegova dobro formulisana pitanja.

Srđan V. Tešin

28.03.19 Vreme

"Zaprepašćujuće naštimovano pero" – beleži Tomas Pinčon, govoreći o Džordžu Sondersu, američkom prozaisti kojeg je proslavio roman Linkoln u Bardu, 2017. ovenčan Bukerovom nagradom. I neke druge znatno ranije objavljene knjige su, međutim, bile zasute prestižnim priznanjima, za priče i pripovedanje – Civil War Land in Bad Decline, Pastoralia, In Persuasion Nation... tako da se posle čitanja zbirke priča Deseti decembar, koju je upravo objavila Laguna, zdušno nadamo i prevodu Sondersovih ranijih knjiga.

Sondersovo naštimovano pero čitalac Desetog decembra će osetiti čim počne da čita Pobednički krug, dosta dugu, uvodnu pripovetku zbirke. U njoj će iz fragmenta u fragment američki pisac čas pratiti tinejdžera Kajla, a čas njegovu vršnjakinju i komšinicu Alison, u vrlo kritičnoj situaciji. Nju pokušava da otme nespretni kidnaper, a konce mu mrsi i do kraja zamrsuje Kajl. Pripovetka, u stvari, uspešno problematizuje dilemu: treba li da se (slepo i po svaku cenu) držimo naučenih (patrijarhalnih) pravila ili ponekad možemo (čitaj: moramo) i da ih prekršimo. To pitanje pisac razrešava ubedljivom dramaturgijom i dinamičnom jezičkom animacijom koji će obeležiti većinu (kratkih) priča i pripovedaka u zbirci. Sonders u početku skoro svake od njih kao da beži od suštinske teme i zapleta, gradeći zagonetnu priču od krhotina različitih (pop)kulturnih obrazaca i stereotipa tipičnih za savremeno američko društvo, da bi razvojem sižea iznutra raz-otkrio etičke i bes-smisaone mehanizme po kojima Amerika funkcioniše. O tome lepo piše i pogovornik ovog izdanja Mića Vujičić.

Ako u minijaturi Štapovi to čini iz intimističke perspektive prolaznosti (porodičnog) života, u razvijenijem Štenetu će ispitivati da li "malo" zlo može da posluži dobru. Mnogo važniji za ovu knjigu i Sondersove žanrovske aberacije je Beg iz paukove glave, gde pisac koristi model (naučno)fantastične pripovetke. Glavni junak, za kojeg ćemo postepeno saznati i da je zatvorenik odnosno bivši kriminalac, iz vlastite psiho-perspektive svedoči o eksperimentu u kojem njemu i drugim "dobrovoljcima" ubrizgavaju različite psiho-infuzije, ispitujući promene ponašanja i svesti. Da bi bio ubedljiv, Sonders gradi naročitu vrstu tehnožargona, svedočeći, kroz svest glavnog junak, o tehnologijama i tehnikalijama opita koje na pacijentima vrše ljudi (naučnici?) iz senke. "Ipak, iskreno, bio sam tužniji nego tužan...", kaže nesrećni junak – čime američki pisac duhovito prati promenu u (anti)heroju pod dejstvom "lekova".

Pošto je maločas skrenuo u fantastički žanr, u kraćoj priči Opomena Sonders koristi službeni spis jednog biznis-bosa, kojim ovaj istiha i preteći pokušava da uveća produktivnost kolega kojima je nadređen. Znatno efektnija je pripovetka Dnevnik o Semplika devojkama, u kojoj dnevničkom ispovešću "namenjenoj budućim Amerikancima", glavni junak putuje kroz socijalno-generacijske topose (praznici, rođendani, žurke, sahrane...), pokazujući drugo lice aktuelnog američkog sna. "Imati posao je privilegija", beleži otac porodice i dnevničar, kome će greb-greb srećka i 10.000 dobijenih dolara pomoći da poveruje kako "može biti bolje", ali će nestanak tzv. Semplika devojaka (najamljenih ukrasa ćerkinog rođendana), koje su ubrzo ukradene, preokrenuti sudbinu njegove porodice ka samom očaju – i sve to u roku od otprilike mesec dana. Posebno zanimljivo je kako u tragičkoj karnevalizaciji krađe Semplika devojaka, Sonders do kraja ne razotkriva njihovu pravu prirodu: da li su one lutke ili žive devojke? Propašću porodice se bavi i Dom, čiji je negativni heroj povratnik iz bliskoistočnog rata koji se ne snalazi u uveliko promenjenom svetu, a na duši nosi pokolj lokalaca tokom Arapskog proleća, zbog čega je bio i na vojnom sudu. O nemoći pojedinca najbolje govori opaska šerifa koji izbacuje "herojevu" porodicu iz kuće na ulicu, uz reči: "Žao mi je što se ovo dešava... sve je unazađeno i izokrenuto".

Tokom cele knjige Sonders se pokazuje kao majstor dijaloga (odličan prevod Kristine Kulauzov Filipović), što vrhuni u priči Dom, ali u momentu kada bivši ratnik oseća da se pojavljuju "obrisi buduće katastrofe" – višestrukih ubistava koje tek namerava da počini, Sonders nalazi bolju poentu – krećući u nju iz srca antiherojevog ludila.

Preskačući još neke efektne priče u Desetom decembru, samo nekoliko reči o naslovnoj. Uzimajući za temu razliku između greške, prestupa i podviga, američki pripovedač podstiče značaj etičkih matrica koje je njegov junak pokupio iz stripova (princ Valijant) i filmova o super junacima, i koji više nego mnogo šta drugo usmeravaju njegovu svest i ponašanje u kriznim situacijama, kao što je pad jednog dečaka kroz led u zimsko jezero.

Dok vodi naraciju kratkim, brzim (humornim) dijalozima, iznutra i marljivo održavajući tajnu celine događaja odnosno situacije, Džorž Sonders spaja hladnorealističke postupke, često grubog rečnika, sa karnevalizacijom metafikcionalista, tipa Donalda Bartelmija, ali izbegava njihovu postmodernu sklonost ka begu od bitnih društvenih i civilizacijskih problema. Povremeno tako u njegovom glasu začujemo odjeke Kurta Vonegata. Igra je prestala – ostali su samo goli rizik i strepnja, poručuje preko Atlantika.

vasa pavković