01.06.18 Bookwar
“Crvene duše”: U službi cenzure
Vladimir Sergejevič Katuškov je rođen u znaku književnosti. Otac mu je bio profesor, a majka nastavnica zaljubljena u dobru literaturu. Insistirala je da sinu daju ime u čast Majakovskog nadajući se da će i njeno čedo jednoga dana krenuti stopama slavnog pesnika. Međutim, život nekada ne igra baš onako kako mi to poželimo. Mesec dana nakon što je Vladimir Katuškov rođen Majakovski je izvršio samoubistvo i usvojena je odluka o formiranju gulaga u kojima će, u decenijama koje dolaze, svoje književne karijere okončati mnogi spisatelji.
Iako, uprkos želji majke, nikada nije postao književnik život Vladimira Katuškova bio je posvećen pisanoj reči. Zaposlen u Odeljenu za književnost i izdavaštvo, poznatom i po skraćenici Glavlit, ceo svoj radni vek proveo je čitajući sve što je vezano za književnost. Bila je to njegova dužnost. Da čita najbolja dela i da ih cenzuriše.
Vladimir Katuškov je, na sramotu svoje majke, bio cenzor i tu svoju dužnost je obavljao punih trideset i pet plodnih godina. Od Staljina do Gorbačova. Uživao je čitajući dobru literaturu koju je znao da ceni, dok je cenzuru, kao pravi profesionalac, obavljao lišen osećanja.
Za dobrim delima znao je da posegne i u skladišta zabranjenih i zaplenjenih knjiga. Sa dugogodišnjom devojkom je čitao samizdate koji su se širili u književnim krugovima. Ponekad je čak znao i da propusti da cenzuriše neku priču ili časopis (uvek se trudeći da neko drugi bude odgovoran za ovo). Znao je Katuškov i da prijavi nesavesnog kolegu i da mu na taj način osigura besplatnu kartu do najdaljeg gulaga ili da dopusti da mu najbolji prijatelj, štiteći ga, završi u ludnici.
Nekoliko puta je čak i sam pokušao da napiše neku zabranjenu reč, ali se nikada nije odvažio da rizikuje bilo šta i da je pusti u promet.
Sa druge strane, poput antipoda Katuškovu, nalazi se Mihail Ljušin. Nepoznat, neuhvatljiv, nevidljiv, skriven i genijalni subverzivni književni stvaralac za kojim već decenijama traga Konstantin Sverldov, bezbednjak zadužen za Solženjicina i ostalu nepoštenu inteligenciju. Ljušin decenijama objavljuje, a tajne službe nisu uspele ni da naslute o kome se radi.
Negde između Katuškova i Ljušina nalazi se celokupna sovjetska književna scena druge polovine dvadesetog veka. Ovo je i tema romana Crvene duše francuskog književnika Pola Grevejaka. U pitanju je neka vrsta poludokumentarstičke proze gde je Katuškov samo nominalno u centru događaja. Pišući o njemu autor uspeva da obuhvati sve događaje koje je Rusija prešla od Staljinove smrti do Putinovog krunisanja.
Književnost, cenzura, servilnost, hrabrost, odvažnost, kukavičluk, sramota, ponos, borbenost, odustajanje, stvaralaštvo, religija, ateizam, Šolohov, Simonov, Pasternak, Solženjicin, igde mačke i miša, paranoje, šizofrenije, političke promene, geopolitički odnosi, Staljin, Hruščov, Brežnjev, Andropov, Gorbačov… Sve ove elemente je Pol Grevejak uspeo da ubaci u roman Crvene duše rizikujući da, na trenutke, priča deluje previše nekoherentno i razvučeno. Ipak, kada se stigne do kraja romana vidi se kako se svi delovi gotovo savršeno uklapaju u jednu celinu.
Crvene duše su priča o političkoj mašineriji koja je usmerena da uništi svaki vid pobune, naročito kroz književno stvaralaštvo, kao i o mestu i (ne)snalaženju pojedinca u toj borbi. Kako napraviti kompromis između onoga što jesmo i onoga što moramo da budemo ako želimo da preživimo, kako pomiriti unutrašnje i spoljašnje želje za samoodržanjem, kako prevariti (auto)cenzuru i kako sačuvati zdrav razum „kad ga oko tebe gube i osuđuju te“… Roman Crvene duše pokušava da ponudi neki od mogućih odgovora na ova pitanja.
Piše: Milan Aranđelović
